Ko su Jurodivi?

[DYNABLASTER]

Да, тако каже и његово Житије: да се после деценија крвавог подвига у пустињи одлужио на корак напред ка јуродивости.

Међутим, није имао никакву сигурност, те ово треба схватити као прави ризик: и ка већем обожењу, али пре свега ка смиравању, тј. не уздању у самом себе, већ у Христа.

Наравно, то је добро питање које се по себи намеће.

Нема коначног одговора, али Житија дају неколико смерница:

1. На подвиг јуродства позива сам Бог.

2. Битно је какво је "срце" (како кажи Житија), а то значи због чега неко иде на тај подвиг, а прави одговор је увек смиравање.

3. Плодови подвига су увек смирење, самоумањење, самоиспражњење и кротост, а не егзибиција (иако она бива понекад део репертоара).

4. Кончина живота, на крају кога се "отркива" јуродиви пред другима као светитељ.

5. Рецепција Цркве да је његов подвиг био ради смирење, а не уметничка егзалтација или лудило.

На крају, само Бог зна шта је ту све и како је, тако да је јуродство по свему у домену интиме између Бога и човека. Тајна.

moja recepcija bi bila da mu se smucila kolicina lazi i prevare, licemerstva i svega ostalog sto je video u "belom" svetu, pa je zato radio to sto je radio da pokaze onima koji imaju oci da vide... ali i dalje ne pojmim to delo kao delo smirenosti ili radi smirenja, nego je coveku puko film

a takodje mislim da se precesto navodi voda na svoju vodenicu

[Баба]

Данас ко је Хришћанин већ је будала. Ко није будала - тај није ни Хришћанин.

[Лазар Нешић]

moja recepcija bi bila da mu se smucila kolicina lazi i prevare, licemerstva i svega ostalog sto je video u "belom" svetu, pa je zato radio to sto je radio da pokaze onima koji imaju oci da vide... ali i dalje ne pojmim to delo kao delo smirenosti ili radi smirenja, nego je coveku puko film

a takodje mislim da se precesto navodi voda na svoju vodenicu

Има и тога, сигурно.

Мада, мислим да му примарни циљ ипак није било разобличавање, већ је то дошло онако узгред.

Данас ко је Хришћанин већ је будала. Ко није будала - тај није ни Хришћанин.

Истина

[DYNABLASTER]

e vidis, svaka cast, tako se razgovara, i onda se dolazi do sopstvenog i medjusobnog razumevanja 301

[Душко Дугоушко]

Ово масно и подвучено ме интересује. Како ће обичан човек да разлучи ко је скончао како треба? Ево примера Руса, који ни после више од сто година нису начисто са тим да ли је Распућин био светац или нека мрачна фигура, а вероватно да боље од мене познајеш ситуацију и знаш колико су сами свештенослужитељи и монаси у РПЦ подељени по том питању.

Не питам ово из чисто филозофске тачке гледишта, већ из практичне, јер ће ових појава бити и код нас (и било их је, само не толико), па мислим да је и практично веома битно разлучити, како не би долазило до разних застрањења или идења за лудацима?

Распућин чак и није био православац, већ припадник једне секте која је веровала да је одавање себе греху прави пут до Бога.

[N.Petrovic]

Izgleda da je jurodivost, skoro jednaka pred Bogom kao i stradanje za Njega.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ

ИСИДОРЕ ЈУРОДИВЕ

У Тавениском женском манастиру[3], у Тиваиди, бејаше међу осталим сестрама и једна девица, по имену Исидора. Она Бога ради беше узела на себе подвиг јуродства и понашаше се као луда. Зато је све сестре толико презираху, да ни једна од њих није хтела ни да једе са њом. Све су је понижавале, вређале и грдиле, но она је све то ћутке и с благодарношћу подносила. Исидора је стално радила у кујни, а трудила се и у осталим послушањима манастирским, служећи свима сестрама, и без гнушања вршећи и најпрљавије послове у манастиру. Она је чистила манастир од ђубрета и сваке нечистоте, и била манастиру као сунђер који отире сваку нечистоту и прљавштину. Тако се она непрестано трудила, од јутра до мрака, не одмарајући се ни часа већ изможђујући тело своје у разноврсним пословима.

Понекад се Исидора прављаше луда, да би мудро сакрила пред сестрама своје врлине. На тај начин на њој се испуњаваше реч светог апостола: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1 Кор. 3, 18).

У том манастиру бејаше четрдесет сестара. Све оне, по монашким правилима, ношаху на глави црна покривала, а Исидора покриваше главу своју простом крпом. Њу нико никада не виде да једе кору хлеба или да седи за трпезом и једе кувану храну; само је отпатке и мрвице скупљала са стола и тиме се хранила. Уместо куваног јела Исидора је јела помије које је добијала перући грнце и котлове. Преподобна Исидора никада никога не увреди, нити се икада разгневи или увреди, нити узропта због нечега, но увек ћуташе. Она никоме не одговараше ни кратко ни надугачко, мада су је друге сестре често тукле, и увек ненавиделе и грдиле.

Пошто блажена Исидора проведе много година у таквим суровим подвизима, би о њој откривење од Бога преподобном оцу Питириму, човеку светом и веома врлинском који живљаше у Порфиритској пустињи. Овом светом отшелнику претстаде анђео Господњи и рече: Зашто се поносиш својим подвизима као благочестив, живећи у таквом месту? Хоћеш ли да видиш жену благочестивију од тебе? Отиди у женски Тавениски манастир, и тамо ћеш наћи једну сестру која носи круну на глави. Она је боља од тебе, јер иако се непрестано носи са толиком гомилом, и служи свима на разне начине, и мада је сви презиру, она ипак никада не отступа срцем од Бога. А ти, седећи овде и никада не живевши у свету, блудиш мислима по градовима.

Уставши са свога места, велики Питирим отиде у Тавенски манастир и замоли тамошње учитеље да га одведу до женског манастира. Прешавши реку, они се усудише да га одведу тамо, пошто он беше славан међу Оцима, и остарео у подвижништву. И пошто се помолише, Велики изјави жељу да лично види све девственице. А када се све сабраше, међ њима се не појави Исидора. Најзад им свети Питирим рече: Доведите ми све. - А када му оне рекоше: Све смо овде, - он им рече: Овде нема једне коју ми Анђео показа. Тада му оне рекоше: Имамо једну луду; она је у кујни. - Јер тамо тако називају умно поремећене. Рече им Велики: Доведите ми и њу, да је видим.

И оне отидоше да је позову. Али Исидора не послуша, осетивши о чему се ради; можда јој би и откривено. Оне је онда стадоше вући силом, говорећи јој: Свети Питирим жели да те види. - Јер име његово беше славно. А када је приведоше, и Велики угледа њено лице и крпу, повезану око њене главе, паде пред ноге њене, и рече јој: Благослови ме, мајко (άμμά)[4]. Она такође паде пред ноге његове, и рече: Благослови ти мене, господине мој! - Видевши то, све се запањише, и стадоше викати: Ава, не допуштај да те вређа, јер је она луда. Рече им свети Питирим: Ви сте луде; а она је боља и од вас и од мене, и она је мајка (άμμάς) наша; и ја се молим, да се нађем раван њој на дан Суда.

Када то чуше, све сестре падоше пред ноге његове, плачући и исповедајући се како су на разне начине вређале светитељку. Ја сам јој се увек потсмевала, говораше једна; а ја сам њен ништавни изглед исмевала, изјављиваше друга. Ја сам је вређала док је она ћутала, збораше једна; а ја сам често помије на њу просипала, додаваше друга. Ја сам је тукла, говораше једна; а ја сам је песницом ударала, изјављиваше друга. Ја сам јој често нос мазала слачицом, тврђаше једна. Једном речју, све исповедише да су је на разне начине вређале. Примивши њихово покајање, свети Питирим се заједно са преподобном Исидором помоли Богу за њих да им се опросте греси. Затим преподобни поучи све сестре колико треба; и пошто им говори много о стварима корисним по душу, благослови их миром, и отпутова у своју пустињу, славећи Бога што га удостоји да види његову сакривену слушкињу.

После неколико дана, не могући подносити славу и почасти које су јој указивале све сестре, и мучећи се због њихових извињавања, блажена Исидора кришом напусти манастир. А куда отиде, где се сакри, и где издахну, нико не зна до данашњега дана.

Такво беше житије ове потајне угоднице Божје, која под, видом јуродства као под неким покривалом тајно послужи Господу. Зато она сада прима награду од Господа на небу јавно, пред очима свих житеља небеских, са којима настањена, она слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога.

[RYLAH]

Распућин чак и није био православац, већ припадник једне секте која је веровала да је одавање себе греху прави пут до Бога.

Верујем ти, сигурно си упућенији од мене, али опет има оних који га славе као свеца. А слушао сам доста од људи који су били по руским манастирима да га много монаха сматра за светитеља. Има и својих икона.

[ivona]

kad pogledam na fenomen jurodivosti,imam dva aspekta na to,klinicki i kao vernik i pravo da ti kazem tesko mi je tu napraviti neku pomirljivu sintezu,jednostavno ovde se bira izmedju cistog racija i vere .Sa prve tacke,to je zaista kl.slika jednog shizoidnog stanja,iliti dezintegracije licnosti o kojoj sudimo na osnovu ponasanja,dok kao vernik mogu prihvatiti i pojavu koju zovemo ''poziv Boziji'' i koja menja osobu na nacin koji je neprihvatljiv i nepristupacan proceni sociumu bilo koje vrste,cak i religijske.Jedino sto mi ne pije vodu je neki sistem o ajtemima da bi nesto podveli pod jurodivost ,stanje je krajnje iracionalno i pretpostavljam specificnog izmenjenog voljnog statusa koje ipak ne mozemo svesti na neki sistem da bi smo postigli taj vid postojanja.

[Ламех]

Sto bi rekao sudija Feliks:" Ludujes Pavle"

[Лазар Нешић]

kad pogledam na fenomen jurodivosti,imam dva aspekta na to,klinicki i kao vernik i pravo da ti kazem tesko mi je tu napraviti neku pomirljivu sintezu,jednostavno ovde se bira izmedju cistog racija i vere .Sa prve tacke,to je zaista kl.slika jednog shizoidnog stanja,iliti dezintegracije licnosti o kojoj sudimo na osnovu ponasanja,dok kao vernik mogu prihvatiti i pojavu koju zovemo ''poziv Boziji'' i koja menja osobu na nacin koji je neprihvatljiv i nepristupacan proceni sociumu bilo koje vrste,cak i religijske.Jedino sto mi ne pije vodu je neki sistem o ajtemima da bi nesto podveli pod jurodivost ,stanje je krajnje iracionalno i pretpostavljam specificnog izmenjenog voljnog statusa koje ipak ne mozemo svesti na neki sistem da bi smo postigli taj vid postojanja.

Углавном се могу сложити са свим, посебно за немогућност система и превасходност тајне живота, али је неколико места недоречено:

1. Питање је да ли се јуродство тако лако може клинички подвести под схизофренију и то само према спољнем понашању.

Наравно, ја се не разумем превише у те ствари, али чини ми се да и најбаналнији психијатри не би тако олако (само по спољашњим поступцима) прогласили јуродивог за "схизофреника". Тако да је ово слабо место или макар недоречено, јер има неком смисла.

2. У првом лежи и други приговор о "крајњем ирационалном стању". Мени си чини да јуродиви итекако промишљено ради ствари које ради, те да се о "ирационалном" може говорити само са тачке гледишта оних који су наспрам јуродивог, а никако и о ирационалном стању самог јуродивог. Јуродиви итекако мисли. Сећам се сад и Хајдегера и његових чудних речи; "Ум је највећа препрека мишљењу". Јуродиви је радикални практичар ове теорије.

3. Мислим да овде уопште није проблем у "бирању између чистог рација и вере", будући да хришћанство баш не поставља тако ствари, већ иде линијом: и вера и разум! Тако да итекако самтрам да је синтеза могућа. Наравно, то овде није тема и требали би нам много времена да све објаснимо.

Дакле, не противим се овоме што си написала, али ове три тачке су ми недоречене, иако делим оптши утисак поста, а за мене је он био позив на опрез и отвореност за тајну. Можда сам погрешио?

[Милан Меденица :)]

јуродство је једино "лудило" које има смисао.

рецимо, Бог је највећи јуродивац - Он убија људе да би живели.

[ivona]

Углавном се могу сложити са свим, посебно за немогућност система и превасходност тајне живота, али је неколико места недоречено:

1. Питање је да ли се јуродство тако лако може клинички подвести под схизофренију и то само према спољнем понашању.

Наравно, ја се не разумем превише у те ствари, али чини ми се да и најбаналнији психијатри не би тако олако (само по спољашњим поступцима) прогласили јуродивог за "схизофреника". Тако да је ово слабо место или макар недоречено, јер има неком смисла.

2. У првом лежи и други приговор о "крајњем ирационалном стању". Мени си чини да јуродиви итекако промишљено ради ствари које ради, те да се о "ирационалном" може говорити само са тачке гледишта оних који су наспрам јуродивог, а никако и о ирационалном стању самог јуродивог. Јуродиви итекако мисли. Сећам се сад и Хајдегера и његових чудних речи; "Ум је највећа препрека мишљењу". Јуродиви је радикални практичар ове теорије.

3. Мислим да овде уопште није проблем у "бирању између чистог рација и вере", будући да хришћанство баш не поставља тако ствари, већ иде линијом: и вера и разум! Тако да итекако самтрам да је синтеза могућа. Наравно, то овде није тема и требали би нам много времена да све објаснимо.

Дакле, не противим се овоме што си написала, али ове три тачке су ми недоречене, иако делим оптши утисак поста, а за мене је он био позив на опрез и отвореност за тајну. Можда сам погрешио?

Nema greske Lazare,samo razmisljamo na glas .Elem moram priznati da kod mene oprez postoji vise u odnosu na to da pricajuci na temu jurodivosti ili bilo kojoj drugoj temi,licnost uvek govori o sebi.Zasto to kazem,jer kada posmatramo licnost mi u stvari posmatramo njeno egzistencijalno polje koje za tu licnost uvek jeste,a za nas znaci.To je generalno skola kojoj ja negde u pristupu svoje struke pripadam i misleci i donoseci neke zakljucke uvek se trudim da postignem sto je moguce siri obim samosvesti koji bi doprineo sto boljoj objektivizaciji sudova koji se ticu drugih,a posebno njihovog ponasanja,bilo da je taj sud klinicki ili teoloski.Upravo u tom smislu se ne zalecem da donosim bilo kakav sud koji bi bio konacan bas kad je jurodivost ili ponasanje jurodivog u pitanju,koliko vidim u mojim promislima uvek zahvati onaj deo koji je afektivan i koji srcem zna da je moguce ziveti neku istinu iako se ona kosi sa socijalno neprihvatljivim stilom zivota,dok deo licnosti koji ima vecu prednost u svakodnevnom zivotu gleda da ipak vrsi neku vrstu aproksimacije jevandjeljske istine,do granice koja se klati pred ponorom licimerja kada se mnogo cesto dogodi da duh poklekne pred umom i sve dok ''trpim'' balansiranje jedne takve dinamicke ravnoteze ne usudjujem se da forumilisem nesto sto se u krajnjoj liniji tice onog ''drugoga''(npr.jurodivog)za koga njegova,posebno ako je istina koja se dotice vere, jeste, a ja joj (ne)dajem svoje znacenje koje jos uvek sazreva i bori se sa svojim maglama i zabludama.Te na konacu konaca glasam za otvorenost srce pred tajnom

[Огњен]

Ја мислим да нема "луђег" поступка од дводневног пута Аврама са Исаком до горе и подизања ножа над главом сопственог детета. Нема ту ни трунке емотивног "пуцања филма" због нечијег морала било каквог лажног или сличног. , нама је једноставно лични однос Бога и јуродивог несхватљив и неопитан. А ако ћемо већ да фантазирамо онда нека то буде поступак такав да нас понизи а не другог разобличи.

[Огњен]

Понизи или повреди.

[Лазар Нешић]

Намерно сам поставио ову тему и намерно писао о јуродивима.

Наравно, да имам неки већи списатељски дар, све би било можда још и радикалније представљено.

Данас сам био први пут у једној цркви на Литургији и по ко зна који пут сам се до коске уверио у своје теорије о савременим православцима, а наравно и о себи самом. Да не давим, све бих сажео у две речи: тешка пасивност.

И онда се враћам кући по сунцу и размишљам о оном: Истина ће вас ослободити....као и о оном: Ви нисте од овог света.....

Све што данас видим у Цркви (а то јер сам ја сам такав) су робови и конформисти.

Што каже Селинџер на једном месту: "Мука ми је од тога што немам храбристи да не будем ништа"...то сам мислио.