Ko su Jurodivi?

[Guest]

Беседа с архимандритом Авакумом (Давиденком)

С оцем Авакумом сам се упознао преко интернета: он се одазвао на мој есеј о последњем почајевском старцу – 90-годишњем јеромонах Сергију (Соломку), који је у лавру дошао као 23-годишњак с фронта и провео је ту… 67 година. Данас отац Сергије који је примио схиму с именом Серафим, живи у почајевском скиту. А отац Авакум је искушеник постао почетком 1980-их, памтио је оца Сергија још из тог времена и послао ми је своје кратке успомене о њему. Сликовит језик оца Авакума, занимљиве чињенице које је испричао и његова природна духовитост подстакли су ме да се упознам с њим и да се распитам о почајевској братији из друге половине ХХ века: многе од њих је затекао у животу. Наш први разговор био је о младићким утисцима оца Авакума, који су на њега уставили Почајевска лавра и почајевски јуродиви Петар.

Архимандрит Аввакум (Давиденко)

- Оче Авакуме, сусрет с Почајевом увек оставља неизбрисив траг у свакоме ко тамо допутује. Који утисци су се сачували у вашем сећању?

- То је било 10. августа 1977. године. Роменске монахиње Августа, Магдалина и црквењак Татјана, која је служила у цркви на гробљу код оца Алексија за тили час су се договориле, спремиле и отпутовале на поклоничко путовање у Почајевску лавру… И мене су повеле са собом, тада још школарца, који је за њу чуо само по причама.

Улаз на главну капију лавре је исто што и улаз у Царство Божије. Остављао је тако снажан утисак. Чак и да нисам посећивао друге главне храмове и цркве лавре, сам пролазак кроз свету капију би био довољан.

Изнад свода на улазу је приказана Мајка Божија у огњеном стубу с преподобним Јовом и Методијем са стране у молитви. Не може се одредити да ли је одсјај светлости сунца на изласку или на заласку на икони: види се само светлост сунчевог руменила – то изузетно снажно наводи човека на сазрцавање тајни бића. Мир који влада у порти, без обзира на гомиле богомолника који се врзмају тамо-овамо. Разговори су тихи. А изнад целог овог света влада огромна купола Успенског храма. Његово потамнело злато, пошто још није био рестауриран, свеједно је остављало утисак, иако је било тамно до те мере да су се видели чак и квадратићи којима је некад било лепљено.

Често желимо нешто чудесно и необично, и ево га у Почајеву као пролећни, животворни ваздух, разливено је свуда унаоколо! Овде се душа одмара и може да се вине ка небу као птица. Сунце јарко светли. Ветар доноси мирис траве са ливаде. На алејама лавре има много голубова. Ту се мувају разнолики богомолници с мрежицама-завежљајима преко раменима – плетеним торбама за пијац из којих извирује читав садржај; понегде се могу видети и ранчеви (тада су се тек појавили).

- А како сте запамтили јуродивог Петра? Реците нам о њему нешто детаљније.

- Као сад да га видим. Јуродиви Петро у тиркизно-зеленом, али ипак већ прилично прљавом и похабаном оделу и чизмама од импрегниране чоје, пословно лута-претречава-поскакује на отвореној тераси-галерији код велике слике Спаситеља на зиду с подигнутим рукама и натписом: „Приидите ко Мње вси труждајушчиесја и обремененији, и Аз упокоју ви“. Осећа се да је он, Петро, овде свој, да је стално ту. Страшно прави гримасе и притом нешто мрмља, гестикулира. Мати Августа ми каже: „Види, види: то је јуродиви Петро. Он зна нешто што не зна нико други. Њему је откривено.“

Заинтересовао ме је спољашњи изглед овог човека, његов израз лица, гримасе које се нису могле имитирати, а највише тврдња мати Августе о његовом знању. И поставио сам себи за циљ да темељније проучим Петра, макар визуелно. Истина, са временом сам покушао и да заподенем разговор с њим.

Тек након што сам постао искушеник у лаври, а затим примио постриг и духовни чин, тек после Петрове смрти сазнао сам понешто из његове биографије. Презивао се Герасимчук, звао се Петар Захарович. Рођен је у селу Маркивци у Шепетовском рејону. Подвизавао се око Почајевске лавре и у самој лаври, редовно је присуствовао богослужењима у врло дугом периоду: негде од 1950-их година па све до своје смрти средином 1980-их. Никад и нигде није поменут у канцеларијским записима Почајевске лавре, али је свој живот скоро у потпуности провео у њеним храмовима.

- А како се братија односила према њему?

- Почајевски монаси већином нису гајили илузије у погледу Петра. Отац Николај (Коваљчук), помоћник економа 1980-их година је говорио: „Па, види се да је Петро болестан од природе. Болестан је и то јако.“ Он је испуњавао послушање главног звонара и врло добро је познавао Петра, пошто је јуродиви много волео звоник и хтео је да се попне тамо с ходочасницима сваки пут кад би се он отворио. Једном је, причао је отац Николај, Петар на Васкрс од радости почео да удара чекићем у мало звоно тако да је оно од јаког удараца напукло и престало да издаје звук. Не знам да ли је замењено или је још увек тамо.

Једно време је код нас у лаври живео Александар с Урала. Један тако важан, здепаст мушкарац који се представљао као градитељ пећи. С тим Александром, гордим преко сваке мере, десило се следеће. Он није подносио блаженог. Постоје психолошки типови, карактери, који не могу заједно, они не могу да издрже чак ни да виде објекат своје нељубави или његово присуство. Једном је Александар видећи како се Петро врзма од њега извадио из новчаника две „брежњевске“ рубље и рекао је с висине: „На, узми! А сад иди да те моје очи више не виде, немој да се врзмаш овде… Да те више нисам видео!“

Петар је ћутке узео рубље, али се у души, судећи по гримаси, увредио. Намрштивши се, тихо је пришао Александру отпозади, два пута га је прекрстио и исправивши новчанице, ставио му их је на рамена као еполете и отишао је… Кад су то приметили монаси и искушеници су почели да се смеју и то у најнезгоднијем тренутку на служби. И што је било занимљиво: Александар се крсти, клања се до појаса, а рубље, као пришивене војничке еполете, не падају с рамена, држе се. Намесник је да би се прекинуо овај безобразлук, скинуо ове злосрећне рубље.

Ето, десио се такав случај…

- У чему се састојао подвиг јуродства овог слуге Божијег Петра осим његовог смирења, трпљења, оскудице, одрицања од света? Можда у прозорљивости, као што се то често дешавало с јуродивима?

- Пред појачане прогоне од стране власти Петар је почињао да бива немиран. У крајњем узбуђењу, као „оглашени“ трчао је по лаври и стално је ударао поткошуљом по угловима као да је гасио пожар који се распламсао. „Шта је то?“ – питали су се у недоумици братија и богомолници. А он је предсказивао будуће прогоне.

Никад није имао своју келију у лаври. Никад није био прибројан братији, али је био свој. И нико, почевши од намесника па све до новодошавшег искушеника, није му оспоравао ово право. Понекад је коначио у празној келији или гостионици. Након што су га милиционари тешко претукли, плашећи се поновног обрачуна, спавао је на сену, поред штале. Тамо је било релативно топло и није могла да га пронађе контрола личних карти.

Питао сам заменика намесника оца Алипија: „Како да се односим према Петру, којег тако јако поштују богомолници који долазе? Да ли се он може сматрати правим јуродивим, онаквим, о којима се пише у житијима светаца?“ И он је размисливши одговорио: „Нема ни правих, не неправих јуродивих. Свако гради своје сопствене односе с Богом! И у овом страшном животу постоји просто жив човек који се мучи пред Богом.“ Одговор је за мене био више него поучан.

Још један пример. Мати Ирина је причала следеће: „Неко ми је поклонио шарену сукњу на цветове. Мислила сам, обући ћу је испод да ми буде топлије. Обукла сам испод црне сукње и отишла на вечерњу. Јуродиви Петар иде у Успенском храму и понавља: „Монаштво јесте, али и световно остаје. Остаје у нама!“ Час зађе с једне стране, час друге и прави пријатне гримасе. Јаој, гледам, а моја шарена сукња на цветове је испала-пала испод црне монашке и лежи-распрострла се по поду, раширивши се као велики црвени цвет. Као црвени макови.“

- Да ли је блажени општио с богомолницима? Да ли је примао милостињу од њих?

- Ево једне од мирних сцена из оних благословених и блажених дана. Сунце. Поред звоника седе на клупицама богомолници одмарајући се између служби; неки дају Петру новац и имена за помен. Он гужва папирић у рукама, окреће, врти, мирише. Затим подиже листић, гледа на сунчеву светлост и каже: „Добар је папир. Па, помени Господе оне што су отишли, а они што су остали, нека се замонаше!“

Или овакав случај. Ујутру богомолници иду у манастир и виде да је нанет велик смет, а испод њега вири нешто црно, као да је скут од капута. Разгрнули су га: па то је Петро! Ноћио је у снегу, у смету. Само што се није смрзао. Протресли су га, одвели у кухињу где је било топло, напојили топлом водом, загрејали га на силу. Испоставило се: ухватила га је милиција; дуго су га испитивали, тукли, а онда су га избацили просто напоље на снег. Допузао је до лавре…

Имао сам послушање у кухињи. Рано ујутру палим ватру у пећи, грејем котлове… Чујем: неки чудни звуци су у суседној соби. Испоставља се да се то Петар пљуска, пере косу хладном водом, испод млаза са чесме. Био је потпуно црвен, као рак.

Богомолници му дају различита јела, а он неће да узме, клима главом, вели, ставите ми у џепове, у капут. Зоја, наша парохијанка, ставља поморанџу, а џепови његовог капута су пуни рупа. Поморанџа, која је у транзиту путовала кроз скут капута за трен ока се нашла на радосној слободи, откотрљала се даље од Петра некуда у страну. „Јој, Петре, шта ти је то?!“ – „Па видиш, Бог не прима! Нисам крив, нисам крив…“

Јако је волео да слуша звона, а волео је и да звони. То је била његова стихија, његов начин битија и делање повезано с њим. Сањао је о великом звону, пречника десет метара: „Кад би се једном излило и зазвонило у такво – свету „на покајање“.“

- Па ипак је примио монаштво?

- Да, накратко пред смрт примио је постриг у расофор и добио име Павле. После његове смрти неки који су се правили јуродиви покушавали су да га копирају, али су са временом схватили да је немогуће имитирати га. То је била јединствена личност и дар да буде такав дат му је од Бога. Безумници су његов живот називали безумљем, али је он у збору праведника и његов удео је са светима. Већи део братије се односио према Петру с поштовањем и састрадавањем. Неки су, понављам, чак покушавали да га имитирају. Тако је отац Игњатије, који је имао послушање у трпезарији, отишао код оца Богдана да узме благослов за јуродство… Отац Богдан је после извесног размишљања рекао: „Ми смо и тако рђави, а ако се још будемо и правили да смо рђави, ствар ће потпуно пропасти! Не дам благослов и тачка!“ Међутим, познати су случајеви кад је јуродивост спасавала монахе у кризним ситуацијама. У лаври је био млади економ отац Димитрије. Не знајући правне нијансе једном је купио даске без докумената. Кад се то открило почели су да га позивају у милицију, у јавно тужилаштво, хтели су да га затворе.

Он је отишао код духовника и овај му је, да би га спасио, строго наредио да на извесно време постане јуродив – да се прави да је безуман. И у милицији су га малтретирали, малтретирали и на крају крајева, видећи његово „безумље“ смејући се истерали су га. Тако се отац Димитрије, потоњи диригент, схиархимандрит, познати старац лавре, по благослову духовника поставши на неко време спасио стаљинских тамница и логора. Апостол Павле је овим поводом строго говорио: „Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују“ (1 Кор. 1, 21).

- Оче, а зашто, по вашем мишљењу, постоје јуродиви?

- Јуродивост као пут светости остварује оно супротстављање мудрости овог света и вере у Христа, које утврђује апостол Павле: „Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству“ (1 Кор. 3, 18-19) и још: „Ми луди Христа ради“ (1 Кор. 4, 10).

Јуродиви се ради Христа нису одрицали само свих добара и удобности земаљског живота, већ понекад и општеприхваћених норми понашања у друштву. Зими и лети су ишли боси, а многи и сасвим без одеће. Јуродиви су често кршили и захтеве морала, ако се на њега гледа као на испуњавање одређених етичких норми.

Многи од јуродивих су поседујући дар прозорљивости примали подвиг јуродивости због осећања дубоко развијеног смирења, како људи њихову прозорљивост не би приписивали њима, већ Богу. Зато су често говорили у алузијама, алегоријама или су користили наизглед неповезану форму. Други су били јуродиви како би претрпели понижења и срамоту ради Царства Небеског.

Било је и таквих јуродивих, који су у народу називани блаженима, који нису на себе узимали подвиг јуродивости, већ су заиста остављали утисак слабоумних захваљујући детињастости која је у њима остала за цео живот.

Ако се обједине мотиви, који су подстицали подвижнике да примају на себе подвиг јуродивости, могу се издвојити три основна момента: гажење таштине, која је врло лако могућа приликом остваривања монашког аскетског подвига; наглашавање противречности између истине у Христу и такозваног здравог разума и норми понашања; служење Христу путем својеврсне проповеди, не речју или делом, већ силом духа, заодевеном у наизглед убого обличје.

Нико и никад неће рећи колико давно и због чега постоји јуродивост у Цркви и где се завршава клиничко безумље и почиње подвиг јуродивости Христа ради. Изнећу ћу само претпоставку, само хипотезу, верзију: јуродивост је бунт против тоталитаризма, насиља силних овога света у свим његовим облицима и појавама. И границе између јуродивости и безумља, између разума и неразумности су јако разливене. Атеисти-комунисти су прогањали блаженог јуродивог Петра, милиционари су га тукли, Више пута су га затварали у психијатријску клинику, али би се он сваки пут по Промислу Божијем нашао на слободи.

С

архимандритом Авакумом (Давиденком)

разговарао је Сергеј Герук

ИЗВОР 25 / 09 / 2011

[Лазар Нешић]

Житије (живот) светог Симеона Јуродивог (лудог-Христа-ради) је преда мном на столу. Снажан текст, потресно сведочанство. Покушаћу да ти пренесем атмосферу. Симеон је монах. Угледни старац. Живи у Сирији, шести век је у питању. У манастиру проводи своје време, али жели да иде корак даље. У пустињу и самоћу. Одлази.

Житије даље приповеда како после много година подвига, трудова и сeбеизграђивања Христом (ради се о неких 30 година чак), Симеон одлази на ходочашће у Јерусалим. Па добро, то је иначе било полупарно у то време. Али његовим одласком тамо, Симеонова прича добија драматични заокрет. Симеон постаје будала и лудак Христа ради. Јуродиви.

Пред капијом града проналази мртвог пса. Везује му канап за ногу и улази у град вукући псећи леш. Лудило исмевања ништине света почиње.

Слика прва: Црква, у току је служба, вероватно Литургија. Пуно је народа унутра. Неко улази урлајући и бацајући камење на присутне. Бацака се по поду, гаси свеће. То је наш Симеон. Размисли шта би се десило данас код нас у црквама? Како би посматрали човека који би тако живео?

Слика друга: улица, трг и много проститутки на њему. Смеју се, кикоћу и позивају пролазнике да утоле своју жељу у њима. Трг блудница. Симеон је са њима. Игра и пева. Грли се. Житије каже да се проститутке чак „играју његовим удовима“! можеш мислити шта то значи? Али, чекај, има још.

Слика трећа: јавно купатило. Женско и мушко оделење је одвојено. Улази много људи. Препуно је. Симеон дотрчава у својој монашкој мантији, улазу међу женски свет и скида је пред свима. Остаје го, раголићен. Голотиња.

Слика четврта: велики је Четвртак. Строги пост. Сви посте. Не само хришћани, цело друштво тог времена је у знаку одрицања и поста. Али не и Симеон. Он једе месо, чак се и преждерава (сведочи нам сликовито житије).

Исмевање морала света. Бурлеска на сцени „доброг друштва“. Комедија хришћана насупрот утопијама лажних благостања. Лудост у гомили, у маси, међу мртвима који сахрањују мртве. Опомена оног заборава смрти и човека који је само једно ништа. Слабост.

Напокон, после свега, свих улога које ће одиграти пред хармоничим светом поретка, друштва, нације и осталих протеза живота, Симеон ће умрети. Његов живот ће постати још већа тајна. Необухватива. Јер такав је живот у Христу, заправо; необјашњив, дубок, на моменте луд!

И шта сад, после свега прочитаног да ти напишем? Свети Симеон Јуродиви био је скривени светац. Његов живот је света фарса, једно сведочанство да „што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако“ (1Кор 1, 27). Има још много слика, наравно. Оне се тешко уклапају у наш мртви хришћански морал који данас живимо.

Да ли нама то данас једино остаје, да пред свим маскама света покажемо један јуродиви и велики шипак лажном смислу и лажним лековима против смрти?

Л.

“ И знао сам да мора доћи нека грдна олуја, која ће разнети тај учмао живот без сржи и без бола!“ – Сећа се јауком Јован Рајић, јунак Милоша Црњанског из „Дневника о Чарнојевићу“, у страдањима Великог рата, над лешевима и покошеним судбинама. Учмали живот се тада доиста распршио. Није било лека за смрт. Није било ни сећања.. Право питање, а оно је можда и одговор на твоју дилему, јесте: да ли је физичко разарање оваквог стања, једини и довољан показатељ невоље, па и лек. Чини ми се да су путеви, како си и сам приметио, разноврсни. Уметници и остали сродни прегаоци у таквим временима добијају „ногу“ из службе, прегрште прљавих критика, уколико говоре. Свештеници бивају бачени у запећак могућности рада и мисије. Шта је, међутим, са људима попут старца Симеона? Верујем да се било који горе наведени пример борбе против учмалости врло брзо, ако немаш опрез, може претворити у позерију, салонску проповед, чим те било ко поглади по глави и каже:Ако, нек си рекао, и треба! Потврда је ту, плитко задовољство је ту и чешка сујету. Без подвига и немилосрдног преиспитивања оправданости свог говора, све постаје дим. Ипак, и то је фраза. Као специфичан пандан твом наводу житија истакнућу малену збирку прича „Божји људи“ Боре Станковића, која се може посматрати и као краћи роман. Божјаци, јуродиви Борини живе у јужној српској вароши, смештени с почетка сви у близину гробља, украј којег на даћама заломе неко масније јело и пресвлаку. Они живе у ракама или по авлијама, као гости, као они који нешто чекају. Одабрала сам да ти споменем Митку. би заређао по гробовима и узимао што му уделе,а онда би долазио до неугледног гроба своје жене и детета и плакао, нудећи пролазнике са оним што је испросио – нико није узимао! „За њину душицу, узмите!“, молио би кроз плач, а затим би пијан заспао на гробу. У другим данима он је најамник једне куће и истицао се као добар и уредан радник, чист, једући само хлеб и воду. Говорио је да га од мрса ухвати бес па се ваља по поду. Приповедач открива његов ранији живот, његову меке очи и дивљу природу, којом је као млад супруг отерао жену и дете у болест, па у гроб, пијанчећи и ваљајући се. Његово кајање је његов живот. Његов непрекидни плач и сваки корак је стравична опомена равнодушном свету, који својим мртвима меси пите и точи ракију, али не и праве сузе. Описана је ту множина неокупаних, мутавих, сакупљача биљака, језивих пророка, итд. Сваки, пак, од њих у близини је цркве, а пре свега гробља и живи на рубу сусрета са смрћу, њеном хладном и лепљивом близином мермера. Патње ус кроз различите животне приче сведене на исто: они пате јер су некоме ускратили љубав, или јер и сами нису вољени. Они су опомена која чека сусрет, а он не долази, осим у наговештају дефинитивног одласка и сусрета са Њим. Тада телом улазе у раке које су им били домови а духом у храм Божији у који нису смело корачали за живота. Јуродиви су и споља прах и земља. Они су гротескно оживљена реч јеванђеља. Старац Симеон је оваплоћен страх саблажњених. Својим плесом постаје онај чир на образу, од чијег несносног мириса ја, човек, бежим. Њега не смемо потапшати по рамену, бојимо се заразе. Верујеш ли да постоје такви људи које срећемо сваки дан? Ја верујем, двојицу сам и сама срела. Не знам да ли сам одмах и схватила ко су. Једно је сигурно- они нису пријатни нашим очима, ни блиставим црквеним подовима.

Псеудо реплика старозаветног примитивзма је наша савременост и њеним улицама тумарају обогаљена телеса и речи смисла лакрдијашког звучања. По чему би их познали? Не знам најтачније, али се ослањам на записане речи ауторитета:

„ Видео сам сиве, прљаве и ружне људе, који (као стари драги камен са којег скинемо лсој прашинеи којег задржимо тренутак у живој топлоти на длану) изненада заблистају као снопови светлости“.

Светлосни удар на лажни морал, под „ритама“ ће белина забелети – то је коначно и мој одговор на твоје питање...

В.

[Душко Дугоушко]

Ево и једног доктората (на енглеском), на тему јуродивих и јуродивости: Andrew Thomas - The Holy Fools: A Theological Enquiry.

P.S. Лазаре, шта би с оним докторатом о успењу, што рече да ћеш ми послати?

[И.стојковић]

Шта значи појам "јуродив Христа ради"?

Или можда прецизније.....за кога је битно "јуродив Христа ради"?

Или можда најконкретније упутство за размишљање: како изгледа "јуродив Христа ради"?

Када не би имали ни трунчицу клице осуде, а обиље разумевања и милосрђа, и када би заиста имали несумњивост вере коју исповедамо Символом вере, и снагу вере да горе померамо, онда би за сваку, наизглед, непојмљиву и неразумљиву појаву имали јасан узрок и тумачење, те би, ако смо "људи пчеле" а не "људи муве", потпуно сигурно знали да је све од Христа и Христа ради....

[Лазар Нешић]

Ево и једног доктората (на енглеском), на тему јуродивих и јуродивости: Andrew Thomas - The Holy Fools: A Theological Enquiry.

P.S. Лазаре, шта би с оним докторатом о успењу, што рече да ћеш ми послати?

Хвала ти за ово, читаћу.

Да, рекох, али не могу да га нађем. Имам 50 гб књига и не знам где је уопште.

Морам погледати и на дургом компу, који сад тренутно не ради.

Шта значи појам "јуродив Христа ради"?

Или можда прецизније.....за кога је битно "јуродив Христа ради"?

Или можда најконкретније упутство за размишљање: како изгледа "јуродив Христа ради"?

Када не би имали ни трунчицу клице осуде, а обиље разумевања и милосрђа, и када би заиста имали несумњивост вере коју исповедамо Символом вере, и снагу вере да горе померамо, онда би за сваку, наизглед, непојмљиву и неразумљиву појаву имали јасан узрок и тумачење, те би, ако смо "људи пчеле" а не "људи муве", потпуно сигурно знали да је све од Христа и Христа ради....

Овде има доста објашњено о томе, а најбољи је Јанарс:

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/943/tekst/jurodivost-ludost-hrista-radi/

http://verujem.org/pdf/hristo_janaras_sloboda_morala.pdf

Ја бих са своје стране додао да је јуродивост (поред осталог) пропитивање и преиспитивање окошталих форми црквеног и хришћанског живота.

Радикално јесте, али понекад једина могућност трежњења.

[И.стојковић]

Хвала ти за ово, читаћу.

Да, рекох, али не могу да га нађем. Имам 50 гб књига и не знам где је уопште.

Морам погледати и на дургом компу, који сад тренутно не ради.

Овде има доста објашњено о томе, а најбољи је Јанарс:

http://sr.wikipedia....g/sr/Јуродивост

http://pravoslavlje....st-hrista-radi/

http://verujem.org/p...boda_morala.pdf

Ја бих са своје стране додао да је јуродивост (поред осталог) пропитивање и преиспитивање окошталих форми црквеног и хришћанског живота.

Радикално јесте, али понекад једина могућност трежњења.

Брате мој љубљени, упознат сам одавно са штивом на које упућујеш, али мој одгворо је био усмерен ка провокацији личног размишљања и поимања, а што није могуће кроз ишчитавање већ искључиво кроз опитовање....опитовање је могуће и онда кад себе имагинацијом поставиш за "јуродивог"..

[Лазар Нешић]

Брате мој љубљени, упознат сам одавно са штивом на које упућујеш, али мој одгворо је био усмерен ка провокацији личног размишљања и поимања, а што није могуће кроз ишчитавање већ искључиво кроз опитовање....опитовање је могуће и онда кад себе имагинацијом поставиш за "јуродивог"..

Да, наравно, тако је, то и јесте поента: позив на живљење и опитовање.

[Макрина]

Ја бих понекад страшно волела да могу да некако искочим из нормалности и да поставим ствари сасвим обрнутом пропорцијом и да шокирам сваку ситну,рационалну,сирову ,надмену,снобовску душу.

Кад сам била млађа,замишљала сам како би реаговао нпр,сад у овом моменту Председник Општине или Секретар не знам чега или чувени протојереј-ставрофор кад бих направила сцену за памћење и онда бих се смејала сама са собом

Мој муж има чудне навике за разбијање неке уштогољености са свештенством,обавезно се изгрли и исцелива са поповима.Неки одговоре на то добро,некима је чудно...мени је понекад непријатно.Наравно,он није јуродив али свакако разбија необичношћу неком, неки снобизам.

Мој пријатељ је помало јуродив,мада,више је неки слободни уметник...ххаха

Невероватне су сцене са њим.Једном приликом је комшиница донела бајат хлеб псима и како је бацила њиховим псима хлеб тако је и он полетео да ухвати са псима....хахах....чудесно.Иначе,има моменте кад и мени буде непријатно али видим да је он слободан и растерећен од овога света и псевдо-правила понашања,владања и живљења....не може то свако.

[DYNABLASTER]

Пред капијом града проналази мртвог пса. Везује му канап за ногу и улази у град вукући псећи леш. Лудило исмевања ништине света почиње.

Слика прва: Црква, у току је служба, вероватно Литургија. Пуно је народа унутра. Неко улази урлајући и бацајући камење на присутне. Бацака се по поду, гаси свеће. То је наш Симеон. Размисли шта би се десило данас код нас у црквама? Како би посматрали човека који би тако живео?

Слика друга: улица, трг и много проститутки на њему. Смеју се, кикоћу и позивају пролазнике да утоле своју жељу у њима. Трг блудница. Симеон је са њима. Игра и пева. Грли се. Житије каже да се проститутке чак „играју његовим удовима“! можеш мислити шта то значи? Али, чекај, има још.

Слика трећа: јавно купатило. Женско и мушко оделење је одвојено. Улази много људи. Препуно је. Симеон дотрчава у својој монашкој мантији, улазу међу женски свет и скида је пред свима. Остаје го, раголићен. Голотиња.

Слика четврта: велики је Четвртак. Строги пост. Сви посте. Не само хришћани, цело друштво тог времена је у знаку одрицања и поста. Али не и Симеон. Он једе месо, чак се и преждерава (сведочи нам сликовито житије).

da mi je znati samo sta je to bilo Hrista radi, meni ovo izgleda kao da je odlepio... aj sad posto sam ja dao dijagnozu dajte i vi meni sHa_sarcasticlol

[Лазар Нешић]

da mi je znati samo sta je to bilo Hrista radi, meni ovo izgleda kao da je odlepio... aj sad posto sam ja dao dijagnozu dajte i vi meni

Одлично, коначно једно инспиративно питање.

Па, поента је у самоиспражњењу, искуству ништине, радикалном смирењу и личном печату на сопственом подвигу.

Шта све ово значи?

1. Самоиспражњење = очистити се од великих очекивања (према себи и другима), пристати на то да не будеш ништа, тиме - направити места у себи за Другог, тј. Христа.

2. Искуство ништине = у начину одрицања од поретка препотентне хришћанске метафизике која је у човеку видела само оно имаго Деи, а не и оно смртно што Симеонов живот износи у први план.

3. Смирење = такво задобијено искуство Христа сачувати у нулта смиравању, па и по цену потпуне деструкције слике о себи и деструкције слике који имају други о нама.

4. Лични печат = јуродство није за свакога, то је био Симеонов начин и стил: непоновљив, шокантан и по-себе-самог-разобличујућ, како би се у празнину оног "ја" уселио Христос.

Све у свему, у питању је један хирурши рез узимања за озбиљно хришћанског живота.

[Срђан Шијакињић]

Реците ми, молим Вас, да ли правилно схватам да је св. Симеон све ово могао/ хтео урадити тек када је толико узрастао да је могао очекивати да његова дела неће утицати на његово биће, у смислу да неће доћи у опасност да га тај начин живота пороби?

[RYLAH]

А како разликовати јуродивог од обичног лудака? Мислим, наравно да капирам да то није за свакога, далеко од тога, али имам пример једног мог друга који је пре него што смо се упознали свашта радио јер је хтео да дотакне дно, како је он причао, а уствари ми се негде чини да је хтео да постане управо ово, само на друге начине. А вероватно да има и оних који хоће на силу да постану јуродиви, па на крају стварно одлепе.

Како разликовати та два?

[Лазар Нешић]

Реците ми, молим Вас, да ли правилно схватам да је св. Симеон све ово могао/ хтео урадити тек када је толико узрастао да је могао очекивати да његова дела неће утицати на његово биће, у смислу да неће доћи у опасност да га тај начин живота пороби?

Да, тако каже и његово Житије: да се после деценија крвавог подвига у пустињи одлужио на корак напред ка јуродивости.

Међутим, није имао никакву сигурност, те ово треба схватити као прави ризик: и ка већем обожењу, али пре свега ка смиравању, тј. не уздању у самом себе, већ у Христа.

А како разликовати јуродивог од обичног лудака? Мислим, наравно да капирам да то није за свакога, далеко од тога, али имам пример једног мог друга који је пре него што смо се упознали свашта радио јер је хтео да дотакне дно, како је он причао, а уствари ми се негде чини да је хтео да постане управо ово, само на друге начине. А вероватно да има и оних који хоће на силу да постану јуродиви, па на крају стварно одлепе.

Како разликовати та два?

Наравно, то је добро питање које се по себи намеће.

Нема коначног одговора, али Житија дају неколико смерница:

1. На подвиг јуродства позива сам Бог.

2. Битно је какво је "срце" (како кажи Житија), а то значи због чега неко иде на тај подвиг, а прави одговор је увек смиравање.

3. Плодови подвига су увек смирење, самоумањење, самоиспражњење и кротост, а не егзибиција (иако она бива понекад део репертоара).

4. Кончина живота, на крају кога се "отркива" јуродиви пред другима као светитељ.

5. Рецепција Цркве да је његов подвиг био ради смирење, а не уметничка егзалтација или лудило.

На крају, само Бог зна шта је ту све и како је, тако да је јуродство по свему у домену интиме између Бога и човека. Тајна.

[RYLAH]

Наравно, то је добро питање које се по себи намеће.

Нема коначног одговора, али Житија дају неколико смерница:

1. На подвиг јуродства позива сам Бог.

2. Битно је какво је "срце" (како кажи Житија), а то значи због чега неко иде на тај подвиг, а прави одговор је увек смиравање.

3. Плодови подвига су увек смирење, самоумањење, самоиспражњење и кротост, а не егзибиција (иако она бива понекад део репертоара).

4. Кончина живота, на крају кога се "отркива" јуродиви пред другима као светитељ.

5. Рецепција Цркве да је његов подвиг био ради смирење, а не уметничка егзалтација или лудило.

На крају, само Бог зна шта је ту све и како је, тако да је јуродство по свему у домену интиме између Бога и човека. Тајна.

Ово масно и подвучено ме интересује. Како ће обичан човек да разлучи ко је скончао како треба? Ево примера Руса, који ни после више од сто година нису начисто са тим да ли је Распућин био светац или нека мрачна фигура, а вероватно да боље од мене познајеш ситуацију и знаш колико су сами свештенослужитељи и монаси у РПЦ подељени по том питању.

Не питам ово из чисто филозофске тачке гледишта, већ из практичне, јер ће ових појава бити и код нас (и било их је, само не толико), па мислим да је и практично веома битно разлучити, како не би долазило до разних застрањења или идења за лудацима?

[Лазар Нешић]

Ово масно и подвучено ме интересује. Како ће обичан човек да разлучи ко је скончао како треба? Ево примера Руса, који ни после више од сто година нису начисто са тим да ли је Распућин био светац или нека мрачна фигура, а вероватно да боље од мене познајеш ситуацију и знаш колико су сами свештенослужитељи и монаси у РПЦ подељени по том питању.

Не питам ово из чисто филозофске тачке гледишта, већ из практичне, јер ће ових појава бити и код нас (и било их је, само не толико), па мислим да је и практично веома битно разлучити, како не би долазило до разних застрањења или идења за лудацима?

Да, схватам.

Ја сам углавном навео неке битне тачке из Житија, а познато је да су она једна посебна врста књижевности: идеализована и помало набуџена. Ипак, ово Симеоново житије је доста реално и искрено.

Дакле, вероватно је овај део о "препознавању" мало идеализован, али оно што није идеализовано је задња тачка, а то је "рецепција Цркве", тј. препознавање неког јуродивца као светитеља од стране заједнице и лаоса Цркве.

Познато је да Бог даје неке знаке светости, али је најбитније да се сагледају крајњи плодови тог човека који је живео као јуродиви.

Искрен да будем, ја лично не бих знао, а чак би ми се овакав лик у Цркви (попут Симеона) данас учинио као неки фрик који узнемирава богослужење