Преступ коринтског блудника и казна (1Кор 5,1–5)

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Преступ коринтског блудника и казна (1Кор 5,1–5) (први део)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1088, Рубрика Библијске теме

У Првој посланици Коринћанима 5,1–5 апостол Павле упозорава црквену заједницу у Коринту на недопустив случај блуда у њој: један члан заједнице има жену свога оца. Он позива заједницу да се преступник преда „сатани на пропаст тела да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор 5,5).

Како разумети ове апостолове речи?

Стих о коме ће бити речи представља једно од тешко разумљивих места из посланица Светог Апостола Павла. Чињеница је да су он и његова заједница у Коринту добро знали о чему се ради и на шта апостол мисли, тако да он није имао разлога да нешто више пише о томе. Међутим, смисао апостолових речи из 1Кор 5,5 је у историји разумеван на различите начине, па су се тако, на пример, идеолози Инквизиције на Западу позивали управо на овај стих да би оправдали примену насилног мучења и сакаћења оних који су сматрани моралним преступницима или јеретицима. У редовима који следе покушаћемо да расветлимо бар неке аспекте ове сложене проблематике.

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ 1КОР 5,1–2

После утемељивања апостолског ауторитета у 1Кор 4, апостол Павле се враћа на догађања у црквеној заједници у Коринту. Наиме, он је чуо да у заједници постоји један озбиљан случај блуда (πορνείa) на који она не реагује. Оно што следи на почетку 5 главе је оштра критика таквог става заједнице према једном преступу који не приличи хришћанима. Апостол је за овај случај највероватније – као уосталом и све, не баш радосне вести, о Коринћанима – чуо од Хлојиних домаћих док се налазио у Ефесу (1Кор 1,1). Блуд овде означава сваку врсту непримереног сексуалног понашања, с тим што је додатни проблем у томе да се један члан хришћанске заједнице налази у константној вези са својом маћехом. Овакав однос се у Старом Завету недвосмислено осуђује (Лев 18,8; 20,11, Пнз 27,20: „Проклет да је онај који би спавао са женом оца својега, те открио скут оца својега. А народ рече: амин.“ – уп. такође Јез 22,10). У случају коринтског преступника вероватно се ради о вези између мушкарца и бивше жене његовог оца, или пак удовице његовог оца. Да је био другачији случај, наиме да је мушкарац направио прељубу угрозивши постојећи брак његовог оца и маћехе, апостол би употребио другу реч – μοιχείa (прељуба), а не блуд (πορνείa). Надаље, апостол се не обраћа лично преступнику, већ заједници којој он припада. Чињеница да се осуђује његов поступак, али не и поступак жене, може указивати на то да она није припадала хришћанској заједници. Иако се поступак коринтског хришћанина могао посматрати и са добре стране – старање за маћеху, и иако између мушкараца и жене није било крвног сродства (није дакле реч о инцесту), за Апостола Павла се ради о тешком преступу. Он чак наводи да ни међу незнабошцима нема таквих случајева (1Кор 5,1). Овакви односи су заиста били недозвољени код Грка и Римљана, али се у записима често помиње да је до њих долазило. Интересантно је дакле да Павле за полазну тачку осуде овог преступа не узима јудејски Закон, већ незнабожачку праксу. Овај поступак Апостола Павла могао је имати следеће оправдање: пошто се црквена заједница у Коринту састојала махом од хришћана из незнабоштва, могуће је да њима јудејски Закон није значио много, а на свако позивање на јудејски Закон у циљу осуде неке праксе могли су да одговоре: за нас Закон не важи, он је у Христу укинут. Можда су зато и толерисали овај, по Апостолу Павлу, тежак случај блуда. Стога апостол аргументује другачије: то што постоји међу вама, не постоји ни међу незнабошцима. Он констатује да заједница уместо да плаче, тј. сажали се на себе због стања у коме је и избаци преступника, она се још хвали својом мудрошћу (5,2). То наравно не значи да преступника треба тужити незнабожачким судовима, мада је његово дело и по мерилима света законски прекршај. Павле овде вероватно мисли на последице које треба да сноси преступник, а које су формулисане у Лев 18,29: „Јер ко учини шта год од ових ствари истребиће се из народа својега они који то учине“. Апостол захтева да се блудник избаци из народа Божијег. Избацивање из заједнице има и физичке последице.

ПРЕДАВАЊЕ САТАНИ НА ПРОПАСТ ТЕЛА: 1КОР 5,3–5

Апостол Павле саопштава заједници да је он, мада није присутан, већ осудио преступника (5,3). Апостол овде чини оно што је недвосмислено оспорио хришћанима нешто раније: „Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, који ће осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца ...“ (1Кор 4,5). Како схватити то да апостол, са једне стране забрањује да се суди пре времена, док са друге стране сам осуђује друге?

Реч је о томе да апостол коринтског блудника осуђује „у име Господа нашег Исуса Христа“, својим апостолским ауторитетом. Али ни то он не чини сам од себе; он се позива на црквено сабрање: „кад се саберете ви и дух мој“. Он очекује да се приликом читања његове посланице на црквеном сабрању сви сложе („амин“) са осудом преступника који својим поступком срамоти хришћанско име. Потом „са силом Господа нашег Исуса Христа да се такав преда сатани на пропаст тела (εἰς ὄλεθρον τῆς σaρκός), да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (5,4–5). Превод „на мучење тела“ је неадекватан и изазива погрешне асоцијације. Из наведеног је јасно да апостол осуђује и изопштава преступника и да за ту своју одлуку очекује „амин“ заједнице. Загонетне су речи којима се описује процес кажњавања: преступник да се преда сатани на пропаст тела, да би се дух спасио у дан Господњи. „Предавање сатани“ је изопштење из простора спасења и благодати у коме обитава црквена заједница. Сличну формулацију налазимо и у 1Тим 1,20: „Међу којима су Именеј и Александар, које предадох сатани, да се науче да не хуле“. Изопштење из заједнице значи привремено препуштање појединца „богу овога света“ (2Кор 4,4) који влада у свету, а чију моћ хришћанска заједница поништава сваки пут када се окупља на Вечеру Господњу, како пише Свети Игњатије Богоносац: „Трудите се да се што чешће окупљате на Евхаристију Божију и славословље. Пошто када се често сакупљате моћ сатанина бива поништена, док пропаст којом он прети бива уништена вашим јединством у вери“ (Еф 13,1). Предавање сатани је дакле изопштавање из заједнице. Много је теже разумљива формулација: „на пропаст тела, да би се дух спасио у дан Господњи“.

Да неморални и хришћанског призива недостојни живот може да има за последицу страдање тела, Апостол Павле наводи у 1Кор 11,30–32: „Зато су међу вама многи слаби и болесни и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А када нам суди Господ, укорева нас, да не будемо осуђени са светом.“ Тренутна телесна невоља којој су изложени поједини хришћани је, по апостолу, васпитна мера Господња која за циљ има да хришћани не буду осуђени са светом. Такву васпитну меру апостол доноси и за коринтског блудника.

[Number15648]

83. Као што освећен брак символизује Христово јединство са светом Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет с друге стране прељуба и блуд символизују сатанизам, изневеру љубави Божије, раскид јединства са Богом. А то је по вољи Сатани, који жели да изигра и осујети Божју љубав у људима. Њему је мрска чиста небесна љубав а пријатна телесна похот у свакој нечистоти. "Бесплодна дијела таме" - то је његов мамац којим мами људе у пакао (Ефес. 5, 11).

84. У Светом Писму Божијем често се прељубом и блудом назива отпад од јединог Бога и поклоњење идолима. Пророци и апостоли громовнички осуђују оба ова срамна греха као душегубна. Било да муж изневери жену, било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно. Љубав нема ништа заједничко са прељубом и блудом. Ово двоје глуме љубав.

Св. Николај Велимировић ( из Стослов Хришћанске науке о Љубави )

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

Преступ коринтског блудника и казна (1Кор. 5, 1–5) (други део)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1089-1090, Рубрика Библијске теме

У Првој посланици Коринћанима 5, 1–5 Апостол Павле упозорава црквену заједницу у Коринту на недопустив случај блуда у њој: један члан заједнице има жену свога оца. Он позива заједницу да се преступник преда „сатани на пропаст тела да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор. 5, 5). Како разумети ове Апостолове речи?

Саветовањем хришћанске заједнице у Коринту да преда блудника „сатани на уништење тела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса“ (1Кор. 5, 5), да избаце злога између њих самих (1Кор. 5, 13), Апостол Павле наговештава свој став према скором доласку Господњем и судбини која чека хришћане и свет приликом тог догађаја. У покушају разумевања 1Кор. 5, 5 неопходно је направити један пресек есхатолошких схватања Апостола Павла изражених у 1. посланици Коринћанима.

ВРЕМЕ СЕ ПРИБЛИЖИЛО

Апостол Павле је, као и прве генерације хришћана, живео у интензивном очекивању поновног доласка Христовог. Он очекује долазак Васкрслог Исуса Христа у непосредној будућности: (уп. 1Сол. 4, 16–17; 1Кор. 7, 29; 7, 31; 15, 51; Гал. 6, 10; Фил. 4, 5). Он је био убеђен да ће он и његове заједнице бити у животу када дође Дан Господњи (уп. нарочито 1Сол. 4, 16–17 и 1Кор. 15, 51–58). Хришћани треба да се владају сходно овом очекивању и да свој живот уреде тако да свакога часа буду спремни да изађу у сусрет Господу који долази.

ОДНОС ПРЕМА ТЕЛУ

У том напетом процесу очекивања славе Господње која долази из непосредне будућности однос према сопственом телу је веома важан. О томе Апостол пише Коринћанима: „А тело није за блуд, него за Господа, а Господ за тело“ (1Кор. 6, 13). Тела хришћана су „удови Христови“ (1Кор. 6, 15) и „храм Духа Светога“ (1Кор. 6, 19). Грех блуда је грех према сопственом телу (1Кор. 6, 18). Хришћани су позвани да прославе Бога „телом својим и духом својим“ (1Кор. 6, 20). Чувајући своје тело од блуда хришћани достојно чекају дан Господњи: „А Бог и Господа васкрсе и нас ће васкрснути силом својом“ (1Кор. 6, 14).

ИСПИТИВАЊЕ ОГЊЕМ У ДАН ГОСПОДЊИ

У Дан Господњи пак, у који постоји нада да ће се и коринтски блудник спасити, „свачије ће дело изаћи на видело, јер ће дан показати“ (1Кор. 3, 13). Огњем ће бити испитано свачије дело – колико је постојано. Метафора огња служи да илуструје начин на који ће људи чији ће идентитети бити саткани од дела која су чинили за живота бити суочени са судом. Све што огањ не сагори и остане постојано, биће награђено, а дела која огањ уништи донеће штету ономе који их је чинио, док ће он сам бити спашен, „но тако као кроз огањ“ (1Кор. 3, 15). Хришћани јесу оно што чине, њихова дела граде њихово сопство, њихову личност – када „дела“ у Дан Господњи не одоле огњу, већ изгоре, личност је оштећена у свом интегритету, али сама бива спашена. После ових промишљања о Дану Господњем, Апостол пита Коринћане: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?“ и наставља: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1Кор. 3, 16–17).

ТЕЛО ДУХОВНО

У 15. глави 1. посланице Коринћанима Апостол Павле пише о свом виђењу васкрсења мртвих. Неколико исказа могу бити просветљујући за разумевање 1Кор. 5, 5. Апостол, на пример, разликује душевно и духовно тело: „Сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Постоји тело душевно и постоји тело духовно ... али није прво духовно, него душевно, потом духовно“ (1Кор. 15, 42.46). Као што су људи наследници Адамови који је „душа жива“ и „земљан“, тако хришћански идентитет подразумева прелазак из овог „душевног“ у „духовно“ стање, из „земаљског“ у „небеско“: „И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1Кор. 15, 49). Потом Апостол долази до главне мисли: „А ово вам кажем, браћо, да тело и крв не могу наследити Царства Божијега, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост“ (1Кор. 15, 50). Оно што ће се десити у дану васкрсења је „промена“: сви који буду живи у Дан Господњи ће се променити (1Кор. 15, 51); мртви ће васкрснути нераспадљиви и ми ћемо се променити (1Кор. 15, 52). Имајући у виду претходно изложено може се другим речима рећи: тело душевно постаће тело духовно, тело од крви и меса постаће тело промењено, тело распадљиво постаће тело нераспадљиво. То неће бити друго тело од онога које неко јесте, већ ће то исто тело које неко јесте бити преображено, продуховљено, преобучено у нераспадљивост. А да би једно тело било на тај начин промењено и прослављено потребно је да Дан Господњи дочека у светости и части (1Сол. 4, 3–5; 5, 4–8), да би му дела постојано остала нетакнута од огња.

ЗАКЉУЧАК

Какве последице све што је наведено има за разумевање 1Кор. 5, 5? Најпре, Апостол очекује скори долазак Господњи. Затицање коринтског преступника у таквом стању у коме јесте било би погубно за њега, а можда и за заједницу која га толерише. Зато је мера коју Апостол доноси израз његове бриге за есхатолошку судбину коринтског хришћанина и заједницу којој припада, пре него идеолошки мотивисано пуко вршење власти у циљу одржавања моралне дисциплине. „Дело“ коринтског преступника је осуђено на огањ, пошто је грех против тела. Постоји, међутим, нада да ће се он спасити. Оно што Апостол предаје на уништење, фигуративно схваћено наравно, није тело као сопство, као личност коринтског преступника, већ управо тело душевно, земаљско и распадљиво, оно тело које ионако не наслеђује Царство небеско. Међутим, постоји нада да ће се дух, односно тело духовно спасити у Дан Господњи. Да би се повећали изгледи за такав исход, преступник мора најпре бити издвојен из светости заједнице, предат стихијама овога света и „уништен“ у свом дотадашњем блудном телесном идентитету.