Однос вере и политике на примеру хришћанске демократије

[Guest]

Однос вере и политике на примеру хришћанске демократије

Аутор: Владимир Марјановић, Број 1088, Рубрика Црква и друштво

Хришћанска демократија није безвлашће, већ царство народа Божијега. Георгиј Федотов

У традиционално православним земљама крајем осамдесетих и почетком деведесетих година ХХ века дошло је до успостављања демократског и плуралистичког политичког система. Настале су многе политичке партије и организације. Међу њима посебну пажњу привлаче тзв. хришћанско-демократске (демохришћанске) странке.

ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ

Синтагма „хришћанска демократија“ може се учинити парадоксалном јер се под демократијом често подразумева секуларни поглед на свет, супротстављен или равнодушан према хришћанству и духовности. Међутим, иако за многе представља оксиморон, неоспорно је њено постојање и значајна улога у политичком животу.

Идеја хришћанске демократије настала је као реакција на урушавање хришћанских вредности и ширење материјалистичких и атеистичких идеологија у Европи. Води порекло из енциклика Rerum Novarum (1891) и Graves de Communi (1901) којима су постављени темељи модерног социјалног учења Римокатоличке цркве. Дуго је била средство утицаја Римокатоличке цркве у тадашњем европском друштву. Временом су настале тзв. хришћанско-социјалне партије, католички раднички синдикати и удружења послодаваца, омладинске и друге еснафске организације. Хришћанска демократија је кроз историју пролазила кроз различите развојне фазе: од клерикалне и чисто католичке, преко социјалне, до вишеконфесионалне и демократске. Протестантски свет је врло брзо прихватио ову идеју и политички је артикулисао кроз многобројне утицајне партије (нпр. Антиреволуционарна партија у Холандији коју је предводио теолог Абрахам Кујпер или Хришћанска народна партија у Норвешкој). Многи западни хришћани су благонаклоно гледали на формирање и делатност хришћанских политичких партија.

Демохришћанска политичка опција је у великој мери обликовала политички живот Европе, нарочито у периоду после Другог светског рата. Велики број покрета и партија у Немачкој (CDU/CSU), Француској (MRP) и Италији (DC), са лидерима Конрадом Аденауером, Робертом Шуманом и Алсидом де Гасперијем, поставили су темеље данашње Европске уније. У основи идеје о европском заједништву коју су развијали хришћанске демократе није била искључиво економска заједница, већ и заједница вредности. Пројекат европског уједињења није, како се то понекад представља, либерални пројекат изразито секуларног карактера, већ европски хришћанско-демократски одговор на ратна страдања и последице које су оставили тоталитарни режими.

Хришћанска демократија постала је временом политички пројекат отворен за свакога, а њени основни принципи прихватљиви за све три хришћанске конфесије – римокатоличку, протестантску и православну. Њене темељне вредности су: заштита достојанства и слободе човекове личности, поштовање живота од тренутка зачећа до смрти, заштита традиционалног брака и породице, прихватање плуралистичког друштва и демократије, социјално-тржишна економија, неговање националне хришћанске традиције.

ИДЕЈА ХРИШЋАНСКЕ ПОЛИТИКЕ

У православном хришћанском свету се на различите начине перципирао однос хришћанства и политике као и феномен тзв. хришћанских политичких партија. Многи богослови и философи давали су одговоре на питања о начинима учествовања у политиком животу. Појединих представници руске религиозне философије заступали су идеју о „хришћанској политици“. Познати руски православни богослов Сергеј Булгаков почетком XX века разматрао је однос хришћана према друштвено-политичкој стварности. Истицао је важност укључивања у савремене токове политике и друштва, одбацујући при том сваку индиферентност према овим феноменима. Пре него што је постао свештеник учествовао је у политичком животу као депутат Државне думе Русије, испред Орловске губерније. Политичку активност сматрао је и религиозном делатношћу чији основни циљ треба да буде слобода личности. Он је заступао концепт хришћанске политике као организоване добротворности који је изложио у свом тексту „Неодложни задатак – О Савезу хришћанске политике“ у оквиру књиге „Хришћански социјализам“. Таква политика не би имала ништа заједничко са искључивим циљевима клерикализма као што је нпр. световна власт одређене цркве, већ би настојала да уједини људе различитих вероисповести и различитих философских схватања у борби за политичке и друштвене слободе. „Савез хришћанске политике“ замишљен као хришћанска политичка организација није никад конкретизован у стварности.

Поједини представници руске религиозне философије попут В. П Свенцицког, В. Ерна и П. Флоренског надахњивали су се сличним идејама оснивајући 1905. године „Хришћанско братство борбе“ – организацију која се залагала за промену система и тадашњој царској Русији. Семјон Франк, говорећи о моралном усавршавању света и христијанизацији општих услова живота истиче да „хришћанска свест мора да води хришћанску политику“ (Франк, 2004).

Мало је позната чињеница да је Николај Берђајев за време свог емигрантског периода у Француској преко персоналистичког учења у великој мери утицао и на римокатоличке философе Жака Маритена и Емануела Мунијеа, који се сматрају утемељитељима идеје хришћанске демократије у XX веку. Георгије Федотов је своје опредељење за хришћанску демократију износио у журналу „Нови град“ као и у многобројним текстовима од којих је најкарактеристичнији „Основи хришћанске демократије“.

У многим православним земљама са победом комуниста и њиховом дугогодишњом владавином био је онемогућен сваки слободан начин изражавања политичких ставова. Верници не само да нису имали могућност политичког учествовања, већ су им и елементарна верска права била ускраћена. То је посебно карактеристично за некадашњи СССР. Дискриминација и репресивна политика државе изазвали су реакцију појединих свештених лица и интелектуалаца. Борба за верска права у СССР-у крајем осамдесетих година ХХ века довела је до формирања бројних „нелегалних“ организација за заштиту права верника, које су претходиле формирању првих хришћанско-демократских партија. У њиховом оснивању су некадашњи дисиденти имали одлучујућу улогу. Многобројни разлози спречили су их у намери да хришћанска демократија добије значајну улогу у политичком животу.

МОГУЋНОСТИ ПОЛИТИЧКОГ ДЕЛОВАЊА

У документу „Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“ из 2000. године подробно се разматра однос Цркве и политике. Свештеницима се изричито забрањује учествовање у политичкој борби, кампањи и агитовању за било коју политичку странку, блок или опцију. Међутим, православне вернике ништа не спречава да учествују у политици и припадају политичким партијама. Руска Православна Црква према постојању хришћанских политичких организација има позитиван став: „Постојање хришћанских (православних) политичких организација, као и хришћанских (православних) огранака ширих политичких удружења, Црква посматра као позитивну појаву, као средство које помаже верницима да заједничким напорима остварују политичку и државну делатност на основу хришћанских духовно-моралних начела. Поменуте организације, иако аутономне у својој делатности, истовремено су дужне да се консултују са црквеном јерархијом ради координације акција приликом заузимања става Цркве о друштвеним питањима.“ („Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве“, 2007:81) Црквени социјални документи, отварају могућност за хришћанску демократију као један од начина политичког деловања верника у савременом друштву.

Свакако да постоје бројни проблеми када је реч о хришћанској демократији. Имати хришћански назив у политичком животу представља велику одговорност. Потребно је разјаснити да хришћанска демократија није покушај стварања клерикалне партије, теократске државе, нити злоупотреба вере и цркве у политичке сврхе, већ могућност да грађани артикулишу своја политичка уверења и ставове узимајући у обзир и своја верска убеђења. У времену када јача секуларизам који негира легитимност хришћанских вредности у јавној сфери и када бројне антихришћанске политичке идеје поново добијају значај, хришћанска демократија може послужити као добар пример политичког деловања.

--------------------------------

Извори:

Булгаков С. Н. Христианский социализм. Новосибирск: Наука, 1991.

Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Нови Сад, Беседа, 2007.

Франк, Семјон, Светлост у тами: оглед из хришћанске етике и социјалне философије, Београд, Бримо, 2004.

[Marjanovic]

Занимљив текст .smesko.

[Душко Дугоушко]

Занимљив текст .smesko.

E Vlado, Vlado, opet provociras forumske libertarijance... .smesko.

[Grizzly Adams]

Питање је да ли вера уопште може да се "споји" са политиком. Првенствено питање политике је (или би требало да буде) одбрана људских права. Е сада, питање које би ја ту поставио је - да ли (не)вера има икакве везе са дефиницијом људских права и нашим односом према њима?

На пример, моји политички ставови су потпуно независни од верских. Да нисам хришћанин, били би потпуно исти.

[Marjanovic]

E Vlado, Vlado, opet provociras forumske libertarijance... .smesko.

.smesko.Не видим чиме би их провоцирао у овом тексту.

Питање је да ли вера уопште може да се "споји" са политиком. Првенствено питање политике је (или би требало да буде) одбрана људских права.

Ако си хришћанин хришћанин си у свим сегментима. Па и у политици.

Е сада, питање које би ја ту поставио је - да ли (не)вера има икакве везе са дефиницијом људских права и нашим односом према њима?

Све има везе. Хришћански демократа Жак Маритен је био један ода аутора Универзалне декларације о људским правима . Са друге стране, проширење људских права као нпр. право на абортус или легални геј бракови су у великој мери утицај политичких философија понекад врло непријатељским прама хришћанству.

[Nikola Knezevic]

Jedan od najvećih mitova je onaj koji pretpostavlja religiju kao apolitičan fenomen. Čak i ako bi religiju pokušali da smestimo u potpunosti u domen ličnog iskustva, ona bi delom i tada ostala deo kolektivnog u zavisnosti od značaja kojeg bi ona imala na svetonazor pojedinca. Religija je privatizovana tokom perioda prosvetiteljstva ali ni onda nije ostala lišena svoje političke dimenzije. Apolitična religija jednostavno nije moguća. Štaviše, podsetiću na mišljenje poznatog političkog teologa J.B. Metza da je privatizovana religija, pa samim tim i apolitična religija društveno nerelevatna i nesvrsishodna. Sa druge strane, politizacija predstavlja jednu drugu vrstu distorzije religije, kada ona postaje sredstvo manipulisanja sakralnim simbolima i Svetim u javnom prostoru. Religija tada zauzima javni prostor ali na jedan maliciozan način, najčešće u formi amalgacije verskog i nacionalnog. Ovakva politizacija, to jest, profanizacija religije i Svetoga nažalost veoma često nalazi svoje uporište na prostoru zemalja bivše Jugoslavije. E sad, ne bih želeo da me shvatite pogrešno. Pojam političkog je dvosmeran pa tako sa jedne strane podrazumeva profanizaciju Svetoga a sa druge podrazumeva domen političkog kao javni prostor u kojem religija, u ovom slučaju hrišćanstvo može da aktivno preobražava širi društveni kontekst. Dakle, lično religijsko iskustvo se kanališe u kolektivni politički fenomen koji transformiše društvo. Zato i verujem da je koncept hrišćanske demokratije moguć i jeste pragmatičan okvir da se religijski postulati na adekvatan način iskoriste za pozitivnu transformaciju društva...

[Grizzly Adams]

ОК, хајде онда наведи један пример у чему би хришћанска вера могла да утиче на неки политички став?

П.С.

Хвала за коментаре на оном блогу.

[Marjanovic]

Поред поменуте Универзалне декларације о људским правима посредно је хришћанска демократија утицала и на стварање па и организацију Европске уније (принцип супсидијарности), социјално тржишне економије у Немачкој (Фрајбуршка економска школа и ордолиберализам) итд.

Наравно, не може се из хришћанства створити неки специјалан политички програм, али хришћанска етика отвара могућност за одговорну политику.

[Душко Дугоушко]

Поред поменуте Универзалне декларације о људским правима посредно је хришћанска демократија утицала и на стварање па и организацију Европске уније (принцип супсидијарности), социјално тржишне економије у Немачкој (Фрајбуршка економска школа и ордолиберализам) итд.

Наравно, не може се из хришћанства створити неки специјалан политички програм, али хришћанска етика отвара могућност за одговорну политику.

Све горе од горега, боље немој више да набрајаш! .smesko.

[Душко Дугоушко]

Поред поменуте Универзалне декларације о људским правима посредно је хришћанска демократија утицала и на стварање па и организацију Европске уније (принцип супсидијарности), социјално тржишне економије у Немачкој (Фрајбуршка економска школа и ордолиберализам) итд.

Наравно, не може се из хришћанства створити неки специјалан политички програм, али хришћанска етика отвара могућност за одговорну политику.

Све горе од горега, боље немој више да набрајаш! .smesko.

[Marjanovic]

То је већ ствар личног и вредносног политичког афинитета и опредељења.

[Душко Дугоушко]

То је већ ствар личног политичког афинитета и опредељења.

Eкономија је доста опипљива и није ствар личног афинитета и опредељења. Када погледаш кризу евро-зоне, то је итекако стварна појава која погађа све без обзира на идеологију. Слично је и са законима о којима ти причаш, мислим на те људскоправашке. Ви из социјал-демократског табора сте попут левичара који би другима да намећу своју идеологију, само се сада буните што они имају власт - и тако ће увек и бити: они хоће да наметну своје стандарде, ви хоћете своје, увек неко некога тиранише (у случају демократије већина мањину, због чега је демократија инхеренто тоталитаристички систем)...

[Marjanovic]

Eкономија је доста опипљива и није ствар личног афинитета и опредељења. Када погледаш кризу евро-зоне, то је итекако стварна појава која погађа све без обзира на идеологију. Слично је и са законима о којима ти причаш, мислим на те људскоправашке. Ви из социјал-демократског табора сте попут левичара који би другима да намећу своју идеологију, само се сада буните што они имају власт - и тако ће увек и бити: они хоће да наметну своје стандарде, ви хоћете своје, увек неко некога тиранише (у случају демократије већина мањину, због чега је демократија инхеренто тоталитаристички систем)...

Нема говора о било каквој тиранији, наметању и било чему слично. Демократске земље су пример слободно организованог друштва и државе. Ништа идеално, али то је то у пракси.

Немачка није у кризи. А она је пример социјално тржишне привреде у чијем конструисању су учествовали и теолози

Овде се не говори о социјалдемократији већ о хришћанској демократији. То су две различите политичке идеје и две различите па и супротствљене политичке групације.

[Душко Дугоушко]

Нема говора о било каквој тиранији, наметању и било чему слично. Демократске земље су пример слободно организованог друштва и државе. Ништа идеално, али то је то у пракси. Немачка није у кризи. А она је пример социјално тржишне привреде у чијем конструисању су учествовали и теолози

Овде се не говори о социјалдемократији већ о хришћанској демократији. То су две различите политичке идеје и две различите па и супротствљене политичке групације.

О каквим се то слободама може гворити када тамо не постоји ни слобода говора, док су неке од тих држава праве полицијске државе са све испирањем мозга кaо из Орвелове '84? А гомили небулозних закона за регуласање свега и свачега по ЕУ, да и не говоримо... Модерне демократске земље су пример мафијашки организованог друштва! Па хришћанска демократија и социјал-демократија практично дођу једно те исто, без обзира што се можда теоријски разликују (и једни и други хоћете што је могуће више да ограничите туђу слободу, и да украдете туђ новац, па да их дате коме би хтели, е сад једни ће можда квир НВО, а други некој верској заједници)...

[Grizzly Adams]

Поред поменуте Универзалне декларације о људским правима посредно је хришћанска демократија утицала и на стварање па и организацију Европске уније (принцип супсидијарности), социјално тржишне економије у Немачкој (Фрајбуршка економска школа и ордолиберализам) итд.

Наравно, не може се из хришћанства створити неки специјалан политички програм, али хришћанска етика отвара могућност за одговорну политику.

ОК, али не видим ту ништа што би било специфично хришћанско. Идеје о људским правима и "правима", социјална политика и слично постоје и независно од Хришћанства.