Владавина деспота Стефана Лазаревића (1389-1427)

[Guest]

Владавина деспота Стефана Лазаревића (1389-1427)

01 среда авг 2012

Posted by radiosvetigora in Преносимо
≈ 1 коментар

Средњовековно раздобље српске историје било је плодно култовима националних светитеља. За Србе је то било време цивилизацијске равнотеже, одавно окарактерисано као златно доба црквено-народне историје. Тада се на првом месту Света Лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог бринуло о напретку како Цркве, тако и државе. Идеал црквено-државне симфоније на тлу Европе средњег века нигде није тако достигнут као у Србији.

Владари су браниоци Цркве, њени помагачи, закони се доносе на добробит хришћанства. Треба истаћи да никада у историји средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са представницима црквене јерархије.

Са друге стране, у Византији то није случај, јер су тамо чести примери цезаропапистичких тенденција владара и негирања аутономије Цркве, односно њених духовних надлежности.
Прекид директног мушког потомства Немањине лозе, тешке политичке прилике изражене кроз сукоб обласних господара и претеће османске најезде 1371, ставиле су Србе пред нове и непредвиђене изазове. Успон кнеза Лазара Хребељановића, његова политика уједињавања расутих крајева и наслањање на старе црквене традиције, пружила је темељ за успостављање бране према иноверном освајачу са истока. Добар плод његовог потомства јесте и син Стефан, који је у политичкој историји српског средњовековља заузео упечатљиво место.


ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

О његовој владавини 1389-1427, поред документарних извора, страних хроника, путописа и других извештаја, главни извор података представља „Житије” које је написао Константин Философ. Писац је био деспотов савременик и аутор је наизглед хагиографског списа која се одликујују правом историјском фактографијом. Милан Кашанин са правом примећује да је Константин Философ велики као мемоариста и историчар, а мање дубок као мислилац и поета у односу на своје претходнике истог призива и посла житијног приповедња, Доментијана и Теодосија. Ипак, само дело има оригинални наслов: Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочестивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха све српске земље Кир Никона и дворских начелиника и виђањем трисветога јављања, док је сам деспот Стефан тражио да ово буде. Већ се у наслову откривају трансцедентни и драматуршки детаљи: упокојени владар се јавља на чудесан начин писцу његовог житија. Ауторство има благослов и врховну санкцију Српског Патријарха. Према делима вере и улози у духовном животу српског престола, народа и свога личног, деспот Стефан стоји у линији светости својих прадедова Немањића и свога оца, Св. великомученика и новомученика Кнеза Лазара српског и косовског.

Спис има доста историјских појединости, због пишчеве учености и обавештености спада у врсту доброг историографског штива. Стоји на библијској подлози и агиолошком терену, не губећи црквено значење и еклисијалну функционалност. Писац, деспота пореди са великим владарима старозаветне библијске историје. Тој компарацији доприносе деспотова дела која се пореде са боговидцем Мојсијем, песником и царем Давидом, премудрим Соломоном, војсковођом Исусом Навином… Деспотову изузетност за српску први је оценио Константин Философ, а од ње није, након акривичних и опсежних истраживања одступила ни модерна историјска наука. Наиме, каже се, да је био добар и са Западнима (Угри) и са Источнима (Турци). Преговарачком вештином и ратничким умећем, наизменичном применом оба политичка метода, сачувао је капацитет своје разорене и намучене земље, а добром економијом (рударство) уздигао углед Србије у тадашњем свету.


ТРАДИЦИЈА ДЕСПОТОВЕ СВЕТОСТИ

Деспот Стефан се назива Светим у књижевним саставима насталим непосредно после његове смрти. У српском родослову писаном око 1597. године назива се „Блаженим и Светим”, а исти придев се помиње и у родослову из друге половине XVII века. Крајем XVI века српски монаси у својој преписци са папом Климентом VII наводе да се „деспотово Свето тело налази у Манастиру Раваници”. Народно поштовање исказано кроз црквени култ, неговање нарочитог односа и спремност да се од личности тражи молитвено заступништво пред Божијим престолом види се и у иконографским остварењима. Деспот Стефан се приказује са ореолом у Каленићу, Манасији, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну и Ораховици. Поред лика најчешће се наводи титула „Свети цар”. То је поједностављено схватање значења деспотске титуле у Византији која је одмах до цареве. Ово су довољна сведочанства спонтаног поштовања које је верни народ помесне Српске Цркве исказивао. Такође, из српског културног круга популарност и поштовање деспота Стефана Лазаревића се преноси у XV веку међу Русе, а њихови богослужбени рукописи га сматрају Светитељем (бр. 686 Тројицко-Сергијеве Лавре, бр. 307 Волоколамског манастира, бр. 47 Почајовске лавре). Од XVII века рачунају га међу Свете и неки чешки месецослови. Лик деспота Стефана Лазаревића је, према мишљењима неких историчара уметности извајан међу ликовима угарске властеле под окриљем Пресвете Богородице у римокатоличком Манастиру на Птујској Гори. Ипак, Свети није имао ни рукописне ни штампане службе што ће се наметати као главна примедба и препрека рецепцији његове традиционалне Светости.



ОЗАКОЊЕЊЕ КУЛТА НОВИЈЕГ ДАТУМА

Патријарх Димитрије се и сам бавио историјским истраживањима, а своје интересовање за проблеме из историје Српске Православне Цркве није сакривао пред кругом својих учених пријатеља. Приредио је прво критичко издање Хиландарског типика Светог Саве, које се дуго у науци сматрало као најбоље. Митрополит Београда и целе Србије Димитрије је Светом Архијерејском Сабору Краљевине Србије још 1907. и 1912. године предложио да се деспот Стефан Лазаревић и званично упише у каталог Светих. Као основне разлоге навео је владарев допринос изградњи нових цркава (Манасија, Руденица, Велуће, Копорин, Београдске цркве) и његов допринос на књижевном пољу, тј. организацији преписивачке делатности.

Званично проглашење деспота Стефана за Светитеља била је давнашња жеља поглавара Београдске митрополије коју је он саопштио ученим Србима Стојану Новаковићу и Чедомиљу Мијатовићу. Питање се одгодило јер је Србија ушла у узастопне ратове, најпре Балканске (1912-1913), а затим и Први светски рат (1914-1918). Питање је поново покренуто 1924. године, на Ванредном заседању Св. Архијерејског Сабора у Пећи од 26. до 27. августа када је, сада Српски Патријарх Димитрије Павловић покренуо питање званичног уписа деспота Стефана у диптихе Светих Срба. На предложени дневни ред као прва тачка је стављена деспотова канонизација. У Сабору по овом питању није била постигнута једногласност.

Јавили су се за реч архијереји који су предлагали да се то питање не решава на пречац, него да се формира посебна комисија и одбор за канонски поступак. У живој дебати су учествовали Епископ битољски Јосиф Цвијовић који се залагао за опрезно и трезвено поступање. Слично мишљење су изразили Митрополит скопски Варнава, Епископи: Георгије темишварски, Иларион вршачки, Михаил рашко-призренски, Јефрем жички и Иринеј бачки. На саборској седници није постигнута одлука. Ипак, Патријарх Димитрије је на бденију 19. јула 1927. прогласио деспота Стефана за Светитеља, предложивши Сабору да се његово име упише у диптихе Светих, а за ту прилику му је написао службу која је литографски умножена.

Радован Пилиповић

Извор: Православље

[Guest]

19. јул/1. август

Свети Стефан Лазаревић

Тропар Стефану, глас 8. Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој не престај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњег Бога.

Кондак Стефану, глас 4. Заволео си свог верног војника Стефана Високог, Христе Боже, и послао му силу благодати, да сазна Тајне Небеске и ревнује за славу Твоју, којој,се и ми клањамо, и свагда Те молимо; Смилуј се на нас, Спаситељу, у Царству Твоме.

[Пајко]

Хвала Мартирије, познаниче из чаршије. 138999

[Guest]

оооооооооооооооооооо братке , туј си баш се радујем ... bendoff pivo

[Пајко]

оооооооооооооооооооо братке , туј си баш се радујем ... pivo

Па реко ајд да ме не заборави братија а и сестре. Нека те Господ награди

[Пајко]

Narodno poštovanje Stefana Lazarević se sa vremenom utopilo u narodne pesme o Kraljeviću Marka. Primer je recimo Filip Mađarin, pobratim Marka, koji je bio važan saveznik Stefana Lazarevića, ili kad se Marko bori za Turke u Aziji protiv crnih Arabljana, vidi boj kod Ankare 1402. godine.. Kraljević Marko je ustvari spoj nekoliko narodnih epskih heroja.

Зар не беше то бој код Ангоре и то против монгола. Анкара је име изведено од Ангора а пошто

се види од чега се састоји то име, можеш да претпоставиш Драги мој брате који је народ живео ту пре доласка османлија.

[Guest]

Па реко ајд да ме не заборави братија а и сестре. Нека те Господ награди

жив и здрав ми био брате на многе године ...

[Пајко]

Znam..

Filip Mađarin, "pobratim Kraljevića Marka":

http://sr.wikipedia....r-el/Пипо_Спано

Џабе ми шаљеш линк. Не да ми да отворим Википедију (српску). Мислио сам да је

теорија завере у питању. ако узмогнеш да помоћ пружиш, кајн Проблем. Вен ду мехтест...

[Srdjan]

Rešena misterija groba despota Stefana Lazarevića

Izvor: Tanjug

 

Arheolozi Zavoda za zaštitu spomenika kulture, za devet godina sistematskih arheoloških istraživanja srednjovekovnog manastira Manasija, otkrili su mnogo nepoznatog, a među najvrednijim otkrićima je grobnica ktitora despota Stefana Lazarevića.

 

 

Tanjug / Dušan Aničić

 

Arheološka otkrića i druga istraživanja Manasije, izložena su u Zavičajnom muzeju u Jagodini, a izložba je otvorena do septembra.

Vođa arheologa i jedan od autora izložbe Marin Brmbolić ističe da je "mesto despotove sahrane prestavljalo vekovnu dilemu". Od 16. veka izneto je mnoštvo pretpostavki. Nedoumice o mestu despotove sahrane često su produbljivale i greške koj su se potkradale u prepisima, a i prenosom narodnih predanja.

"Na osnovu rezultata do kojih se došlo arheološkim iskopavanjima u manastirskom hramu i činjenice da su oni u apsolutnom suglasju sa istorijskim podacima, te prema našim saznanjima o ktitorskim grobnicama u srednjovekovnoj Srbiji, možemo nedvosmisleno zaključiti da je u zapadnom traveju crkve manastira, u grobnoj konstrukciji uz južni zid otkrivena grobnica sa zemnim ostacima ktitor despota Stefana Lazarevića", ističe Brmbolić.

Ovo mišljenje potvrđuju i rezultati obavljene anutropološke, i u našoj nauci prvi put primenjene DNK analize. Time bez svake sumnje možemo konstatovati da je razrešena viševekovna nedoumica o mestu despotove sahrane, tvrdi Brmbolić.

DNK analizu uradili su forenzičari Instituta za sudsku medicinu u Beogradu. DNK analize, sprovedene prvo poređenjem gena sa leve butne kosti kneza Lazara, čije mošti počivaju u crkvi manastira "Ravanica" kod Ćuprije, oca Stefanovog, a zatim ponovljene sa kostima lobanje i zuba iz donje vilice, potvrdile su 99,30 odsto srodnost moštiju otkrivenih u Manasiji i kneza Lazara.

Prva sistematska artheološka istraživanja Manasije počela su 2005. godine, a grobica sa moštima despota Stefana otkrivena je u jesen 2006.godine. Arheolozi tvrde da je grobno mesto u jugoistočnom uglu crkve "poslednjih decenija unosilo veliku zabunu u nastojanju da se definiše gde je despot sahranjen".

Otkrivene su i istražene dve zidane grobnice iz 15 i 18.veka. Prema istorijskim izvorima, realno je pretpostaviti da je u starijoj sahranjen Kolojan Rusota, ličnost sa značajnim uticajem na dvoru despota Stefana ali i Đurda Brankovića, ističu arhelozi Zavoda za zaštitu spomenika.

Enigma groba despota Stefana Lazarevica je "definitivno rešena", izjavila je ranije Tanjugu Gordana Simić, koja je ispred Zavoda više od 20 godina bila angažovana na obnovi Manasije.

"Despot Stefan ja sahranjen u crkvi Sveta Trojica u Manasiji i to je crkva priznala", rekla je Simić. "Mi smo i očekivali da je despot ovde sahranjen. Istraživanja su vršena u unutrašnjosti crkve i kada se došlo do prvobitnog poda otkrivena je grobnica despota Stefana, upravo na mestu koje je opisao Konstantin filosof", rekla je Simić i ocenila da su "nepotrebni nemaju osnova eventualni javni dualiteti o tome da li su mošti despota ovde ili u manastiru Koporin kod Velike Plane, takođe zadužbini despota Stefana".

I kada su nađene mošti u manastiru Koporin, crkva je i tada rekla "neka se to smatra da je možda despot Stefan Lazarević, dok se ne bude pokazalo drukčije", dodala je Simić.

Mesto u crkvi Sveta Trojica manastira Manasije, gde su otkriveni mošti despota Stefana, je prekriveno mermernom pločom, na kojoj je aranžiran buket cveća, na zidu crkve postavljena je pločica, izrađena najverovatnije od neke legure, na kojoj je ćirilicom i latinicom ispisano, ime despota Stefana.

Uz crkvu, za devet godina, arheolozi su istražili i zdanje srednjovekovne trpezarije, veći deo manastirskog dvorišta i započeli radove na otkrivanju skrivenog puta.

 

-------------

Извор: http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=07&dd=27&nav_id=881554

 

[Зосима]

Слава и хвала највећем и најбољем београђанину!!!

 

 

Slavni sin slavnih roditelja cara Lazara i carice Milice, despot Stefan Lazarević (1377—1427) ličnost je čije je ime zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog naroda. Najbolje od najboljeg i najlepše od najlepšeg sabira u sebi Stefan Visoki, kako su ga, s pravom, takođe nazivali: veliki državnik, vešt u političkim igrama, sjajan diplomata, hrabar i uspešan vojskovođa, izuzetno i svestrano obrazovan, veliki pesnik, naposletku i veoma lep i snažan čovek, a sasvim sažeto — srpski vitez u pravom smislu te reči.

 

[Снежана]

СЛОВО ЉУБВЕ

 

  Стефан деспот
најслађему и најљубазнијему,
и срца мојего нераздвојноме,
и многоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојего ближњему
(име рекавши),
у Господу љубазно целивање,
а уједно и милости наше неоскудно даривање.

Лето и пролеће Господ сазда,
као што песник (Давид) рече,
а у њима и красоте многе,
птицама брзо, и весеља пуно прелетање,
горама лишће.
и луговима пространства,
и пољске ширине,
и ваздуха танког
дивним неким гласовима испуњавање,
и земљина ношења дарова,
која цветова које доброг мириса, и зеленило,
но и самог човечијег
јестаства обновљење
и разиграње,
достојно ко да искаже.

Ипак сва ова и друга
чудна дела Божија,
која и оштровидан ум
размотрити није у стању,
љубав преисходи.
И није чудо, јер Бог се назива љубав,
као што рече Јован Громов (јеванђелист).

Свака лаж смештања у љубави нема;
јер Каин, туђ љубави, рече Авељу:
Изиђимо нас двојица напоље.

Оштро некако и брзотечно дело љубави,
које сваку врлину превазићи може.

Лепотно ову Давид украшава
као миро, рече, на глави,
које силази на браду Аронову,
и као роса аермонска
која силази са Горе Сионске.

Јуноше и деве,
к љубавима прикладни,
љубав узљубите,
но право и незазорно,
да некако јуноштво
и девство повредивши,
којим јестаство наше
к божанственому присваја се,
божанствено не негодује.
Не жалостите, рече апостол, Духа Светог Божијег,
којим знаменовасте се јавно као у крштењу.

Бесмо заједно, и друг близу друга,
или телима или духом,
но ако горе, ако реке
раздвојише нас, Давид да рече:
Горе Гелевујске, да не сиђе на вас
ни дажд ни роса,
јер Саула и Јонатана не сачувасте.
О безлобије Давидово,
слушајте који сте царски, слушајте,
Саула ли оплакујеш, обретени
Јер обретох, рече Бог,
Давида, човека по срцу мојему.

А ветрови да се ударе с рекама
и да оне сасвим секну,
као при Мојсију море,
као при Исусу судији,
кивота ради, Јордан.

Још да се сакупимо,
још да се угледамо,
још љубовно да се сјединимо
у том самом Христу Богу нашем,
коме слава с Оцем и са Светим Духом
у бесконачне векове, амин.
 

[Дидим]

Narodno poštovanje Stefana Lazarević se sa vremenom utopilo u narodne pesme o Kraljeviću Marka. Primer je recimo Filip Mađarin, pobratim Marka, koji je bio važan saveznik Stefana Lazarevića, ili kad se Marko bori za Turke u Aziji protiv crnih Arabljana, vidi boj kod Ankare 1402. godine.. Kraljević Marko je ustvari spoj nekoliko narodnih epskih heroja.

 

Народни песник често побрка ствари. Тако је и у песми "Царица Милица и Змај од Јастрепца", Змај-Огњеног Вука (Вук Гргуревић Бранковић, владао у другој половини 15. века) ставио као савременика кнеза Лазара, где кнез Лазар влада у Крушевцу, а Змај-Огњени Вук у Купинову. У стварности је Змај-Огњени Вук чукун-унук кнеза Лазара.

 

По народном предању, Сибињанин Јанко (Јанош Хуњади) је био ванбрачни син деспота Стефана. Сибињанин Јанко је био јунак коме народ није знао порекло, а деспот Стефан није оставио потомство, па су измислили тај детаљ како не би испало да је Јанко нека тиква без корена, а не наше горе лист.