Poruka Sirijskog hriscanina!

[bosanac]

Nego da te pitam, oprosti nevezano za ovo oko čega očigledno imamo oprečne stavove.

Bio sam u Damasku puno puta , zanima me suk hamidija.da li je bilo kakvih napada na tom djelu?Tj da li je bilo oštečenja tog prelijepog mjesta.Jeo sam sladoled unutra tamo gdje rukom stavljaju u korpicu.Preukusan je.

[Miriam R. ميريام]

Daj ne lupetaj.Jesi ti iz Sirije ili tko?

Cijelu večer razgovaram sa svojima preko video poziva, tako da mi tvoja islamska propaganda ne treba o tome što se gdje dešava.

[bosanac]

Bio sam takođe u djelu Damaska u kojem pretežno živi hriščanska populacija , jako je lijepo uređen.Bio sam i kod Džamije Salahuddin Ejjubi tu sam imao prijatelja studirao je teologiju u tom haju.I tu je prelijepo.Jeli tu bilo kakvih belaja?

[bosanac]

A ovo što sada pišem je ono što želim a sigurno i ti to želiš a to je da to krvoproliće prestane i da ljudima bude bolje.

[bosanac]

Daj ne lupetaj.Jesi ti iz Sirije ili tko?

Cijelu večer razgovaram sa svojima preko video poziva, tako da mi tvoja islamska propaganda ne treba o tome što se gdje dešava.

Ne bosanac sam ali poznajem dobro Siriju.Bavio sam se trgovinom sa Sirijom.Išao sam u homs, Haleb i Damask.Oprosti svako gleda na sirijski problem na osnovu informacija koje ima.A nemoramo se vređati ako se razilazimo .

[Miriam R. ميريام]

Pa kako ti ne znaš što je ili nije bilo na bazaru, kad imaš toliko informacije iz Sirije.

[bosanac]

Pa kako ti ne znaš što je ili nije bilo na bazaru, kad imaš toliko informacije iz Sirije.

Zato što nisam pitao ovu sestru Basimu o tome.Oprosti bilo mi je neugodno da je pitam o svemu.Organizujemo njenoj porodici pomoć, ipak tu je odraz našeg obraza.ali eto ti imaš informacije iz prve ruke i nemoj sada iz ljudskog pitanja hilu da praviš. 301

[Miriam R. ميريام]

Pa ti ionako ne vjeruješ mojim informacijama nego kreiraš vlastite kako ti paše.

[bosanac]

Po jednom pitanju imamo oprečne stavove i to je t što neznači da te smatram lošom osobom.Razilazak u stavovima je nešto normalno valjda.

[Mono]

06/11/2012 17:13 | Regularna vojska je razorila centar grada: Naser i Olivera na laptopu pokazuju snimke iz Alepa

Naser Kasem sa suprugom Oliverom i dvoje dece izbegao u Beograd iz rodnog grada u Siriji

Asad je od Alepa napravio Vukovar

Morali smo da odemo odande jer više nije postojao život - Hleb se čeka u redovima od 150 metara, a avioni non-stop bombarduju

Autor: Dragoljub Petrović

Alep je stvarno bio lep grad, pogledajte - pokazuje nam Sirijac Naser Kasem na laptopu fotografije svog rodnog grada.

Alep je, priča, drugi po veličini grad u Siriji, a njegov centar od 1986. godine nalazi se na listi Svetske baštine UNESKO. Bazar u Alepu je poznat po veličini i starosti - dužina natkrivenih trgovačkih ulica prelazi tri kilometara. U Velikoj džamiji u centru grada nalaze se mošti Svetog Zaharije, oca Jovana Krstitelja.

- A pogledajte sad - jednim klikom miša Naser menja fotografije na ekranu laptopa. „Gore je nego Vukovar. Ovako nešto nije bilo u Drugom svetskom ratu... Vidite ovo... Pucali su u stan preko puta našeg, ovo je moja terasa. Ovo razvaljeno, što vidite, nekada je bio četvrti sprat zgrade. Sad ne postoji. Srušen je. Ovo je metalna ograda naše terase polomljena od detonacije. Ovo su stvari pretumbane od detonacija u našem stanu...“ - lista Naser fotografije i video-klipove koje je snimao mobilnim telefonom pre nego što je odlučio da napusti Alep i Siriju.

Sa ćerkom Sarom, sinom Samerom i suprugom Oliverom, pre tačno 43 dana, stigao je u Beograd. U Siriji, kako kaže, više ne može da se živi.

Naser je po zanimanju maksilofacijalni hirurg. U Beogradu je studirao medicinu, a posle četiri godine (od 1989. do 1993) radio na VMA. U Beogradu se oženio i odlučili su, kada je u bivšoj Jugoslaviji počeo rat, da se odsele u Siriju. Tamo, u Alepu, otvorio je privatnu ordinaciju.

- Ovo mi je drugi rat. Sećam se na VMA, 1991, za noć smo primili 79 ranjenika. Onda, 1992, nisam jednom prilikom tri dana izlazio iz ordinacije koliko je bilo ranjenih. Mislili smo da nikada više neće biti rata kad smo otišli u Siriju. Razmišljali smo da će možda biti rata između Sirije i Izraela, ali ovo nismo očekivali, da će narod ratovati međusobno. U istoriji sveta od pre Isusa ne postoji primer da je neko izveo avione i tenkove na svoj narod, kao što radi Bašar Asad. Pa Milošević je izveo tenkove 9. marta, ali nije pucao na svoj narod. Narod živi pod čizmom porodice Asad 40 godina. U Siriji nema odgovornosti ni pravde. Pravda postoji samo za one koji imaju novac, koji su na vlasti - kaže Naser.

Grad je, nastavlja da nam pokazuje slike, skoro totalno razrušen. Alep ima oko četiri miliona stanovnika. Više od dva miliona su izbegli van grada. U šumama su, po selima. Do Damaska ima 400 kilometara, ali se retko ko usudi da putuje tim putem.

- Nije sigurno. Čak nije sigurno ni da odeš samo van grada. Tu su regularna vojska i paravojne jedinice koje je angažovala država. Regularna vojska i paravojska oduzima sve - laptopove, kamere, pare, zlato, satove, mobilne telefone... Gradove uglavnom kontroliše slobodna vojska, opozicija. Ali regularna ima avione i topove. Lete i gađaju. Iz helikoptera bacaju bombe, pozadi vrata, ne zanima ga gde će da pogodi. Nema šanse da pogodi gde treba, ni teoretski. Izlazili smo iz kuće samo da kupimo šta moramo. Puca se non-stop, nismo mogli više da trpimo, deca su imala strahovitu traumu. Ćerka je, kada bi čula avione, držala svog medu i plakala. Bombardovali su njenu školu. Morali smo da odemo odande jer više nije postojao život - priča Naser.

U Alepu do pre četiri meseca nije bilo dramatično kao u ostatku Sirije. Pre toga je bilo malo eksplozija, malo pucnjave, uličnih nemira...

- Onda je Asad poslao avione. Njegove pristalice su oni koji nisu imali od čega da žive, a onda su odjedanput postali mlijarderi. Oni su nameštali eksplozije u gradu da bi imali povod za napad. Bombardovanje grada je počelo u junu, poslednjeg dana Ramazana. Krajem avgusta, bez obzira što je bio Bajram, Asad je nastavio bombardovanje, pala je granata pored naše kuće. Otišli smo u moju privatnu ordinaciju da spavamo na podu. Tamo smo bili mesec dana. Komšija me posle pozvao da dođem u stan. Znao sam da se nešto hitno dešava. Kretao sam se pored zidova, ulicama, dok nisam stigao. U celom naselju, a to je centar grada, nema nikog. Ljudi su pobegli zbog bombardovanja. Na kući preko puta naše, na tri ulaza, četvrti sprat nije postojao. Srušili su ga bombama - svedoči Naser.

Olivera se gorko smeje: „Ja sam bila za Asada dok nije počelo bombardovanje. Mislila sam - ipak je mir u gradu. Onda sam postala ogorčena, jer stvarno nisam mogla da shvatim kako neko bombarduje svoj narod.“

U Alepu prodavnice rade tokom prepodneva, ali je sve poskupelo.

- Hrane nema, škole nema, posla nema. Mi smo ranije kupovali hleb za devet lira, to je devet dinara, sad je sto... Litar mazuta skočio je sa sedam lira na sto pet. Struje nema. Benzina nema. Život stoji. Kako ljudi žive, bog zna. Hleb se čeka u redovima od 150 metara. Avioni bacaju bombe namerno baš tu. To su „albatros 39“, češki avioni - kaže Naser.

Od 70 mešovitih srpsko-sirijskih porodica u Alepu, nijedna nije odlučila da rizikuje put do Damaska kako bi se ukrcala na avione koje je poslala Vlada Srbije radi evakuacije srpskih državljana. Većina mešovitih familija je ostala u gradu ili po okolnim selima.

- Mi smo se evakuisali privatno. Pozvao sam čoveka koga sam lečio. Ranjen je bio, imao je prostrelnu ranu na nozi. Najnužnije stvari smo pokupili. Išli smo putevima koji nisu zvanični. Kada smo stigli do zone koju je osvojila slobodna vojska, nastavili smo autoputem do turske granice. Granicu smo prešli normalno. Išli smo autobusom do Istanbula i odande avionom u Beograd. Na beogradskom aerodromu naplatili su mi srpsku vizu koja traje 15 dana - 140 evra. Deca i supruga imaju srpsko državljanstvo, tako da su prošli bez vize. Decu smo u Beogradu upisali u gimnaziju - sina u drugi, ćerku u četvrti razred, da bar završe škole u Srbiji, kad ne mogu normalno da žive u Siriji - pričaju.

Naser kaže da imaju kontakte sa Sirijom preko skajpa i Fejsbuka. Znaju da rat ovoliko dugo traje jer se tamo ukrštaju interesi velikih sila.

- Kod nas dnevno pogine 150 ljudi. Gledam RTS, i ne pominju da se to dešava. Asad će da ubije ceo narod, njega ništa ne zanima, samo da ostane u fotelji - priča Naser ogorčeno.

Kontramiting u sirijskoj ambasadi

Sirijci koji već dugo žive u Beogradu tokom proleća organizovali su demonstracije ispred sirijske ambasade. Fadil Mohamed, Fajiz Al-al Van i Abdolrahman Mahamed pričaju nam da je beogradskim Sirijcima pre dve nedelje stigao odande neobičan poziv.

- Zvali su nas da podržimo sirijsku vladu. A mi ne možemo da ćutimo zbog nepravde prema našem narodu. U svetu je tog dana organizovan dan podrške sirijskom narodu, a oni su pravili kontramiting za Asada. Mi smo se dogovorili da idemo tamo, da im kažemo sve šta se kuva u nama - kažu.

Kad su stigli ispred ambasade, radnik obezbeđenja nje hteo da ih pusti unutra zato što su prethodno demonstrirali protiv Asada.

- Velika demokratija. Na vratima službenik nije hteo da nam dozvoli da uđemo. Bilo je takvo naređenje. Otpravnik poslova je onda došao, pozdravio se, ipak, sa nama ljubazno, ko da ništa nije bilo. Ja nisam hteo da se pozdravim sa njim, jer nam je zabranio da uđemo u ambasadu. Drugi mu je rekao: neću da se pozdravljam sa nekim ko podržava ubice žena i dece u Siriju. Na kraju smo ipak ušli - kaže Fadil.

U sali ambasade gde je bio sastanak visi Asadova slika na zidu.

- Otpravnik je počeo sastanak rečima: „Sirija je kolevka kultura!“ Mi smo mu odgovorili da su oni srušili tu kulturu koja traje pet-šest hiljada godina. On kasnije nije imao nikakve argumente. Pričao je da je opozicija teroristička grupa koja je ušla u Siriju da sruši vlast. I tako neke stvari - svedoče Fajiz i Abdolrahman.

Ceo događaj su snimili.

- Kad smo napustili sastanak, službenica ambasade je devojčici koja je snimala pokušala silom da oduzme fotoaparat. Devojčica je počela da vrišti, mi to nismo dozvolili. Oni u ambasadi sami znaju da nisu u pravu. Ali moraju da tapšu za diktatora jer imaju privilegije. Hteli su da prikažu kako je to bio uspešan miting i da mi navodno podržavamo Bašara al Asada, ali im je taj naš snimak poremetio planove - kaže fadil.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/asad_je_od_alepa_napravio_vukovar.14.html?news_id=250594

[Mono]

[Gaša]

06/11/2012 17:13 | Regularna vojska je razorila centar grada: Naser i Olivera na laptopu pokazuju snimke iz Alepa

Naser Kasem sa suprugom Oliverom i dvoje dece izbegao u Beograd iz rodnog grada u Siriji

Asad je od Alepa napravio Vukovar

Morali smo da odemo odande jer više nije postojao život - Hleb se čeka u redovima od 150 metara, a avioni non-stop bombarduju

Autor: Dragoljub Petrović

Alep je stvarno bio lep grad, pogledajte - pokazuje nam Sirijac Naser Kasem na laptopu fotografije svog rodnog grada.

Alep je, priča, drugi po veličini grad u Siriji, a njegov centar od 1986. godine nalazi se na listi Svetske baštine UNESKO. Bazar u Alepu je poznat po veličini i starosti - dužina natkrivenih trgovačkih ulica prelazi tri kilometara. U Velikoj džamiji u centru grada nalaze se mošti Svetog Zaharije, oca Jovana Krstitelja.

- A pogledajte sad - jednim klikom miša Naser menja fotografije na ekranu laptopa. „Gore je nego Vukovar. Ovako nešto nije bilo u Drugom svetskom ratu... Vidite ovo... Pucali su u stan preko puta našeg, ovo je moja terasa. Ovo razvaljeno, što vidite, nekada je bio četvrti sprat zgrade. Sad ne postoji. Srušen je. Ovo je metalna ograda naše terase polomljena od detonacije. Ovo su stvari pretumbane od detonacija u našem stanu...“ - lista Naser fotografije i video-klipove koje je snimao mobilnim telefonom pre nego što je odlučio da napusti Alep i Siriju.

Sa ćerkom Sarom, sinom Samerom i suprugom Oliverom, pre tačno 43 dana, stigao je u Beograd. U Siriji, kako kaže, više ne može da se živi.

Naser je po zanimanju maksilofacijalni hirurg. U Beogradu je studirao medicinu, a posle četiri godine (od 1989. do 1993) radio na VMA. U Beogradu se oženio i odlučili su, kada je u bivšoj Jugoslaviji počeo rat, da se odsele u Siriju. Tamo, u Alepu, otvorio je privatnu ordinaciju.

- Ovo mi je drugi rat. Sećam se na VMA, 1991, za noć smo primili 79 ranjenika. Onda, 1992, nisam jednom prilikom tri dana izlazio iz ordinacije koliko je bilo ranjenih. Mislili smo da nikada više neće biti rata kad smo otišli u Siriju. Razmišljali smo da će možda biti rata između Sirije i Izraela, ali ovo nismo očekivali, da će narod ratovati međusobno. U istoriji sveta od pre Isusa ne postoji primer da je neko izveo avione i tenkove na svoj narod, kao što radi Bašar Asad. Pa Milošević je izveo tenkove 9. marta, ali nije pucao na svoj narod. Narod živi pod čizmom porodice Asad 40 godina. U Siriji nema odgovornosti ni pravde. Pravda postoji samo za one koji imaju novac, koji su na vlasti - kaže Naser.

Grad je, nastavlja da nam pokazuje slike, skoro totalno razrušen. Alep ima oko četiri miliona stanovnika. Više od dva miliona su izbegli van grada. U šumama su, po selima. Do Damaska ima 400 kilometara, ali se retko ko usudi da putuje tim putem.

- Nije sigurno. Čak nije sigurno ni da odeš samo van grada. Tu su regularna vojska i paravojne jedinice koje je angažovala država. Regularna vojska i paravojska oduzima sve - laptopove, kamere, pare, zlato, satove, mobilne telefone... Gradove uglavnom kontroliše slobodna vojska, opozicija. Ali regularna ima avione i topove. Lete i gađaju. Iz helikoptera bacaju bombe, pozadi vrata, ne zanima ga gde će da pogodi. Nema šanse da pogodi gde treba, ni teoretski. Izlazili smo iz kuće samo da kupimo šta moramo. Puca se non-stop, nismo mogli više da trpimo, deca su imala strahovitu traumu. Ćerka je, kada bi čula avione, držala svog medu i plakala. Bombardovali su njenu školu. Morali smo da odemo odande jer više nije postojao život - priča Naser.

U Alepu do pre četiri meseca nije bilo dramatično kao u ostatku Sirije. Pre toga je bilo malo eksplozija, malo pucnjave, uličnih nemira...

- Onda je Asad poslao avione. Njegove pristalice su oni koji nisu imali od čega da žive, a onda su odjedanput postali mlijarderi. Oni su nameštali eksplozije u gradu da bi imali povod za napad. Bombardovanje grada je počelo u junu, poslednjeg dana Ramazana. Krajem avgusta, bez obzira što je bio Bajram, Asad je nastavio bombardovanje, pala je granata pored naše kuće. Otišli smo u moju privatnu ordinaciju da spavamo na podu. Tamo smo bili mesec dana. Komšija me posle pozvao da dođem u stan. Znao sam da se nešto hitno dešava. Kretao sam se pored zidova, ulicama, dok nisam stigao. U celom naselju, a to je centar grada, nema nikog. Ljudi su pobegli zbog bombardovanja. Na kući preko puta naše, na tri ulaza, četvrti sprat nije postojao. Srušili su ga bombama - svedoči Naser.

Olivera se gorko smeje: „Ja sam bila za Asada dok nije počelo bombardovanje. Mislila sam - ipak je mir u gradu. Onda sam postala ogorčena, jer stvarno nisam mogla da shvatim kako neko bombarduje svoj narod.“

U Alepu prodavnice rade tokom prepodneva, ali je sve poskupelo.

- Hrane nema, škole nema, posla nema. Mi smo ranije kupovali hleb za devet lira, to je devet dinara, sad je sto... Litar mazuta skočio je sa sedam lira na sto pet. Struje nema. Benzina nema. Život stoji. Kako ljudi žive, bog zna. Hleb se čeka u redovima od 150 metara. Avioni bacaju bombe namerno baš tu. To su „albatros 39“, češki avioni - kaže Naser.

Od 70 mešovitih srpsko-sirijskih porodica u Alepu, nijedna nije odlučila da rizikuje put do Damaska kako bi se ukrcala na avione koje je poslala Vlada Srbije radi evakuacije srpskih državljana. Većina mešovitih familija je ostala u gradu ili po okolnim selima.

- Mi smo se evakuisali privatno. Pozvao sam čoveka koga sam lečio. Ranjen je bio, imao je prostrelnu ranu na nozi. Najnužnije stvari smo pokupili. Išli smo putevima koji nisu zvanični. Kada smo stigli do zone koju je osvojila slobodna vojska, nastavili smo autoputem do turske granice. Granicu smo prešli normalno. Išli smo autobusom do Istanbula i odande avionom u Beograd. Na beogradskom aerodromu naplatili su mi srpsku vizu koja traje 15 dana - 140 evra. Deca i supruga imaju srpsko državljanstvo, tako da su prošli bez vize. Decu smo u Beogradu upisali u gimnaziju - sina u drugi, ćerku u četvrti razred, da bar završe škole u Srbiji, kad ne mogu normalno da žive u Siriji - pričaju.

Naser kaže da imaju kontakte sa Sirijom preko skajpa i Fejsbuka. Znaju da rat ovoliko dugo traje jer se tamo ukrštaju interesi velikih sila.

- Kod nas dnevno pogine 150 ljudi. Gledam RTS, i ne pominju da se to dešava. Asad će da ubije ceo narod, njega ništa ne zanima, samo da ostane u fotelji - priča Naser ogorčeno.

Kontramiting u sirijskoj ambasadi

Sirijci koji već dugo žive u Beogradu tokom proleća organizovali su demonstracije ispred sirijske ambasade. Fadil Mohamed, Fajiz Al-al Van i Abdolrahman Mahamed pričaju nam da je beogradskim Sirijcima pre dve nedelje stigao odande neobičan poziv.

- Zvali su nas da podržimo sirijsku vladu. A mi ne možemo da ćutimo zbog nepravde prema našem narodu. U svetu je tog dana organizovan dan podrške sirijskom narodu, a oni su pravili kontramiting za Asada. Mi smo se dogovorili da idemo tamo, da im kažemo sve šta se kuva u nama - kažu.

Kad su stigli ispred ambasade, radnik obezbeđenja nje hteo da ih pusti unutra zato što su prethodno demonstrirali protiv Asada.

- Velika demokratija. Na vratima službenik nije hteo da nam dozvoli da uđemo. Bilo je takvo naređenje. Otpravnik poslova je onda došao, pozdravio se, ipak, sa nama ljubazno, ko da ništa nije bilo. Ja nisam hteo da se pozdravim sa njim, jer nam je zabranio da uđemo u ambasadu. Drugi mu je rekao: neću da se pozdravljam sa nekim ko podržava ubice žena i dece u Siriju. Na kraju smo ipak ušli - kaže Fadil.

U sali ambasade gde je bio sastanak visi Asadova slika na zidu.

- Otpravnik je počeo sastanak rečima: „Sirija je kolevka kultura!“ Mi smo mu odgovorili da su oni srušili tu kulturu koja traje pet-šest hiljada godina. On kasnije nije imao nikakve argumente. Pričao je da je opozicija teroristička grupa koja je ušla u Siriju da sruši vlast. I tako neke stvari - svedoče Fajiz i Abdolrahman.

Ceo događaj su snimili.

- Kad smo napustili sastanak, službenica ambasade je devojčici koja je snimala pokušala silom da oduzme fotoaparat. Devojčica je počela da vrišti, mi to nismo dozvolili. Oni u ambasadi sami znaju da nisu u pravu. Ali moraju da tapšu za diktatora jer imaju privilegije. Hteli su da prikažu kako je to bio uspešan miting i da mi navodno podržavamo Bašara al Asada, ali im je taj naš snimak poremetio planove - kaže fadil.

http://www.danas.rs/...?news_id=250594

Na žalost to je cena koju uvek plaćaju nedužni-amerikanci bi rekli kolaterlana šteta.

A ti isti Amerikanci su naložili vatru.Što oni sad ne prime te ljude?

[Пајко]

Na žalost to je cena koju uvek plaćaju nedužni-amerikanci bi rekli kolaterlana šteta.

A ti isti Amerikanci su naložili vatru.Što oni sad ne prime te ljude?

Па они од силне демократије у својој земљи, просто, немају места за те људе. Исто и ова ЕУ са толико људских

права не може да прими азиланте. Код њих су људска права прегломазна да би могло да стане још пар хиљада

људи. Значи- нема мјеста, нема мјеста...

[Ignjatije]

Nisam znao da tamo propaganda jos uvek koristi komunjarske trikove sa ovakvim posterima. Veoma primitivno za ovo vreme.

[Gaša]

Па они од силне демократије у својој земљи, просто, немају места за те људе. Исто и ова ЕУ са толико људских

права не може да прими азиланте. Код њих су људска права прегломазна да би могло да стане још пар хиљада

људи. Значи- нема мјеста, нема мјеста...

Da,krajnje licemerje.