Књигољубље Св. Стефана Лазаревића

[Guest]

Из историје црквеног библиотекарства

Књигољубље Св. Стефана Лазаревића

Аутор: ђакон мр Ненад Идризовић, Број 1086, Рубрика Историја

На двору деспота Стефана постојао је култ учености и образовања, а фонд Дворске библиотеке није био само ризница књига, „већ одсјај духовне културе и знања, племенитих мисли и осећања“ њеног оснивача.

Истраживачи који су покушали да реконструишу садржај Дворске библиотеке Стефана Лазаревића били су пред великим изазовом. Они су се морали, макар у мислима, приближити обличју времена у којем је живео и делао Стефан Лазаревић. Мора се узети у обзир да је књижевна, духовна и философска мисао позног средњег века у Србији била заснована „на етичким и естетским категоријама“ које се из савремене перспективе истраживања, не могу лако „критички и историјско-књижевно осликати и вредновати“.

Према досадашњим истраживањима, на двору деспота Стефана Лазаревића (у Београду) постојао је прави култ учености и образовања, тако да фонд Дворске библиотеке није био само ризница рукописних књига, „већ одсјај средњовековног живота, духовне културе и знања, племенитих мисли и осећања“ њеног оснивача. Фонд се попуњавао набављањем грчких књига под окриљем Свете Горе и Византије, а под окриљем угарског двора у Будиму – латинским књигама са Запада. Оваква разноликост књига на различитим језицима указује да је Стефан Лазаревић „читао на српскословенском, преводио са грчког“, а због интензивне комуникације коју је одржавао са европским и турским владарима, верује се да „је латински и турски језик бар разумео“. Његов однос према књизи описан је у записима двојице монаха (његових савременика).

У првом запису монаха Доситеја пише да се он старао о преписивању књига и да их је волео као нико други од владара и великаша, а у запису монаха Григорија стоји да се он, премда владар и заповедник војске, о књигама старао као да никаквих других брига није имао. Књиге за које је утврђено да потичу из фонда Дворске библиотеке Стефана Лазаревића сачуване су у малом броју, а делови рукописа и подаци о појединим књигама налазе се на различитим удаљеним местима – у манастирима: Високи Дечани, Савина, на Светој Гори, Метеорима, у Румунији, Бугарској, Русији и Украјини. Откриће њиховог постојања сведочи о чудесно замршеној судбини књига на овом просторима. Ђорђе Трифуновић, у књизи Деспот Стефан Лазаревић: књижевни радови (1979), набраја 18 рукописа за које се поуздано зна да су преписани или преведени за Стефана Лазаревића. Неке међу њима имају својеврстан ex libris Стефана Лазаревића, као ознаку власништва. Према Ђ. Трифуновићу, од ових осамнаест књига, три су биле највероватније наручене као „спомен“ или „приношеније“ на дар црквама и манастирима. Он још наводи да су вероватно поједине књиге за деспотовог живота – или непосредно након његове смрти – биле пописане и адекватно означене, што на неки начин сведочи о покушају каталошког уређења библиотеке.

ПОКУШАЈ КАТАЛОШКЕ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ БИБЛИОТЕКЕ

Реконструкција је извршена на основу познатих изведених археографских, филолошких и културно-историјских сведочанстава у неколико књига (ресавске редакције) из XV века, које су вероватно биле део фонда ове библиотеке. Мањи део фонда се састојао од латинских књига, које припадају западноевропској културној и језичкој баштини. Поред тога што су књиге биле углавном превођене са грчког, према новијим истраживањима вероватно је било превода са латинског, због уске повезаности Стефана Лазаревића са угарским двором у Будиму и са приморским градовима (Дубровником, Сплитом, Задром, Котором и Венецијом).

У наредним редовима изложићемо каталошку поделу и списак књига, које је израдила Татјана Корићанац у својој књизи Библиотека деспота Стефана Лазаревића (2006). Она је покушала да реконструише фонд библиотеке на основу свих досадашњих проучених података и предложила је поделу фонда на ћирилске и западноевропске рукописне књиге. Поред ове поделе, она је у фонд укључила и све оригиналне књижевне радове Стефана Лазаревића и повеље из дворске канцеларије за које је она претпоставила да су могли бити у његовој библиотеци.

Највећи део фонда ћирилских рукописних књига састојао се од богослужбених књига, али било их је и са светоотачким тумачењима на различите библијске теме, описима библијских личности и темама из библијске историје. Од богослужбених књига данас нам је познато само пет наслова: Псалтир с последовањем (14. децембра 1407. г. – Манастир Хиландар); Триод цветни (од 1. септембра 1407. до 31. августа 1408. године – Руска национална библиотека у Санкт Петербургу); Минеј за мај (прва четвртина XV века – Манастир Хиландар); Радослављево јеванђеље (1428–1429. г. – Руска национална библиотека у Санкт Петербургу).

Од осталих дела познати наслови су: Паралипомен Јована Зонаре (1. септембар 1407. до 31. августа 1408. године – Државна библиотека у Москви); Панагирик (од 1. септембра 1411. до 31. августа 1412. године – није сачуван); Четири књиге о царевима (од 1. септембра 1415. до 31. августа 1416. године – Универзитетска библиотека у Одеси); Зборник слова и беседа црквених отаца (20. август 1421. године – Народна библиотека Србије [изгорео 6. априла 1941. године]); Догматик паноплија Јевтимија Зигавина (1402–1427. године – Државна научна библиотека у Одеси); Лествица Јована Лествичника (1402–1427. године – изгубљена); Тумачење Јеванђеља по Марку Теофилакта Охридског (1402–1427. године – Библиотека Румунске академије наука у Букурешту); Зборник параклис с Молебствијем Богородици за деспота Стефана Лазаревића (почетак XV века – Збирка Радослава М. Грујића); Зборник различитог садржаја (XV-XVI век – Манастир Хиландар); Сказаније изјављено о писменех Константина Философа (друга четвртина XVII века – Библиотека Српске Патријаршије).

Каталог фонда са латинским рукописним књигама реконструисан је уз помоћ грађе сачуване у архивима приморских градова (Дубровника, Задра, Сплита, Будве, Котора, Херцег Новог). Стефан Лазаревић је у својој служби имао човека са титулом писара и канцелара Николу Архилуписа из Котора, који је касније службовао и код деспота Ђурађа Бранковића. Након што се упокојио, у његовој заоставштини сачувано је десетак књига на латинском и италијанском језику. Он је ову малу хуманистичку библиотеку формирао за време свога службовања на дворовима српских деспота. Но, не мора да значи да су се и ови наслови налазили у фонду Дворске библиотеке Стефана Лазаревића. Постоји претпоставка да су се књижевна и хуманистичка интересовања Стефана Лазаревића поклапала са интересовањем његовог канцелара, из чега проистиче могућност да су се неки, а можда и сви наслови могли наћи у фонду Дворске библиотеке.

После споразума у Тати у мају 1426. године (склопљеног између угарског краља Жигмунда Луксембуршког и деспота Стефана Лазаревића), када је Београд враћен угарском краљу, фонд библиотеке је вероватно био пребачен у новоизграђену Смедеревску тврђаву (престоницу), где је био чуван до пада Деспотовине 1459. године. До данас није утврђено где се тачно налазила библиотека у унутрашњости Београдске тврђаве, али сачуване књиге дају слику културне и духовне неуништивости постојања, иако деспотовог двора више нема.