Епархија захумско-херцеговачка и приморска

[виноградар]

 

[виноградар]

 

[виноградар]

 

[виноградар]

 

[виноградар]

 

[виноградар]

Наречење изабраног Епископа ЗХиП Господина Димитрија

Након избора архимандрита Димитрија, маја мјесеца 2018. године, за новог Епископа захумско-херцеговачког и приморског, Црква Божија, у навечерје Седамнаесте недјеље по Духовима, савршила је и чин његовог наречења.
Свечаним чином наречења, непосредно прије Вечерњег богослужења, началствовао је, Његова Светост, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, Господин Иринеј, уз саслужење мноштва епископа, презвитера, ђакона и вјерног народа Божијег. Током богослужења, новоизабраном Епископу Димитрију, и званично је саопштена Одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, о његовом избору, након чега се новоизабрани Епископ изјаснио о прихватању и непротивуријечењу.
Слиједећи древну праксу избора новог епископа, током свете Литургије, у Недјељу седамнаесту по Духовима биће извршена, хиротонија и устоличење нареченог Епископа Димитрија.

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

 

[Rašo]

Božićna poruka episkopa Dimitrija - Ljudi treba da se približe i pomognu drugima

 

TREBINJELIVE

• Izvor:SRNA Foto:SRNA
• 27.12.2018. 16:09

NJegovo preosveštenstvo episkop zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije istakao je u božićnoj poruci da je Hristovo rođenje izvor radosti i uči ljude djelatnoj ljubavi, da se približe i pomognu drugima.

“Biti dijete Božića znači približiti se i pomoći, biti tu za bližnje, za nevoljnog, starog, bolesnog, depresivnog, za promrzle i obeznađene migrante, koji tumaraju našom zemljom, a koji zbog svoje sudbine veoma nalikuju malom Isusu. Jednom riječju, biti tu za sve, baš kao što je i On postao čovjek radi svakoga od nas”, poručio je vladika Dimitrije.

On je istakao da rođenje Hristovo od Duha Svetoga i Marije Djeve otkriva jednom zasvagda blizinu Božiju.

“Ono nam sobom kazuje da nas Bog ne izbjegava, već se poistovjećuje sa nama, bivajući zauvijek tu za nas na konkretan način, kao brat po čovječanstvu svakome ko tu prirodu dijeli, a to su, dakako, svi ljudi, bez obzira na svoje fizičke, nacionalne, materijalne ili svjetonazorne razlike”, naveo je episkop Dimitrije.

On je naglasio da, rađajući se na zemlji kao čovjek, Gospod otkriva sebe ljudima i omogućava da se susretnu i ostvare lični odnos sa njim.

“Hristos se, dakle, ne skriva iza svojih nebesa, iza svojih zakona i spisa, niti bilo kakvih drugih ograda ili od ljudi uspostavljenih granica”, istakao je episkop zahumsko-hercegovački i primorski.

On je rekao da je za one, pak, koji u Hristosa vjeruju kao u svoga spasitelja, to rođenje izvor radosti zbog neizrecive blizine njegove i sjedinjenja njegovog sa ljudima, ali je isto tako i poziv koji iziskuje da se ljudi poput gline prepuste da ih istina bogorođenja oblikuje.

“To, između ostalog, znači da ne treba da izbjegavamo čovjeka, već da mu budemo bratski i sestrinski bliski, jer je Isus, `prvorođeni među mnogom braćom`, živa tačka našega jedinstva”, naveo je vladika Dimitrije u božićnoj poruci.

Uz tradicionalni pozdrav “Hristos se rodi!”, episkop Dimitrije je poručio da biti dijete Božića ne znači voljeti druge na nivou teorije, jer Hristovo rođenje ne uči tome – nego ljude uči djelatnoj ljubavi.

[Rašo]

Бесједа Епископа Димитрија – Божићни концерт у Мостару 2019.

Уважени господине муфтијo,
Поштовани господине градоначелниче,
Драги пријатељи,
Драга браћо и сестре,

Циљ мојег вечерашњег обраћања није да будем оригиналан него да покушам да пружим практичне смјернице здравог суживота наших, погрешном политиком удаљених, а у ствари, толико блиских народа. Много тога паметног је у том правцу већ речено, али због опште буке лажи, полуистина и полуинформација, које долазе преко медија и које владају нашим животима, ово што ћу вечерас рећи, ако се уопште и чуло, због наше нерасудљивости, заборавности или често недостатка храбрости, није примијењено, ни проживљено у свакодневном животу.

Негдје, вјероватно раних осамдесетих година сада већ прошлог вијека, дивни Душко Радовић је изрекао један од својих многобројних афоризама, мислећи баш на моју генерацију. „Ми смо нашу децу навикли на љубав – каже он – а нисмо их научили да воле. Шта ли ће бити када се једног дана нађу све сами такви – жељни љубави а неспремни да воле?“ Бојим се да је пјесникова интуиција била непогрешива. Видјели смо, усталом, шта се десило деведесетих кад су се нашли све сами такви, преварени од неких мало старијих и, најблаже речено, још неспособнијих да чине добро. И у религијском буђењу деведесетих година било је много нас, такве дјеце из бивше нам државе. Неки су, додуше, пронашли велику утјеху у вјери и љубави Божијој којој смо се предали, али наша способност да ту љубав пренесемо другима, па и да уопште волимо друге остала је упитна.

У овим благословеним данима када славимо Бога који се нама открио и дао нам примјер како да волимо ближње (Јов. 13,34), у радости помирења и сусрета неба и земље, нествореног и створеног, Бога и човјека, и уз захвалност свима који сте дошли да се са нама зарадујете том радошћу или просто нашом радошћу, желио бих да са вама подијелим и неколико мисли које ће нам, надам се, бити као неки знакови поред пута, који би требало да нас воде од просто теоријске вјере, до вјере која кроз љубав дјела (Гал. 5, 6).

Потребно нам је нешто што ће нам помоћи да анђелску божићну пјесму: „Слава на висинима Богу, и на земљи мир, међу људима благовољење – добра воља“ (Лк. 2, 14), оприсутни у данашњем свијету. Како да стигнемо од мира, љубави и славе на небесима, до мира и љубави на земљи, практичне и дјелатне, која је способна да осјети патње, потребе, страхове, па чак и слабости, ограничености, незнања, странпутице и гријехе другога као своје сопствене? На добром путу да одговори на ово питање је, чини ми се, био Владимир Соловјев, када је, у складу са Христовом заповијешћу о љубави према ближњем, рекао: „Љуби све друге народе као свој сопствени“. Оно што сигурно знам јесте да пут до мира не води преко укидања разноликости и особености других народа и другог човјека, пошто је сваки народ и сваки посебни човјек, по Солжењицину, „непоновљива пројава Божије замисли“. Уз све људске слабости и непочинства, нације и народи су ипак настајали око неких великих религијских, етичких и културних идеја, док се за политичке партије, које их воде а често и заводе, то већ, у великој мјери, не би могло рећи. Сами циљ партијског постојања, онако како су оне данас устројене, често им, нажалост, не дозвољава да признају почињену грешку и да се кају, што не би требало да важи за појединце, вјерске заједнице, народе и нације…

Шта нам је, дакле, потребно чинити?

1. Као прво, држим да морамо бити људи мира. Морамо се трудити да будемо присуство мира и дар мира овом свијету. На том путу није себично, него управо неопходно да почнемо прво од себе. Будући да вјерујемо да смо створени по икони и подобију Божијем, ми смо призвани да постанемо присуство оваплоћеног и оствареног мира који Бог дарује нама и цијелом свијету. Но, овај дар претпоставља нашу сарадњу и прихватање, а често и личну жртву.

Видимо да је данас и овај први корак, стицање унутрашњег мира, прескочен код многих или је за многе постао утопија или просто претежак. Данашњи човјек често мора себе умиривати пилулама и лијековима да би уопште могао имати унутрашњи мир тијела и душе, воље и разума. Ни у ком случају не желећи да одбацим медицину, управо супротно, сматрајући је неопходном и корисном, предлажем ипак да пробамо да наш живот оплеменимо и трагањем за смислом, трагањем за одговором на тзв. вјечна питања: Откуда овај чудесни дар живота којим смо призвани из небића? Зашто смо овдје? Откуда смрт, гријех и зло у оваквом предивном Божијем свијету?

Чини ми се да су најважнији разлози због којих данашњи свијет и човјек у њему пате од недостатка мира сљедећи: пристајање на свеобухватну површност живота, допуштање лажи и компромиса са сопственом савјешћу и заразни духовни и егзистенцијални бесмисао који из тога произлази, а коме се сви ми, добровољно, предајемо. Ништа друго и никаква друга граница између добра и зла у овоме свијету не постоји, осим границе и борбе између добра и зла у људском срцу, којим је свако од нас понаособ, уз Божију помоћ, властан да управља.

2. Други корак је да мир покушамо да подијелимо са другим људима. Као што сам рекао, овакав мир о коме говорим, није наравно просто одсуство конфликта, већ је врлина и дар Божијег живота, Божије благодати предате нама. Кад нешто добијемо на дар, на дар треба да га и дајемо другима. Међутим, нама је лакше осуђивати другога, а много је теже, али и једино достојно човјека, причињавати људима радост, дарујући им мир који је постао унутрашњи садржај нашег живота. Ово не значи правити компромисе са истином или са стварним или претпостављеним погрешним ставовима и дјелима другога, већ показивати човјекољубиву отвореност према култури, менталитету и језику других људи и народа. Када приступамо другом човјеку, наша увјереност у неку истину, никада не смије укидати слободу другога, зато што се истина може примити, усвојити и постати духовни живот човјека, само у слободи. Бог није насилник већ поштује нашу слободу коју нам је безусловно даровао, те би и ми, поучени Њиме, као живе иконе Његове, нашу слободу требало да ограничимо људским достојанством другога.

Да би ненасилну и ненаметљиву истину Божију и мир Божији пренијели другима, потребна је чиста и некористољубива жртвена љубав и самоограничење, а не празна прича.

Пророк каже: „Лијече ране народа мојега овлаш говорећи: мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Нама треба много више од мира на уснама и језику, од пуке толерантности. Толерантност може да буде резултат незаинтересованости, равнодушности и према конкретном човјеку и према истини, може да буде и неразликовање добра и зла. Могуће је и пожељно да страсна љубав према слободи, истини и добру, ватрена приврженост својој вјери или некој племенитој идеји, сапостоји (заједно) са огромним и исто тако страсним интересовањем за човјека, човјеков уникатни пут и различитост, човјекову слободу и тражење истине. Све нас ово опомиње да се не може градити однос према Богу, без односа према човјеку. Наводно добро, које се остварује на рђав начин, начин који не поштује и који повређује наше људско достојанство, није право добро.  

Размишљајући о овој проблематици наш свештеник из Дубровника и професор универзитета, отац Владан Перишић, дошао је до сљедећих увјерења која говоре о, по мени, исправном друштвеном и личном начину живота и расуђивања вјерујућих људи и дају једну нову димензију свему што сам вечерас рекао.

3. Прије свега, разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али, да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе оних који нас воде. Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увијек изговор, а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извјесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер:

Човјек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецјењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво).

Религија/вјера је дубок, али танан и крхки слој људског бића.

Све религије су усмјерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако може говорити да то чини).

Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи и утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја.

Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно).

Због свега тога не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих људи који ће увијек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација или религијске вође буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима и ријечима наших влада и духовних предводника.

4. Надаље, нема потребе да сви мислимо и вјерујемо исто да бисмо живјели у миру и узајамном разумијевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима искрено желимо добро а не зло. Увијек морамо имати на уму да онај други није дошао на свијет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човјек постоји, него је и његова воља да он постоји.

Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто посебно или да вјерује у било шта да би био поштован. Искључиви и нетрпељиви можемо бити само према искључивости и нетрпељивости, мржњи и неосјетљивости међу нама и у нама, а, осим тога, људе треба безусловно поштовати.

Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увијек само као циљ.

На крају, суд о томе ко је (у стварима вјере) у праву требало би да оставимо Судији и судњем дану, а до тада да се трудимо да живимо у миру.

*

Од горе наведених претпоставки и путоказа, мислим да не постоји неки лакши пут за све нас, ако заиста искрено желимо заједнички суживот заснован на поштовању и љубави у овоме граду и на овим нашим просторима. Не дајмо да нас зло  побиједи, него побиједимо зло добром и мудрошћу (уп. Рим. 12, 21).  Наш лични пораз у овој борби води у самодовољност, себичност и својеврсни добровољни аутизам, а народ и заједницу гура у самоизолованост, секташтво и мржњу, док свака истинска вриједност у нашим заједничким и личним животима подразумијева труд, посвећеност али и храброст.

Чини ми се да ако се потрудимо да живимо на овакав начин, ни домишљати слоган „Све је премостиво“; слоган под којим је Мостар кандидован да постане европска престоница културе за 2024. годину, неће остати мртво слово на папиру. Мали допринос нашој култури суживота је, надам се, и ово моје обраћање и поздрав. Ми ћемо се, као заједница православних, трудити да у доброј вјери и нади, осим примјеном изнесених идеја, допринесемо овоме граду још и у визуелном и архитекстонском смислу, враћајући његовом културном и вјерском идентитету у блиској будућности храм Свете Тројице у Бранковцу, чију ћемо изградњу, надам се, ускоро завршити.

Христос се роди! Честит Божић! Срећни ови радосни благи дани свима који их славе, док браћи муслиманима и осталима који не славе Божић, а овдје су дошли само због нас, дугујем посебну благодарност и поштовање! Мир Божији са свима вама!

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

[Rašo]

На Благовијести, 7. априла, у манастиру Житомислић, код Мостара, биће отворен музеј у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, враћена након 27 година у ову светињу, а чини је збирка икона и умјетнина која је међу три највеће у БиХ.

У музејској поставци коју ради професор доктор Љиљана Шево, налази се педесетак икона из периода од 16. до 18. вијека – дјела српских, итало-критских и руских аутора. 

„Међу српским иконама најзначајније су `Житомислићке двери`, које се приписују иконописцу, мајстору Радулу и оне на иконостасу, дјело Георгија Митрофановића. Једна од важних је и икона Богородице из итало-критске групе, коју је сликао Андреј Рицос и једна је од четири такве у свијету. Иконе су рестауриране и враћене у Епархију“, каже за Срну игуман манастира Житомислић Данило Павловић. 

Осим икона, манастир посједује и шест јако вриједних књига, од којих су пет рукописи, а најстарија датира из 14. вијека. 

У музеју ће бити постављена и збирка сребрених предмета за црквену употребу, углавном из 17. вијека. 

„Ова збирка икона и умјетнима једна је од три највеће у БиХ. Једна је у Сарајеву у Старој цркви, друга је у Тузли. Дуго смо чекали на изградњу музеја да би се ове умјетнине могле чувати у адекватним условима, али и бити изложене“, наводи игуман манастира Житомислић. 

Игуман Павловић каже да ће на Благовијести, које су и манастирска слава, у 9.00 часова литургију служити Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије. 

У подне ће бити отворен музеј, у којем ће бити изложена вриједна манастирска ризница, коју су 1992. године спасиле монахиње овог манастира. 

Музеј ће отворити директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, будући да је та институција Републике Српске у највећој мјери финансирала изградњу овог објекта, а помогло је и федерално Министарство културе. 

„Манастир Житомислић посједује велику музејску збирку. То су умјетнине које су монахиње које су живјеле у овом манастиру до посљедњег рата успјеле да спасу од ратних дејстава и пренесу у Србију“, каже игуман Данило. 

Он додаје да Манастир из године у годину посјећује све већи број православних ходочасника, али и страних туриста. 

„Овај музеј биће јако значајан за Манастир и све који га посјете и биће отворен током цијелог дана и свима доступан“, каже игуман. 

Игуман подсјећа да је знатан дио манастирске ризнице, нарочито библиотеке и архива изгорио у Другом свјетском рату, када је побијено и цијело братство. 

„Остало је оно што је било у цркви, јер она није паљена и пљачкана у Другом свјетском рату. У посљедњем рату те ствари су спашене, а Манастир је опљачкан, запаљен, па порушен“, каже игуман Данило. 

Манастир Житомислић саграђен је 1566. године, исте године када и Стари мост у Мостару. 

Задужбина је породице Милорадовића, која је 1566. године од невесињског кадије добила дозволу за обнављање манастира, што указује да је на том мјесту и раније постојао храм. 

Од тада до данас манастир Житомислић је најзначајнији духовни и културни центар православних вјерника у Херцеговини. У њему је 1848. године отворена прва богословска школа у БиХ, а касније школа за описмењавање српске дјеце.  
Манастир је обновљен 2005. године, када га је освештао блаженопочивши патријарх српски Павле. Проглашен је за национални споменик БиХ. 

Манастир је посвећен Благовјештењу Пресвете Богородице и налази се у мјесту Житомислићи, двадесетак километара јужно од Мостара, на лијевој обали Неретве. 

Сада је ово мушки манастир и у њему, осим игумана, живе још четири монаха.   

Срна

[Rašo]

U manastiru Žitomislić danas je proslavljena manastirska slava Blagovijesti i otvoren muzej u kojem je izložena vrijedna manastirska riznica vraćena u ovu svetinju nakon 27 godina, a čini je zbirka ikona i umjetnina koja je među tri najveće u BiH.

Muzej je otvorio direktor Republičkog sekretarijata za vjere Dragan Davidović, budući da je izgradnju ovog objekta u najvećoj mjeri finansirala Vlada Republike Srpske, a pomoć je pružilo i federalno Ministarstvo kulture.

Davidović je naglasio da je ovaj muzej oličje srpskog naroda u Hercegovini, njegove prošlosti i budućnosti i da je njegovo otvaranje dio programa obilježavanja 800 godina samostalnosti Srpske pravoslavne crkve /SPC/.

“Manastir je izgubio freske, kamenu plastiku, ogromne umjetničke vrijednosti. Bez obzira što je postavljeno ono što je prošlost, muzej u svojoj postavci gleda u budućnost. Nismo potencirali količinu zla koja se obrušila na ovaj manastir u nekoliko stotina godina”, naveo je Davidović i dodao da su u muzeju tek dva kapitela sa slomljenim stubovima koji simbolizuju razaranje manastira.

On se prisjetio da je 1993. godine bio u pojesti manastiru Žitomislić sa tadašnjim vladikom zahumsko-hercegovačkim Atanasijem.

“Činilo mi se tada da nema šanse za čovjeka. Destrukcija koja je u BiH od 1992. postojala vodila je ka potpunom uništenju svega. Dobro je ipak pobijedilo i vidimo da izlaza i za čovjeka uvijek ima”, naglasio je Davidović.

On je rekao da je Vlada Republike Srpske usvojila program obilježavanja 800 godina samostalnosti SPC-a, čiji je akcenat na čuvanju baštine SPC-a i srpskog naroda.

Davidović ističe da će u okviru ovog programa biti obilježeno 500 godina goraždanske štamparije, te otvoreno pet muzeja SPC-a, od kojih je prvi u Žitomisliću.

“Respektabilni ljudi su procijenili da SPC danas baštini manje od 10 odsto od onoga što je kroz vijekove stvarala, a ovo što danas imamo u muzeju je manje od 10 odsto onoga što je manastir Žitomislić imao”, naveo je Davidović.

Iguman manastira Žitomislić Danilo istakao je da je slavu manastira -Blagovijesti uveličalo otvaranje muzeja.

“Koliki je značaj manastira Žitomislić svi dobro znate i osjećate. Manastir je, nažalost, imao svoju tužnu istoriju, ali je uvijek milošću Božijom obnovljen i sada je još ljepši i otvoren za svakoga”, rekao je iguman Danilo.

On je dodao da je manastir obnovljen i u duhovnom smislu, a da mu je sada vraćeno i njegovo pokretno kulturno nasljeđe.

“Ovo je bogata riznica manastira koja, konačno, nakon 27 godina, dolazi kući i prvi put u istoriji ulazi u muzej, ima svoju postavku i biće dostupna svima”, rekao je iguman Danilo.

On je naglasio da je otvaranje ovog muzeja od velikog značaja za cijeli Mostar i BiH, jer je riječ o značajnoj zbirci ikona, umjetnina i rukopisnih i rano pisanih knjiga.

“Sve to govori da naš manastir i naš narod ovdje živi vijekovima i ostavlja za sobom bogat trag”, rekao je iguman Danilo i dodao da je postavku muzeja uradila profesor LJiljana Ševo.

On je naveo da su vrijednu manastirsku riznicu 1992. godine spasile monahinje ovog manastira i prenijele je u Srbiju, a ikone su potom restaurirane i vraćene u Eparhiju.

U muzejskoj postavci nalazi se pedesetak ikona iz perioda od 16. do 18. vijeka – djela srpskih, italo-kritskih i ruskih autora.

Među srpskim ikonama najznačajnije su “Žitomislićke dveri” koje se pripisuju ikonopiscu, majstoru Radulu i one na ikonostasu, koje su djelo Georgija Mitrofanovića.

Jedna od važnih je i ikona Bogorodice iz italo-kritske grupe, koju je slikao Andrej Ricos, a koja je jedna od četiri takve u svijetu.

Manastir Žitomislić, osim ikona, posjeduje i šest vrijednih knjiga, od kojih su pet rukopisi, a najstarija – “Minej za septembar”, datira iz 14. vijeka i pisana je na koži.

U muzeju će biti postavljena i zbirka srebrnih predmeta za crkvenu upotrebu, uglavnom iz 17. vijeka.

Liturgiju u manastiru Žitomislić služio je NJegovo preosveštenstvo episkop zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije sa sveštenstvom Eparhije.

Slavi manastira i otvaranju muzeja prisustvovali su predstavnici vjerskih zajednica iz Mostara, predstavnici vlasti iz hercegovačkih opština, konzul Srbije u Mostaru i brojni vjernici i gosti.

Manastir Žitomislić sagrađen je 1566. godine, iste godine kada i Stari most u Mostaru.

Zadužbina je porodice Miloradovića, koja je 1566. godine od nevesinjskog kadije dobila dozvolu za obnavljanje manastira, što ukazuje da je na tom mjestu i ranije postojao hram.

Od tada do danas manastir Žitomislić je najznačajniji duhovni i kulturni centar pravoslavnih vjernika u Hercegovini.

Manastir je obnovljen 2005. godine, kada ga je osveštao blaženopočivši patrijarh srpski Pavle.

Proglašen je za nacionalni spomenik BiH.

 

https://trebinjelive.info/

[Rašo]

Поклоничко путовање припадника 4. Пбр манастиру Острог

                                                                                     

Припадници 4. пешадијске бригаде из Чапљине обишли су светиње у Црној Гори. Око педесетак војника православне вероисповести посетило је манастир Острог, манастир Ждребаоник  и манастир Косјерево. Ово путовање организовано је на иницијативу војног свештеника у циљу обиласка светиња током Великог поста. До краја године планирано је још једно поклоничко путовање за припаднике 4. Пбр.

[виноградар]

Прослава Светог Василија Острошког у Мркоњићима

Ове године Свети Василије Острошки, Тврдошки, Завалски и Мркоњићки прослављен је у трећу недељу по Васкрсењу Христовом, недељу Мироносица у родном селу Мркоњићима у Поповом Пољу. Свету Архијерејску Литиргију служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско – Херцеговачки и Приморски Господин Димитрије уз саслужење умировљеног Епископа Атанасија, свештенства, свештеномонаштва и ђаконства епархије Захумско – Херцеговачке и Приморске. Као и предходних година и ове године било је неколико хиљада верног народа из Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине. Празник су улепшала деца са Косова и Метохије, која су организовано дошла да се поклоне Светом Василију Острошком у његовом родном селу Мркоњићима. После Свете Литургије у кући породице Куштров у селу Мркоњићи традиционално је уприличена трпеза љубави.

 

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/

[виноградар]

Бесједа Владике Атанасија

 

 

atanasije_120519.mp3

[Rašo]

Dan kada je slomljena ofanziva hrvatskih jedinica - 27. godina od osnivanja Trebinjske brigade

 

• TREBINJELIVE
• Izvor:SRNA Foto:SRNA

 

 U Trebinju je danas obilježen Dan Trebinjske brigade Vojske Republike Srpske, kroz koju je u proteklom odbrambeno-otadžbinskom ratu prošlo oko 6.000 boraca, a 266 je dalo živote za Srpsku.

Tim povodom Njegovo preosveštenstvo vladika zahumsko-hercegovački i primorski Dimitrije služio je parastos za poginule borce u Spomen-kapeli Svetog cara Lazara u krugu nekadašnje trebinjske kasarne, a potom su u spomen-sobi i na Spomenik braniocima Trebinja položeni vijenci. 

[Rašo]

04. ОКТОБРА 2019.

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида

   Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’,  ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да  језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?

   Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не…

   Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима  и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.

   Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео  раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе  срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).  

   Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.

Канцеларија Епископа ЗХиП

 

https://eparhija-zahumskohercegovacka.com