...

[Макрина]

Онда ја имам пуно материјала на ту тему

Један од теолога одсуства Другог је и Силуан Атонски, па сам мислио и њега да обрадим и пренесем овде.

Одлично.Онда ћу се ја скромно надовезати и написаћу мало о Софронију Сахарову...ових дана,надам се,кад прикупим вољу и добро расположење.

[Ведран]

Одлично.Онда ћу се ја скромно надовезати и написаћу мало о Софронију Сахарову...ових дана,надам се,кад прикупим вољу и добро расположење.

тоа би било одлично, за мене тој е број 1, меѓу богословите од аскетско-евхаристискиот профил.

знам дека сум субјективен, но во мојот свет, отец Софрониј (Сахаров) првенствува.....

[Макрина]

тоа би било одлично, за мене тој е број 1, меѓу богословите од аскетско-евхаристискиот профил.

знам дека сум субјективен, но во мојот свет, отец Софрониј (Сахаров) првенствува.....

Делимо мишљење и љубав.

[Лазар Нешић]

е Лазаре, вчера ти ни порача дека ние христијаните треба да станеме Оци, а еве денес Евдокимов ни вели дека:

„...треба да постанеме Христос, треба лично да бидеме место за Неговото присуство и Неговата реч.“

силна, тврда храна за нашите заби, но такво е словото изникнато од Евангелието.

Ова тема је за оне гладне тврде хране

Одлично.Онда ћу се ја скромно надовезати и написаћу мало о Софронију Сахарову...ових дана,надам се,кад прикупим вољу и добро расположење.

Супер, то би било одлично!

Укључи се и за друге, чекамо прилоге.

[Vaske]

Хајде да мало прокоментаришем и изнесем неко своје разумјевање ових цитата.

1. Уколико су теологија и живот мистичкији, утолико су и конкретнији. Свете тајне су један најконкретнији чин.

Са овим се апсолутно слажем али мислим да се ово може и погрешно протумачити, па да нам причешће, рецимо, дође као напио сам се воде и терам даље. Свете тајне се спуштају до у најдубљу пору свакодневнице али и исту ту свакодневницу пеображавају у један нови смисао, а тај преображај је нешто што се уствари стално догађа, те стога увијек и9 остаје некакав удар на свакодневницу и оно уобичајено.

2. Подвиг никада није циљ, него само средство да се достигне стање брачног јединства између Бога и човекове душе.

Некад ми се чини да се о подвигу не може говорити чак ни као средству, већ да подвиг у суштини ипак долази сам по себи кда се хоће јединство с Богом.

5. Подвижничко умеће представља неку врсту сонде која се спушта да би се испитали сопствени понори насељени чудовиштима.

Вјерујем (претјерано би било рећи да знам) да у овом сликовитом приказу нема ни трунке претјеривања.

7. Не уклањајући празнину онтолошког бездана, Бог га испуњава својим присуством.

Додао бих да је евидентирање Божијег присуства у тој празнини искључиво лични чин, а истовремено и једина могућа онтологија која у свој кохерентности неби била у "неспоразуму" са слободом.

8. Тек у напетости у којој човек доводи свој бунт до жеље да поправи самога себе, истина Божија има прилику да се чује више неголи икада раније.

О овоме смо говорили и на неким другим темама. Све док се човјек не побуни против себе, а то значи против својег пројектовања, истина се не може ни открити, јер ће је увијек закривати исти ти пројекти и оно нормативно којем најчешће не познајемо извор.

10. Невернике не саблажњавају свети људи. Напротив, њих збуњује чињеница да сваки хришћанин није светитељ.

Мене ово још увијек збуњује, тако да се уписујем у невјернике. gringrin

11. Није више довољно само проповедати. Часовник историје откуцава тренутак када више није довољно само говорити о Христу. Напротив, треба постати Христос, треба лично да будемо место за Његово присуство и Његову реч.

Волио бих да једног дана мало распредамо и о томе зашто је ријеч изгубила стару снагу. Мислим да нам и ту Павле може бити добра полазна основа али отом потом.

[dragisa]

18. Бог се ислаже крајњој опасности од једне човекове слободе која самосвестно надире и која може и Њега самог да одведе у шкрипац, тј. да га примора да сиђе у смрт и пакао.

o ovome odnosno ovakvoj temi sam dosta razmiljao, da li Boziju ljubav prema coveku kao Njegovo stradanje i smrt ustvari treba shvatiti kao toliko ludu ljubav da je u ruke coveka stavio "svoje postojanje"/"svoju sudbinu"......

[dragisa]

11. Није више довољно само проповедати. Часовник историје откуцава тренутак када више није довољно само говорити о Христу. Напротив, треба постати Христос, треба лично да будемо место за Његово присуство и Његову реч.

Drugi i Slavni Hristov Dolazak ???......

[Лазар Нешић]

Хвала Васкету и Драгиши на писањима.

Дали сте ми нове идеје, а једно од њих је да коментаришемо и сами ове поуке теолога, да правимо својеврсне схолије на њихова дела, да постављамо између-питања, као и да сами месимо и наше богословље. Сјајно!

Браво за то, а сутра ћу и ја дати своје неке схолије на схолије!

[Лазар Нешић]

Са овим се апсолутно слажем али мислим да се ово може и погрешно протумачити, па да нам причешће, рецимо, дође као напио сам се воде и терам даље. Свете тајне се спуштају до у најдубљу пору свакодневнице али и исту ту свакодневницу пеображавају у један нови смисао, а тај преображај је нешто што се уствари стално догађа, те стога увијек и остаје некакав удар на свакодневницу и оно уобичајено.

Да, и ту долазимо опет до проблема (много пута помињаног) евхаристијског утопизма и његових многобројних последица, од којих је једна и ово магијско поимање дејства светих тајна.

Свиђа ми се ово о "удару на свакодневицу"!

Зато и говоримо стално о оном Долазећем, које непрестано долази и самим тим доласком прави један неуобичајни неред у учмалости света, а пре свега кроз стално буђење учмалих хришћана који би требало да буду она "со свету". А опет, та со није само со зрелости и раста (и смисла), већ и со од којег свету понекад трну уста и зуби.

Волио бих да једног дана мало распредамо и о томе зашто је ријеч изгубила стару снагу. Мислим да нам и ту Павле може бити добра полазна основа али отом потом.

И ово је питање које ме одавно узнемирава.

А једно је од најважнијх, посебно ако имамо у виду да реч теологије (као реч Цркве) треба да буде у сталном дослуху са Речју Божијом, која је сам Христос.

Негде сам давно написао да су хришћански појмови темељци данас доживели да буду испражњени.

Дакле, говоримо о испражњености појмова и то оних најбитнијих.

С друге стране, дешава се и један парадокс, не само да су испражњени, већ су истовремено и сатурирани (што би рекао Жан ЛИк Марион), а то значи презасићени.

Дакле, хришћанска проповед и сама теологија је данас барата са једним испражњеним и презасићеним појмовима.

Питање које надоилази је следеће:

да ли су проблем појмови - а тиме је проблем и теолошки апарат који не иде у корак са животним тубитком савременог света - па их онда треба мењати и ковати нове?

или

да ли је проблем у онима који дају испостас тим истим појмовима - па је самим тим пробелм појмова и речи проблем вере - а тиме и проблем феномена једног хришћанског атеизма?

[Ведран]

зошто речта ја изгуби старата, древна сила?

ех, ова се едни од најобемните прашања на „секое срце кое мисли“. мислам дека поимите и нивната семантика не може да постојат автономно, сами за себе, вон нас....јазикот е контекстуализиран и во историјата ние сме тие кои го боиме со благородни или вулгарни денотации и конотации. Роланд Барт (Roland Barthes) смета дека јазиците се повеќе го напуштаат, или го исмејуваат љубовниот дискурс.

свесно одбрав да зборувам за љубовниот дискурс затоа што сметам дека токму во него треба да се бара присуството на зборовите на воплотената Љубов.

она што се нарекува испразнетост на зборовите, Барт го нарекува нивна скаменетост. според него стереотип е сместување на дискурсот таму каде што нема тело и на место кое што сме сигурни дека не е таму.

кога се спомнува испразнетост, можеби повеќе би прилегало таквата испразнетост да се именува како обезвреднување. старец Софрониј од Есекс напоменува дека она што е интелектуална извесност, не го дава она што е суштина на нашата вера: познавањето на Бога.

нашата вера е откровенска, ни се дава како дар. евангелскиот Христос разговара со нас со фондот на зборови со коишто располагаме и истите таинствено ги полни со содржина, ги покрстува, но истовремено ги воскреснува. исто така бива и со исполнетото, динамично, откровенско молчење, тихование, безмолвие...

(патем, размислувам за агиографскиот јазик во кој не ретко и бесловесната твар го слави Бога, па се прашувам дали славата на тварта е поврзана со зборови? дали благодарноста е декларативна....)

сепак, да се вратам на темата. има и мислители како Ватимо (Vattimo) кои сметаат дека еманципацијата е смисла на сопствениот нихилизам. да, постмодерната е нормативен идеал, таа е и интерпретативен поим. но, дали сè во постмодерната бара елиминација на ризиците и „колонизација на иднината“ Ентони Гиденс(Anthony Giddens).

дали не стоиме пред предизвикот да измислуваме „стари“ зборови?

колку што ми е познато нашите Оци, коваа зборови единствено онаму каде што имаше потреба. тие дури и не се либеа да се користат со изветвени, истрошени зборови, кои што во тогашниот секојдневен јазик имаа дури и пежоративни значења. (на пример „просопон“ со значење маска или личина). но, на истите им дадоа нова содржина и тоа не било каква, туку онаква каква што им беше и ним самите откриена, дадена одозгора, откровенска.

повторно ќе се навратам на Барт кој зборува за скаменетоста на зборовите. да, постојат скаменети зборови особено денес во нашата епоха кога многу срца се скаменети, но да не заборавиме дека нашиот Бог и од камењата може да направи деца на Авраам. Он така би сторил, а ние?

мислам дека одговорот на поставените дилеми се крие во нивната содржина.

дали сакаме да го објасниме Христа со зборови или сакаме да го живееме Христа со дела?

она што досега сум го согледал е дека не по зборовите ги познаа апостолите (а по нив и сите Христови пријатели), туку по делата на љубовта. Љубовта, дури и сурово соголена од својата поетичност, сеуште ја исполнува секоја онтолошка празнина на нашето битие. па, дури и „лошите зборови“, зборовите коишто не разобличуваат заради Него, но кажани со љубов, делуваат како лек на нашата душа. еве, прво што ми доаѓа на ум додека пишувам за овој парадокс е примерот со старецот Јосиф Спилеот кој само неколку пати му се обратил по име на својот ученик, се останато барем по неговото сведоштво, доликувало на вокабулар на кочијаш...

но ова не значи дека немаме потреба од новоозначување на словото.

да, денес тоа е и презаситено и испразнето од содржина и скаменето, но за тоа треба секој поединечно да ја сноси одговорноста...јас немам други зборови, но сметам дека е важно какви дела „произведуваме“ кога ги изговараме....и затоа сум на чисто дека ќе ги изговарам без задршка, без страв од заканувачката тенденција за нивно обезвреднување, бидејќи оние на кои им ги упатувам, го чинат мојот живот.

на крај, новоозначувачка вредност на зборовите секој треба да ја открива, а тоа е подвиг.....

[Vaske]

И ово је питање које ме одавно узнемирава.

А једно је од најважнијх, посебно ако имамо у виду да реч теологије (као реч Цркве) треба да буде у сталном дослуху са Речју Божијом, која је сам Христос.

Негде сам давно написао да су хришћански појмови темељци данас доживели да буду испражњени.

Дакле, говоримо о испражњености појмова и то оних најбитнијих.

С друге стране, дешава се и један парадокс, не само да су испражњени, већ су истовремено и сатурирани (што би рекао Жан ЛИк Марион), а то значи презасићени.

Дакле, хришћанска проповед и сама теологија је данас барата са једним испражњеним и презасићеним појмовима.

Питање које надоилази је следеће:

да ли су проблем појмови - а тиме је проблем и теолошки апарат који не иде у корак са животним тубитком савременог света - па их онда треба мењати и ковати нове?

или

да ли је проблем у онима који дају испостас тим истим појмовима - па је самим тим пробелм појмова и речи проблем вере - а тиме и проблем феномена једног хришћанског атеизма?

Суштина цијелог проблема јесте у овоме што си прво рекао. Теологија ако хоће да буде ријеч Цркве у тој ријечи мора да присуствује сами Христос.

Зашто то најчешће није тако, разлог треба тражити у употреби језика. Језик је инструментализован и у човјековој употреби стоји као и сваки други алат којим се човјек служи да нешто докучи, а то нешто се увијек мисли изван самог језика. Христос који се не мисли на начин да се ослушкује у самом језику ( логосу) збиља и не присуствује у изговореној ријечи, а језик увијек остаје на површини мишљеног.

Мјесто на коме је језик апсолутно ослобођен те инструменталне функције јесте поезија. Зато сам и на неким другим темама говрио о томе како је теопоетика будућност теологије. Битно је разликовати језик свакодневне употребе од језика поезије. Мени је ту најбољи онај приказ Пола Валерија гдје је језик свакодневне употребе поредио са папирним новцем, а језик поезије са старим златницима. Поента је у томе да папирни новац сам не посједује вриједност коју симболизује,а да златник управо и јесте вриједност која је отиснута на њему.

Е тако и теологија (теопоетика) не треба тек да се позива и упућује на Сина Божијег, већ он мора да буде ту, у њој и да Он сам, такорећи, говори из ње.

[Лазар Нешић]

Какви постови, дали сте ми хране за недељу дана.

Нисам ни слутио да ће тема ићи у овим правцима.

Пуно ствари з размишљање, али бих истакао ове две:

да, денес тоа е и презаситено и испразнето од содржина и скаменето, но за тоа треба секој поединечно да ја сноси одговорноста...јас немам други зборови, но сметам дека е важно какви дела „произведуваме“ кога ги изговараме....и затоа сум на чисто дека ќе ги изговарам без задршка, без страв од заканувачката тенденција за нивно обезвреднување, бидејќи оние на кои им ги упатувам, го чинат мојот живот.

на крај, новоозначувачка вредност на зборовите секој треба да ја открива, а тоа е подвиг.....

Е тако и теологија (теопоетика) не треба тек да се позива и упућује на Сина Божијег, већ он мора да буде ту, у њој и да Он сам, такорећи, говори из ње.

Јако!

[Лазар Нешић]

Георгије Флоровски (1893 - 1979)

Биографија

- Георгије Флоровски се родио у Одеси, у тадашњој императорској Русији.

- Флоровски је 1920. године са родитељима и братом Антонијем отишао из Русије и настанио се у Софији.

- Године 1922. Георгије Флоровски се оженио Ксенијом Ивановом Симоновом и преселио се у Париз, где је заједно са осталима основао Богословски Институт светог Сергија и ту предавао Патристику (1926-1948).

- Године 1932. године бива хиротонисан у јереја и потпада под канонску послушност цариградском патријарху.

- Године 1948. прелази у САД и постаје професор Богословије при Богословском Семинару Светог Владимира од (1948 до 1955) и декан од 1950. године.

- Од 1954. до 1965. године био је професор историје Источне Цркве на Богословском Факултету на Харварду, и истовремено (1962-1965) професор-сарадник на одсеку за Славистику и на одсеку за Богословију факултета Свети крст (енгл. Holy Cross) од 1955 до 1959.

- Године 1964. Флоровски је изабран за директора Екуменског Института који је основао папа Павле VI близу Јерусалима. Био је члан Националног савета цркава и Светског Савета цркава, као и потпредседник Националног Савета цркава (од 1954. до 1957. године).

- Када је отишао са Харварда, почасни председник Флоровски је предавао од 1965. до 1972. на одсеку за Славистику Универзитета Принстон, где је кренуо да држи предавања од 1964. и био је гост-саговорник на тему Патристике на Богословском Семинару Принстон Универзитета од 1962. године, а касније наизменично после повлачења са Универзитета.

- Светски познат богослов, будући да га је научно усавршавање довело до места предавача на најважнијим водећим универзитетима и колеџима у САД, умро је у Принстону, Њу Џерси, у 86. години.

Библиографија

Collected works published 1972-1979 (vol. 1-5) in Belmont, Mass. by Nordland Pub., and 1987-1989 (vol. 6-14) in Vaduz, Europa by Büchervertriebsanstalt.

• Collected Works. Volume 1: Bible, Church, Tradition
  
• Collected Works. Volume 2: Christianity and Culture
  
• Collected Works. Volume 3: Creation and Redemption
  
• Collected Works. Volume 4: Aspects of Church History
  
• Collected Works. Volume 5: Ways of Russian Theology, Part I
  
• Collected Works. Volume 6: Ways of Russian Theology, Part II
  
• Collected Works. Volume 7: Eastern Fathers of the Fourth Century
  
• Collected Works. Volume 8: Byzantine Fathers of the Fifth Century
  
• Collected Works. Volume 9: Byzantine Fathers of the Sixth to Eight Centuries
  
• Collected Works. Volume 10: Byzantine Ascetic and Spiritual Fathers
  
• Collected Works. Volume 11: Theology and Literature
  
• Collected Works. Volume 12: Philosophy
  
• Collected Works. Volume 13: Ecumenism I: A Doctrinal Approach
  
• Collected Works. Volume 14: Ecumenism II: An Historical Approach
  

[Срђан Шијакињић]

С нестрпљењем смо очекивали наставак!

[Ведран]

Лазаре, иако од далеку се гледа дека си педантен, сепак си направил симпатична грешка во годината на раѓањето на отецот