Мале приче великих духовника

[Тавита]

Отац Евагриј – назван Понтски

Отац Евагрије је рекао: » Кад сједиш у својој келији, сабери своје мисли. Сјети се дана смрти. Гледај тада умирање тијела. Размишљај о несрећи. Прихвати терет. Спознај празнину , која је у овом свијету. Тако ћеш увијек моћи остати у духовном миру и не ћеш ослабити. Сада се присјећај, какво је стање  у подземљу. Мисли на то, како је тамо са душама, у каквом грозном су муку,у каквом горком уздисању и у каквом страху, битки и очекивају. Непрестана мука и непресушиве сузе у души. Исто тако присјети се дана васкрсења и да ћеш стајати пред Богом. Представи си тај грозни и застрашујучи корак. Предочи си то, што је припремљено за грешнике. Срамоту пред обличјем Бога, анђела те наданђела и свих људи, а то значи мјесто казне, вјечног огња ,црва, који не умире, подземље, мрак, шкрипање са зубима, страхове и мучење.

Предочи си доброте, припремљене за праведне, повјерење са Богом Оцем и његовим Христосом, анђелима и наданђелима, и свим светим људима, краљевство неба и његове дарове, весеље и његово уживање.Призови си представу на сваку од тих ствари. И плачи над обтужбом грешника, жалуј у страху, да  не би и ти постао један међу њима. Весели се и радуј заради свега, што је припремљено праведним.Труди се, да једном уживаш то, а да избјегнеш оно друго. Гледај, да то никад не заборавиш, па ма гдје да се налазиш. Тако можеш помоћу тих предоџби побјећи прљавим и штетним мислима.

[Тавита]

Једном се враћао отац Макарије из оазе у своју келију и носи палмове гране. На путу га сретне ђаво, носаше срп. Хтио га је ударити, али није могао , зато му рече: » Велика моћ излази из тебе, Макарије, јер сам немоћан према теби ! Гледај! Све што ти радиш, радим и ја : ти постиш, ја уопће не једем, ти поноћи бдијеш, ја уопште на спавам. Али једно је, у чему ме надилазиш.«

Онда га отац Макарије упита: »Шта је то? Ђаво одговори: » Твоја понизност. И зато немам моћ против тебе!«

Отац Макарије је рекао: » Ако некога караш и притом паднеш у љутњу, задовољаваш своју страст. Не уништи  самога себе, да спасиш друге.«

Отац Антон је рекао: » Доћи ће вријеме, када ће људи бити луди. И када виде некога, који није такав, стат ће пред њега и рећи ће: » Ти си луд, » јер им неће бити сличан.«

Нетко рече блаженом Арсенију: » Како то, да од толиког образовања и мудрости немамо ништа, а ови, који су сељаци и Египћани, имају тако велике врлине? » Отац Арсеније му је одговорио: » Ми од свјетског образовања немамо ништа, египатски сељаци придобили су врлине са властитим трудом.«

[Тавита]

Аба Ор

Ово је рекао: »Када те обузме мисао охолости и умишљености, претражи своју савјест, да ли испуњаваш све заповијести, да ли љубиш непријатеље, и да ли се жалостиш над њиховом несрећом, да ли се сматраш за некористног слугу и гријешнијег од свих осталих – и послије тога нећеш о себи мислити тако високо, као да си све учинио добро, јер знаш, да та мисао уништи све!«

Рекао је и ово: »Или бјежи свим силама од људи или се ругај свијету и људима на тај начин, да се правиш глупљи у многим стварима.«

Рече једном: » Ако оговараш свога брата и због тога те пече савјест, отиђи и падни пред њим на кољена  и реци: Оговарао сам те, и дај ријеч, да га нећеш више срамотити. Оговарање је смрт душе.«

[Тавита]

Знате ли колико је тежак грех осуђивања ближњег? Шта има теже од тога? Шта је толико мрско Богу и од чега се Он толико одвраћа? Као што су и оци казали: нема ничег горег од осуђивања... Ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека (од благодати) и ништа толико не изазива напуштање (од стране Бога), као оговарање, осуђивање и омаловажавање ближњег.

Јер друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: "Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд", или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата.

Осуђивати значи рећи: "Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник". Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк. 6 : 42 ).

Зашто отимамо суд Божији? Шта хоћемо од његовог саздања? Зар ми не треба да дрхтимо слушајући шта се десило са оним великим старцем који је, сазнавши да је брат пао у блуд, рекао: "О, рђаво је учинио". Или, зар ви не знате како се страшно о томе приповеда у Отечнику? Свети анђео му је однео душу сагрешившег и рекао му: "Погледај. Умро је онај кога си осудио. Где наређујеш да га пошаљемо - у Царство или пакао?" Има ли шта теже и шта страшније од овог терета? Јер, шта друго значе речи анђела старцу, ако не: "Пошто си ти судија праведних и грешних, кажи шта наређујеш о овој смиреној души: помиловати је или предати на мучење?"Поражен тиме, свети старац је све остало време свог живота провео у уздисајима, сузама и у неуморном труду, молећи се Богу да му опрости грех. И то све након што је, павши на лице пред ноге анђела, испросио опроштај. Јер, речено анђелом: «Ето, Бог ти је показао како је тежак грех осуђивања да више не би упао у њега», већ је значило опроштај. Ипак, душа старца до саме смрти није хтела да се утеши у својој жалости.

Поуке аве Доротеја, О неосуђивању ближњих

http://www.hodocasca.com/biblioteka/index.html

[Милан Меденица :)]

колико је ово последње поучно а људи тако не разумеју колико далеко иде осуда.

[Тавита]

?????? ?? ??? ???????? ?????? ? ???? ???? ?? ???????? ?????? ?????? ??? ?????.

Osuda dalje vidi i od ociju nasih.

u pravu si Milane....

[Тавита]

Старац Пајсије Светогорац

Бестидност протерује побожност

- Старче, одакле долази бестидност?

- Бестидност је дрскост, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо отерали пчеле од кошнице.

- Старче, како да се ослободим бестидности?

- Сматрај себе мањим од свих. За то је потребно много смирења. Као најмањи, треба да према свој браћи својој имаш поштовање и чествовање. Своје мисли треба да излажеш смирено, не показујући се као онај ко све зна. Тада ће те Бог посетити и напредоваћеш. Пасивна (прикривена - прим. прев.) бестидност је твој највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за бестидношћу следи бунтовништво и, у почетку се, рађа неосетљивост и незаинтенерпваност за мале грехе, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно ( = нормално). Тако, међутим, у души не остаје ништа друго до узнемиреност. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоврат.[1]

- Какав је, старче, однос простодушности и бестидности?

- Једна је ствар простодушност а друга бестидност. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег дечијег. Бестидност је безобзирност.

И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже неко: "Ја сам по карактеру непосредан", или, "ја сам једноставан", и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међутим, друго је простодушност а друго је бестидност.

- Старче, шта је духовно сабирање?

- Духовно сабирање је страх Божји, са добром мишљу. Тај страх, његово присуство, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је стидљиво поштује свог оца, стиди се, и од стида не гледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш у иконостас. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети.

У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже Авва Исаак.[2] Постоји страх, али са добрим размишљањем. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко је стиснут, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна сабраност. Други је сабран, али се не плаши, јер стварно има духовно сабрање. Када је неко духовно сабран, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, али је и безобразно на неки начин, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно. Треба да разликујемо једоставност (= простодушност) од бестидности. А после чујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: "Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почиње, и после говоре: "Зашто да се жена плаши мужа?"[3] У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све унижено ( = обезвређено), и породица се распада, јер су Јеванђеље бацили под ноге. "Жена треба да слуша", говори муж. Али ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не полаже рачуна. У поштовању другога може бити частољубља, али ако се човек пази, онда то избегава.

[Тавита]

Бестидност изгони благодат Божију

Потребно је много пажње. Неуредно и непажљиво поступање ( = делање) је препрека за божанску благодат. Недостатак честитости је највећа препрека за приближавање благодати Божије. Колико су млади непослушнији толико се више удаљавају од благодати Божије. Слобода овога света не протерује само благочестивост, него и светску мудрост. Дошли су тако, овде у Коливију неки млади, и вичу свом оцу: "Еј, тата, имаш ли цигаре? Попушио сам моје". На шта то личи? Чак и да пуше, треба да пуше кришом. Данас као да то није ништа! Како да на концу не остану сасвим без благодати Божије? Данас девојке вређају своју браћу, и пред родитељима користе тако прљаве речи, а отац ништа на то не каже. Мени се коса на глави диже кад то чујем. Кад останем сам, кажем и више него што треба.

Окружење које влада у свету и родитељи у свету уништавају своју децу. Световно окружење много штете наноси. Мало је младих који су сабрани и честити. Много је више младих који су бесни ( = дивљи, необуздани), а то ја зато што се понашају бестидно. Многи родитељи ми доводе своју децу и говоре: "Оче, моје дете је ђавоимено". А видим да није ђавоимено - нека Бог сачува! Мало је маладих који су стварно ђавоимени. Много је више оних који имају једно спољашње искуство са демонима. Ђаво им, дакле, споља наређује, није у њима, али и од споља он завршава свој посао. Одакле то потиче? Од бестидности. Када се деца са бестидношћу обраћају старијима, благодат Божија се удаљује. А када се удаљи благодат Божија деца постају дивља и чине безакоња. С друге стране, деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родитеље, своје учитеље, старије, стално примају благодат Божију и имају Његов благослов. Њих покрива благодат Божија. Са великим чествовањем Бога, са великим поштовањем према старијима, у душу долази и велика благодат Божија, која је радује, док је благодат сасвим не обасја. Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који ревнују, који су разборити и који се показују благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, утолико више примају благодат Божију.

Онај, међутим ко почиње: "Не, не желим ово, желим оно друго", и ко то чини безобразно, такав ускоро постаје бунџија, постаје ђаво ( јер "ђаво" значи клеветник, али и противник - прим. прев.). Зато је и Непријатељ ( = ђаво) желео да свој трон постави изнад престола Божијег. Видите, сви млади који врше вољу његову, постају бунтовници. Ако се ови млади не покају, ако се не извуку из таласа који их даве, и ако наставе да се бестидно понашају, тада - Боже сачувај! - настаје двоструко остављење и долазе у ситуацију да и о Богу говоре ружно, и сасвим потпадају под власт злих духова.

[Тавита]

"Поштуј оца и матер своју"

Докле су стигла данашња деца! Не држе ни једно мишљење. Немају поштовања, али су егоисти и нервозни. Злоупоптребљавају слободу. Дете каже својим родитељима: "Пријавићу вас полицији". Дете које има петнаест година и које је направило велики прекршај, када га је отац ошамарио, напише тужбу и тужи оца суду. А отац на суђењу каже. "Неправедно ми судите, јер да га нисам тада ошамарио, затворили би моје дете у затвор. Тада не бисте патили ви, него бих ја патио". Приђе дечаку, удари му два шамара и рече: "Због ова два шамара ме осудите, а не за онај. Сада ме ставите у затвор, јер сам га за малу ствар ударио".

Желим да кажем, докле су стигла деца. На овај начин данас размишљају. Некада су нас родитељи тукли, ударали нам шамаре, али нам нису допуштали да недолично говоримо. Добијали смо батине као и миловање, а да се и не супротстављамо и да не знамо да ли смо погрешили много или мало. Веровали смо да су и батине за наше добро. Знали смо да нас родитељи и воле и када нас кажњавају, и кад нас чувају и кад нас ошамаре. Јер и шамар и миловање и чување родитеља, све - како би се рекло - је из љубави. Кад родитељи бију своју децу, срце им уздрхти. А дете, када добије шамар, заболи га образ. Већи је бол у срцу родитеља, од бола на образу. Мајка, шта год да ради деци, било да их кажњава или да их бије или да их милује, све то чини из љубави, и све то долази из истог материнског срца. Када, међутим, деца то не разумеју и када говоре бестидно, супротстављају се и тврдоглаве, тада изгоне из себе благодат Божију, и тада подлежу одговарајућим демонским утицајима.

- Старче, зар не постоје и лоши родитељи?

- Да, али тој деци, која имају такве родитеље, помоћи ће Бог. Бог није неправедан. Дивље маслине су пуне горчине. Ту на путу за Коливију расте дивља шљива. Рода не доноси јер је препуна шљива. Гране се сломе од превише плодова. Тако и данас, поред свега што им се пружа, млади не доносе рода.

[Тавита]

Духовне беседе и поуке старца Антонија

http://www.spcobern.ch/PagesStrane/Srpski/Citaliste/Duhovnost/Pouke%20starca%20Antonija.htm

[Тавита]

Отац Јован је говорио:« Једном смо дошли из Сирије к оцу Поимену и хтједосмо га питати о тврдоћи у срцу. Али старац није знао грчки језик  а није имао ни преводиоца. Када је старац видио, да смо жалостни, почне говорити у грчком језику: » Природа воде је мекоћа, природа камена па је тврдоћа; али из  врча воде, који виси над каменом, капа, капа и тако вода пробуши камен. Исто тако је ријеч Божја мека, наше је срце тврдо. Али ако човјек чешће послуша Ријеч Божју, отвори се његово срце за страх Божји.

Отац Исак дође оцу Поимену и видје, како је полио мало воде на ноге; пошто је био близак с њим, рече му: » Зашто су  неки тако строги  до себе,  и тако су крути до својега тијела?« И рече му отац Поимен: » Нису нас учили , да будемо убице својега тијела, него да убијемо страсти.«

Управитељ самостанa упита оца Поимена: » Како да придобијем страх Божји?« Отац Поимен му рече: » Како ћемо  придобити страх Божји, ако имамо трбух пун сира и здјеле пуне димљеног меса?«

[Тавита]

Отац Поимен

Рече са уздахом: » Све врлине су ушле у ову кућу, осим једне. А без ње човјек са тешкоћом стоји.« Питаху га, која је то врлина. Рече им: » Да човјек куди самога себе.«

Неки брат је питао оца Поимена: : » Да ли је боље шутјети или говорити?«Старац му рече:« Добро чини, тко говори заради Бога, исто тако, тко је тих , заради Бога.«

Отац Поимен је рекао:« Ближњега поучити је исто што и ближњега осудити.«

Из књиге- Изреке светих отаца

[Тавита]

МОНАСИ НЕ ГОВОРЕ ЛАЖИ

Старац Фанурије је био веома прост монах. Питао је једном млађе келиоте: „Ови авиони су веома велики, зар не?“ „Јесу, старче, веома су велики,“ одговарају монаси. „Колико путника примају унутра, пет - шест?“ „Шта пет - шест, стотину и две стотине!“ „Ајде, немојте да ме исмејавате. Није то истина“, узвратио је зачуђено старац.

Уследило је ново старчево питање: „А ови бродови, колико примају путника?“ „Примају хиљаду - хиљаду петсто путника,“ гласио је одговор. „Ајде, немојте, немојте, није то истина. Немојте да говорите лажи, монаси не говоре лажи,“ закључио је прости старац.

[Тавита]

МАЈКЕ И СЕСТРЕ

У току лета око Св. Горе плове многобројни туристички бродићи, који на моменте нарушавају мир светогорских манастира гласовима водича са мегафона.

Неки гост је овако протумачио ове обиласке: „Ови ми бродови изгледају као грабљивице које круже око плена и вребају прилику да се баце на њега и уграбе га.“ Међутим, светогорац, његов саговорник је одмах ублажио: „Није баш тако. На тим бродовима су наше мајке и сестре, и сестре монахиње, које не могу да дођу на Св. Гору, па овако, макар из даљине, имају прилику да виде где им живе синови и браћа.“

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/951/tekst/monasi-ne-govore-lazi/

[Тавита]

И БОЛ ЈЕ МОЛИТВА

О. Антоније је као монах провео 25 година у манастиру Григоријат. Већ као остарелог у кревет га је оборила болест. Када је једног јутра његов сабрат дошао да га посети, на питање како му је, старац се пожалио да је целу ноћ имао болове. Сабрат га је упитао да ли је могао да се моли од болести, на шта је о. Антоније одговорио да није, али је као утеху чуо глас који му је рекао: „И бол је молитва.“