Мале приче великих духовника

[Тавита]

Да бисмо познали Господа није потребно ни богатство, ни ученост, потребно је само бити послушан и уздржљив, имати смирен дух и волети ближње. Господ ће онда заволети такву душу, и Сам ће јој јавити Себе, и учиће је љубави и смирењу, и даће јој све што је корисно, како би нашла мир у Богу.

Старац Силуан

[Тавита]

Ствари вере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као када би казао:

,,Одсеци себи главу, па иди куда хоћеш!''

Никада, о човече, оно што се тиче Цркве, не решава се нагодбама. јер не постоји нешто средње између истине и лажи.

Свети Марко Ефески (Евгеник)

[Тавита]

Ономе који не уме да разликује

шта је добро а шта је зло, и не доликује

судити ко је од људи добар а ко рђав.

Човек који познаје Бога - добар је;

рђав човек не зна за Бога, па и Бог

њега неће никад познати: јер је доброта

једино средство за познавање Бога.

Свети Антоније Велики

[Тавита]

''Таштина над таштинама'', говори Соломон, све је таштина'' (Књига проповедника 1,2). Ако је човек

који је више но други упознао животна задовољства изрекао за њих овакву осуду, ми који

немамо ништа заједничко са земљом дужни смо да далеко више овако осећамо и мислимо, јер

смо записани у горњи град и задобили смо заповест да онамо управљамо сав ум свој.

Свети Јован Златоусти

[Тавита]

"Не треба да те плаши што је у Цркви већина лоша, а што је добрих неколицина. Јер је Барка, која је у усред Потопа била слика Цркве, била широка доле и уска горе, а на врху мерила се једним лактом (Пост. 6:16). Верујемо да су доле биле четвороножне животиње и змије, а горе птице и људи. Било је широко, тамо где су биле звери, уско тамо где су живели људи; јер је Света Црква заиста широка у броју оних, који су са телесним разумом, уска у онима који су духовни. Јер где Црква страда од морала и животињских путева људи, тамо проширује своја недра. Али тамо где брине о онима, чији су животи засновани на духовним стварима, њих води ка највишим местима; али пошто их је пар, овај део је узак... И што има више порочних, то их морамо више трпети у стрпљењу; јер на гумну за вршидбу, мало је зрна које се уноси у житнице, а много је плеве која се сажеже огњем."

Свети Григорије Велики

[Тавита]

Ако неко почне говорити: зар је важно ако ја кажем пар речи? Зар је важно ако мало беспосличим, зар је важно ако погледам ову или ону ствар? Од тога: зар је важно ово, зар је важно оно, пада се у лошу навику и неприметно се почиње пренебегавати оно што је заиста велико и важно. Треба да се трудимо да се старамо и о ономе што је лако како би оно и остало лако и како не би постало тешко: јер и врлине и греси почињу од малога и нарастају или у велико добро или велико зло.
         
Ава Доротеј

[Тавита]

Једнога дана када је Ава Макарије ишао у Египат са својом браћом, чуо је једног дечака како каже својој мајци:” Мајко,постоји богат човек који ме воли,али ја га презирем; а са друге стране,има један сиромашан човек који ме мрзи,а ја га волим.” Чувши ове речи,Ава Макарије се зачудио. Браћа га запиташе:"Шта је то аво рекао,што те је зачудило?” Старaц им одговори:"Заиста,наш Господ је богат и воли нас,а ми Га не слушамо; док је наш непријатељ ђаво сиромашан и мрзи нас,а ми волимо његову нечистоту.”

[Тавита]

Старац је ово испричао једном брату о души која је желела да се покаје."Постојала је у граду блудница која је имала многе љубавнике. Један од гувенера јој је пришао,говорећи-обећај ми да ћеш бити добра,и ја ћи те оженити.-она је ово обећала и он је одвео његовој кући. Њени љубавници,који су је поново тражили,говорили су јеан другом-Онај господар је одвео његовој кући,и ако ми одемо код њега и он сазна,тужиће нас. Хајде да одемо иза куће и да јој звиждимо.Тада,ако препозна наш звиждук  она ће нам доћи; и што се нас тиче, нико нас не може напасти.” Када је чула звиждуке, жена је запушила своје уши повукла се у унутрашњот собе и затворила врата."

Старац им је рекао да је ова блудница душа, да су љубавници страсти и други људи; да је Господар Христос; да је унутрашња соба вечна кућа; а они који звижде су зли демони. Но душа увек налази уточиште код Господа.

[Тавита]

Причали су причу о извесној браћи која су живела у братству аве Пимена. Када су ови људи боравили у Египту, њихова мајка желела је да их посети, али није могла, гледала их је када су ишли у цркву, и ишла да се сретне са њима; али чим би је видели они су одлазили у своју келију и затварали се. Тада је љихова мајка стала испред врата.Плакала је и уздисала док им је говорола.И када је ава Јов то чуо,отишао је код аве Пимена и рекао му:"Шта да радимо да не увредимо ову жену која плаче на вратима. Тада је ава Пимен устао,приближио се вратима и стао испред њих, чувши је како плаче у дубокој тузи, рекао јој је:"Зашто ти,стара жено плачеш,са овако тужно''? Кад је чула његов глас, плакала је још више, говорећи:"Желим да видим своје синове. Зашто сам хтела да те видим ? Можда те нисам одгајила? Можда ја нисам твоја мајка ? Можда те нисам родила? Можда те нисам дојила? Мене су спречавале моје године,али сада када сам ти чула глас,заиграла је утроба у мени. Старац јој је рекао:”Да ли желиш да нас видиш овде или  желиш да нас видиш у оној земљи (после смрти)"? Она му је одговорила:"Синови моји, ако вас не видим овде да ли ћу вас видети тамо"? Старац јој је одговорио:"Ако присилиш себе да нас сада не видиш,заиста ћеш нас видети тамо."Тада је старица отишла,говорећи: "Да,сине мој, ако ћу те видети тамо овде те више нећу тражити.”

[Тавита]

О унутрашњем миру

— Шта је најважније у духовном животу?

— Најважније је, мислим, чување срца у миру. Не узнемирујте се ни по коју цену. У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање.

Мислени хаос је стање падших духова — (демона, духова који су отпали од Бога). Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

Отац Тадеј

[Тавита]

,,Кад видиш некога да плаче због многих увреда њему нанешених, треба да знаш да он, пошто се није могао одупрети гордости, сада жање летину зала у срцу своме. Онај који воли задовољство, ожалошћен је када је изложен осудама и када је злостављан. С друге стране, онај који Бога воли, ожалошћен је похвалама и осталим сувишним хвалоспевима. Степен нашег смирења мери се нашим реаговањем на клевете. Немој мислити да си смирен ако ниси способан да издржиш чак и најмању осуду."

Авва Марко

[Тавита]

Разговарали су светогорски монаси међу собом о томе да ли се, осим од духовника, савети могу тражити и код других стараца. Мишљења су била различита. Један од њих је отишао код свог духовника и питао га о овоме. Овај му је одговорио: „Ти си жедан и налазиш се поред извора свеже воде. Да ли ћеш чекати да дођеш кући и утолиш жеђ, или ћеш одмах пити из извора?“

[Тавита]

Све што настаје, бива или по попуштењу Божијем или по благовољењу, као што говори пророк: Ја сам Господ који правим светлост и сатварам мрак (Ис. 45,7), или опет: нема зла у граду које Господ не учини (Ам. 3,6). Злом он назива сва злопаћења, тј. све невоље које, услед наше порочности, настају ради нашег васпитања: глад, епидемије, суше, болести, ратови. Ништа од тога не бива по благовољењу Божијем, него по Његовом попуштењу. Он попушта да то наиђе на нас ради наше добробити [тј. покајања услед патњи]. Но, Бог неће да ми желимо тако нешто, нити да се слажемо са тиме. На пример, [рецимо], постоји воља Божија по попуштењу да се разруши [неки] град. Ипак, премда је Његова воља да се разруши град, Он не жели да ми сами подметнемо пожар и да га сажежемо, или да узмемо секиру и да га срушимо. Опет, дешава се да Бог попушта да се неко ражалости или разболи. Па ипак, премда је воља Његова да он буде у невољи, Бог неће да га и ми жалостимо или да кажемо: «Пошто је воља Божија да он буде болестан, ми га нећемо пожалити». То Бог неће! Он неће да потпомажемо такву Његову вољу. Он хоће да смо толико благи, да не желимо оно што Он чини [по попуштењу]*). Него, шта хоће да желимо? Његову благу вољу која бива, као што смо рекли, по благовољењу, тј. све оно што бива по Његовим заповестима: да волимо једни друге, да саосећамо, да чинимо милостињу, и све такво. Ето шта је добра воља Божија.






Из књиге "Поуке Аве Доротеја"

[Тавита]

Један источни цар је имао велико богатство. Био је велики среброљубац. Сваке године о своме рођендану стао би на вагу, не један њен крај, а на други крај су његови поданици стављали злато и драго камење, док не превагне. Једном овај цар сретне у пустињи једног врлог, продуховљеног аскету-монаха, кога упита:
''Зашто подносиш тако велику жртву?''
Монах је одговорио:
''Твоја је жртва много већа. Ја се одричем свега што је пролазно, а ти се одричеш свега што је вечно.''

[Тавита]

"...Један брат је питао другога: „Ко те је научио молитви Исусовој?”

Овај одговори: „Демони.” „Како демони?”

„Тако, они узнемиравају мене греховним помислима, а ја сам непрестано творио молитву, тако сам и привикао”

Тако и ти. Ма шта да ти говоре помисли, ти свој посао ради: моли се!