Мале приче великих духовника

[Тавита]

Један старац је рекао: „Истинско знање умне молитве за човека почиње познањем сопствене слабости и немоћи. Бог никоме не допушта да падне. Човек тражи исцелење, познање, учење. Онај који је чист тражи руководитеља, има страха Божијег и смирен је. Страх Божији не допушта да човек буде прелешћен. Тим страхом почиње поука. Човек који се присиљава помаже самоме себи и увећава свој труд. Он достиже созерцање. Долази до поимања Суда, пакла и Царства Небеског.

Кад човек хода у истини, он се не прелешћује. Он све разуме, док прелешћен човек корача по ваздуху.”

[Тавита]

Старац се налазио изван Свете Горе и обавестио је да ће доћи у испосницу. Чим се то прочуло, тамо се окупило мноштво побожне браће, која су желела да искористе повољну прилику и да узму његов благослов. Након молебана сестара из ове испоснице и побожних поклоника, старац је одлучио да им одржи две беседе.

Један младић је старчеву беседу потајно снимао на магнетофон. Када су то видели, неки од присутних почели су да негодују, страхујући да ће то старац приметити. Сви су знали да старац не допушта да га фотографишу или да га снимају на магнетофон, и да би због тога могао да прекине своју прекрасну духовну беседу.

Младић је много волео старца и пред њим је осећао велико страхопоштовање. Пошто су га други на то приморали, одлучио је да приђе старцу и да од њега затражи благослов да беседу забележи на магнетофону. Старац га је упитао због чега беседу записује на касету, кад је већ присутан и кад може да забележи на својој "другој" касети (притом је мислио на његово памћење).

Младић је одговорио да на тај начин жели да својим родитељима, који нису могли да дођу, омогући да и они чују старчеву беседу. Старца је убедила младићева побожност. Насмешио се и одлучио да га не одбије, али је рекао: "Слушај, пошто ја не знам о чему ћу беседовати и шта ћу рећи, молим се Богу да ме просветли и да другима кажем оно, што им је од користи. Свети Дух ме обавештава о одређеним стварима које у одређено време треба да кажем одређеним људима, и те речи се онда односе само на њих. Други пут ме он обавештава о некој ствари која је потребна у датом тренутку, али се, исто тако, односи на свакога и на свако време. Зато и имаш благослов да снимаш на магнетофон. Ипак, мораш знати да ће твој магнетофон забележити само оно, што се тиче свих. Остало тј. оно што се тиче конкретног тренутка, неће забележити."

Ове речи су се касније потврдиле. Када је младић дошао кући да заједно са породицом преслуша касету, уверио се да на касети постоје празна места и да није забележено много тога, што је старац рекао. Младић и његова породица били су запрепашћени невероватним догађајем који је Бог устројио због старчевих молитава. "Својим ушима" су се уверили да старац није дејствовао сам од себе, него да је у њему дејствовала благодат Светога Духа. Благодат, која је савршавала све што је било потребно, на потребан начин и у потребно време!

[Тавита]

Једном смо упитали старца:

"Старче, зар се светитељи (а мислили смо, наравно, на њега самог) не плаше да ће услед свега тога што чине пасти у гордост?" Старац се благо насмешио и радосно одговорио:

"Зар ви о светитељима мислите као о глупацима? Да се погорде, па да изгубе благодат и да им преостану само њихове,човечије снаге?!Можда на почетку. Благодат их постепено одгаја и добро поучава да "без Мене не можете чинити ништа". Међутим, када светитељи постану свесни своје немоћи и чињенице да од њих самих не може проистећи ништа добро, привезују се за Божију благодат и не усуђују се да било шта чине сами, да не би изгубили ту Божију благодат и енергију. Тако они са једне стране познају (благодат) и задобијају осећање сопствене слабости и немоћи. Међутим, паралелно познају да им је, као и свим људима, благодат дата као дар приликом божанственог и светог крштења, пре него што су учинили нека добра дела, тако да не могу да је сматрају за награду од Бога, и на тај начин се смирују. С друге стране, они имају свагдашњу љубав и пламену жељу да благодат Христова непрестано дејствује. Тако они живе и "укрепљују се" тим смиреноумљем, никада се не излажући опасности да се погорде и да изгубе то што су задобили смирењем."

Старац Пајсије, "Чувајте душу"

[Тавита]

Старац нам је говорио да све што чинимо, чинимо на добар начин.

Старца је једном приликом посетио неки брат. Док се старац припремао да га послужи ратлуком и водом, брат је приметио да је кроз прозор собе улетела пчела. Узео је лист папира и покушао да је истера, ударајући је тим папиром. Међутим, његов труд је био узалудан. Кад је видео шта ради, старац му је рекао:

"Не, благословени, пчела неће отићи ако је не отераш на добар начин! Ево, погледај! Ово је добар начин да се она истера!"

Старац је пришао и положио длан. Пчела је слетела на његову руку, а он је затим руку испружио кроз прозор и пчела је одлетела.

"Добар начин помаже и у најгорим случајевима", објаснио је старац. "Древни Оци су наглашавали да добар начин и зло чини добрим док, напротив, зао начин и од добра начини зло!"

Старац Пајсије Светогорац

[Тавита]

ЋУТАЊЕ ЈЕ ТАЈНА БУДУЋЕГ ВЕКА
Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу.
Преп. Антоније Велики

Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува.
Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека.
Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе.
Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих.
У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», - а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању.
То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен.
Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, - каже авва Евагрије, - јер само један Срцевидац зна ум људски ... Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу».
И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу.
Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу.
Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити.
Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом ...

протојереј Алексеј Умински

[Тавита]

У најзабаченијем делу Нитријске пустиње, живео је у IV веку један стари подвижник, необично светог живота и преиспуњен врлинама, због чега је задобио велику благодат од Бога. Међутим, Непријатељ рода људскога, "који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере" (1 Пет. 5, 8 ), не могући наћи начина да нахуди овом светом мужу, покуша да га прелести, искористивши његову урођену наивност и недостатак школског образовања у изучавању спољашње философије и Светог Писма. Тако му, једном приликом, док је читао стихове псалма у којима божанствени Давид говори о Христу: "Ти си свештеник вавек по чину Мелхиседекову" (Пс. 110:4), Нечастиви убаци помисао да Цар салимски који је благословио праоца Авраама није праобраз долазећег Христа, већ сам Христос, Логос Божији. И он поче тако проповедати свакоме ко би посетио његову келију, било да је у питању монах, или мирјанин.

Вест о таквом његовом научавању прочу се по целој Нитријској пустињи, и пронесе се чак до Александрије, где је о томе обавештен и блажени папа Кирило. Чувши да је онај свети муж подлегао јеретичком умовању, Кирило се веома растужи, јер слушаше одавно о његом подвигу и хвале достојном живљењу, те разуме да га је Непомјаник прелестио, због његовог незлобија и неискуства у духовним изучавањима. Стога он позва неке монахе и рече им да оду код њега и доведу га у Александрију. Ови то и учинише, и пустињак дође у град, изађе пред блаженог патријарха, и целива му десницу. А Соломону у мудрости подобни Кирило му рече: "Оче свети, позвао сам те јер сам чуо да си ти човек који има смелост пред Богом, за разлику од мене многогрешног. Наиме, у последње време ме свакојаке мисли море, те бих те замолио да се помолиш за мене." "Ја се ионако увек молим за тебе, Оче Блажењејши, па ћу се помолити и сада." - одговори му старац. А патријарх му рече: "Две мисли приступају моме уму: једна каже да је свештени Мелхиседек, који благослови нашег праоца Аврама, само праслика Христа Господњег који ће се родити од Пресвете Дјеве, а друга помисао ми говори да Он није никаква праслика, већ сам Логос Божији. Молим те, Старче, немој ми одмах одговорити, него врати се у пустињу и моли се за мене три дана и ноћи, не би ли ми Господ открио истину."

И свети се врати у своју келију, и са сузама се мољаше Богу да одговори на муку њему вољеног архијереја. И Бог му у молитви јави да Мелхиседек није Христос, већ свештени архијереј који је ради нас послужио као образац долазећег Господа. Сутрадан старац срете неке монахе који су послом ишли у Александрију, и рече им да патријарху пренесу поруку какву му је Бог открио. И од тада он поче сваком проповедати истинито учење. Када монаси дођоше у град и рекоше патријарху промену која је настала код светог, обрадова се блажени Кирило и узнесе хвалу Богу чија воља није да "погине један од ових малих, већ да се сви људи спасу и дођу до познања истине" (1 Тим. 2, 3-4).

Парафраза из "Старечника"

[Тавита]

О јеретицима

... ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу.

Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.

Свети Максим Исповедник

[Тавита]

НАЈДОСАДНИЈИ ДРУГ

Друговање духовна и телесна човека једва је што угодније и дуготрајније од друговања овце и шакала.

Ако си духован човек, нико не може бити досаднији од човека, који највише воли да говори о стицању богатства и телесним уживањима.

Ако си богаташ и највише волиш да говориш о богатству и телесним уживањима, нико ти не може бити досаднији друг од човека духовна, који говори о Богу и души.

Духовни човек никада, ни у животу ни на самрти, неће пожелети друштво телесног човека, нити ће се икада покајати, што није следовао саветима овога. А телесни човек пожелеће,

ако не пре, а оно извесно на самрти друштво духовна човека, и на самрти ће се извесно покајати,

што није следовао саветима овога.

Св. Вл. Николај Велимировић

[Тавита]

КАДА СЕ ЧОВЕК МОРА СЕТИТИ БОГА

И најгори човек се три пута у животу мора сетити Бога:

- када види праведника да страда због његове кривице;

- када он сам страда због туђе кривице, и

- кад му дође час смрти.

Три пута у животу мора се заплакати и најтврђи грешник :

- када га , гоњена од људи као дивљу звер помилује мајлина рука;

- када га болесна и осамљена посети његов противник, доносећи му дарове и опроштај, и

- када му на самрти свештеник каже: не бој се, Божја милост је већа од твојих грехова!

Три пута човек личи сам себи на Бога:

- када му се роди син,

- када схвати и усвоји Христа, и

- када се помири са својим страдањем за правду.

Св.Вл.Николај Велимировић

[Тавита]

ПОУКА О СВЕЋАМА

У црквеним правилима написано је, а тиме и наређено да се пред Богом у цркви-на жртвенику Божјем у олтару-Приноси чиста жртва; чист хлеб, чисто вино од винове лозе, чист тамјан и свеће само од чистог воска. код богобојажљивих свештенослужитеља и црквених тутора тако и бива-све им је на своме месту,како треба.

И код побожних домаћина може се видети како за своју крсну славу у дому па и у храму пале чисте, воштане свеће, као праву жртву Богу и своме светитељу. Код непобожних и маловерних све је обрнуто,они и не питају и не гледају од чега је свећа, само нека је јефтина.

Но, све до Првог светског рата једва је ко и знао за парафинске свеће, чија је садржина од нафте и разних масноћа; а нафта је опет животињског порекла- изумрлих животиња, а све такво је нечисто и гад за светињу Божју.

Сада се стање у многоме изменило- нажалост и код многих Хришћана, који не праве разлику између чистог и нечистог. Забораљају наиме, да Бог не прима нечисте жртве. Од многих примера за то навешћемо амо један.

Пре Другог светског рата живела је у Крагујевцу једна врло побожна жена Даринка. Поред својих добрих дела и молитава она је палила и много свећа за здравље живих, а још више за упокојене. И кад не би имала воштане свеће палила је нечисте.-парафинске. А кад је чула од проповедника да треба палити само чисте, воштане свеће, одмах је тако и поступила. И од тада желела је да сазна разлику између чистих и нечистих свећа. Једне пак ноћи у сновиђењу јави јој се њена упокојена мајка.- као на јави- сва окружена запаљеним воштаним свећама, а мало даље стајала је гомила погашених свећа од парафина и других нечистоћа. И мајка јој рекла: ево кћери, ово су твоје свеће од воска што си их палила, и оне ми горе непрестано; а оне свеће што видиш на гомили поломљене и погашене, тосу нечисте свеће од разних мешавина и као такве одбачене су, Бог њих не прима као жртве јер су нечисте.

Зато Хришћанине, обрати пажњу какве свеће Богу и Свецима палиш; какве су твоје жртве-чисте или нечисте, које приносиш.

Због сагоревања таквих нечистоћа многи храмови су нам поцрнели од дима и непријатног задаха који се апсорбује- задржава у њима.

Но многи купују и скупоцене венце и многе дарове за своје упокојене, а оно што је битно, то не чине- жао им је просто да плате нешто скупље воштане свеће, и да их пале, и да плате службе за упокојене- дакле оно што је Богу угодно. Коме је душа чиста томе је чиста и вера- и дарови су му чисти што их приноси. А ко је пак занемарио своју душу, занемарио је веру и све што је Божије, зато му Господ нечисте жртве и не прима.

Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

[Тавита]

Мукотрпан посао

Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.

- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.

Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.

- Два су сокола моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам образовати да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, којег морам обуздавати када говори, али и научити да ћути кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.

Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Јесте битка напорна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.

[Тавита]

„Пазите, стојте у вери, мушки се држите, утврђујте се“ (1 Кор. 16:13)

Апостол даје Хришћанима овај важни савет да пробуди њихову пажњу на опасности овога света, да их позове на често испитивање својих срца, јер без тога, човек може лако уништити чистоту и ревност своје вере и неприметно прећи на страну зла и неверја.

Као штоп је основна брига бити опрезан по питању било чега што може бити штетно за наше физичко здравље, тако и наша духовна брига треба да пази на све што би могло нарушити наш духовни живот и дело вере и спасења.

Према томе, пажљиво и брижно оцењуј своје унутрашње импулсе: да ли су од Бога или од духа зла? Чувај се искушења одо овога света и од световних људи; чувај се скривених унутрашњих искушења, који долазе оод духа равнодушности и немара у молитви, од опадања Хришћанске љубави.

Ако окренемо нашу пажњу ка нашем уму, приметићемо бујицу мисли и идеја. Ова бујица је непрекидна; она јури свуда и у свако време: кући, у цркву, на послу, док читамо, док разговарамо. Обично се назива размишљањем, пише Епископ Теофан Затворник, али у ствари, то је узнемирење нашег ума, лутање, мањак концентрације и пажње. Исто се догађа са срцем.

Да ли сте икада посматрали живот вашега срца? Покушајте макар на кратко и видећете шта ћете наћи.

Догађа се нешто непријатно, и ви бивате раздражени; нека несрећа се догоди и ви сажаљевате себе; видите некога ко вам се не допада, и непријатељство се подиже у вама; срећете некога ко је раван вама, а ко је одмакао од вас на друштвеној лествици и почињете да му завидите; мислите о својим талентима и способностима и почињете да бивате горди...

Све ово је трулеж: сујета, телесне жеље, прождрљивост, лењост, злоба – једно преко другог, заједно разарају срце. Све ово може проћи кроз срце у пар тренутака.

Из овог разлога је један подвижник, који је био изузетно пажљив према себи, био прилично у праву када је рекао „да је човеково срце испуњено отровним змијама. Само су срца Светих слободна од ових змија, страсти“.

Али таква слобода се задобија кроз дуги и тешки процес самопознања, рада на себи и у пажњи према свом унутрашњем животу, тј. према души. Буди пажљив. Пази на своју душу! Окрени своје мисли од онога што ће ускоро проћи и окрени их ка ономе што је вечно.

Овде ћеш наћи срећу за којм трага твоја душа, које је жедно твоје срце.

[Тавита]

,,Када устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо?

Челом се до земље поклањамо Христу (то нам није тешко), а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут?

Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство?

На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си. (Откр. 3:1)“

Свети Димитрије Ростовски

[Тавита]

Старче, до које мере Бог помаже у духовној борби?

,,Све до оне мере до које ми помажемо Богу да нам помогне. Када иштете нешто од Бога и дуго времена не добијате помоћ Његову, треба да знате да мора да постоји гордост. Ако имамо страсти, на пример, прождрљивост, брбљивост, злобивост, завист итд, а уз то имамо још и гордост, Бог не помаже, јер спречавамо благодат Божију. А и самом склоношћу према гордости, спречавамо Бога да нам помогне, па макар се борили и молили можда и више него што је потребно. Немогуће је да Бог не помогне, ако не постоји бојазан да ће човек то да припише себи. Чим нестане склоност према гордости и човек успостави душевно здравље, ослободиће га Бог одмах од страсти која га мучи и наградиће га због напорне борбе. Зато, да бисмо добили помоћ, треба да помогнемо Богу и смирено да кажемо: '' Тако сам бекористан, Боже мој, молим Те, опрости ми и помози ми. '' Тада Бог помаже јер душа заслужује помоћ, зато што се препустила Његовим рукама добре и смирене воље. ''

Авва Пајсије

[Тавита]

Старче, зашто је крив неко ако не разуме колико је зло оправдавање?

,,Зашто је крив? Зато што је крив! Када неко непрестано оправдава самога себе и мисли да га други не схватају, да су сви неправедни и да је само он тај који трпи, да је он жртва. А шта је често најчудније? Иако је сам био неправедан и крив, каже: '' Ја бих прихватио неправду, али не желим да онај други испадне крив ''. Значи, тражи за себе оправдање, на изглед из ... љубави, како би пробудио савест у оном другом, за којег мисли да му је нанео неправду, па да не би бацио кривицу на њега! Или, почиње да даје гомилу објашњења, да не би онај други случајно нешто погрешно разумео, па да не ... испадне крив! Видите ли како ђаво танано води игру? '''

Авва Пајсије