Мале приче великих духовника

[Тавита]

Догодило се да су оци из Новог Скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: „Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци.”

Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:

„Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!”

[Тавита]

Српског исихасту, оца Георгија, сусрели смо најпре као библиотекара у манастиру Светог Пантелејмона, а касније и као пустињака у Старом манастиру. Био је академски образован и говорио је више језика. Мој старац га је дубоко поштовао. Био је то човек учења, умне молитве и трезвеноумља. Могли сте га видети с подвижничким штапом и бројаницом, погнуте главе, ћутљивог и погруженог у молитву. Мој старац и ја ватрено смо чезнули да га видимо. То се и остварило кроз божанствену поруку која је потврђена кад смо га срели, иако претходно није био обавештен о нашој посети.

Између осталог, поседовао је и дар мудре речи.

Рекао нам је следеће: „Духовни живот је непрекидно обитавање у Богу. Другим речима, Останите у мени, и Ја ћу у вама... (Јн 15,4)”. „Нико се не може сматрати богословом без апофатичког богословља. Треба живети догмама наше Цркве и догматским истинама, како би оне постале опит. Ради тога морамо остварити личну Пасху - тј. морамо да освојимо прелаз.  NULLA CUPIDO IGNOTI - не чезнем ни за чим непознатим.

Ако не упознамо Бога, не можемо га ни задобити. Боговиђење је богопознање. Онај ко созерцава Бога, созерцава и ствари Божије... Суштина Божија је непричасна, али су причасне Његове енергије. Доступне су Његова слава и Његова лучезарност, које происходе из суштине Божије. Просветљени одразом, упознајемо личности, разумевамо тешке одломке из Светог Писма, примамо божанствене поруке, све спознајемо... Световне идеје и световно уопште прекидају наше самосабрање и чине нас спољашњим, древним људима. Ко је у стању да опише радост Светог Причешћа или оно што неизрециво ликовање речи 'Христос васкрсе' значи за наше биће... Најбоља молитва је 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме'.”

[Тавита]

Био је овде и један подвижник по имену Пахомије. Био је неписмен и знао је само „Христос васкрсе...”. У својој келији бавио се рукоделијем, а неко од монаха би му каткад донео храну. Место на којем је радио било је окружено мноштвом змија које су га ометале у послу. Морао је да их узима у руку и да их избацује напоље. Једном се догодило да му је нека велика змија толико сметала да ју је везао око струка као појас, а затим наставио своје рукоделије. У том часу у његову келију ушао је монах који му је доносио храну. Чим је спазио змију, много се престрашио и рекао Пахомију да је избаци напоље како му не би нанела неко зло. Старац му је одговорио Христовим речима: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк 10,19) и Знаци онима који вјерују биће ови... узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк 16,17-18).

[Тавита]

Један старац је казивао:

„Понекад говоримо да имамо љубави, али каква је то љубав? Мислим при том на духовну љубав и не говорим о љубави световној. Како човек може да достигне оно стање у којем ће васцело човечанство сматрати за своју браћу и сестре? Неки од тих људи су идолопоклоници или Јеховини сведоци. Па ипак, они су браћа по телу али не и по духу, како су то православни једни другима. Без обзира на то, они су наша браћа по крви. И за њих морамо проливати сузе. А опет, ако православни постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према томе, далеко сам од истинске љубави.”

[Тавита]

Старац Гедеон из Велике Лавре једноставно је постао други Павле. Док је гледао како лети авион, почео је да се моли:

„Шта радиш тамо, оче Гедеоне”, упитали су га.

„Ето, молим се на бројаници да се авион не сруши и да људи који путују безбедно и неповређени стигну на своје одредиште”, одговарао је на свој уобичајени, простодушни начин.

[Тавита]

Један старац је говорио: „Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!”

[Тавита]

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског - слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве - одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:

„Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!”

[Тавита]

„У скиту Свете Ане живео је један старац по имену отац Петар. Имао је деведесет пет година. Обично је седео на отвореном простору испред скита и крпио чарапе тамошње браће. Док је то чинио, настојао је да остане неприметан, имајући у виду еванђелску изреку: Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3).”

[Тавита]

Један старац је рекао:

„Добар човек све жене посматра као своје рођене сестре. Чак и кад угледа посрнулу жену, рећи ће самоме себи: 'Уколико би ова жена била моја рођена сестра, био бих веома постиђен.' На тај начин, неће је искористити (обешчастити).”

0442_feel

[Тавита]

Један пустињак је рекао: „Подвижниче, кад безмолвствујеш, буди опрезан да се твој ум не улењи. Помисли на пчелу: то је срце које стално чезне за разним врстама цвећа, односно за разним врлинама. Ослони се на љубав Божију и на ближњег (а ближњи је ум) и чувај оно што је у срцу, чији је символ кошница. Свети Никодим каже да је срце свакога од преподобних отаца било слично кошници, а да се њихов ум незасито насићивао медом непрестане молитве. Молитва подсећа на матицу која се буни против трутова и убија их, а трутови су подмукле страсти.” Ове речи записао је ученик једног старца, опитног светогорског подвижника.

[Тавита]

Непосредно пре блаженог упокојења овог пустињака, старца Тихона његов послушник и ученик био је сада већ славни отац Пајсије. Следећи догађај десио се осмог септембра, уочи празника Рождества Пресвете Богородице. Старац Пајсије посетио га је у његовој келији.

„Јеси ли ти Свети Серафим”, упитао је отац Тихон који је био на самрти.

„Шта си рекао, старче? Нисам те разумео!”

„Да”, одговорио је он, „малопре је овде био Свети Серафим Саровски заједно са Пресветом Богородицом, и ми смо беседили.”

„Шта ти је рекла Пресвета Богородица”, упитао је отац Пајсије.

„Рекла ми је да ће ме узети након Њеног празника.”

И заиста, десетог септембра, после празника Рождества Пресвете Богородице (осмог септембра), отац Тихон је у миру уснуо у Господу, држећи крст у рукама. Непосредно пре упокојења отац Пајсије му је дао да помирише босиљак.

„Зар не мирише дивно, старче”, упитао је он.

„Да, чедо моје, али Рај мирише много лепше...!”

[Тавита]

Неки монах је упитао једног старца, којем је било више од сто година: „Шта осећаш сад, кад треба да одеш из овог привременог света?”

„Осећам толику радост и спокојство као да одлазим на венчање”, одговорио је старац.

[Тавита]

Један стари монах, обдарен расуђивањем, казивао је следеће:

„Ово ћу вам испричати као исповест. Пронашао сам монаха чије је усне непрестано покретала Молитва Исусова, и то сте могли да видите. Догодило се да су наишли неки посетиоци и један од њих обратио се другима рекавши: 'Какав свети човек!'

Тај монах ми је у једном тренутку рекао да је писао том-и-том епископу и том-и-том митрополиту; да је једног прекорео а да је другом рекао да ће стати на његову страну уколико се одрекне тих идеја... 'За Име Божије', рекао сам ја, 'хајде да то логички размотримо. Чини се да си ти мање писмен од мене, будући да ја приликом писања не стављам циркумфлекс на слово омикрон, као што би то ти учинио! Одбаци те идеје', додао сам. Он ми је на то одговорио: 'Кад би постојао још само један као што сам ја, васцела Црква би се поправила!'

Размислите о томе и изведите закључак. Да је био луд, могао бих да га оправдам. Међутим, он није био луд. Молитву Исусову изговарао је само по навици. То је веома погибељно. Молитва не замара. Међутим, у овом случају, она је њега замарала.”

[Тавита]

Један монах - подвижник причао нам је следеће: „Ђаво превасходно хоће да нас спречи да се молимо. Чим неко почне да се моли, непријатељ покушава да помислима и разним маштаријама развеје његов ум. Уколико на тај начин ништа не постигне, појављује се он сам, само и једино зато да би нас узнемирио и приморао да прекинемо молитву. Једног дана, кад сам клекнуо на колена да бих се молио, иза мене се појавила јака светлост. Разумео сам да је то ђаво. Нисам обраћао пажњу и наставио сам непомућено да се молим. Са моје леве стране, на растојању од једног метра, појавила су се два ђаволчића. Почели су да плешу и да играју покушавајући да ме засмеју...”

[Тавита]

Поред свог великог подвижништва, сједињеног с најдубљим смирењем, подвижник Тихон поседовао је и дар непрестане молитве, која се настављала чак и кад спава.

„Кад се молиш”, говорио је он, „молитва треба да се сједини са срцем, као када лепком залепиш две ствари.”

Он је рекао и следеће: „Пре него што започнеш неко дело, треба да се помолиш Богу говорећи: 'Боже мој, дај ми снагу и просветли ме.' Кад завршиш, треба да кажеш: 'Слава Богу!'”