Мале приче великих духовника

[Тавита]

У ЦРКВИ ЈЕ СЛОБОДА

Ново придошло братство манастира Григоријат затекло је међу старим монасима и о. Авксентија, дубоке старости и слепог. Нови игуман, о. Георгије, желећи да покаже своју благонаклоност и снисхођење према затеченим старцима, благословио је о. Авксентију да може слободно да остане у келији, тј. да није обавезан да посећује заједничка богослужења у цркви, претпостављајући да су она за старца напорна. Стари светогорац је одговорио да то није потребно, рекавши: „У цркви је једино слобода.“

[Тавита]

ИЗНУЂЕНИ БЛАГОСЛОВ

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О. Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију.

Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.

[Милан Меденица :)]

? ??? ?? ???????

?. ???????? ?? ??? ????? ?????? 25 ?????? ? ????????? ??????????. ??? ??? ????????? ? ?????? ?? ?? ??????? ??????. ???? ?? ?????? ????? ????? ?????? ????? ?? ?? ??????, ?? ?????? ???? ?? ??, ?????? ?? ??????? ?? ?? ???? ??? ???? ??????. ?????? ?? ?? ?????? ?? ?? ?? ????? ?? ?? ???? ?? ???????, ?? ??? ?? ?. ???????? ????????? ?? ????, ??? ?? ??? ????? ??? ???? ???? ?? ?? ?????: „? ??? ?? ???????.“

?????? ?? ??? ????? 1405_love

[Тавита]

  Познато је да је старац Пајсије често волео да се шали. Један монах ми је причао своје лично исуство у вези са овим.

Пре 25 година, још пре одласка у манастир, он је више пута ишао код старца Пајсија, и након тога је имао помисао: „Зашто ми старац сваки пут прича само шале, а не и нешто озбиљно.“ О овој помисли никоме није говорио. Након годину дана отишао је поново код старца, а он му је, док је још стајао на вратима, дословце поновио: „Зашто ми старац Пајсије сваки пут прича само шале, а не и нешто озбиљно.“

[Тавита]

Патријарх Цариградски

Старац Герондије је био помало јуродив Христа ради.

Неколико задњих година пре упокојења провео је у манастирској болници, у кревету ограђеном завесом, не говорећи ни са ким. На месец дана пре кончине рекао је монаху који се старао о њему: „Ускоро ћу постати патријарх цариградски.“ Монах је то пренео осталим оцима, који су са жаљељем прокоментарисали да је готово са старцем, да је излапио. Није помогло ни то што је старац свом старатељу касније казао да је он то рекао онако, успут.

Међутим, шта се догодило: старац се упокојио тачно на дан Св. Јована Златоустог, патријарха Цариградског, што је, заправо, показало да је он унапред знао дан свога представљења, и да је то пророчки, али на по мало јуродив начин, братији и најавио.

[Тавита]

Христов лептир

Јоанис Пасхалидис је био најпре искушеник манастира Григоријат, а потом студент теологије у Солуну. Њега је у 33. години Господ узео са овог света, а његов отац Јоаким, угледни грчки привредник, сам веома побожан, измолио је да његов син буде сахрањен на монашком гробљу манастира Григоријат. На самом погребу отац се од сина, између осталог, опростио молитвом: „Сада те испраћамо као ларву, а желим да твоја душа изађе пред Христа као лептир.“

Данас је Јоаким Пасхалидис сабрат манастира Симонопетра, у којој се као јеромонах Јоаким моли за покој душе свога сина Јоаниса.

http://www.pravoslavlje.rs/broj/936/tekst/sveta-gora-je-univerzitet-smirenja-i-velikih-podviga/print

[Тавита]

Круг

Замислите један круг, нацртан на земљи. Његову средину ћемо назвати центар а линије које воде од центра ка кружници радијусима.

Замислите да је тај круг свет, сâм центар круга – Бог а да су радијуси, тојест ове линије које воде од кружнице до центра – путеви људског живота. Онолико колико свети људи улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, у тој истој мери постају ближе и Богу и један другоме. Колико се приближавају Богу, толико се приближавају и један другоме и колико сеприближавају један другоме, исто толико се и Богу приближавају.

Потпуно исти принцип важи и кад је реч о удаљавању. Кад се удаљавају од Бога и враћају се ка спољашњости, онда је очито да се један од другога удаљавају чим крену из центра и почну да се удаљавају од Бога; а колико се удаљавају један од другога, исто толико се удаљавају и од Бога.

Све ово важи и за љубав, јер је природа љубави таква да је свако од нас удаљен од ближњега уколико се налази изван круга и не воли Бога. Али уколико љубимо Бога, онда се с ближњим сједињујемо у љубави управо онолико колико се својом љубављу према Богу приближимо Самоме Богу. А колико се сједињујемо с ближњим, исто толико се сједињујемо и с Богом.

Преподобни Ава Доротеј

[Vizantiona]

КЊИГА ЉУБАВИ

Неки византијски цар бејаше наручио од једног краснописца да му припреми препис Старог и Новог завета. Дуго је трајало док није било довршен, али је зато резултат био задивљујући. Ову прекрасну Библију, чија је вредност превазилазила петнаест златника, цар је даровао једном Старцу пустињаку који му је једном помогао. Тај Старац, мало пре свог упокојења, предаде овај драгоцени дар свом послушнику Геласију.

Године су пролазиле и Геласије постаде духовник једног скита са прилично монаха. Обичавао је да прекрасну Старчеву књигу оставља у Цркви скита да би је користили сви оци. Ова је Библија била истински украс и изазивала је дивљење свих. Једног јутра, по завршетку службе, стиже у скит један калуђер пролазник. Иђаше да се састане са неким Старцем у једном скиту који се налазио прилично далеко, али када је доспео до скита Аве Геласија намисли да мало застане.

Пошто га дочекаше и почастише, оци га одведоше у Цркву да се поклони светињи. Оставише га да се помоли, али га искушење наведе да угледа драгоцену књигу. Није се одупро помисли да је украде и тако је сакри испод своје мантије и брзо напусти скит. Ава Геласије одмах увиде крађу, али не рече ништа другим оцима, јер није хтео да хватају лопова.

А онај калуђер, стигавши у град није губио ни часа. Сместа поче да трага за неким ко би био заинтересован да купи ову скупоцену књигу. Убрзо нађе једног купца, и одмах почеше да се цењкају. У почетку је калуђер тражио шеснаест златника, али купац није прихватао да да толико новца јер је веровао да не вреди толико. Дуго су се расправљали око цене све док купац предложи:

- А да ми је оставиш, оче, на неколико дана да је покажем једном познанику који се разуме у то?

Калуђер се сложи да је остави купцу на неколико дана да би овај упитао за мишљење и свог пријатеља. Веровао је како ће на крају успети да заради прилично новца. А купац чим узе књигу отрча до Аве Геласија, кога је много поштовао, па га упита за мишљење.

- Аво, неко ми нуди на продају ову Библију за шеснаест златника. Шта кажете, вреди ли толико или да је не купујем? рече и показа Библију Ави. Ава Геласије одмах препозна Старчев дар и без икаквог узбуђења рече:

- Узми је, брате. Заиста вреди, барем колико ја могу да видим.

Купац се захвали Ави, узе Библију и радостан због куповине коју је требало да обави стиже у град и нађе калуђера. Но, тада му паде на ум да слаже да би покушао да спусти цену.

- Хајде човече... Чекао сам те... Шта је било? рече калуђер када га срете.

- Благослови оче. Али, бојим се да ћу те разочарати.

Отишао сам и показао књигу коју си ми дао Ави Геласију, али ми рече да не вреди толико колико кажеш. Вредност јој је много мања.

На сам помен Авиног имена калуђер задрхта.

- Рече ли ти Ава још нешто? запита калуђер.

- Не, оче... Ако, дакле, желиш даћу ти дванаест зла-тника да је задржим, одговори купац.

Али, од свега што је купац говорио калуђер није чуо ни речи. Мисли су му биле са Авом Геласијем и са његовим поступком.

- Дакле, договорили смо се, упита купац.

- Нисмо, брате мој... Не и хиљаду пута не. Опрости ми што си се толико трудио, али променио сам мишљење. Не продајем ову књигу, рече и узевши Библију изгуби се у градским уличицама. - Дуго је пешачио а у њему се одвијала права борба, Авина врлина и љубав коју је показао тиме што га није одао, пробадале су као игла његово срце које је било узнемирено крађом коју је починио. Много је суза текло из његових очију и са истинским покајањем упути се друмом који је водио према Авином скиту.

Стигавши у скит угледа Аву Геласија како седи на клупици при улазу. Паде на колена пред Авине ноге и не престајући да лије сузе мољаше га да му опрости његово страшно недело. Ава му заиста и опрости због његовог истинског покајања.

- Бог те благословио, брате. Али и ја тебе нешто молим. Узми ову Библију као дар због нашег познанства, рече Ава.

Али где калуђере да нађе снаге да прими књигу коју је био украо? Са још већим сузама и са болом у души рече Ави:

- Молим те, Аво мој! Прими натраг књигу коју сам ти украо, јер иначе моја душа неће наћи смирења. Молим те...

Ако тако стоји ствар, мој брате, онда иди и остави је тамо одакле си је и узео, рече Ава, а калуђер одмах отрча и постави драгоцену Библију на њено место, у Цркву скита, тачно тамо одакле је беше кришом узео.

Доброта Аве Геласија из корена је променила овог калуђера који затражи од Старца да остане код њега као послушник. И заиста, Ава га прихвати и од тада калуђер није ниједном више починио сличну грешку.

[Тавита]

"КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО"

Ава Силуан је био један од оних Стараца око којих се скупљало много света, како калуђера тако и обичних лаика. Бескрајна љубав коју је показивао према свима, али и његово дубоко теолошко знање, учинили су га изузетним. Ако би се неко нашао у његовој близини, није желео ништа друго до да га слуша. За све проблеме и тешкоће имао је да каже утешну реч и да пружи савет.

Мноштво света је долазило само да чује његове благословене речи, али није било мало ни оних који су често одлазили код Аве да се исповеде и да затраже помоћ у духовној борби.

Један од таквих бејаше и Ђорђе, благочестиви домаћин који је обрађивао своје имање на Истоку. Често је одлазио код Старца, а овај би га саветовао о свему што би га занимало.

У последње време, међутим, већ дуго није био код Аве. Имао је проблема са једним суседом који му је чинио зла. Од њега је претрпео многе муке, али је био трпељив и превазилазио их је својим молитвама Богу. Но, како су дани пролазили сусед је бивао све гори а малтретирања за скромног Ђорђа било је све више. Једног дана његовом стрпљењу дсђе крај, а његова ојађеност беше толико неиздржива да се разгневи на свог суседа и одлучи да га казни. Међутим, сам није могао да му науди. Стога је сматрао бољим решењем да га преда суду.

Но, за једну такву одлуку требало је да пита Старца из пустиње. И заиста упути се у скит Аве Силуана. Када стиже, Ава га прими са радошћу и одмах одоше у Црквицу скита. Приликом исповести Ђорђе откри Старцу своје дегодовштине са тврдокорним суседом, али и своју одлуку да га преда суду.

- Не иде друкчије, мој Аво, рече Ђорђе. Трудио сам се колико сам могао. Молио сам се из све снаге. Али и ја сам човек. Не могу више. Видите, у почетку је само био непријатељски расположен према мени. Потом преварама успе да ми узме пола имања. Ја и тада бејах трпељив. Оговараше ме свуда. Изгубих и пријатеље и познанике. Ширио је различите оптужбе о мени и свет преста да говори са мном. Али, најгоре од свега, Аво, је то што је пре неколико дана покушао да ме отрује. 0 томе се ради. Обузе ме огорченост и одлучих да га казним због свега што ми је учинио. Али, Старче, немам ни снаге ни храбрости. Стога ћу га предати суду, те ће га тако стићи заслужена казна, а ја ћу добити своју правицу.

Ово изговори Ђорђе, а Ава Силуан, ћутљив и смирен, одговори му:

- Чини како желиш, дете моје.

- Зар не мислиш, Старче, да ће бити још праведније, ако га казне строго? Имам познанике судије који ће се побринути за то, рече Ђорђе.

- Чини оно што ти пружа утеху, одговори Ава незаинтересовано.

- Било би то боље и за његову душу, је ли Аво?-упита Ђорђе. али Старац не одговори.

- Е, па, да идем ја полако, рече Ђорђе, да не досађујем више твојој љубави. Идем право судији.

- Стани мало, дете моје. Не жури толико, рече Ава. Хајде прво да се помолимо да Бог благослови твој поступак.

Старац устаде, доведе Ђорђа и обојица стадоше пред икону Сведржитеља. Пошто се прекрсти, Ава поче да говори:

„Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као што је на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас,

и не опрости нам дугове наше као што ни ми не опраштамо дужницима својим".

На ове последње речи Аве Силуана, Ђорђе повика:

- Али Старче, не иде тако Молитва Господња. Да нисте мало погрешили?

- Заиста, дете моје, не иде тако Молитва Господња, рече Ава строгим гласом. Таква је, међутим, стварност. Пошто си ти одлучио да брата свога предаш суду, ја се другом молитвом за тебе не могу молити.

Ђорђе занеме. Узе благослов и врати се својој кући. Авине речи се дубоко урезаше у његову душу. Одлучи и тако и учини: трпео је суседову злобу све док овај није умро. А Ђорђе настави свој врлински живот понављајући поуку Старца Силуана:

- "Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим..."

[Тавита]

Млад монах се жали духовнику:

- Знам да братија иза мојих леђа о мени ружно говори.

- Нека те, сине, утеши чињеница да ти иза леђа причају само оно што мисле о теби.

[Тавита]

Млад монах упита старца:

- Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света?

- Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.

[Тавита]

Мукотрпан посао

Једном, преподобног Исихију упита игуман манастира какво му је здравље. Исихије одговори да се осећа изморено.

- Радим један болан и напоран посао. Дан и ноћ се борим да обуздам два сокола, да образујем два зеца, укротим два орла, бдим над једним змајем, борим се са лавом и бринем о једном болесном човеку. То је моја борба.

Чудне ствари је говорио преподобни Исихије. Али шта све то значи, приупита радознали игуман.

- Два су сокола моје очи; оне не треба да виде ништа што ће им нанети штету. Два зеца су моје ноге, које морам образовати да ходају путем Божјим. Два орла су две моје руке, које никада не треба да чине насиље и неправду. Змај је мој језик, којег морам обуздавати када говори, али и научити да ћути кад је потребно. Лав је моје срце, које се свако мало противи и неће да се приклони Оном Ко га је начинио. Болесник је моје ЈА, које не може да стоји на својим ногама.

Напорна је борба преподобног Исихије, али је нама допадљива. Јесте битка напорна, али је победа светла. Мукотрпно је дело посвећења удова нашег тела, али је и божанско.

[Тавита]

-Упитао је неки монах аву Памва да ли је добро хвалити ближњега, а овај му рече: Боље је ћутати.

-Постоји човек који изгледа као да ћути, а његово срце свакога осуђује: такав човек увек говори. А постоји други који говори од јутра до вечери, а држи се ћутања; то значи да никада не говори осим корисних ствари.-Ако оговараш брата свога па те стане притискати савест, пођи, начини метанију пред њим и реци: «Оговарах те», и обећај му да се нећеш више бавити њиме. Јер оговарање је смрт душе.

[Тавита]

[Тавита]

-Упита неки брат аву Јеракса: Реци ми како да се спасим? Старац му вели: Седи у својој келији; ако си гладан једи, ако си жедан пиј, немој говорити лоше ни о коме и бићеш спасен.

-Рекао је ава Јован Колов: Ако неки цар пожели да преотме град од непријатеља, прво им ускрати воду и храну, те му се тако непријатељи, изморени глађу, потчињавају. Тако је и са телесним страстима: ако човек живи у посту и глади, непријатељи његове душе ће онемоћати.