Мале приче великих духовника

[Тавита]

"Старац Силуан"

Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

            - Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

            Саслушавши га, старац га упита:

            - Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

            - Да, верују.

            - А да ли поштују Мајку Божију?

            - Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

            - Да ли поштују светитеље?

            - Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

            - Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

            - Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

            - Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.

[Тавита]

Орао и ПЕТАО

Орао је летео у висине, наслађивао се лепотом света и мислио: ,,Прелећем велика пространства и видим брда и долине, реке и мора, лугове и шуме; видим многе зверове и птице, градове и села и како живе људи; а ето петао ништа не зна осим свога дворишта где види само мали број људи и животиња; одлетећу к њему и испричаћу му о животу света``.

И орао је слетео на кров сеоске куће и видео како се петао шепури и шета међу својим кокошкама и помислио: ,, Изгледа да је он задовољан својом судбином; но ипак испричаћу му о ономе што ја знам``.

И почео је орао да прича о лепоти и богатсву земље. Петао га је с почетка пажљиво слушао, али ништа није разумевао. Када је орао то видео, ражалостио се и било му је тешко да говори даље. А петао, пошто није разумео што му је орао говорио, постаде тужан и чак више не хтеде да слуша орла. И тако је сваки од њих и даље остао задовољан својом судбином.

Нешто слично се догађа и кад човек разговара са неуким, или још пре када духовни говори са недуховним. Духован је сличан орлу, а недухован петлу; ум духовног се и дан и ноћ поучава закону Господњем и молитвом се уздиже до Бога, док ум недуховног везан за земљу или занет помислима. Душа духовног се наслађује миром, а душа недуховног је празна и расејана. Духовни као орао лети високо и душом оећа Бога и види цео свет чак икад се моли у ноћном мраку, док се недуховни радује славољубљу, или богатству, или тражи телесних наслада. И када се духовни сретне са недуховним, обома је тешко и тужно да опште један са другим.

Старац Силуан

[Тавита]

Рекоше ми неки да се саблажњавају јер у Цркви виде много наопаких ствари, а ја сам им рекао: ``Ако упиташ муву: ``Има ли овде у околини цвијећа?``, она ће рећи: ``Не знам: али тамо доље има много конзерви, ђубрета, прљавштине``, па ће ти набројити сва ђубришта које је обишла. А ако упиташ пчелу: ``Јеси ли видјела неку прљавштину у околини?``, рећи ће: ``Прљавштину? Не, нисам је видјела нигдје; овдје је све пуно мирисног цвијећа`` и испричаће ти ког све цвијећа има по баштама пољима и тако даље. Видиш, мува зна само гдје постоји ђубре, док пчела зна да тамо цвјета љиљан, а мало даље зумбул.....

Једни људи личе на пчелу, а други на муву. Они који који личе на муву у свакој ситуацији траже да виде чега има рђавог и заокупљени су тиме. Нигдје не виде ништа добро. Покаварени човјек покварено мисли, све прима с лијева, а онај ко има добре помисли, што год да види, што год да му кажеш, имаће добру помисао.

Једном један дјечак из другог разреда гимназије дошао у колибу и ударао звекиром по вратима. Имао сам читав џак писама да прочитам, али сам рекао, хајде да изађем да видим шта дијете хоће.``Шта је било дечко?``Кажем.``Да ли је ово колиба старца Пасија?``- упита ме.``Желио би да разговарам са оцем Пајсијем.``Ово јесте његова колиба, али он није овдје. Отишао је да купи цигарете.``Кажем му. ``Вјероватно да је пошао да послуша некога, да му купи цигарете``- рече он са добром помишљу.``Ма не, пошао је да купи цигарете за себе``, кажем ја.``Остао је без цигарета, па је полудио. Мене је овдје оставио самог, и уопште не знам када ће да се врати. Ако видим да га дуго нема, отићи ћу.``Очи му засузише, али он, опет са добром помишљу рече:``Замарамо старца.``А шта ће ти он?- упитам поново.``Хоћу да тражим благослов од њега``- рече.``Какав благослов, море, да узмеш! Он је варалица. Нема од њега никакве вајде. Ја га добро познајем. Немој без потребе да чекаш, јер, и кад се врати, биће нервозан, можда чак и пијан, јер и пије, поред свега.``Али дјечак је непрестано имао добру помисао.``Добро``, кажем, ``ја ћу га ипак причекати мало. Шта да му кажем?``Имам једно писми да му предам``, каже он, ``али причекаћу да узмем благослов.``Јесте ли видјели? Што год сам му говорио, прихватао је са добром помишљу. Рекао сам му:``Полудио је за цигаретама``, а он, јадничак, уздахну, очи му се напунише сузама.``Ко зна``, рече, ``сигурно је пошао некога да послуша, да му купи цигарете``.

Други толико читају, а он, дјечак од дванаестак година, па посједује тако добре помисли! Поквариш му помисао, а он проналази бољу и извлачи још бољи закључак. Задивио ме!

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ

http://ojkrajino.com/smf/index.php?topic=1339.0

[Тавита]

Бог другачије суди

У кутлумушкој келији Ваведења Пресвете Богородице, живео је старац Илија и његов послушник, монах Дамјан. За старца се не би могло рећи да је био типичан светогорски монах. Имао је пушку, ловио је дивље свиње, па су многи за њега говорили да је био прилично "светски". Али Бог другачије суди, Он другачије гледа и мери.

О. Илија је једног дана рекао о. Дамјану, који је и данас у истој келији, да припреми послужење: ракију, воду, ратлук, чаше, салвете, и да донесе епитрахиље. Послушник је све то извршио. Уследила је старчева молба да му помогне да се пресвуче. Када су то уредили, старац је рекао да ће данас отићи. Тек тада је о. Дамјан схватио шта се догађа и почео да плаче за старцем. Овај га је благословио, легао у кревет, и пошто је положио руке на груди, почео је да говори повишеним гласом: "Богородице, Богородице..." Старац Илија се упокојио у Господу 1993. године.

[Тавита]

http://www.pravoslavlje.rs/broj/950/tekst/male-price-velikih-duhovnika/

[Тавита]

Кратак цитат из књиге «Поуке Аве Доротеја»:

Све што настаје, бива или по попуштењу Божијем или по благовољењу, као што говори пророк: Ја сам Господ који правим светлост и сатварам мрак (Ис. 45,7), или опет: нема зла у граду које Господ не учини (Ам. 3,6). Злом он назива сва злопаћења, тј. све невоље које, услед наше порочности, настају ради нашег васпитања: глад, епидемије, суше, болести, ратови. Ништа од тога не бива по благовољењу Божијем, него по Његовом попуштењу. Он попушта да то наиђе на нас ради наше добробити [тј. покајања услед патњи]. Но, Бог неће да ми желимо тако нешто, нити да се слажемо са тиме. На пример, [рецимо], постоји воља Божија по попуштењу да се разруши [неки] град. Ипак, премда је Његова воља да се разруши град, Он не жели да ми сами подметнемо пожар и да га сажежемо, или да узмемо секиру и да га срушимо. Опет, дешава се да Бог попушта да се неко ражалости или разболи. Па ипак, премда је воља Његова да он буде у невољи, Бог неће да га и ми жалостимо или да кажемо: «Пошто је воља Божија да он буде болестан, ми га нећемо пожалити». То Бог неће! Он неће да потпомажемо такву Његову вољу. Он хоће да смо толико благи, да не желимо оно што Он чини . Него, шта хоће да желимо? Његову благу вољу која бива, као што смо рекли, по благовољењу, тј. све оно што бива по Његовим заповестима: да волимо једни друге, да саосећамо, да чинимо милостињу, и све такво. Ето шта је добра воља Божија.

[Тавита]

Људи муве и људи пчеле

Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

            Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”

            Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

            Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

(из књиге “Сузе за свет”)

[Тавита]

О тражењу Бога

            Старац је имао једну посебну мисао, наиме, да Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио. Био је убеђен да сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.

            Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори.

            Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, Који се скрива од срца. Старац је говорио:

            “Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи.”

[Тавита]

Светогорски бисери

ТРИДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА НА СВЕТОЈ ГОРИ

Срело се неколико светогораца и започело причу о томе колико је ко дуго у врту Мајке Божије. Први каже двадесет, други двадесет и пет, трећи тридесет година, а четврти ће рећи: „Ја сам тридесет и пет година на Светој Гори, исто колико и ова мула; и након толико година исти сам као она.“

[Тавита]

И БОЛ ЈЕ МОЛИТВА

О. Антоније је као монах провео 25 година у манастиру Григоријат. Већ као остарелог у кревет га је оборила болест. Када је једног јутра његов сабрат дошао да га посети, на питање како му је, старац се пожалио да је целу ноћ имао болове. Сабрат га је упитао да ли је могао да се моли од болести, на шта је о. Антоније одговорио да није, али је као утеху чуо глас који му је рекао: „И бол је молитва.“

[Тавита]

У ЦРКВИ ЈЕ СЛОБОДА

Ново придошло братство манастира Григоријат затекло је међу старим монасима и о. Авксентија, дубоке старости и слепог. Нови игуман, о. Георгије, желећи да покаже своју благонаклоност и снисхођење према затеченим старцима, благословио је о. Авксентију да може слободно да остане у келији, тј. да није обавезан да посећује заједничка богослужења у цркви, претпостављајући да су она за старца напорна. Стари светогорац је одговорио да то није потребно, рекавши: „У цркви је једино слобода.“

[Тавита]

ИЗНУЂЕНИ БЛАГОСЛОВ

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О. Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију.

Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.

[Тавита]

Cпасење

Ништа бедније нема од човека, који у часу беде напусти наду у Бога и прибегне средствима спасавања супротним закону Божјем. Не само да такав човек не успева спасти и поправити свој спољашњи положај, него још и душу губи. Такав је: случај био са царем Михаилом Палеологом. Да би спасао своје царство, угрожено од Бугара и Срба, он потражи помоћ од папе и пристане на унију. Шта је тиме постигао? Царство није спасао, а починио је безбројне злочине и убрзо жалосно скончао у ратном походу на кнеза Епирског Јована Дуку. Православни народ толико је био киван на њега, да син његов Андроник не смеде га јавно сахранити него га ноћу закопа без опела и молитве. Од цркве православне беше одлучен, од римске непримљен, Михаил је скончао ван цркве Божје. Његова жена царица, по његовој смрти, обнародује овакав указ: „Царственост моја мрзи и сматра гнусним то дело (унију), које се недавно догодило у цркви и смутило је... Па како је света црква Божја определила, да не удостојава прописаних помена умрлог супруга мога, господара и цара, због поменутог дела и смутње, то и Царственост моја, претпостављајући свему страх Божји и покорност цркви светој, одобрава и прима то определење њено, и никад не ће дрзнути да чини помен души господара и супруга мога".

--преузето из Пролога Владике Николаја--

[Тавита]

Добар начин и зло чини добрим

Старац нам је говорио да све што чинимо, чинимо на добар начин.

Старца је једном приликом посетио неки брат. Док се старац припремао да га послужи ратлуком и водом, брат је приметио да је кроз прозор собе улетела пчела. Узео је лист папира и покушао да је истера, ударајући је тим папиром. Међутим, његов труд је био узалудан. Кад је видео шта ради, старац му је рекао:

"Не, благословени, пчела неће отићи ако је не отераш на добар начин! Ево, погледај! Ово је добар начин да се она истера!"

Старац је пришао и положио длан. Пчела је слетела на његову руку, а он је затим руку испружио кроз прозор и пчела је одлетела.

"Добар начин помаже и у најгорим случајевима", објаснио је старац. "Древни Оци су наглашавали да добар начин и зло чини добрим док, напротив, зао начин и од добра начини зло!"

Старац Пајсије Светогорац

[Тавита]

Један повижник мољаше се Богу да му открије многе тајне. И једном, када изађе из своје келије и пође у неко село, срете на путу којим је ишао ангела, али га не познаде – мислио је да је човек. На друму наиђоше  на воњавог коња. Подвижник се ухвати за нос, ангел – ништа. Пођу даље, па набасаше на смрдљивог вола. Подвижник се ухвати за нос, ангел - ништа. Крену даље, наиђу на смрдљивог пса.  Подвижник се ухвати за нос, ангел – опет ништа. И пре него што стигоше у село, наиђоше на једну веома лепу девојку, са накитом и у скупоценим хаљинама. И тада се ангел ухвати за нос. Подвижник то виде, па га упита: „Шта си ти, ангел, човек или ђаво? Када смо срели смрдљивог коња ниси се ухватио за нос, тако би и са волом. А сада где сретосмо овакву лепотицу, ти се хваташ за нос.“ И онда му се овај јавио као ангел и рече да ништа пред Богом не смрди тако као гордост. И како то рече, ишчезе. Подвижник се одмах врати у своју келију и поче да плаче због својих сагрешења, молећи Бога да га чува од замки ђаволових и да га не вргне у гордост да не погине.

Свети Козма Етолски

http://piksla.com/psihologija-i-drustvo/oe-e/?wap2