Старац и духовник Свете Горе, епископ родостолски г. Хризостом

[Guest]

http://agioritikesmnimes.pblogs.gr/tags/chrysostomos-rodostoloy-gr.html

[Guest]

http://www.romfea.gr/agioreitika-nea/12107-rodostolou-gia-geronta-efraim

[Guest]

http://agioritikesmnimes.pblogs.gr/tags/teletes-gr/pages/3.html

[Guest]

http://agioritikesmnimes.pblogs.gr/tags/chrysostomos-rodostoloy-gr/pages/3.html

[Guest]

http://www.romfea.gr/agioreitika-nea/11422-8836

[Guest]

http://patmias.blogspot.com/2009/12/blog-post_01.html

[Guest]

Чуо сам али нисам сигуран да је епископ Хризостом био духовник нашем старцу архимандриту Пајсију Хиландарцу!

[Скопљанац]

Био је духовник старцу Пајсију Хиландарцу, да...

[Скопљанац]

Он га је рукополагао у све свештене чинове...

[Guest]

ето то нисам знао а чуо сам да је био духовник , јел имаш нешто о томе?

[Скопљанац]

Као допринос овој дивној теми, једно писмо владике Хризостома Родостолског, које је послао за годишњицу упокојења старца Пајсија Хиландарца. Очинство и синовство у Духу... Из књиге ОТАЦ КОЈИ ТЕ ВОЛИ, где су сабране беседе, текстови, животопис старца Пајсија, у издању манастира које је духовно обновио: Манастир Светог Прохора Пчињског, Манастир Светог Пантелејмона и манастир Светог Стефана (чувен по дивном женском византијском појању). Уживајте!

Пајсију моме, миомирисни тамјан и опроштај

Зар је већ прошла година од упокојења мог љубљеног Пајсија, од дана и тренутка када си га, Господе, у својој близини пожелео и коначно узео од нас, подигавши га одавде?

Његова духовна деца из Србије су ме одмах обавестила о његовом представљењу, и мој душевни бол беше велики. После неколико месеци опет су потресно уздрмала моје напаћено срце, и подсетила ме да сам због велике љубави према њему, и посебне везе са њим, дужан да дам допринос обележавању помесног сабрања које се припрема поводом годишњице његовог упокојења. Разлог више је и то што нисам био на његовој сахрани – како због раздаљине, тако и због других околности које ме и до данас спречавају да се упутим на његов гроб.

Уверавам вас, пак, да сам га спомињао непрекидно са свима онима које сам ја, најмањи међу епископима, благодаћу Свесветог Духа рукоположио за служење страшном Жртвенику, ради спасења верних. То исто засигурно чинио је и он у својим сусретима са Богом и својим приносима Њему.

Међутим, да знате колико ме је болело и стајало то што сам се неочекивано нашао у обавези – и тада када је угодивши Богу... био узет и... пресељен (Прем. Сол. 4,10), и сада, када од Бога прослављен живи заједно са Њим, изнад људске жалости и невоље – да честицу за његову душу не ставим на страну са нама који смо још увек на земљи ожалошћени (1. Сол. 4,17), него на страну оних блажених који су се преселили из смрти у живот (Јн. 3,24). Но, то и јесте коначно назначење свих нас, будући да Бог наш није Бог мртвих него живих (Мт. 22,32; Мк. 12,27; Лк. 20,38), и стога што су нас нелажна и свесвета уста Његова једном за свагда уверила речима: Ја живим и ви ћете живети (Јн. 14,19).

Прошло је отприлике пола века од познанства моје маленкости са Хиландаром и Хиландарцима, и моје везе са њима. Неизбрисиво је сећање на блажене старце и јеромонахе Авакума, Пајсија, Доситеја, Никанора и друге, а сада – Мојсија, који је као највећи познавалац грчког језика и један од најбољих ученика предратне Атонијаде (школе на Светој Гори), деценијама водио манастирску преписку.

Поводом мог доласка на рукоположење оца Пајсија за ђакона, није ми за превођење (са српског на грчки) више била потребна помоћ оца Митрофана, јер га је отац Пајсије својим знањем грчког језика потпуно заменио. Многољубљени у Христу, бројним талентима надарени и оштроумни отац Пајсије, коме није било премца, после неколико месеци проведених у Григоријату вратио се у Хиландар, савладавши грчки језик и лако га користећи. Зачудио ме је. Осећам обавезу да додам да је након неколико година проведених на Светој Гори говорио грчки језик тако добро, да они који нису ништа знали о његовом пореклу и доласку на Атон, нису могли да претпоставе да није био Грк по рођењу.

Одлука Сабора стараца о његовом посвећењу за служење Жртвенику донета је априла месеца 1985. Године. До тада се успешно сналазио у послушањима чтеца, појца, као и у другим дужностима у гостопримници, башти, радионици и другде. И увек са побожношћу и срдачним опхођењем према другима.

Осим ових дарова које му је усадио у срце, сведобри Бог га је обдарио лицем и погледом испуњеним тихом радошћу и блаженим миром. Свако ко би стајао пред његовим погледом истога часа постајао би доброћудан и добро расположен. Имао је харизму да мења, и да приводи све ка сагласју, љубави и братољубљу.

Поносио сам се што сам у њему открио све ово, и поштовао сам га због његових способности. Када је дошао тренутак, силно се обрадовала моја душа за рукоположење. Рукоположио сам га за ђакона 6. Маја 1985, а после две године и за презвитера, 7. Септембра 1987. Испунила се и тако узрасла до небеских висина узајамна љубав и поштовање, и усавршила се наша породична повезаност Духом Светим. Од тада, са чежњом смо ишчекивали сваку прилику за наш сусрет, разговор, садуховништво и сапрослављање Бога за све оно што нам је дао.

Са великим интересовањем пратио сам његово узрастање и радовао сам се његовом доприносу у служењу манастиру и братству, нарочито када је унапређен у предстојатеља и епитропа, и када су му ставили у дужност управљање и надзор у пословима од посебне одговорности. Добро сећање оставио је за собом и у општини у Кареји, из времена када је представљао манастир Хиландар у управљачком телу Свештене Заједнице, и када су га изабрали за протоса Свете Горе (1988 – 1989).

Задовољство његовим моралом, светим животом и доприносом у послушањима, манастир је показао тако што је Сабор стараца донео одлуку да га украси звањем архимандрита, чиме му је уједно поверено и достојанство духовног очинства. Ово са догодило после писменог позива упућеног мени, и након посвећења и хиротоније коју сам обавио 19. Марта 1990. Године.

Али, док је Хиландарски Сабор стараца и братство са поверењем гледало на његову личност, поштујући га због напредовања у чиновима, и док је он духовно очинство достојно и предано, помоћу Божијом извршавао, радујући се духовном доприносу и усмеравању ка спасењу не само монаха у манастиру, него и мноштва поклоника из отаџбине (који су жељно прибегавали искупљењу у сили и благодати његовог епитрахиља), у исто време, као што ми је сам открио, његова душа је тражила друге ствари и силно их је желела. Не лудост, не буку, не славу, не похвале од људи обремењених трулежношћу и самоуништењем, него живот у пустињи у потпуној тишини, молитви и подвигу.

Познавао сам у свим детаљима његов живот, пошто је често долазило до сусрета, исповедања проблема и невоља у нашој школи (Атонијади), у Кареји, у манастирском конаку, приликом манастирских слава, у келијама и другде. Наши сусрети су се касније проредили, нарочито када сам дао оставку на место управника Атонијаде (1988.), настојећи да више времена проводим у мојој удаљеној и (људима) неприступачној келији.

Било је и време идиоритмије, по којој су живели старији монаси који нису били сагласни са – оним што је желео и он сам као и његова најближа братија, која се са поверењем односила према њему, и која му је са благочешћем износила своје мисли – установљењем савршеног вида монашког живота. То стање га је замарало, жалостило, и на крају разочарало...

Због тога, сваки пут када је налазио прилику и време, или када је крао од свог сна и одмора, ходио би путељцима и удаљавао се од манастирских зидина у густе шуме, да би се суочио са познатим и непознатим поклоничким местима, пустињским колибама и подвижничким келијама. Да би, подсећајући се подвига, умно додирујући њихову светост и призивајући њихову благодат, црпео снагу и оптимизам не би ли одагнао узнемирујуће помисли, тугу и утученост.

Не постоје путељци којима није прошао, нити места којима се није поклонио, која су временом била посведочена као света или која је он сам тако доживљавао и прихватао. Пут литије Тројеручице, пирг Краља Милутуна, стара тврђава, брдо мале Самарије и црква Светог Василија на мору – то су била његова омиљена прибежишта, испуњење његове духовне потребе и храна његовој души. Са ових места, као што је мислио и веровао, узносио је Господу усрдније молитве, желећи да и он сам буде одвојен од земље, и да се заједно са њима упути вишњем Богу.

Такве жеље и тежње су га привлачиле и водиле – но, како је блаженопочивши налазио времена за то? – понекад и до оних сиротињских колиба на јужној страни Атона, куда би одлазио да умири своје тежње. И почињући од Виглиотике, Акратонитике, Агионилитике (келија Светог Нила), Кавсокаливије, Агиовасилијатика (келија Светог Василија), Катунакиотике, стизао је до – за оне који су од овога света и непосвећене – потпуно неприступачних и страшних станишта Каруље.

И када се поново враћао у свој манастир, носио је богат и разноврстан „материјал“ за успомену и размишљање, духовну храну за свју душу. Али, не било какву, будући да је свуда летео као неуморна пчела, мирисао и сакупљао слатки духовни нектар, и то од оних који су подвижнички живели и били духовно искусни. Сабирао је све што је свето, плодотворно за спасење, све што води вечном живљењу са Господом.

За толике године наше повезаности, свега је три пута, ако се добро сећам, навратио до моје испоснице, и остајао један или два дана. Никада га нисам позивао, већ је он сам долазио по сопственој жељи. И како су се приближавали часови за одлазак, моје завршне речи и последњи савети били су увек да је Хиландар циљ његовог доласка на Свету Гору, да Хиландар има потребу за његовим служењем, да му доликује, и да је неопходно да из Хиландарске келије упућује молитве Господу и Тројеручици. Да га, до његове кончине, часна Трпеза Хиландарске саборне цркве обавезује да приноси молитве и спасоносне бескрвне жртве за мир целога света, а нарочито своје Србије. Да ли сам га уверио? Показало се да нисам.

Такви су били моји аргументи, такви циљеви, такве побуде. Како би, дакле, и зашто би остајао дуже самном? И оно најважније – како би се усудио да исповеди жељу да борави овде и да монахује заједно самном? Пошто би се поклонио светињама моје мале цркве, тражио би опроштај и молитве, а затим би се запутио узбрдо путељком ка Светом Нилу, са торбом на рамену, штапом у једној и бројаницом у другој руци.

Строгост и безосећајност могао би да ми припише свако ко није знао ништа о томе како ми је горело у грудима од топлине мог духовног очинства. Постајао је замишљен, повијен, ожалошћен. Чим би га иза прве кривине скрило растиње, жито и жбуње, и пошто више нисам могао да га пратим погледом, а ни он мене није могао видети, раздирале су ме сузе, и борио сам се да се не чује мој све снажнији јецај...

Пошто сам увек бринуо за општи ред и интерес древног и познатог манастира Богородице Тројеручице – задужбине ктитора царског порекла, Светог Саве, до туге ме је доводило сазнање да су, осим оца Стефана, сви које сам рукоположио надајући се да ће остати на Светој Гори, отишли из манастира. Вративши се у своју отаџбину, уврстили су се у клир своје помесне Цркве. Ова чињеница је за мене била врло потресна. Зато сам исказао тугу и разочарање Сабору стараца Хиландарског братства, и са званичног места изнео великодостојницима Српске Цркве моју узнемиреност због недовољног интересовања за манастир, у исто време, смирено их подсећајући на њихове обавезе, одговорности и надлежности.

Тако, међутим, мислећи, расуђујући и делајући по свештеним канонима, како бих могао да се сагласим, или још више, да охрабрим мог љубљеног Пајсија да оде из манастира у коме је започео свој монашки живот? На овом месту осећам назадрживо унутарње стремљење и велику обавезу да исповедим оно што се догодило међу нама приликом његове треће посете мојој испосници. Само ја знам колико ме је стајало, и како сам тешко превазишао бол душе када ми је он – очигледно не могавши да разуме потпуно моје упорно одговарање од намере да иде из Хиландара – са потресним гласом и изразом који је показивао замерање, упутио оне речи које ме још увек у сећању рањавају и растужују ми срце: Дакле, не желите ме у Вашој близини.

У манастиру је била донета одлука да се врати општежиће, али у прелазном стадијуму, у коме би се неким старцима снисходило у идиоритмији. Верујем да су га изабрали за игумана са пуним достојанством, са добрим настројењем и добрим надама. А он, као и увек, са добром намером, веровао је да је дошао тренутак да манастир забележи нову страницу у својој историји, нови почетак, и да братство почне да живи у потпуном сагласју са правилима монашког свештеног предања. Поставио је уредбе, предложио држање свештених канона, обратио пажњу на богослужења. Трудио се, не мало, да ојача ревност и разгори пламен у душама оних који су се исповедали код њега – ради достојнијег и срдачнијег удела у тајни спасења и живота у Христу.

Нису, међутим, задоцниле – и поред сваке добре намере и очекивања – прве тешкоће у управљању свакодневним практичним потребама, и слични проблеми који су временом били све израженији и очигледнији.

Старији монаси, на овај или онај начин имали су тешкоћа да се привикну на нове услове и захтеве општежитељног начина живота, тако да прекоревања, и општа и појединачна, нису изостајала. Када је, пак, уочено – да будемо потпуно објективни – да је и он почео да предузима, без знања и суда Сабора стараца, неке посебне и необичне одлуке, тада су се одмах супротставили и отворено, тако да је захлађење односа постало неизбежно.

Горко је, следствено овоме, било осећање у души и велики бол у срцу мога Пајсија због неостварења онога што је желео. И ево, подижу се препреке у остварењу циљева и намера, и ево неизвесне будућности, и гле, ево тешке смутње и жалосне безнадежности.

Био је млад, недостајало му је искуство. Свакако је имао у виду речи Господње – Нико не меће нову закрпу на стару хаљину; јер ће закрпа одадријети од хаљине, и гора ће рупа бити. Нити се сипа вино ново у мјехове старе; иначе се продру мјехови а вино се пролије и мјехови пропадну (Мт. 9,16-17).

Без сумње, имао је намеру и жељу да до танчина оно што је Сам Спаситељ доказао, да се сипа вино ново у мјехове нове, и обоје се сачува (Мт. 9,17), за шта, међутим, у манастиру није било могућности. Братство није било уопште расположено да се сагласи са његовим одлукама, а још више да да допринос остварењу његових планова.

Тако, под тежином обавеза и одговорности које већ није могао поднети, нашавши се у безизлазу, са великим болом у души поднео је оставку пред Сабором стараца на игуманско звање. И пошто је одуговлачио још неко време, док није размислио и решио којим путем даље да крене, коначно је одабрао не само удаљавање из манастира Хиландара, него и напуштање Свете Горе.

Није се у томе саветовао самном, али га оправдавам у потпуности. Сазнао сам одмах потом да су овом тешком и мучном стању била придодата ратна зла у Босни и вести о покољу многих његових најближих рођака од стране фанатичних муслимана. Његова снага се ту истрошила. А ја сам остао ожалошћен и притиснут оним што је уследило, и све до сада збуњен – да ли сам учинио добро што му у датом тренутку нисам попустио, и што га нисам задржао у својој близини.

Нисам се тада обазирао на своју корист, а сада – када ме је напустила самовоља и када су дошли старост и немоћ – имао бих у њему сабрата, једномишљеника и посвећеног послушника.

Још увек не осећам у себи осведочење које би умирило коју савест, по питању тога да ли сам поступио добро и разумно. И да ли је стварно била воља Божија да се ствари тако одвијају, да би на тај начин био од веће користи људским душама које су чезнуле за врлином и биле жедне спасења, на другим местима, тамо где је отишао и монаховао и свештенослужио онолико година колико му је остављено да живи у овоме свету – иако је то увек, по нашим људским мерилима, мало.

Није ми било могуће да пратим његово служење и живот изван Свете Горе. Не припада ми, дакле, удео нити обавеза да на овим страницама пишем о остатку његовог живота. Нека то чине они који су сведоци, пре свега – његови сународници и они који су га добро познавали, који су окусили плодове његовог духовног засада и семена, и који су напредовали у врлини са његовим благословом и благодаћу његовог епитрахиља.

Једино што је могла да учини моја маленкост, јесте да издвоји за историју и за потврду истине писмо које ми је послао из манастира Светог Пантелејмона из Врањске Епархије, у који се сместио, поставши игуман многобројном монаштву, истовремено ширећи свој духовни допринос о на душе његових побожних сународника.

Покладе 1997.

Дафни, Света Гора, Најбогољубивијем Епископу Родостола

Г. Г. Хризостому,

Најбогољубивији оче и владико,

Већ је прошло доста времена од како сам напустио Хиландар и исповедам да ми многе обавезе, као и моја лењост, нису дозвољавале да Вам до сада пишем.

Одлазећи са Свете Горе, дошао сам овде у Србију, у манастир Светог Прохора Пчињског у близини града Врање, који се налази у јужној Србији. На истом месту и под истим кровом, уз манастир се налази и хотел који ради под управом државе. Због буке и атмосфере испуњене немиром која је била присутна услед доласка многих посетилаца, после отприлике две године био сам приморан да оставим манастир и да се повучем на мирније место, у истој области, у један стари, напуштени манастир, посвећен Светом Пантелејмону. Тако, овога тренутка, уз Божију помоћ и петорице браће овог манастира, покушавамо да обновимо цркву и саградимо нови конак, у коме ћемо обитавати. Истовремено сам духовник у женском манастиру Светог Стефана који је тридесет пет километара удаљен од нашег манастира. Хвала Богу, миран сам, и прослављам име Његово што ме је довео на ово тихо место, далеко од света и светске вреве.

Област у којој се налази манастир Светог Пантелејмона је добола назив Врањска Света Гора. Постоје многе порушене цркве и манастири, који потичу из 13. И 14. века и, сагласно писаним и неписаним историјским изворима, у овој области је живело око 1200 монаха и монахиња.

Сада, на почетку Великог поста, замолио бих Вас из све душе да ми опростите због моје лењости, и да се молите Богу да ми да снагу и бодрост да наставим своју духовну борбу. Такође, била би ми велика радост и благослов да ми напишете неколико речи, као доказ Ваше очинске и архијерејске љубави према нама.

Иштући Ваше очинске и владичанске молитве,

Игуман манастира Светог Пантелејмона,

Архимандрит Пајсије.

Уопштено и нејасно стизале су до мене извесне информације о томе да је канонским и епископским постављањем и благословом надзирао и борио се, по својој моћи и благодати Божијој, да што више постигне као духовник и саветник мушких монашких заједница које су биле у његовој близини, али и као духовни отац и свештенослужитељ који треба да покрије духовне и богослужбене потребе неких мањих богољубивих, мени непознатих женских и мушких монашких заједница. Горе наведено писмо уверило ме је у истинитост информација које су стизале до мене, и причинило ми не малу радост.

Сећам се са коликом потресеношћу сам читао и опет читао ово писмо, и са коликом радошћу сам похитао да му пошаљем одговор. Претражио сам лист по лист, и испреметао целу моју преписку из 1997. Године. Нашао сам ово његово писмо које сам навео. Бојим се, међутим, да нисам сачувао копију мог одговора њему, и сада најдубље жалим што није могуће да га овде изложим. Треба да се побрину о овоме нека од његове духовне деце која имају приступ његовим писаним документима.

У невољи и болу који су га задесили на крају, многа његова духовна деца која су била под његовим духовним руководством, потрудила су се да буду уз њега и да му са спремношћу послуже.

Због њихове благородне бриге, испунила се и његова жеља да ме обавесте о догађајима који су се показали као последњи у његовом животу, због чега им овом приликом јавно захваљујем.

Он је врло јасно и врло сигурно схватио да и поред свих настојања његових пријатеља и лекара који су се о њему старали, неће окаснити његов последњи час, и није хтео љубљени мој да оде Господу, а да ме не поздрави. Осим тога, на сваки начин и свим силама покушавао сам да успоставим телефонску везу са њим. Успео сам, причао сам са њим и рекао му оно што ме је Бог просветлио да кажем, а што је приличило стању у ком се налазио.

Крај нашег разговора, мислио сам, треба да звучи оптимистично. Због тога сам га и питао када предвиђа да ће се вратити у Врање монаштву које га је толико волело, и да ли ће његов повратак бити ускоро. Нећу заборавити никада његов тихи, мирни и, као код монаха који су се добро за пут ка небу припремили, благи одговор: Господ зна, Старче, да ли ћу се жив вратити. Ово је била за мене последња прилика да чујем његов благи глас на самрти.

Нека ове странице буду примљене као тамјан светогорски и молитва из дубине Богу, за опроштај њему и мени, за добар одговор у онај судњи дан и час, и за добар поновни сусрет са свима нашим љубљенима и са љубљенима Његовим у близини Његовој, по бескрајној милости Његовој, и ради Његове велике славе. Амин.

Акратос, испосница Свих Светих

Март, Велики пост 2004.

Молитвеник пред Господом и дужник свима,

Хризостом Родостолски.

[Guest]

аааааааааааааааааааааааааау братац , ово има баш да се чита СВАКА ТИ ЧАСТ!!!!!!

[Скопљанац]

Можда има да се чита, али вреди. Придружујем ти се,брате! Нека ово буде допринос и молитва свих нас за Блажењејшег владику Јована, за старца Пајсија Хиландарца, за владику Хризостома Родостолског. Једна безначајна, микронска мрва у бесконачном космосу Православља. Да ми опросте сви, а најпре Господ!

[Guest]

Браво брате!

Жив и здрав нам био на многаја љета!

[Guest]

Сигурно, један од највећих подвижника владика... Он живи у испосници на Светој Гори!

нисам стигао на ово да ти одговорим...

и да ниси ово споменуо , то се засигурно види аи осети се то!