Бранислав Нушић

[Guest Светлана]

Branislav Nušić je srpski pisac romana, drama, priča i eseja i začetnik retorike u Srbiji. Nušić je rođen 8. oktobra 1864, a umro je 19. januara 1938. Takođe je radio kao novinar i diplomata.

Biografija

Nušić je rođen u Beogradu kao Alkibijad Nuša u cincarinskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Preselio se u Beograd, gde je maturirao.Kad je napunio 18 godina,zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu 1884. godine. Tokom studija je proveo godinu dana u Gracu.

Nušić se borio u Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, koji ga je zatekao na služenju redovnog vojnog roka. Nakon rata je objavio kontroverznu pesmu "Dva raba" u Dnevnom listu, zbog koje je osuđen na dve godine robije. Pesma je ismevala srpsku monarhiju, a posebno kralja Milana.

Državnu službu Nušić je dobio 1889. godine. Kao zvaničnik Ministarstva spoljnjih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine. Na jugu Srbije i u Makedoniji proveo je celu deceniju. Njegova poslednja služba u tom periodu bilo je mesto vicekonzula u Prištini.

Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1904. godine postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom.Pisao je pod pseudonimom "Ben Akiba".

Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik, a 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio je u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata.

Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd.

Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933.

Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi.

Književna dela

Drame

Tako je moralo biti

Jesenja kiša

Iza božjih leđa

Pučina

Komedije

Protekcija

Svet

Put oko sveta

Gospođa ministarka

Narodni poslanik

Mister Dolar

Ožalošćena porodica

Pokojnik

Sumnjivo lice

Dr

Romani

Opštinsko dete (u Sarajevu izdato kao Općinsko dijete)

Hajduci (Ajduci)

Pripovetke

Politički protivnik

Posmrtno slovo

Klasa

Pripovetke jednog kaplara

Tragedije

Knez Ivo od Semberije

Hadži-Loja

Nahod

Rasprave i udžbenici

Retorika

Преузето са Википедије:

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%9D%D1%83%D1%88%D0%B8%D1%9B

[Guest Светлана]

БРАНИСЛАВ НУШИЋ (Београд,1864—1938) је најпопуларнији комедиограф и писац прве половине нашега века, најплоднији књижевник свога времена, велики козер и одличан конферансије. Нушић је основну школу учио у Смедереву, гимназију у Београду, права у Грацу и Београду. Чиновничку каријеру почео је као нижи службеник Министарства иностраних послова. Десет година је провео при конзулатима у Македонији и Старој Србији. При крају је био вицеконзул у Приштини. Године 1900. постаје драматург Народног позоришта у Београду. Касније је пензионисан, па убрзо враћен у државну службу, али на друге дужности, па опет пензионисан. Затим, једно време је управник Народног позоришта у Новом Саду. Такође је повремено уредник разних листова и стални фељтониста „Политике“, под псеудонимом Бен Акиба. У два маха је уређивао „Звезду“, прво с Јанком Веселиновићем, затим с Павлом Маринковићем. Године 1912. први је окружни начелник ослобођеног Битоља; године 1913. организује позориште у Скопљу и постаје његов први управник, на којој дужности остаје до 1915; у то време уређује „Српски југ“. За време Првог светског рата повлачи се с војском преко Албаније, затим борави у Италији, Швајцарској и Француској. После рата је био начелник Уметничког одељења, касније управник Народног позоришта у Сарајеву и, најзад, библиотекар Народне скупштине.

Књижевни рад је почео, као већина младих људи, поезијом, али се убрзо сасвим посветио прози, поглавито позоришним комадима, достигавши у комедији врхунац својих могућности. Његова дела и данас се радо гледају. Неке комедије су постале класична дела још за његова живота и већ тада је било сигурно да ће имати трајну вредност. Нушићева дела су превођена и све се више преводе на многе стране језике.

Током педесетогодишњег књижевног рада, Нушић је написао огроман број дела: комедија, драма, ревија, приповедака, фељтона, козерија, путописа. Комедије: Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција, Госпођа министарка, Обичан човек, Свет, Мистер Долар, Београд некад и сад, Ожалошћена породица, Покојник, Ујеж, Др, Пут око света, Власт (недовршена, завршио је Миле Станковић); краћи комади: Аналфабета, Шопенхауер, Наша деца, Кирија, Мува, Миш, Кијавица, Светски рат, Свиња; драме: Тако је морало бити, Кнез Иво од Семберије, Наход, Кнегиња од Трибала, Хаџи Лоја, Туђинче, Иза божјих леђа, Жена без срца, Пучина, Јесења киша, Томаида, Данак у крви, Растко Немањић, Опасна игра, Велика недеља; проза: Приповетке једног каплара, Листићи, Рамазанске вечери, Ташула, Општинско дете, Бен Акиба I, II, III, Деветстопетнаеста; Приповетке I, II; Аутобиографија, Хајдуци; путописи: С Косова на сиње море, Крај обала Охридског језера,Косово.

Преузето из: Синиша Пауновић, Писци изблиза,

Просвета, Београд, 1958.

http://www.narodnopozoriste.co.yu/cms/index.php?option=content&task=view&id=1720

[Данче*]

Матуранти Реалне гимназије 1882. године у Београду, међу којима су: Бранислав Нушић (седи на поду) и Ђорђе Јовановић, вајар (стоји први са лева)

 

https://www.facebook.com/Srpska.Istorija/photos/a.201012269914285.68024.200674513281394/999986690016835/?type=1&theater

[Данче*]

БРАНИСЛАВ НУШИЋ (Београд, 8/20. октобар 1864 — Београд, 19. јануар 1938) био је српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, и истакнути фотограф аматер. Бранислав Нушић је рођен у Београду, у улици Краља Петра првог, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Иако рођен као Алкибијад Нуша, када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Међу његовим делима истичу се драме: „Тако је морало бити“, „Јесења киша“, „Иза Божјих леђа“, „Пучина“, „Кирија“, „Аналфабета“; Комедије: „Протекција“, „Свет“, „Пут око света“, „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Мистер Долар“, „Ожалошћена породица“, „Покојник“, „Сумњиво лице“, „Ујеж“, „Др“, „Не очајавајте никад!“, „Власт“ (недовршена), Ђоле Кермит (недовршена). Писао је и романе, приповетке, трагедије. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 10. фебруара 1933. године.

Више о Браниславу Нушићу: http://bit.ly/T1M3RY

https://www.facebook.com/Meet.the.Serbs/photos/a.10150723774339968.502315.53552959967/10151478610909968

[Чунга Лунга]

"Погреб два раба" – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору

 

Због песме “Погреб два раба” објављене у “Новом београдском дневнику” 1887. године Бранислав Нушић осуђен је на две године строгог затвора. Управник пожаревачког затвора био је по злу чувени Илија Влах. Када је прочитао због чега је Нушић осуђен, решио је младог бунтовника да доведе у ред, па му је забранио да пише, да ложи пећ у самици и да чита књиге и новине.

Бранислав Нушић је издржавао двогодишњу казну у пожаревачком затвору због песме „Два раба“

Тачно тридесет година после чувених судских процеса Флоберу и Бодлеру, један наш писац је осуђен због свог књижевног дела. Једна песма објављена у „Новом београдском дневнику“ 1887. донела је две године робије њеном аутору Браниславу Нушићу.

Инспирација за ову песму биле су две сахране – мајке пуковника Драгутина Франасовића и мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од неколико дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд, али без краља и владе.

Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.

Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара.

Нушић је написао песму „Два раба“ и објавио је у „Новом београдском дневнику“.

ПОГРЕБ ДВА РАБА

Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба прати,
и што пође и што хтеде поћи,
од пола се пута кући врати.
Потмуло су ударала звона,
ударала звона из буџака,
а и што би да се чини џева,
кад је пратња српскога јунака.
Српска децо што мислити знате
из овога поуку имате:
У Србији прилике су так’е,
бабе славе, презиру јунаке,
зато и ви не муч’те се џабе,
српска децо, постаните бабе.

Песма је изазвала сензацију и смех у београдској чаршији. Издање „Дневника“ је било разграбљено. Читали су га групно за кафанским столовима, по троје-четворо на угловима улица, у редакцијама опозиционих и владиних новина. Све што је било писмено у тадашњем Београду смејало се Нушићевим стиховима. Само њиховом аутору, младом писцу почетнику није било до смеха. Краљ Милан је био увређен и Нушић је оптужен за „увреду његовог величанства“.

Првостепени суд, под председништвом судије Христића, осудио је младог писца на два месеца затвора. Кад је краљ Милан чуо за пресуду, незадовољан и љут, тражио је већу и ригорознију казну. Судство је своју независност доказало повисивши казну на две године робије. Младог писца су ухапсили и послали у пожаревачки затвор.

БИБЛИЈА ЈЕДИНА ЛЕКТИРА
Наш велики комедиограф Бранислав Нушић шетао се у затворском дворишту заједно са убицама, лоповима и коцкарима. То је било занимљиво искуство за једног писца. После ових шетњи, добијао је као једину лектиру Библију, чије је странице тако добро проучио, како је касније причао, да је могао да држи црквене проповеди.

Ту почиње његова двогодишња авантура, која се завршила како писцу и приличи, књижевним делом. Наиме, Нушић је у затвору написао своју познату комедију „Протекција“. Услови у којима је живео у затвору били су веома тешки, али његов ведар дух у свему је проналазио смешну страну. Сместили су га у самицу и ставили под строги надзор.

Управник затвора био је по злу чувени Илија Влах. Прочитавши Нушићеву пресуду, решио је да младог бунтовника доведе у ред – забранио му је да пише, да ложи пећ у самици, да чита књиге и новине.

Нушић је причао да је по цео дан млео кафу, кувао је, правио цигарете и крпио свој стари капут. И тако су му изолованом од света текли бескрајни, празни тамнички дани. Желео је да их испуни писањем, али је строги бркати Илија Влах био неумољив. Ипак, после абдикције краља Милана, Нушић је покушао да добије боље услове. Отишао је код управника затвора и замолио га за дозволу да повремено пише.

„Боље је за тебе младићу да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен ти би данас био ваљан човек и угледан грађанин. А овако се као коцкар вучеш по апсанама“, саветовао га је Илија Влах.

После оваквог „мудрог савета“, Нушић је решио да насамари управника. Његова рођака Марина, некада удата за његовог ујака, била је у браку са министром правде Гигом Гершићем. Знајући да управник чита пошту, писац је решио да напише писмо министру Герићу, ословивши га са „драги рођаче“. Писмо је изгледало овако:

„Драги ујаче, имали сте право да се љутите на мене што вам се нисам јавио до сада, али вас нисам хтео узнемиравати. Знам да вас интересује како се осећам овде. Не могу рећи да ми је угодно као код моје куће. Али не могу да се пожалим. Једино ме убија досада од дугог времена. Када би ми дозволили да пишем, верујте да бих стрпљиво сачекао да прођу две године робије. Ја мислим да ми се то може учинити, јер, верујте, не бих писао никакве политичке ствари. Молим вас када дође моја мајка код вас, поздравите је и реците јој да не брине. Поздравите много и ујна Марину. Ваш сестрић“!

Следећег дана управник затвора је дошао у самицу у којој је чамио будући велики комедиограф. Уз смешак је срдачно рекао: „Кажу Нушић кува добру кафу. Је л’ умеш да скуваш? Човек треба све да научи злу не требало. Ето, да ти није апсе ти никада не би научио да скуваш кафу.“

Наравно, Нушић је добио дозволу да пише и много боље услове у затвору.

Док је Бранислав Нушић робијао, његов отац Ђорђе Нуша покушавао је да га ослободи издржавања казне. Писао је и писмо пуковнику Франасовићу, молећи га да опрости његовом сину и избави га из затвора. Пуковник је прочитао писмо са пуно разумевања и одговорио је:

„Господине Нушо, ви сте ми се обратили са молбом да опростим вашем сину увреду коју ми је нанео вређајући спомен сени почивше матери приликом њеног погреба једном скаредном песмом, објављеном у једном дневном листу. Ваш син није због мени нанесене увреде осуђен, већ због тога што је његова песма вређала узвишену особу краља због тога што је он из пијетета указао последњу почаст покојници пратећи је до вечне куће. Нећу сада да узимам у оцену то дело вашег сина, али мислим, ако има у себи и најмање части, да ће га касније обливати румен стида када год се буде сећао какву је прилику изабрао да вређа узвишену особу Владара и сен једне покојнице. Дакле, као што рекох, ваш син није због мене осуђен. Али ако је услов његовог помиловања мој лични опроштај, онда му опраштам. Ваш Драгутин Франасовић, пуковник.“

Следеће писмо трговац Ђорђе Нуша је упутио лично краљу Милану, прилажући писмо пуковника Франасовића.

„Његовом величанству Краљу Милану

Ваше величанство, племенити господару, уста су ми нема, а речи немоћне да изразе оно што осећа срце једног оца, који лежи пред ногама Вашег величанства и моли милост за свог осуђеног сина. Из мојих груди у овом тренутку, отима се само једна реч: Милост племенити Краљу.“

Драма РТС-а – Цветови зла – погреб два раба ; Режија: Бранко Митић; Главне улоге – Тихомир Станић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Никола Вујовић:

Извор: http://www.rasen.rs/2017/11/pogreb-dva-raba-pesma-zbog-koje-je-branislav-nusic-zavrsio-u-zatvoru/#.WlY7eTcrPIU

 

[Božena]

Нушићеве љубави

WWW.RTS.RS

---

„Љубав је једна врста пијанства“, говорио је Бранислав Нушић. „Кад човек превали прву и другу чашу...