Srebrenica

[Manolis]

http://www.youtube.com/watch?v=UGqv9CJbd3U

 

koje ludilo! Šta pare učine od čoveka, em se ugoji em žvaće istu traku kao i prethodni mešetari.

[Ignjatije]

[Manolis]

O Srebrenici nisam mogao da pričam u SRS

 

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/173534/O-Srebrenici-nisam-mogao-da-pricam-u-SRS

[Данче*]

Помен страдалим сребреничким Србима

У сребреничком селу Ратковићи обиљежавају се 23 године од погибије 24-оро Срба из тог села, углавном цивила, које су на свиреп начин убиле муслиманске снаге из околних села и Сребренице 21. јуна 1992. године.

 

Фото: ФОНЕТ

    

Парастос убијеним Србима из Ратковића биће служен код споменика који су подигли преживјели мјештани и гдје се једном годишње окупљају да одају пошту, положе цвијеће и прислуже свијеће за покој душа убијених сродника и комшија.

Јаке муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у зору 21. јуна 1992. године у Ратковиће и убијале незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли у, углавном, старачким домаћинствима. Ни за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу још нико није правоснажно осуђен.

РТРС

21 / 06 / 2015

[Данче*]

Ратковићи: Помен страдалим Србима (ВИДЕО)

У сребреничком селу Ратковићи служен је парастос за двадесет четворо Срба, већином цивила, међу којима шест старих и болесних жена, које су муслиманске снаге из Сребренице и околине масакрирале и побиле на данашњи дан 1992. године. Парастос је служен код споменика који су својим страдалим сродницима и комшијама подигли преживјели мјештани. Они су се данас, као и сваке године на данашњи дан, окупили и одали пошту сродницима и комшијама и прислужили свијеће за покој душа настрадалих.

 

Ратковићи: Помен страдалим сребреничким Србима, фото: РТРС

    

Цвијеће су положиле делегација Борачке организације, као и делегација Срба запослених у Скупштини општине.

Обиљежавање 23 године од страдања овог села и његових становника прилика је да се преживјели Ратковићани окупе и друже, барем једном у години, јер још немају услова за повратак будући да им куће нису обновљене и да није изграђен пут до овог села око 40 километара удаљеног од Сребренице.

Јаке муслиманске снаге у рану зору 21. јуна 1992. године упале су са више страна у удаљено сребреничко село Ратковиће, убијајући незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли. У овом селу муслиманска војска свирепо је убијала жене, старце, слијепе и глувонијеме, а потом их спаљивала у њиховим кућама.

Милена Станојевић побјегла је у оближњи шумарак и, захваљујући сумраку и магли, остала жива. На кућном прагу убили су јој мужа Станоја, а оца Обрена Богићевића заклали пред кућом.

"Пуцали су са свих страна. Када су ушли, почели су да кољу, пљачкају и пале све што су стигли. Оне које су затекли у кућама убили су и запалили. Ми смо скривени слушали ужасне крике и јауке наших сродника и комшија које су клали, сјекли и убијали тупим предметима", присјећа се Милена тог ужаса.

Слично говори и преживјели Томислав Живановић који је успио побјећи из куће када је почела пуцњава и захваљујући добром познавању терена скривао се и повлачио кроз шуму и растиње према братуначком селу Факовићи.

Преживјели Срби присјећају се да је око пола пет ујутро почела пуцњава, узвици урликање и лупање неким металним предметима са свих страна око села. Причају како су чули узвике "Алаху егбер!", "Хватај их живе!", "Кољи редом - не троши муницију!" ...

 

   

 

Они који су успјели да се спасу спремни су да свједоче о томе шта су видјели и чули, јер за овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није кажњен. Мјештани Ратковића не вјерују у правосудне органе БиХ и истичу да починиоце злочина једино може стићи Божија правда.

За ратни злочин над Србима у Ратковићима били су оптужени Ибро Јакубовић и Хусо Салиховић, али их је Окружни суд у Бијељини ослободио, образлажући такву одлуку недостатком поузданих доказа да су они починили злочин.

Предсједник сребреничке Борачке организације Гојко Симић каже да се никада неће одустати од захтјева да се починиоци злочина над Србима у овом и осталим сребреничким селима процесуирају.

"Срамота је за правосуђе БиХ да за 23 године још није изречена ниједна пресуда за бројне злочине почињене над Србима у сребреничкој општини, гдје су муслиманске снаге из Сребренице почеле етничко чишћење у априлу 1992. године уништавајући и убијајући све што је српско", рекао је Симић.

Он је подсјетио да су у општини Сребреница, прије Ратковића, злочини над Србима почињени и у селима Осредак, Гнона, Пећишта, Виогор, Ковачице, Чумавићи, Студенац, Ораховице, Карно и у још неколико заселака као и у неколико братуначких села и да нико за убијене Србе у тим селима није одговарао. Сви убијени, наводи Симић, били су цивили.

Преживјели српски народ из тих села је побјегао, а сва имовина је опљачкана и попаљена.

Ратковићи су на данашњи дан 1992. године потпуно спаљени и уништени. Од око 60 кућа и 200 становника у овом селу обновљене су само три у којима повремено живи петоро људи. Те куће обновљене су средствима Владе Републике Српске.

Да је ту постојало велико село свједочи још понека зидина која није потпуно зарасла у шибље и остругу, дјелимично обновљено сеоско гробље као и споменик подигнут страдалим мјештанима.

Браћа Димитрије и Милан Станојевић рекли су новинарима да им је Влада Републике Српске обновила кућу у том селу, али да још нису створени услови за живот.

Обиљежавање 23 године од страдања и одавање поште убијеним Ратковићанима организовао је Одбор за обиљежавање значајних датума страдања српског народа Сребренице.

РТРС

21 / 06 / 2015

[Данче*]

Расизам за српске жртве Сребренице

 

Шта би рекле српске жртве Сребренице, данас кад читав свет говори о жртвама Сребренице – а о њима ћути? Шта би рекао Видоје Лазић, разапет на крст, шта би рекла Димитрић Милева, исечена на комаде, шта би рекао Радо Кукољ, испечен на ражњу?

 

Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?

Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.

Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.

Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.

За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.

Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.

Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.

По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…

Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.

Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.

Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.

Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.

Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.

Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.

Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.

Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.

Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.

 

Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Ignjatije]

Genocid muslimana nad Srbima u Bratuncu, Srebrenici i Sarajevu 1992. godine (VIDEO)

18+

 

УПОЗРЕЊЕ!!! Снимак садржи веома узнемиравајуће сцене насиља.

[Manolis]

Ugljanin: Sva deca rođena u Srbiji biće saučesnici genocida u Srebrenici

[Чунга Лунга]

Сребреница

---

Песник: Ненад Милкић

Док сам радио један текст о Сребреници, чуо сам много језивих прича преживелих Срба. Та сведочанства сам преточио у стихове који следе, а у циљу да се чује јаук и бол, а сачува и сећање на страдале Србе у селима око Сребренице, као и у затворима у самом граду.

Тужан ходам крајевима знаним,
и питам се има ли овде Бога,
Терају ме да се себе срамим,
себе самог и народа свога.
Оријентир ми брдо и речица,
вучју стазу шума је сакрила,
знам где је пашњак и пречица,
али не познам где је кућа била.

Не познајем куће ни кућишта,
нема петла да ме опомене,
од свег’ мога не остаде ништа,
осим бола, да ми памет скрене.
Бол ме гази, бол ме опомиње,
успомене буде се надошле,
срце сада драге ми спомиње,
памет вуче кроз године прошле.

Празан рукав, немам више руке,
оком гледам, мој поглед испрати,
теби ћу део своје муке,
део бола, део себе дати.
Ту где ноге сада стоје твоје,
беше центар злочиначког круга,
ту су сестре силовали моје,
све сам гледао из оближњег луга.

Матер ми пред кућом заклаше
док са брацом покуша да бежи,
а командант белог коња јаше,
смеје се, к’о да ђаво режи.
Малог брацу од девет месеци
злочиначка рука је узела,
и чуо сам, Боже!, чуо „Сеци“
од тела је глава одлетела.

Цвилеле су из комшијских кућа
девојчице тек нараслих груди,
старији падаше к’о снопови прућа,
сви од руке Орићевих људи.
„Је си л’ све?“ „Неко је претеко!“
разговор ми дође до ушију,
„Кољи бре“ тада рече неко,
„мора да се ту у шуми крију.“

Бежао сам. Ноге моје босе
вукле ме тамо где је Дрина,
у страху те ноге брже носе,
шта сам имао, тек осам година.
Гране су ме шибале по лицу,
трчао сам тамо где су чамци,
али застах, помислих на Милицу,
моју мајку, погледах ка мајци.

Пратио ме поглед мртве мајке,
мртве очи ал’ пуне надања,
сигуран сам, спасила ме хајке,
да испричам за српска страдања.
А злочинце све сам препознао,
дуге браде лица не сакрише,
за славља је мој их отац звао,
е ти исти кућу нам спалише.

Кумови ме примише ко свога,
године су споро пролазиле,
за мир душе молио сам Бога,
ал’ утваре на сан ми долазиле.
Вриштао сам, о зид сам тукао,
мржња ми је једино остала,
плакао сам, звао и кукао,
ипак памет чиста ми остала.

Вест нам стиже једног јулског дана,
ђенерал је спас’о Сребреницу,
страх ухвати сваког муслимана,
који је Србе слао на кланицу.
Бежали су, напуштали децу,
ти кољачи, на сопствену срамоту,
под оружјем покушали пробој,
не би ли ипак остали у животу.

Колико кошта живот од убице?
Зар милости за њих може бити?
Живим за то да им видим лице.
Од жртава не могу се скрити.
Част је темељ српских официра,
частољубље од освете драже,
жене, децу, нико и не дира,
злочинци се по имену траже.

По имену и крвавом трагу,
те сви ми што покољ памтимо
испричасмо, сакуписмо снагу,
замолисмо да крв наплатимо
од Алије и његових људи,
што се храбро против жена боре,
затражисмо да им војска суди,
ја показах на своје злотворе.

Две деценије прођоше од тада,
неће срце судбу да прихвати,
све се надам, ал’ јалова ми нада,
да ћу опет мајку угледати.
Да ћу брацу у колевци љубити.
Да ћу сестре спремати за удају.
Да ћу се из ружног сна пробудити
и видети кућу у мом лепом крају.

Али стварност нестварно доноси,
сила људска прекрива ме стидом,
док за правду ко за хлеб просим,
називају мене „геноцидом“!
Ја геноцидан?! Ја, тада, дете?!
Докле више политике и лажи?!
Шта је с тобом неразумни свете?!
Зар се правда међ’ неправдом тражи?!

Ако мени веровати нећеш
за своју се душу сад забрини,
гледај жене које путем срећеш,
сломљене су и све у црнини.
Ко спали цркву у Кравици?
Ко Залазје на велику славу?
Ко крст уреза на дечијој главици?
Ко Анђелку одсекао главу?

Ко јунаштво показа на деци?
Чији на Божић одјекиваше крици?
Ко покла Србе на Лозничкој реци?
Ко их масакрира у селу Јежестици?
А Факовићи? Бјеловац? Сасе?
Презир ми читајте на лицу.
Из гробова послушајте гласе,
Ко уништи српску Сребреницу?!

За вас не знам – ја знам где ћу бити
и овога једанаестог јула,
у жалости својој ћу се скрити,
пробудити успавана чула,
закукаћу колико грло може,
док ми восак буде падао на руке,
чистом душом обраћам се Боже,
нека свет чује и моје јауке.

Нека се сети моје породице,
моје куће и мога села,
нека се сети Срба Сребренице,
крвава их рука је одвела.
Злочин није само на једној страни,
увек има бар два своја лика,
једно Срби, друго муслимани,
а између гробља покојника.

Ако икад заборавиш мртве,
нек те памет заборави икад,
ако и наше не оплакујеш жртве,
неке тебе не оплачу никад.
Ако легнеш – никад не устао,
не призвао ни Бога ни свеце,
куд год да кренеш увек посустао,
праћен клетвом побијене деце!!!

Посвећено страдалим Србима у злочинима муслиманске војске предвођене ратним злочинцем Насером Орићем у селима око Сребренице у периоду 1992-1995. У тим нападима на најсвирепији начин убијено је преко 3.000 Срба…
Слава им!

Извор: http://www.crveneberetke.com/srebrenica/

 

[Božena]

 

Грајф: У Сребреници није било геноцида; Страдало 3.714 лица

15.06.2021. - 10:36

ИСКРА на Фејсбуку

 

Гидеон Грајф Фото: РТРС

Професор Гидеон Грајф, израелски историчар и предсједник Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995, рекао је у интервјуу за РТРС да се у Сребреници није догодио геноцид и да број бошњачких жртава не прелази 3.714.

Грајф је рекао да Комисија сачинила озбиљан, професионалан и уравнотежен извјештај, који је вјеран истини и историјским догађајима.

– Допринос овом изузетном документу дали су велики стручњаци, тј. десет стручњака из различитих земаља – када кажем десет, рачунам и себе. То су чувени стручњаци у својим научним дисциплинама, тако да мислим да је, као допринос истини и науци, ово изузетно битан документ. Када сам га уручио премијеру Републике Српске Радовану Вишковићу и српском члану и предсједавајућем Предсједништва БиХ Милораду Додику као да су се огласила звона историје, без икаквог претјеривања – рекао је он.

Грајф је нагласио да су у овом документу одговорили на предрасуде против српског народа и оних који су учествовали у догађајима у периоду од 1992. до 1995. године.

– Задатак смо урадили добро, професионално и озбиљно. И управо у томе лежи његов значај. Уложили смо доста времена, нисмо штедјели труда, свако од нас је уложио енергију, вријеме, снагу, чак смо изгубили једног важног члана, Ђузепеа Захарију. Радили смо предано и мислим да је документ на 1.200 страница доказ озбиљности нашег рада – рекао је он.

Грајф је навео и да чланови Комисије нису добили све релевантне документе иако су то тражили и учинили све што је било у њиховој моћи да дођу до њих.

– Тако да смо се ослањали на наше изворе, а то су свједоци, документи, имали смо огромну документацију, и учинили смо све да дођемо до сваког релевантног документа зато што је намјера била да наш извјештај буде објективан, научно утемељен, аутентичан и поуздан – истакао је Грајф.

Израелски историчар је нагласио да су Комисији биле битне само чињенице, не легенде, приче и гласине, већ само истина.

– Остали смо вјерни истини зато што смо озбиљни људи, ми смо научници, и само је истина основ рада научника, научног рада – рекао је Грајф.

Грајф је истакао да ниједног тренутка није било притисака на рад Комисије која је потпуно независна.

– Осјећали смо се лагодно, да можемо урадити оно што сматрамо да је исправно, без икаквог притиска. Нико није покушавао да утиче на нас и каже нам шта да пишемо и како, тако да својим потписом гарантујем да смо у нашем раду били стотину, стотину хиљада посто независни и он одражава наш – када кажем наш, мислим на десет стручњака који су га израдили – рад, мишљење и увјерење да смо тачно приказали шта се дешавало – рекао је предсједник Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995.

Грајф је навео да је Комисија дошла до два главна закључка – један се тиче дефиниције геноцида, а други броја жртава.

– Ја сам Јеврејин и знам шта геноцид значи. Припадам старом народу над којим је извршен геноцид, највећи геноцид у историји човјечанства. Мени нико не треба објашњавати шта је геноцид. Наведени догађаји нису геноцид, ни на који начин. И ми смо то доказали, дакле, не то није наше мишљење, ми смо то доказали. Није се радило о геноциду, то се не може назвати геноцид, ако неко користи тај термин, треба га избрисати из историје. То је важно зато што у оптужбе о почињеном геноциду веома озбиљне, зато што одлука о чињењу геноцида представља тежак злочин, а у овом случају то дјело не постоји – јасан је израелски историчар.

Он не спори да је у Сребреници почињен злочин, али се тај злочин уопште не може називати геноцидом.

– Мислим да је то веома важно. Овдје се не ради само о етикети, о називу, овдје се ради о суштини онога што се дешавало – наводи Грајф.

Други закључак, додаје он, однос се на број жртава и Извјештај Комисије показује да није било више од 3.714 жртава.

– У нашој комисији имали смо стручњаке за бројање и израчунавање броја жртава и установили су тај број. Тај број треба бити записан у историји, ни мање ни више. Наравно, свака смрт је трагедија, ужасна, тога смо свјесни, али број жртава је такође битан. Дакле, дали смо оквир дефиниције, не ради се о геноциду, и то ћу поновити стотину хиљада пута, није почињен геноцид, а број жртава је око 3.700 – јасан је Грајф.

Он је рекао да ће истраживање Комисије допринијети бољем разумијевању догађаја у Сребреници. Подсјетио је да термин „геноцид“ подразумијева намјеру, те да у случају Сребренице није постојала никаква намјера и да у томе лежи разлика.

– То је огромна разлика, потпуно други ниво, и тај термин треба избрисати из историје. Они који и даље користе термин „геноцид“ имају лоше намјере, ти људи имају веома лоше намјере. Од сада па надаље, од данас, термин „геноцид“ уопште се не смије везивати за ове догађаје, зато што је то погрешно, то је грешка – поручује Грајф.

Грајф је појаснио значење појма „геноцид“, наводећи да је то термин који је историчар јеврејско-пољског поријекла Рафаел Лемкин увео 1945. године, а односи се на намјеру једне групе да потпуно уништи други народ.

– Као што сам већ рекао, као Јеврејин, знам шта значи, зато што је нацистичка Њемачка имала план, познат као „коначно рјешење јеврејског питања“. Намјера тог злочиначког плана била је да на овој планети не остане ниједан једини Јеврејин. Другим ријечима, ја, Гидеон Грајф, данас не бих био са вама у студију зато што се моји родитељи не би ни родили. Требало је да на овој планети не остане ни један једини Јеврејин. То је геноцид. – појаснио је израелски стручњак.

Он је нагласио да Срби никада нису имали таква план, ни у Сребреници нити на било ком другом мјесту. Насупрот томе, додао је он, када погледате тзв. Независну Државу Хрватску, постојао је план да трећина Срба буде убијена, трећина протјерана, а трећина покрштена, тј. да промијени вјеру.

– Да укратко поновим – геноцид је злочин који значи потпуно уништење, брисање са лица земље одређене групе људи због другачије вјероисповијести, националности, менталитета или једноставно зато што вам се та група не свиђа – навео је Грајф.

Грајф је истакао да га љути кориштење термина „геноцид“ у контексту Сребренице, када се на примјеру Јевреја и нацистичке Њемачке најбоље зна шта је геноцид и ко га је починио.

– Као Јеврејин, још једном бих поновио да је, у коначном, термин „геноцид“ у ствари холокауст који је нацистичка Њемачка планирала против нас, Јевреја. Нажалост, замало да је успјела у томе: шест до седам милиона од 17,5 милиона Јевреја је брутално убијено. Да Њемачка није изгубила рат, ја не бих овдје ни сједио… И то не само ја, него цјелокупан јеврејски народ. То је потпуни геноцид који је планирала и извршила нацистичка Њемачка у периоду 1933-1945. Да је успјела, данас на свијету не би било ниједног јединог Јеврејина… Љути ме када се термин „геноцид“ користи за злочин у Сребреници зато што знам да се то тако не може назвати, то ме веома, веома, веома љути и ово говорим након двије године интензивног истраживања. Апсолутно ме љути и ако наиђем на оне који упорно користе тај термин, објаснићу им колико гријеше. Тај термин се никада не смије користити у вези са Сребреницом, никада – јасан је Грајф.

Истраживање Комисије није обухватило само дешавања у Сребреници 1995. године, него и дешавања у дужем периоду, од 1992. до 1995. године. Грајф каже да се у причи о Сребреници заборавља изузетно битна чињеница а то су злочини над српским народом.

– Непријатељства и напади на многа српска села почели су још 1992. године, можда и раније, нападани су многи српски цивили. Умјесто да се српска страна оптужује за агресију, треба оптужити другу страну. Дакле, нешто се десило у међувремену – агресор је постао жртва, а жртва је постала агресор. Ми смо исправили то неразумијевање и тај изврнути приказ историје. У великом броју наврата, нападнути су били управо Срби, Срби су били жртве, а не агресори. Знате, историја није књига легенди, то је наука, баш као биологија, хемија, физика, а чињенице треба да буду једини фактор када описујемо историјске догађаје. Ништа друго – нагласио је он.

Грајф је истакао да су у том периоду страдале хиљаде Срба, те да се термин „геноцид“ може користити када се говори о страдању српског народа.

– Када смо узели у обзир број година током којих су вршени напади на Србе, дошли смо до неколико хиљада жртава. Нападнуто је неколико стотина села, страдали су цивили, не само цивили, али углавном цивили. Дакле, ако се термин „геноцид“ уопште може користити, онда га треба користити када се говори о страдању српског народа, а не обрнуто. Постојали су планови у тзв. Независној Држави Хрватској да се српски народ уништи и то многим методима, то нам је познато. Ја сам се лично бавио истраживањем на ту тему, о злочиначком режиму у Хрватској у периоду од 1941. до 1945. Ако је геноцид уопште почињен, онда су га починиле хрватске усташе. Те се никада не смије заборавити – рекао је он.

Он је рекао да је основни циљ Извјештаја Независне комисије да допринесе миру и разумијевању рата у БиХ.

– Поред анализе догађаја, брисања термина „геноцид“ и утврђивања стварног броја жртава тих догађаја, желимо да се све стране окрену будућности, да не гледају само у прошлост. У животу је веома важно да будете окренути будућности, не само прошлости, прошлост не можете промијенити. Можете само промијенити садашњост и будућност. Желимо да стране почну да се разумију, да разговарају, зарад наше дјеце и унука, и утру пут ка бољој будућности – истакао је Грајф.

Он сматра да је то могуће, те да се, упркос томе што је прошлост препуна ратова, сукоба и крвопролића, будућност може обликовати уколико постоји жеља да се то и учини.

– Мислим да они који буду прочитали наш обиман извјештај, а за то треба времена, треба да прихвате да смо били објективни, примјењивали научне методе и имали добре намјере, никако лоше. Прихватање ове основне чињенице може да буде кључна тачка, прекретница ка бољој будућности. Ја сам увјерен да је то могуће и свих десет чланова наше комисије дијели ово мишљење. Имали смо добре намјере, а не лоше. Само добре – рекао је Грајф.

Он је изразио наду да предрасуде против српског народа неће утицати на тумачење овог извјештаја.

– Желио бих да га сви прочитају објективно, ако је могуће, и забораве сву мржњу и предрасуде и лоше мишљење управо ради пута ка бољој будућности, а ја сам увјерен да је то могуће. Међутим, за то је потребна једна ствар – доба воља. Ако имате добру вољу, све је могуће, сва врата ће вам се отворити. Све зависи од сваког читаоца извјештаја понаособ, а већ сам рекао, имали смо најбоље намјере. И заиста, имали смо само добре намјере, никако лоше, свих десет стручњака, и желио бих да им се захвалим, то су сјајни људи, из различитих земаља, из Јапана, Америке, Србије, Њемачке… Најбољи људи који су могли да се нађу у оваквој комисији. Не бих могао замислити бољи тим – истакао је Грајф.

Чланови Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992-1995, осим Грајфа, су професор Валтер Манушек из Аустрије, адвокат Маркус Колбах – један од водећих адвоката у Њемачкој који је радио на суђењима њемачким нацистичким злочинцима, Адарнеле Шинаба из Нигерије, која је стручњак за истраживање злочина, професор Марија Ђурић, која се сматра најбољом у свијету на пољу форензичких истраживања – једини српски представник, заједно са професором Роџером Бајардом, такође свјетски познатим стручњаком за форензичка истраживања, професор Јуки Осаф из Јапана, који се бавио сукобом у Сребреници у посљедњој декади, пофесор Стивен Мејер, професор Лоренс Френч и покојни Ђузепе Захарија, који је стручњак за медије и свјетски познат новинar

 

[Božena]