Smrtna kazna - da ili ne?

[Crveni Baron]

Занимљиво је мишљење о томе шта ако жртва насиља,у било ком смислу, починиоцу опрости.Праштање је лични чин,међутим да ли се на ширем плану може прећи преко тога,јер је та особа потенцијално опасна и по друге,значи казна ће се изрећи у смислу заштите других.Тема је заиста интересантна са више аспеката. И културолошки аспект у свему томе је присутан,наравно.

Zato je drzava ta koja goni pocinioca a ne privatno lice.

[Млађони]

Занимљиво је мишљење о томе шта ако жртва насиља,у било ком смислу, починиоцу опрости.Праштање је лични чин,међутим да ли се на ширем плану може прећи преко тога,јер је та особа потенцијално опасна и по друге,значи казна ће се изрећи у смислу заштите других.Тема је заиста интересантна са више аспеката. И културолошки аспект у свему томе је присутан,наравно.

 

Ја то видим као нешто погрешно. Прво жртва насиља за оног коме следи смртна казна је углавном мртва. Пошто не видим друго кривично дело осим тешког убиства које би могло да има за последицу смртну казну.

 

Друго... тиме се буквлно леглизује освета породице директно. Породицаа директно може да се свети за нешто што је учињено над њеним чланом, легалним убистовм.

То је по мени болесна и искривљен логика. 

[Нифада]

У претходним коментарима јасно је да је било речи и о казни уопште,а не само смртној казни,иако је то постављена тема.Иначе ,коментар се односио на коментар везан за неке ситуације када жртва опрости починиоцу.То отвара неке теме за размишљање и мој коментар се односио на ту чињеницу коју је неко у претходним коментарима истакао.Оваква дискусија може бити јако занимљива,али оставља могућност и да се разумемо на различите начине.Под ширим планом нисам мислила ни на породицу,ни на освету породице него на законску процедуру.Узмимо нпр.да неко вози у алкохолисаном стању и изазове удес,да ли оштећени може да опрости ,и да ли се нечија вожња у алкохолисаном стању тиче свих учесника у саобраћају,можда није најбољи пример,али може да послужи у смислу разумевања мишљења.

[draganzzz]

"Zlo ciniti od zla se braniti tu zlocinstva nikakvoga nema"

 

Za ovo Njegosevo je vladika Irinej Bulovic onomad rekao da nema nikakve veze sa hriscanstvom i Novim Zavetom.

[obi-wan]

"Zlo ciniti od zla se braniti tu zlocinstva nikakvoga nema"

 

Za ovo Njegosevo je vladika Irinej Bulovic onomad rekao da nema nikakve veze sa hriscanstvom i Novim Zavetom.

 

A ja bi, recimo, voleo da cujem sta o tom Njegosu kazu bolji poznavaoci Njegosa, npr. Mitropolit Amfilohije i vl. Atanasije...

[Crveni Baron]

"Zlo ciniti od zla se braniti tu zlocinstva nikakvoga nema" Za ovo Njegosevo je vladika Irinej Bulovic onomad rekao da nema nikakve veze sa hriscanstvom i Novim Zavetom.

 

Pa Gorski vijenac i nije Psaltir te i nije u obavezi da bude potpuno a ni delimicno u skladu sa Hriscanstvom. I Njegos je potpuno u pravu, zlo cinit od zla se braneci, tu zlocinstva nema nikajvoga.

[БРЂАНИН]

Pa Gorski vijenac i nije Psaltir te i nije u obavezi da bude potpuno a ni delimicno u skladu sa Hriscanstvom. I Njegos je potpuno u pravu, zlo cinit od zla se braneci, tu zlocinstva nema nikajvoga.

 

Проблем је само што је у Црној Гори замијенио и стао на мјесто Јеванђеља а резултат је својеврсна свенационална гордост и неосјетљивост.

[Млађони]

A ja bi, recimo, voleo da cujem sta o tom Njegosu kazu bolji poznavaoci Njegosa, npr. Mitropolit Amfilohije i vl. Atanasije...

 

Од зла се браниш и кад заатвориш на доживотну робију. 

Не мораш да убијаш.

[Млађони]

.Узмимо нпр.да неко вози у алкохолисаном стању и изазове удес,да ли оштећени може да опрости ,и да ли се нечија вожња у алкохолисаном стању тиче свих учесника у саобраћају,

 

Оштећени може да опрости и да не учествује у тужби али га органи закон гоне по службеној дужности. То што ће оштећени да му опрости може да му донесе мању новчану или зтворску казну. 

 

Сетио сам се примера "опроштаја" баш за саобраћај. Мој познаник друг је убио у саобраћају мало дете. Ствар је била чиста несрећа. Није брзо возуо, око 30-40, возио је голфа 2 који има онај истурен браник. 

Мало дете неких 4-5 година, дакле глаава му је у висини брника у ауту, се отело мајци из руке и истрчало на улицу директно под ауто мог познаника. Породиц је решила д га не гони кривично и сложила се вандусдски на новчану надокнаду за штету. 

Остало је то што су га гонили органи реда и закона, мајка детета је сведочила да се дете отело и тако је остао без затворске казне. 

Ето пример "праштања"

[Нифада]

Може се навести милион различитих примера,и сваки пример је прича за себе.Некад је сведочење објективно,а некад врло субјективно.

[DYNABLASTER]

“He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster. And when you gaze long into an abyss, the abyss also gazes into you.” -Friedrich Nietzsche

[Crveni Baron]

“He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster. And when you gaze long into an abyss, the abyss also gazes into you.” -Friedrich Nietzsche

Nemoj da ti dodjem i rasteram ribe ..

Da vidim sta ces posle da pecas ...

[Нифада]

“He who fights with monsters should look to it that he himself does not become a monster. And when you gaze long into an abyss, the abyss also gazes into you.” -Friedrich Nietzsche

Ниче,и његова загледаност у ништавило.

[DYNABLASTER]

Ниче,и његова загледаност у ништавило.

 

Nema to sad veze, i promaseni ljudi imaju sta valjano da kazu.

[GeniusAtWork]

TEOFIL PANČIĆ: Upotreba zločina – emocije i diletantizam

Aug 14 2014

Nasuvo: Crna hronika i sadističke orgije

 

Mi koji volimo novine – one „prave“, štampane – i uživamo u ritualu njihovog čitanja, obično smo radoznali i prema navikama drugih čitača, i na osnovu njih zaključujemo štošta: kako o novinama, tako (ili još više) i o samim čitaocima. Važno nam je šta ko čita, ali ništa manje i šta ko preskače.

 

Spadam među one koji u dnevnoj štampi preskaču sportsku rubriku, iz razloga potpune nezainteresovanosti, ali i – crnu hroniku. Zašto ovo drugo? Zato što ono što u njoj piše ili je odviše banalno ili, naprotiv, odviše potresno. Zato sam, ne sasvim svesno, valjda izabrao da se takvih sadržaja poštedim koliko je god moguće. Stvar, dakako, ne funkcioniše uvek, ponekad je stvarnost isuviše moćna (i u svojoj moćnosti prestrašna) da je moji slabašni filteri zadrže, pa preplavi sve pred sobom.

 

Naravno da je slučaj otmice i ubistva petnaestogodišnje Subotičanke Tijane Jurić jedan od takvih. O tome valjda već svako „sve“ zna, i tragedija kobnog suočenja devojčice sa bestijalnim ljudskim zlom takva je da je pred njom bolje smerno ćutati nego trošiti trošne, nemoćne, možda i patetične reči. Strašan je taj zločin, strašna tragedija i strašan gubitak. I štošta drugo u nešto posrednijoj vezi s ovim slučajem jeste strašno, ali na sasvim drukčiji način: tako što nam pokazuje „gde živimo“, odnosno kome i kakvima smo izručeni na milost i nemilost, ili smo se njima samoizručili.

 

Sticajem okolnosti bio sam malo podalje od kuće kada je ubica pronađen, pa sam u „stranim“, zapravo ex-YU novinama, čitao zaumne reči veselnika Stefanović dr Nebojše, ministra unutrašnjih dela Vučićeve Srbije; to je utisak izvesne nadrealnosti možda još dodatno pojačavalo, taj pogled sa strane, naime, jer je u turističkoj idili „pogleda na Jadran“ sa terase nekako, po načelu kontrasta, još sumornije delovalo mudrovanje te infamne persone, te šeprtlje i diletanta, doduše, ne gore šeprtlje i ne većeg diletanta nego što je to gro „kadrova“ najdiletantskije podele u ekipi vlasti Srbije valjda bar od 1945. do danas. Možda i od 1918. Ili 1878? Ili naprosto oduvek?

 

Ljudski je, odviše ljudski, impulsivno i u prvi mah „osvetnički“ se odnositi prema bezdušnom nasilniku i ubici; u čoveku proključa nešto „starozavetno“, i to je sasvim razumljivo, ta nismo mašine. E sad, naravno, ni ministar nije mašina nego je čovek, ali ministar u nekoj vladi mora da deluje pribrano (zato je ministar!) i ne sme sebi javno da dopusti ono što vi ili ja možemo; tačnije, ni ja ne mogu: kao „javna ličnost“, i ja moram da delujem sto puta trezvenije od „običnog“ čitaoca; onaj, pak, ko poseduje prerogative vlasti i moći mora da deluje sto puta trezvenije od mene… U protivnom, ako je sve dozvoljeno i sve se može tolerisati jer eto, smo „svi ljudi“ i svi smo krvavi ispod kože, onda se postavlja pitanje zašto je baš taj-i-taj čovek ministar, a ne bilo koji drugi Mika, Pera, Laza. Mada, opet, kd se setimo onog postiđujućeg mahnitanja Vučićevog tokom poplava, šta je uopšte mogao biti Stefanovićev role model?

 

Drugim rečima, poražava taj lakonski – tako tipičan za amatere svih fela – Stefanovićev, i ne samo njegov, pristup lupetanju (za to, žao mi je, nemam lepšu reč) o „razumljivoj“ želji za ponovnim uvođenjem smrtne kazne. To jest, jedne suštinski varvarske prakse koja je u Evropi trajno ukinuta. I u samoj Srbiji, uostalom, mada teškom mukom, i zahvaljujući upornoj borbi najprosvećenijih među nama.

 

Ipak, još dublje poražava način na koji je Vučićev ministar, taj doktor od Resave, pokušao da se izvadi, i sam shvatajući da ga je brz jezik odveo u nesigurne, močvarne predele. Zna on, naime, da to „emotivno, ljudsko, roditeljsko“ priželjkivanje povratka smrtne kazne nije u skladu s evropskim vrednostima, ali pitanje je koliko smo „mi“, koliko je ovo društvo, uopšte zrelo za „evropske vrednosti“?! Also sprach Stefanović.

 

Čitao sam to umovanje više puta i tonuo u sve dublji rebus: jbt, šta ovo nasumično nizanje reči uopšte znači?! Je li to neka teška metafizika, kao ona Pajtićeva „srpska Srbija“, ili šta?! Ili je naprosto nekontrolisano verbalno lučenje jednog ignoranta i diletanta na odgovornom mestu koje prevazilazi njegove limite za jedno petnestak hijerarhijskih stepenika?

 

Orgija „osvetničkog“ iživljavanja koja je krenula nakon Stefanovića, dakako pre svega na internetu, to jest među jebenim nickname anonimcima i sličnom kukavelji, bila je nešto čemu je Stefanović dao svojevrsni startni pucanj. Naime, ako jedan ministar policije može tako da govori, zašto neki mali, anonimni, usrani Imam Jebački Duhovit Nick ne bi mogao da ode sto puta dalje? Kao što je i otišao, u svim pravcima. Samo jedan morbidan primer: koleginica mi kaže – nisam to video svojim očima – da je neko na internetu ostavio i „ljupki“ zapis kako bi onom ubici, „mesaru iz Surčina“, sada za osvetu trebalo „silovati četvorogodišnju rođaku“ s kojom se nedavno slikao?!? Divno li je videti da naše gađenje prema zlu i jednom nesumnjivom zlikovcu može tako lako i brzo da dođe dotle da pokaže kako neki od nas nemaju ništa manje bolesnu maštu od njega…

 

Zašto je sve ovo društveno i „politički“ važno? Zato što ne možete očekivati nikakvu društvenu zrelost tamo gde se po položaju najodgovorniji ljudi ponašaju infantilno i petparački. Zato što njihovo duboko ukorenjeno shvatanje da mogu i smeju više – a ne mnogo, mnogo manje – od „običnog čoveka“ – doprinosi perpetuiranju opšte društvene neodraslosti i nedoraslosti. Zato što se ovom vrstom spontane ili koreografisane „emocionalizacije“ političarskog javnog govora zapravo proturaju retrogradni i štetni projekti. Kao što je, recimo, priča kako bi „možda ipak trebalo vratiti smrtnu kaznu“ koja da po sebi jeste jedna ružna stvar, ali eto, „mi još nismo sazreli za te evropske standarde“. No, koliko god bili užasni, ovakvi se zločini ponekad dešavaju i u najuređenijim i najnaprednijim društvima, i u Skandinaviji, Holandiji, Belgiji, Kanadi, etc. Dešavali su se u prošlosti (kad je smrtne kazne bilo), dešavaju se sada, dešavaće se nažalost i ubuduće. Kad bi oni mogli biti bilo kakav argument u prilog smrtnoj kazni, onda ona nikada i nigde ne bi bila ukinuta, sa ili bez „evropskih vrednosti“.

 

Moram da dodam još nešto, jer nema vajde od zatvaranja očiju. Kada je obznanjen identitet Tijaninog ubice, „mesara iz Surčina“, jednom delu mene je pomalo i laknulo. Znam, naime, gde su Subotica i Bajmok… Šta bi bilo da taj zlikovac nosi neko mađarsko, hrvatsko ili muslimansko ime, ili da je Rom? Bez obzira što ovakvi zločini nemaju nikakve veze s bilo kakvom „politikom“ ili s nacionalnošću bilo počinioca ili žrtve, budimo iskreni: možete li da zamislite kakva bi tek sadistička orgija usledila u tom slučaju, i na koji bi način bila „obojena“?

 

I zato je, zarad svega izrečenog i neizrečenog a podrazumevajućeg, jedino što sebi može, sme i mora da dozvoli bilo koja vlast i bilo koji čovek u njoj ono što je odavno dobro formulisao Pesnik: „Tu su paragrafi pa zagrabi, nek isto je i đavolu i đakonu“. To je država, to je pravo, to je ako hoćete i politika. Sve ostalo je diletantizam bez granica, populističko iživljavanje, monumentalna neodgovornost bahatih pacera. Sve ostalo je, dakle, Srbija Aleksandra Vučića.

 

link