Породица као хендикеп

[nishizawa]

Данас сам у школи требао да радим четири часа, али ми је организаторка убацила још један, који је требало да одрадим сутра, будући да се ових дана надокнађују дани изгубљени због ванредног стања. Неколико ђака из одељења којем сам требао да одржим час ми је одмах рекло да на том часу неће остати, па макар их и уписао у дневник, и да ће им родитељи ионако оправдати изостанке.

На часу су остала само два ђака из целог одељења, који и иначе не пропуштају скоро ни један час, па смо наставница грађанског и ја одржали час заједно - што често и чинимо када нам остане мало ђака. Причали смо о страховима, и један од двојице момака који су остали је почео да прича о томе како има страх од онога што га чека у животу, и од онога што сутрашњи дан носи.

Испричао нам је како је као мали остао без родитеља, како је неко време провео у дому, и како га је примила породица његовог најбољег друга из основне школе као хранитељска породица. Како он намерава да код њих остане још највише пар година, будући да је већ матурант, и како је већ добио стипендију од Темпа (по занимању је месар), и да ће одмах после средње школе кренути да ради тамо. Ако се покаже као добар радник, примиће га за стално.

Он се већ сада, са својих 17 година, суочава са животом и са проблемима са којима се његови вршњаци неће суочити још макар неколико година, и почиње буквално од нуле. И није ни чудо што га је страх - таква реакција је више него природна.

Мене, с друге стране, за њега уопште није страх - страх ме је за осталу децу из његовог разреда. Иако њега живот није ни мало мазио - чврсто верујем да ће он израсти у човека. И да ће из свих недаћа изаћи јачи, док ће за многе његове вршњаке, који су имали ту срећу да одрасту уз оба родитеља, управо то постати животни хендикеп.

[obi-wan]

Jel si ti to krenuo da promovises americki model vaspitanja?

[Александрида]

Данас сам у школи требао да радим четири часа, али ми је организаторка убацила још један, који је требало да одрадим сутра, будући да се ових дана надокнађују дани изгубљени због ванредног стања. Неколико ђака из одељења којем сам требао да одржим час ми је одмах рекло да на том часу неће остати, па макар их и уписао у дневник, и да ће им родитељи ионако оправдати изостанке.

На часу су остала само два ђака из целог одељења, који и иначе не пропуштају скоро ни један час, па смо наставница грађанског и ја одржали час заједно - што често и чинимо када нам остане мало ђака. Причали смо о страховима, и један од двојице момака који су остали је почео да прича о томе како има страх од онога што га чека у животу, и од онога што сутрашњи дан носи.

Испричао нам је како је као мали остао без родитеља, како је неко време провео у дому, и како га је примила породица његовог најбољег друга из основне школе као хранитељска породица. Како он намерава да код њих остане још највише пар година, будући да је већ матурант, и како је већ добио стипендију од Темпа (по занимању је месар), и да ће одмах после средње школе кренути да ради тамо. Ако се покаже као добар радник, примиће га за стално.

Он се већ сада, са својих 17 година, суочава са животом и са проблемима са којима се његови вршњаци неће суочити још макар неколико година, и почиње буквално од нуле. И није ни чудо што га је страх - таква реакција је више него природна.

Мене, с друге стране, за њега уопште није страх - страх ме је за осталу децу из његовог разреда. Иако њега живот није ни мало мазио - чврсто верујем да ће он израсти у човека. И да ће из свих недаћа изаћи јачи, док ће за многе његове вршњаке, који су имали ту срећу да одрасту уз оба родитеља, управо то постати животни хендикеп.

Bravo Niši,potpis,posebno na boldovano.

[Аурор]

Jel si ti to krenuo da promovises americki model vaspitanja?

Slaganje korpica u super-marketu osnov je svakog uspeha!

[RYLAH]

Тешко је данас и родитељима, не само професорима. Имам релативно добар посао, али опет знам колико ми је тешко усмеравати ћерку, посебно због тога што смо њена мајка и ја разведени. Превише је лоших утицаја са свих страна, а премало времена које нам је остављено када се исцеђени вратимо с посла.

А да не причам о људима који долазе код мене (адвокатска канцеларија) - то су у деведесет одсто људи убијени у појам, пукли од двадесет година сталних стресова, напора, изневерених надања и сваке друге врсте ненормалности, тако да могу и да скапирам (не и да оправдам) њихову предају.

Али се одушевим сваки пут када тако неког видим.

Имам једног што ми долази са проблемима око струје. Дечко има 19 година, скоро отишао из дома у бабину кућу, баба оставила велики дуг за струју, он у 19 сам на целом свету и сналази се.

Посебно у посту, такви нам примери служе да нас ударе маљем по глави и да нас баце када видимо колико ми закерамо за свакакве глупости, а они, који имају сваки изговор овог света, стисну зубе и иду даље.

[Гост]

@Auror

Decko ce da radi kao mesar, a dobri mesri su placeni.

On ima tretman kakav su imali nasi roditelji od prilike, kad im se nije mnogo titralo kao nama sada.

[Дејан]

To je tako kad ti život namesti situaciju .

Deca su primorana da ranije odrastu.