Богатство језика или нешто друго?

[Ристо Подвожњак]

Примјећујем да велика већина наших теолога (од којих су већина добри познаваоци грчког) користе неке ријечи из грчког које нису на тај начин општеприхваћене у нашем језику.

Примјери:

псевдо-псеудо, симпосион-симпозијум,символ-симбол, итд.

Моја питања су следећа:

Да ли је ово дио стандардизованог језика? Што се тиче овога псевдо, постоји феномен у језику који се назива зев (када се нађу самогласници један поред другог) па се изговара псеудо, а не псевдо, Симеон, а не Симевон (објашњење је штуро, нисам баш сигуран). Дакле да ли теолог који користи израз псевдо чини недозвољену грешку у одступању од српског језика или се овако нешзо може дозволити у тој мјери да послије псевдо-псеудо буде дублет?

Нешто драстичнији примјер је симбол-символ, па колико схватам оне који ово употребљавају:

симбол - примјер: Јарац је симбол Ф.К. Келн

символ - примјер: Символ вјере, јер тих 12 реченица је управо наша вјера.

Али колико знам све ово није стандардизовано. Дакле моје питање свима, да ли се овако моће употребљавати? Да ли језик као жива и промјенљива категорија може бити 100% стандардизована?

[marko_13]

У нашем богословљу не постоји стандардизација у класичном смислу те речи, већ се користе одређени изрази, јер се сматрају изворнијим. Нпр. симВол, а не симБол, јер је грчко слово ВИТА (у грчком нема слова В већ се пише као МП, али се говори Сервија, Велградо...) је прешло у латинском у Б. Због тога се често, неправилно, говори БЕТА. Дакле, символ је у латинском постао симбол. Слично је и са другим изразима псевдо у псеудо итд...

Језик не може бити стандардизован 100 посто, али мора постојати одређена конвенција, тј. договор која уређује та питања. Иначе, у нашем богословском језику је много већи проблем писање великих слова, пошто то није стандардизовано уопште. Но, иде се и ка томе, углавном у озбиљним богословским часописима.

[angst]

Такође фолософија-филозофија, зато што филозофија значи мракољубље, а философија-мудрољубље...