Одговор старца Епифанија неразумном зилоту

[Guest - . . .-]

Захваљујући нашем драгом Оцу и брату, Игуману Петру Драгојлићу, имамо овај одличан текст премијерно за Вас:

архимандрит Епифаније (Теодоропулос)

Обличење крајности зилотизма

Атина, 23 новембар 1969. године

Његовом преподобију,

монаху Теодориту (Мавросу)

Света Гора Атонска

Возљубљени оче Теодорите, радуј се свагда у Господу[1].

Дознао сам о твом писму на педесет страница од 22. 09. 1969., са којег су копиране многе ствари адресоване неком оцу Нестору. У том писму ти одговараш на моју посланицу светогорском монаху. Као прво, веома ме је огорчила твоја намерна смисаона збрка, видна чак и не посебно оштрим оком, а као друго, изненадио ме је пристрастан однос према мени. Разуме се, у томе ти нећу подражавати, но у исто време сматрам немогућим за мене, оставити твоје писмо без одговора. Ево шта хоћу написати, следујући редоследу твојих одговора и старајући се избегнути многоречитост и понављања.

Ти пишеш: „Одакле је отац Епифаније узео, да по догматским питањима постоји привремена граница очекивања[2] и да не приличи одмах почињати противдејства, већ општење треба прекидати само после одузимања чина и удаљења јеретика из Цркве?“ Даље ти пространо пишеш о томе, што у питањима догмата никада није било места за икономију, и долазиш ка следећем закључку: „Наша Црква никада није допуштала икономију у области догмата и благочестивости.“

Драги мој, ти без разликовања мешаш све појмове. Једно је - признање Црквом, по икономији, било ког Њој страног учења и укључивање тог страног учења у догматику као истинитог, а сасвим друго је – пројављивање трпљења ка људима, који, заблудујући се по питањима вере, проповедају јеретичко учење. Прво је незамисливо, никада није имало места у прошлости и немогуће је у будућности, јер Црква је „Стуб и Тврђава Истине“, а не сабрање заблуда и јереси. Што се тиче другог, тј. пројављивању трпљења ка људима у заблуди, тако нешто се често догађало. Ти питаш: „Из каквих извора ја црпим податке о томе?“ Из Црквене историје, љубезњејши. Испитај је подробно, и ти ћеш увидети, да ли Црква признаје или не признаје „привремене границе очекивања“. И јавља ли се неистином, у мом „Епистоларном трактату“ подвучени факт, да је Црква из икономије столећима трпела јерествујуће Латињане? Постоје чак примери тога, да се то трпљење није ограничавало рамовима, већ се пројављивало постојано и неограничено.[3]

Црква, оче Теодорите, - то је Царство Благодати, а не суд прве инстанце и не преки војни суд. Стога Она гледа далеко напред и пре него донесе решење, учитава многе чињенице ... Да ли су ти нужни примери? Теби сигурно није непозната историја блаженог Августина. Његово учење о безусловном предопредељењу апсолутно је неправославно, а треба подвући да то није једина заблуда која се среће у његовим делима. Но, негледајући на све то, Црква, узевши у разматрање све факторе, ниједном није осудила Августина, а од тог времена прошло је већ 15. векова. Да си ти живео тада и видео трпљење Цркве у односу на неправославно учење Августина, ти би засигурно јавно осудио Цркву и изашао из Ње. Данас, ти ћеш наћи и показати масу оправдања за таку позицију Цркве, но видео бих, како би ти себе водио тада.

Хоћеш да ти приведем још један дивни пример икономије, о којем пише св. Атанасије Велики у свом писму Руфинијану? Гледај и дрхти: неизразиво дуготрпљење и снисхођење Цркве! После завршетка аријанског насиља, посвуда су почели Сабори православних епископа, на којима су се као оптужени нашли епископи и други клирици, који су раније пришли јереси Арија, а потом се раскајали. Неки су у своје оправдање говорили следеће: „Ми нисмо били јединомишљеници Арија. Не! Али, ми смо расудили да, ако иступимо са протестом, послаће нас у прогонство и на наше катедре сешће други, прави аријанци, који ће коначно погубити Цркву. Због тога смо решили прихватити јерес и прикривати се, као да се и ми придржавамо аријанских убеђења“.

Заиста чудовишна икономија, драги оче Теодорите. Но, послушај, шта је било даље: Сабори, пројављујући икономију, нису осудили ту заиста чудовишну икономију. Оне епископе, који нису били руководитељи и заштитници јереси, него су просто поставили свој печат испод јеретичког вероисповедања, не само да су поново примљени у лоно Цркве, него су их поставили на епископске катедре! Ето како су, драги оче Теодорите, поступали Сабори. Говорећи о томе, св. Атанасије Велики не само саопштава о своме сагласју са произашлим догађајима на Саборима и поздравља их, него побуђује и свог духовног сина и саслужитеља Руфинијана, како он сам сведочи, држати се донетих одлука Сабора и не порицати Саборе за пројављено ванредно снисхођење. Свети Атанасије саветује Руфинијана и довести те саборске одлуке до посведочења клиру и народу, да би и они дознали истинито стање ствари и не иступали критиком против њега (Руфинијана) за то, што је сувише мекан у односу на јеретике. (Као што видиш, оче Теодорите, твоје колеге – „суперревнитељи“ и „суперправославци“ – постојали су у сва времена). Ево шта пише св. Атанасије Велики:

„ ... После заустављања насиља био је Сабор, при учешћу епископа унутрашњих области. Такође био је Сабор наших саслужитеља у Грчкој и епископа у Шпанији и Галији. Као и код нас, тако и посвуда, подигли су пале и предводитељима нечестија опростили, уколико су се покајали, но не давши им места у клиру; а онима, који нису припадали главарима нечестија, него су били увучени нуждом и силом, одлучено је дати им, како опроштај, тако и место у клиру, тим пре што су они дали убедљива оправдања, и показало се, да су они деловали по икономији.[4] Јер они су тврдили, да се нису обраћали у нечестивост, но, како на њихова места не би били постављени непознати нечестивци, и не би растргли учење Цркве, пре су се сагласили саучествовати насиљу и узети на себе бреме, него погубити народ. Од њих речено звучало је праведно, јер су се они ослањали на пример Арона, брата Мојсијевог, који је у пустињи саучествовао народу у нарушењу заповести, оправдавајући себе тиме, што је то урадио да би народ задржао од повратка у Египат: пребивајћи у пустињи, народ би се могао и одрећи од нечестија, а ако би се вратио у Египат, то би се поново погрузио у таму идолопоклонства. Из тог разлога, признано им је као дозвољено установљење у клиру, а обманутима и насилно пострадавшима дат је опроштај. Имадох смелости сматрати да ће и твоје богољубље одобрити донету одлуку и сагласивши се са њом, неће нас почети осуђивати за измирење. Саблагоизволи прочитати то и теби подчињеном свештенству и народу, да и они знајући све, не би тебе порицали за такво расположење ка подобним људима“.

Ти пишеш, - „показује се, да отац Епифаније, бавећи се црквеним питањима, сматра да Црква – то су само епископи!“, и да, како кажеш, „све у Цркви износи се на суд савести народа, који и јесте стражар и чувар Православља“. Нећу се подробно занимати тумачењем твога мишљења, да не би почињао нову тему и не продужавати писмо. Ограничићу се само са две примедбе:

Прво, нигде и никада нисам говорио, да Црква – „то су само епископи“. Говорио сам само то да епископи – то су генерали. И тако, ако ми признајемо епископе Грчке Цркве православнима (у чију православност сам лично тврдо убеђен), то неможемо да их забрањујемо и дижемо устанке против њих. А ако би их сматрали издајницима, тада би јавно објавили о томе и потом би почели решавати, шта нам ваља чинити. То и само то, било је мноме написано.

Друго: Ти тврдиш, да „све у Цркви износи се на суд савести народа, који је стражар и чувар православља“. И шта из тога произилази, драги оче Теодорите? То, што твој дрски поступак изласка из Грчке Цркве – добија оправдање? Све то изгледало би другачије, уколико би ти говорио, што си „ тако поступио, јер ти је тако говорила савест“. Зашто ти тражиш себи подршку у „савести народа“? „Савест“ каквог „народа“ управила те је ка извршењу таквог поступка? Савест твојих јединомишљеника? Осим тога, зар код нас, оче Теодорите, нема народа? Зар около нас нема мноштва верујућих душа, које са страхом и трепетом раде над својим спасењем? Зар само епископи чине Грчку Цркву? Зар у Њој нема народа?[5]

И тако, савест тог народа не сматра епископе Грчке Цркве издајницима! Како би ти желео да ми поступимо? Да све то пренебрегнемо, обративши пажњу на савест народа – твојих једномишљеника? Но, због чега? Њих је више? Није! Они су мудрији? Нису! Духовнији? Не! Светији? Не! Тада, због чега? Твоја сабраћа, светогорски оци – зилоти, похваљујући на сва уста раскол учињен од стране приврженика св. Јована Златоустог, после његовог незаконог лишења од катедре, прогонства светитеља и постављања на патријаршијски трон Арсакија, пишу: „Следствено, ти свети (то јест следбеници св. Јована Златоустог) нису ни сачекали саборног решења, које би низвргло из чина Арсакија, ни епископе, који су стојали на челу устанка (против. св. Јована прим. прев.).

Ти не пишеш ништа слично томе, очевидно због тога што је теби, више него што је то њима, познато, да:

а) На челу раскола било је 40 епископа, такозваних Јовановаца, који су одбили ступити у општење са наследницима св. Јована.

б) раскол, о коме иде реч, произашао је упркос строгој наредби светитеља Јована Златоустог, да његови пријатељи - епископи, који нису потписали пресуду против њега, а због избегавања раскола, сачувају обштење са његовим наследником.[6] Ево шта о томе пишу хронике: „Било нас је 40 епископа, који су седели заједно са Јованом у епископском дому ... Када смо се нашли у великом замешатељству, Јован, надахнут Духом Светим, рече свима:

„Молите се браћо, и ако волите Христа и ради мене, нека нико не оставља своју Цркву ...“ Држани неизразивом жалошћу, једни су плакали, други напустили сабрање ... Он је пак замолио све, који су шетали тамо и овамо подобно зујећим пчелама, вратити се на Сабор, и говорећи: „Седите браћо, и не плачите много се жалостећи због мене, јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Филп. 1, 21) – јер он[7] (који ово рече), би посечен мачем због необичне смелости ... А један од присутних, крикнувши при тим речима, произнесе: „Да! Но ми оплакујемо наше сиротство, удовство Цркве, нарушавање заповести ...“ Ударивши кажипрстом по длану леве руке ... Јован рече своме сабеседнику: „Доста је брате, не говори много, но рекох, - Цркве ваше не остављајте[8], јер није учење почело са мном, и неће се на мени завршити ...“ После тих речи, почео је говорити Елвисије, епископ Апамеје Витинске: „Неизбежно је, да ћемо ми, који останемо у својим Црквама, бити принуђени на општење и к томе, дати и своје потписе“. Свети пак Јован, одговорио је: „Обштење имајте, да не би произашао раскол у Цркви[9], а потписа својих не стављајте, јер размисливши, ја у самом себи не дознах ничега, достојно низвргнућа“. (ђакон Паладије, епископ Еленопољски, са Теодоритом, римским ђаконом, писавши о животу св. Јована Златоустог, епископа Константинопољског, глава 8/ Пер. Балаховскойю M.: ИМ-ЛИ РАН, С. 67-68 2002. С 67-68)

Ти пишеш, да сам „противник помиритељског духа, и да ће безусловно, зарад пажње силника овога света, мој следећи корак бити продаја оних вредности које данас браним“[10]. Нисам знао, да си примивши монашки постриг, ти добио и дар пророштва (или у крајњој мери прозорљивости). Иначе, како би ти прорицао са таквом тачношћу мој следећи корак? Драги оче Теодорите! Као старији по узрасту и као свештеник (мада и недостојан, но свештеник) Господњи, желим ти дати један савет: обрати пажњу на себе! Да ли ћемо ми, ја или било ко други, доћи до „продаје вредности“или ћемо постати мученици за веру - зна само Господ Сведржитељ. Ни у најмањој мери мене не погађају твоје увреде, него ме брине, теби својствена самоувереност. „Не горди се, него се бој“. Бој се да твоја самоувереност не буде посрамљена, као што се десило са апостолом Петром. Остави своја пророштва о мом безусловном следећем кораку ка издаји, или неког другог човека, и стичи смиреномудрије. Ако ме Благодат Божија напусти због мноштва мојих грехова, можда пређем не у римокатоличанство, него одем у идолопоклонство. Сећајући се једног од 40 мученика, дрхтим. Но, ко је осигуран? Оче Теодорите, остави пророштва на рачун других, и обрати пажњу на самог себе.

Писао сам и о погледима великог савременог богослова и исповедника ( а не просто „благочестивог научника“, како њега оцењује твоје великоумље) оца Јустина (Поповића), желећи просто да представим пример благоразумног односа. Ти се пак изражаваш против тог примера, приводећи следеће: „Сваки који говори било шта против установљеног, макар он постио, живео у чистоти, био прозорљивцем, творио знамења и чудеса, јавља се вуком у овчијој кожи који растрже овце“! Те речи биле би, жали Боже, потпуно умесне неком другом, но када реч иде о оцу Јустину (Поповићу), тада већ сувише далеко одлазиш, драги оче Теодорите. И тако – Јустин (Поповић) је за тебе – вук који растрже овце?[11]Бог нека те обузда, јер је још неизвесно до чега ти можеш доћи ...

Драги оче Теодорите, у свештеној галерији патрологије постоји један знаменити „портрет“, твој и твојих пријатеља – надзилота. Сличност је, треба се рећи, поражавајућа. Ретко уметнику успева правдоподобно, тако задивљујуће и тако опитно насликати црте портретисаног. Ко је написао твој портрет? Светитељ Теофилакт Бугарски. И када је он био завршен? Около 800 година уназад. Но, очигледно је, уметник је имао дар прозорљивости и смогао је изразити будуће као садашње ... И тако, ја завршавам, а продужава свети Теофилакт, архиепископ Бугарски:

„ Али остаје нам уразумит и то мноштво наших, који мада и ревнују „но не по разуму“ (Рим. 10,2) и који, што је још страшније, из самољубља раздиру Тело Христово ... Браћо, не треба тражити од свих све, а такође ни уступати свима у свему ... Стога, уколико се код западних у нечему греши у догматском, потресајући отачку веру, а таквим се јавља њихов додатак ка Символу о Светоме Духу, тада се управо у томе и састоји главна опасност; и уколико они не сматрају нужним то исправити, тада им је недопустиво у томе им попуштати ... Но, уколико су догмати код њих у поретку, и они избегавају новине (у догматима, прим. прев), али се од њихових презвитера са љубављу чува њима драги опресноци (бесквасни хлебови – хостије, прим. прев) и постови, и они отпадну од нас када ми тражимо једномислије и у тим питањима, тада ти буди Павлом, који показује себе „онима који су под законом као под законом“[12] (1 Кор., 9, 20), и очишћава се заједно са онима, који имају завет, и стриже главу, и узима на себе трошкове за жртве за очишћење (Дела ап. 21, 23-24), и обрезује Тимотеја (Дела ап. 16,3), - онај који сматра законску правду сујетном (Флп. 3, 6-8) ...” (PG 126, 240A-249B)

Како ћеш ти сада поступити, оче Теодорите, не нашавши у себи сила превазићи ни календарску реформу и видевши у њој ... „опасност за спасење верних“. Хоћеш ли поступати као св. Теофилакт, који је по ванредној икономији трпео и бесквасне хлебове латињана итд. Или ћеш га објавити неученим или издајником? Но, овај блажени муж, предвидео је могућност и таквог односа, па је у почетку наведеног текста поставио следеће речи: „Но, нажалост, може устати било ко из самих верника, највише горећих и верујућих за Православље, и оптужити нас за незнање и неспособност разабрати се у Боженственим предметима, или пак за охладнелост и издају нашег дела“[13] (PG 126, 224C-D). И тако, он се нимало не би изненадио уколико би га и ти уписао у издајнике.

С дубоком љубављу у Христу

архимандрит Епифаније

превод са руског и коментари: игуман Манастира Врањина

јеромонах Петар (Драгојловић)

неке од извора у тексту навео је приређивач књиге «Две крајности – екуменизам и зилотство» , издања на руском језику, јрм. Никанор (Лепешев)

подвлачења – игуман Петар

[1] Овде ћемо изнети само један део, иначе веома дугог писма блаженопочившег старца Епифанија (1930 – +1989) „зилотском“ монаху Теодориту, јер други делови овог писма, који се баве келендарским и неким другим питањима, нису од толиког значаја у нашој црквеној данашњици, те смо их само негде и узгред поменули. Писмо је један део веома поучне књиге архимандрита Епифанија која носи назив „Две крајности – екуменизам и зилотство“, Издавачка кућа „Света Гора“ , Москва, 2009. (прим. прев.)

[2] Под овим појмом знаменити старац Епифаније подразумева привремено снисхођење некој Цркви или појединцу, због неког, од њих исказаног јеретичког става или учења. То снисхођење се никако не односи на саму јерес тј. према самом нечестивом учењу, што старац у даљем делу писма прецизно образлаже.

[3] За овакву икономију која је својствена Цркви од првих векова, не знају или некада и неће да знају многи следбеници монаха Артемија који због свог незнања или пак намерног незнања, зависно о коме се ради, не схватају Дух Цркве и дух Њеног снисхођења. Стога и осуђују по својој брзоплетости и тако, мислећи да Богу службу чине, нажалост ђаволу тамјан приносе.

[4]Шта би следбеници монаха Артемија рекли тада светоме Атанасију Великоме, кад данас за многа мања снисхођења по аутоматизму узвикују: Издајник! Јуда! Јеретик! Вероватно би га и данас стављали на стуб срама, само стога јер због своје острашћености не могу да разумеју „шта је ширина и дужина и дубина и висина“ Љубави Божије (Еф. 3, 18).

[5] И ово као да је написано и за данашње произвољне примедбе Артемијевих следбеника који своје следбенике уставше против Цркве називају „савешћу Цркве“, а огромну већину верника који су остали у Цркви, верни свом Сабору и својим канонским епископима, свесно или несвесно превиђају.

[6] На жалост, следбеници монаха Артемија ни дан данас, ни себи а ни другима, неће или не могу да признају, да светитељи Цркве Божије никада нису желели правити неку своју „Цркву“ и стварати расколе - иако су неправедно осуђени, као што је то био и пример са св. Јованом Златоустим. Штавише, дрско кривотворећи Златоустове речи, ови несретни људи своје одвајање од Цркве и свој трагични пад, покушавају оправдати самим Златоустом и тиме само умножавају свој грех. Но, Златоустов пример чувања јединства Цркве Божије, следовали су у историји Цркве многи светитељи. Такви примери су и св. Фотије Велики и св. Нектарије Егински и многи други. Свети Фотије је два пута на правди Божијој свргаван, али раскол никада није правио, док је монах Артемије и поред многобројних канонских кривица, основао своју парасинагогу. Свети Нектарије Егински протеран је из Египта без оправданог разлога, и мада никада и није имао своју епархију, није је ни после протеривања самопроглашавао, већ се смирио пред тајном страдања за Христа, поживевши као сведок – мартир - мученик Живога Бога. Слични примери, су и велики оци наших времена, који иако се нису слагали са неким појавама у својој Цркви, ипак су остали у Њој и нису кренули у прављење неке своје цркве. (преподобни Јустин Ћелијски, старац Порфирије, старац Николај (Гурјанов), старац Јаков (Цаликис), старац Јован (Крестјанкин). На пример, преподобни Јустин Ћелијски написао је читаву књигу против недозвољене врсте екуменизма (не против православног икуменизма, прим. прев.), а остао је до краја верно чедо СПЦ, не стваравши никада неку своју цркву или правећи раскол у народу.

[7] св. Апостол Павле

[8] На жалост монах Артемије је оставио чак читаву СПЦ, а један мањи део његовог монаштва, без благослова надлежног епископа, оставио је своје светиње – Манастир Црну Реку, Архангеле, Кончуљ, ...

[9] На жалост многи од следбеника монаха Артемија без имало страха Божијег отворено фалсификују историју Цркве и дрско говоре и пишу отворену лаж тј. да је свети Јован Златоусти позивао на раскол. Но, сам их Златоусти светитељ најбоље и најдиректније разобличава у таквој неистини.

[10] Слично овоме и данашњи следбеници монаха Артемија, у својој духовној прелести, веома често „пророчки“, а у ствари жалосно подозритељски клевећу многе од архијереја или свештенослужитеља СПЦ и то сматрају борбом за веру отаца.

[11] Као што су онда грчки „зилоти“ клеветали преподобног Јустина Ћелијског, тако пак данас, српски „зилоти“ клевећу највеће данашње српске духовне горостасе – владику Бачког Г. Иринеја, умировљеног владику Г. Атанасија (Јефтића), митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија ...

[12] Данашњи зилоти не по разуму, да су живели у оно време, вероватно би одмах по својој брзоплетости и неразумевању, слично „зилотима“ у свим временима, одмах осудили св. Теофилакта за – новотарство, гажење предања и канона, а они најнеразумнији, чак и за јерес и издају Бога.

[13] Светитељ Теофилакт кроз ове речи разобличава све оне који се, слично оновременим ревнитељима не по разуму, буду јавиљали у сва времена - цедећи комарце и гутајући камиле (Мт 23; 24).

[Скопљанац]

Оци, хвала Вам! Старац Епифаније је неисцрпна ризница! А сви га некако запостављају поред, такође колоса Православља (то је неспорно), стараца Пајсија, Порфирија, Софронија, Јакова Цаликиса, Јефрема Катунакијског, Јосифа Исихасте, Јосифа Ватопедског, Емилијана Симонопетритског... Дајте нам још блага старчевог, тражи нам душа ту Воду Живу, ту Незалазну Светлост, чији је старац Епифаније сведок... Његовим молитвама да нас помилује Господ!

[Sherlock H.]

Mene pomalo podseca na Tasu

Sve u svemu, svaka cast!

[jermel]

... Дајте нам још блага старчевог, тражи нам душа ту Воду Живу, ту Незалазну Светлост, чији је старац Епифаније сведок... Његовим молитвама да нас помилује Господ!

https://www.pouke.org/forum/topic/15069-%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5/page__p__499539#entry499539