Monaštvo i volja za moć... problem ili LOL

[Лазар Нешић]

Ponavljam, opovrgavanje stava koji zastupate ne znaci da obezvredjujem licno vas. Ako ste stekli takav utisak, zaista mi je zao.

Pogotovo sto znam za bol zbog (neprirodne, tragicne, prijevremene) smrti bliske osobe, i kakav je misaoni proces tada u covjeku... Gnjev na sve i svja, trazenje krivca, jer, mora ga biti...

Не, ја опет кажем, то су ваше пројекције, на жалост.

Јер, ова тема нема никакве везе са мојим гневом, иако сам гневан на штошта у животу.

Ова је тема јасна из самог наслова.

Ваш особни проблем је што упорно не желите да се оријентишете на задату тему и нешто допринесете истој.

Можда и више нема шта да се каже, али је онда боље ћутати.

Видећемо, набасао сам скоро на једну озбиљну књигу о настанку једног посебног типа, боље да кажем стила црквеног живота: ради се о фигури монаха-епископа. Почео сам да читам, па ћемо је једног дана и превести. За сада, аутор књиге озбиљно износи чињеницу да је монаштво у почетку било неспојиво са јерархијским чиновима...а наравно, све на основу озбиљног проучавања извора.

[Дијана.]

Pa Lazare, nisam jedina koja vam je to rekla. Covjek uvijek porice nesto cega nije svjestan,a pogled sa strane moze pomoci da se osvijesti. Ali naravno to su licne stvari, i ne ticu me se. S te strane prigovor stoji.

Na temu sam rekla da, posto svi mi ovde baratamo uopstavanjem svojih iskustava, po mom iskustvu, monastvo jeste jos uvijek ono sto i treba da bude - so zemlji (a ako so obljutavi...). Odbijam da prihvatim tek tako da je obljutavila. Smatram da, kad/ako nestane pravog monastva, da ce nestati i nas, i ovog svijeta koji u zlu lezi. Da ni kad je u pitanju monastvo, ni svjetovno svestenstvo, ne treba da pljujemo po svojoj crkvi, tj. bar ne ovako javno, pristupacno sirokom auditorijumu, i to je nesto vrijedno pomena, pa i ponavljanja. Posebno ne treba da uopstavamo, da od kukolja ne vidimo zito. Mi smo hriscani, i nase oko treba da bude svijetlo; treba da budemo mudri kao zmije a ipak golubije bezazleni.

[Желе Зека]

Мени и даље уопште није јасно шта ће монаси у јерархији-како су онда "умрли за свет" и како могу на прави начин да испуне завете?То је штетно управо за монаштво,које је неопходно Цркви и свету.

Иначе,чуо сам недавно од пријатеља и "тумачење" да монах не би требало да избегава прилику да постане Владика,јер би требало да се духовно усавршава,а бити Владика није нека јуридичка категорија већ пре свега духовна одговорност и узвишеност иако је та узвишеност "дарована"(?!)

[Дијана.]

To je zato sto vladicanstvo shvatamo prije svega kao vlast, a manje kao odgovornost, sluzbu, SLUZENJE. Ta odgovornost je ogromna i mislim da iskrenom Hristovom sluzi mora da se zavrti u glavi od bogobojaznosti a ne od casti i vlasti.

I zato sto monastvo vidimo samo kao odvojeno od svijeta, u nekoj sto nepristupacnijoj zabiti. Ima manastira i u gradovima (u svijetu). Vrlo su korisni tu.

[Лазар Нешић]

On 1/25/2012 at 20:13, Dijana S. рече

I zato sto monastvo vidimo samo kao odvojeno od svijeta, u nekoj sto nepristupacnijoj zabiti.

Не гопођо, опет жестоке погрешне пројекције.

Ево, да и ја вама "са стране" помогнем.

Видите овако: не видимо "ми" тако монаштво, већ је оно само себе таквим прогласило од почетка.

Па, мајка му стара, немојте да се срамотите таквим изјавама.

Информишите се мало пре него што кренете нешто да пишете.

То што сте ви критиковали као погрешно схватање монаштва, јесте суштина, бит, есенција, квидитет истог.

Постајете смешни.

Друга је ствар што се монаштво секуларизовало, од "опомене свету" постало лизање са светом, од "есхатолошке будности" постало саблазан и за незнабошце, али то је њихов проблем.

Ја само желим да се не лажемо, да се не деси оно као код ап. Павла: "јер се због вас хули на име Божије међу незнабошцима"!

 

[angst]

Занимљиво ми како су средили постављање/разрешавање епископа. Тако су сву власт (и моћ!) сакупили у свој затворени круг и нико не може било шта да уради поводом тога...

[Лазар Нешић]

Занимљиво ми како су средили постављање/разрешавање епископа. Тако су сву власт (и моћ!) сакупили у свој затворени круг и нико не може било шта да уради поводом тога...

Да, и не треба сметнути с ума да су неки од највећих светитеља у историји (попут Симеона Новог Богослова) протестовали против тога, тј. против ове апсолутистичке (а не светотајинске) административе власти. Али, слаба вајда...углавном су сви на крају били "склоњени", као што знамо...и као што ће вероватно бити до краја

[Желе Зека]

Да, и не треба сметнути с ума да су неки од највећих светитеља у историји (попут Симеона Новог Богослова) протестовали против тога, тј. против ове апсолутистичке (а не светотајинске) административе власти. Али, слаба вајда...углавном су сви на крају били "склоњени", као што знамо...и као што ће вероватно бити до краја

Онда мора да постоји неки позитивни "трансцедентни" смисао у свему томе

[angst]

...и као што ће вероватно бити до краја

Ти си баш неки песимиста а? Ја се још увек уздам да ће неки десети васељенски сабор да реши проблеме...

[Лазар Нешић]

Ти си баш неки песимиста а? Ја се још увек уздам да ће неки десети васељенски сабор да реши проблеме...

Тешко, али дај БОже

[Желе Зека]

Episkop Ilarion Alfejev: Vi ste svetlost sveta - O MONAŠTVU

Monaštvo ima razne spoljašnje oblike. Ima monaha, koji žive u manastirima, ima i onih koji žive u svetu. Ima monaha koji ispunjavaju crkveno poslušanje, npr. koji predaju u duhovnim seminarijama, ima monaha koji se bave delima milosrđa. Ima monaha sveštenoslužitenja u parohijama. Jednom rečju spoljašnja slika monaškog života može biti veoma raznovrsna. Ali unutrašnja suština se time ne menja. A ona se sastoji, kako se meni čini, iz dve stvari - osamljenosti i u neprestanom stajanju pred Bogom. Prema tome, onaj čovek koji ne oseća priziv prema osamljivanju, a da uz to i sav svoj život bez ostatka može predati Bogu, ne bi trebalo da postane monah.

Ima slučajeva, da mladi ljudi primaju monaštvo, orijentišući se prema ovim ili onim mogućnostima, koje prema njihovom mišljenju, mogu da dobiju ako prime postrig.

Ogromnu i tragičnu grešku čine ljudi, koji primaju postrig radi crkvene karijere. U savremenoj praksi Pravoslavne crkve arijerej može postati samo monah. I dolazi do toga da ljudi koji teže karijeri primaju monaštvo da bi dostigli visok položaj u crkvi. Ali te položaje dostižu samo malobrojni jer je monaha mnogo, a episkopa malo.Nije retkost da takvi ljudi u zrelom dobu dolaze u takvu situaciju da shvate da je njihova želja nedostižna, i da su oni “ispali iz kruga” ili da nisu ni ušli u taj “krug” koji sačinjava kadrove za arhijerejsko služenje. I dolazi do strašne krize. Čovek shvata da je on uništio svoj život, lišivši se mnogo čega radi neke iluzije. Sličnih situacija ne bi trebalo biti. Monaštvo bi trebalo primati samo onda ako je čovek u potpunosti orijentisan na Boga, ako je spreman da da sav svoj život za Boga, da ide kroz uska vrata. Monaštvo - to je maksimalan izraz tog “uskog” puta, o kojem govori Gospod (Mt. 7:13, Lk. 13:24). To je put dostizanja unutrašnjih visina, put unutrašnjeg bogaćenja pri spoljnim gubicima. Primanje postriga radi nekakvih spoljnih ciljeva iskrivljuje samu suštinu monaštva.

Možemo dodati, da postoji savršeno nepravilna tradicija, nasleđena još iz tog vremena, kada se naša Crkva nalazila pod snažnim uticajem zapadne sholastike,- da se pravi razlika između tajni i obreda i da se brak smatra tajnom, a monaški postrig kao oblik crkvenih ceremonija, lišenih suštinskog karaktera. Monaški postrig - isto je takva tajna, kao i druge tajne Crkve, jer sadrži u sebi sve oblike tajne.Čovek koji prima monaštvo, dobija drugo ime, slično kao što se to odvija na krštenju. On se oblači u nove odežde. Kao i u tajni Krštenja, po veri Crkve, čoveku se opraštaju gresi, između ostalih i oni koji predstavljaju kanonsku prepreku za dobijanje svešteničkog čina.I čak je u samom činu monašenja postrig nazvan tajnom, kada onaj koji postriže govori onom kojeg postriže: “Pristupio si ovoj velikoj tajni”. Ali monaštvo se samo tada ostvaruje kao tajna kada se prima po prizivu da bi postalo put unutrašnjeg usavršavanja, put ushođenja čoveka po ovoj “lestvici” zadobijanja dobrodetelji i borbe sa strastima, koju je tako prekrasno opisao u svojoj klasičnoj knjizi sv.Jovan Sinajski.

U kojem slučaju se može reći da se monaštvo nije obavilo kao tajna, da je primanje postriga bilo bezuspešno ili pogrešno? U tom slučaju, kada je čovek primio postrig ili protiv svoje volje, po poslušanju drugom licu ili u suviše ranom uzrastu po sopstvenoj nerazumnosti ili pod uticajem raspoloženja ili entuzijazma, koji su kasnije prošli.Takav čovek, već postavši monah, shvata da je napravio grešku, da on za monaški život uopšte nije predodređen. Iz takve situacije postoje tri izlaza.

Prvi izlaz je da čovek sebe izmeni:on kaže sebi da , pošto je već postao monah, pošto ga je Bog već priveo ovom načinu života, treba da učini sve da monaštvo postane uistinu tajna jedinstva s Bogom.I čovek se trudi uz pomoć Božiju da uskladi svoj život prema neophodnom asketskom načinu života.To je bolja varijanta, ali, nažalost, takvo rešenje je prilično retko.

Češće se susreću druga i treća varijanta. Druga varijanta: čovek ostaje u monaštvu, da ne bi narušio monaške zavete, ali pri tom ne oseća ni radost, ni oduševljenje od toga što je monah, već samo “teško tegli”, proklinjući svoju sudbinu.Treća varijanta: monah napušta manastir, “razmonašuje se”, kako kažu u narodu, postaje mirjanin.

Teško je reći, šta je bolje.S jedne strane monaški zaveti se daju jednom i za svagda, i prema kanonskim pravilima Crkve, čak i onaj monah koji je skinuo sa sebe monašku odeću i stupio u brak, nastavlja da bude monah, ali pali monah, koji živi u grehu. Bivši monasi, koji stupe u brak, ne dobijaju crkveni blagoslov za bračni život i ne mogu biti venčani u crkvi, osim u retkim izuzecima. Takva je tradicija Pravoslavne Crkve. U tom smislu monaški zaveti postavljaju pred čoveka veću odgovornost nego bračni zaveti: Crkva može priznati razvod, ali nikakvo “razmonašenje” crkveni kanoni ne priznaju. I ako u brak može čovek stupiti dva puta, monaški zaveti se ne mogu davati dvaput.

Tokom dve godine moga monaškog života ja sam živeo u manastiru, u kojem je gotovo svaki drugi monah kršio zavet i odlazio iz manastira. Neki od onih koji su otišli su se ženili. Po pravilu, takvi brakovi su bili nesretni i brzo su se raspadali. Sećam se slučaja, kada je čovek napustio monaštvo samo dva dana posle postriga, što je bilo potvrda o njegovoj potpunoj unutrašnjoj nespremnosti za monaški život. Sećam se i drugog slučaja: Mladi čovek je stupio u manastir sa velikim entuzijazmom, iskreno je hteo da se odrekne sveta, da vodi svet način života, ali je po prirodi bio društven, svetski čovek, a u manastiru nije našao tu duhovnu hranu, to duhovno rukovodstvo koje bi ga moglo zadržati na putu monaškog života, i učiniti taj duhovni život ispunjenim. Na kraju je počeo da gubi trezvenost i kontrolu nad sobom, počeo je da ide u grad, da se viđa sa ženama, počeo da svira u rok-grupi (u prošlosti je bio muzičar) .Dalje- alkohol, narkotici. Na kraju je otišao iz manastira, oženio se, razveo se i ne doživevši 40 godina umro je od predoziranja narkoticima. Takvi i drugi slični slučajevi učvrstili su me u uverenju da rešenje o monaškom postrigu može biti doneseno samo kroz veoma trezveno i ozbiljno razmišljanje, samo nakon što je želja da se živi monaškim životom čvrsto utvrđena, kada se čovek uveri da je to njegov priziv, samo posle dugog ispitivanja.

Veoma često kontaktiram sa mladim ljudima, koji se nalaze na raskrsnici. Neki od njih govore: “Razmišljao sam o monaštvu, ali u meni je sumnja, kolebanje.” Takvim ljudima obično govorim, da sve dotle dok kod njih postoji i senka sumnje, pa i malo kolebanje, ne bi trebalo da prime monaštvo. Savetujem da ne žure, da pričekaju bar tri godine, a zatim da provere da nije oslabila ova želja, da se nije ohladila i ako se ona sačuvala, tada mogu da se reše da prime monaštvo. Greška može imati kobne posledice, tako da pošto da monaški zavet, a zatim shvati da monaštvo nije po njegovim silama, čovek retko može biti sposoban da se vrati u normalan život.On ostaje ceo svoj budući život duhovno istraumiran, moralno obogaljen.

Kao i brak, i monaštvo ima svoju dinamičnost, i monah se može razvijati u pozitivnom ili u negativnom smeru. U monaštvu čovek ne stoji u mestu: on ili je na putu ka Bogu, malo pomalo skupljajući duhovni potencijal ili postepeno gubi one male početničke zalihe, koje poseduje svaki onaj čovek koji je primio monaštvo. U tom smislu, naravno, veoma je važno da je čovek od samog početka pravilno nastrojen. Kao i u braku u monaštvu je moguća početnička euforija, a posle nje razočarenje. Dešava se da primivši postrig čovek prvih dana ili meseci živi jednostavno rečeno - na nebu, sretan je, čini mu se da su se ostvarili njegovi snovi, da je monaški život baš to što je on tražio. Ali posle toga dolazi do otrežnjenja. Čovek počinje sagledavati da i monaški život ima svoje teškoće i iskušenja na koje on nije bio spreman.Veoma je važno preživeti taj kritični momenat. Ako u braku supružnici mogu udvoje prebroditi kritične situacije, u monaštvu je čovek ostavljen sam sa sobom. Naravno on nije sam, ako prebiva u Bogu, ali monah često nema podršku od ljudi. Često mu nedostaje pravilno duhovno rukovodstvo, posebno u naše vreme, u kojem iskusnih duhovnika ima malo.

U sovjetsko vreme u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi je bilo samo 18 manastira, ali čak i tada su se žalili da im nedostaju iskusni duhovni rukovodioci. Danas je broj manastira prešao 500, ali broj duhovno iskusnih nastavnika se nije povećao. Duhovni rukovodioci treba da uzrastaju desetinama godina, i da bi oni uzrasli, treba da postoji trajna monaška tradicija. Sami duhovnici treba da budu učenici iskusnih nastavnika. Sila monaštva se sastoji upravo u nasledju duhovnog rukovođenja, koje, kao i apostolsko nasledje, počinje od prvih hrišćanskih vremena: duhovno iskustvo se prenosi od učitelja učeniku, a posle učenik sam postaje učitelj i prenosi iskustvo svojim učenicima.

U istoriji hrišćanske svetosti nije mali broj primera kada se monaški opit prenosio od učitelja učeniku. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je bio učenik prepodobnog Simeona Isposnika. Dobivši od učitelja velika znanja u oblasti asketskog i mističkog života, on ih je zapisao i predao svojim učenicima. Nikita Stitat, koji je napisao žitije Simeona Novog Bogoslova, bio je njegov blizak učenik. I sam Nikita Stitat je, naravno, imao učenike. Neprekidan tok nasledjivanja duhovnog iskustva se prenosi od davnih vremena do naših dana. Čak i u sovjetsko vreme u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi ovaj tok se nije prekidao, iako je bio oslabljen: duhovno iskusni rukovodioci, starci, bili su tih godina velika retkost, ali su oni ipak postojali.

A šta se dešava sada? Otvori se manji manastir, episkop postavi tamo 23-godišnjeg igumana, taj uzme sebi nekoliko dvadesetogodišnjih poslušnika, i oni počinju jedan drugoga da vaspitavaju. Nema nikakve garancije da će mladić, koji je postavljen tamo za namesnika samo radi toga jer je bilo potrebno da crkva koja je dobila manastir nekoga hitno tamo naseli, zaista i postati dobar nastavnik za mladiće koji su došli ovde, iako možda i sa velikim entuzijazmom i zagrejanošću, ali usled nedostatka duhovnog rukovodstva , mogli bi se razočarati i naći na krivom putu.

Meni se čini da, isto kao i primanje svešteničkog čina, tako i primanje monaštva treba da bude u zrelom dobu. U davnim vremenima ne samo da nisu postrizavali petnaestogodišnjake, sedamnaestogodišnjake, nego čak ni dvadesetogodišnjake. Na postrig se spremalo veoma dugo. Pre nego što će stupiti u manastir, čovek je dugo razmišljao o tome. Niko nije insistirao da on ide u manastir, kako to sada čine neki duhovnici, podstičući mlade da prime monaštvo. Stupivši u manastir, čovek se dugo nalazio u zvanju poslušnika, i ako bi se razočarao, mogao je mirno da ode, i da živi duhovno ispunjenim životom i u svetu.I samo ako bi čovek provevši mnogo vremena u manastiru, shvatio da je to njegov put, tada bi ga postrigali. Na takav način postrig nije postajao početak njegovog monaškog životnog puta, nego nastavak njegovog dugogodišnjeg opita: postrig je tada bio potvrda da je čovek prizvan u monaštvo, da njegova želja da postane monah nije bila nezrela, brzopleta, nego da je to bila njegova sopstvena želja, a ne želja nekog drugog koji se trudio da ga prinudi na monaštvo.

Preuzeto sa http://orthodoxia.org/hilarion/books

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Лазар Нешић]

Добар је Алфејев.

Још негде сам читао његову жестоку критику "размаженог" монаштва...

[Желе Зека]

Иначе,ово је само део текста.Мени се допало.Каже да је он сам замонашен у двадесетој, али да то ипак није препоручљиво,јер је он једноставно имао среће.

[Лазар Нешић]

E, čisto da se setimo ove legendarne teme ...

[Панарет]

Мада, није реч овде само о жељи за епископством, чини ми се да је прича ипак шира.