РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

[marija]

Proskomidija

Ovaj, prvi deo Liturgije obavlja sveštenik u oltaru tiho dok druga dva

govori glasno.

Proskomidija – grcki znaci prinošenje. Tako se zove i bogoslužbeno

pripremanje hleba i vina za Liturgiju po narocitom obredu, u posebnom delu

oltara koji se zove proskomidija ili žrtvenik.

Sveštenik, potpuno obucen u liturgijsku odecu, pere ruke govoreci stihove

Psalma 26:6-12. Time pokazuje da sa telesno a takodje i sa duhovnom

cistotom treba pristupati obavljanju svetih radnji. Zatim pristupa

žrtveniku, da tu pripremi Casne darove.

Casni darovi,  zovu se hleb (prosfora) i vino spremeljeni za sveto

pričešce. Iz hleba se vade posebni delovi koje sveštenik priprema za

pricešce i koje stavlja na diskos (mali okrugli tanjiric) i preko toga se

stavi zvezda koja nas podseca na vitlejemsku zvezdu više mesta gde se

rodio Gospod Isus Hristos.  U putir (pehar) sipa vodu i vino i onda sve to

(hleb na diskosu i vinou putiru) pokrije sa po jednim pokrivacem – darkom,

pa oboje prekrije vozduhom (prekrivac).

Ostatak od prosfore isece se na manje delice, koji se po završenoj

Liturgiji deli vernima. To je anafora (nafora) koja nas podseca na

nekadašnje zajednicke trpeze hrišcanske zajednice – agape.

Pošto se okadi oltar i Crkvu, sveštenik pocinje glasno drugi deo

Liturgije, koji se objavljuje zvonjenjem zvona.

Proskomidija

Ovaj, prvi deo Liturgije obavlja sveštenik u oltaru tiho dok druga dva govori glasno.

Proskomidija – grcki znaci prinošenje. Tako se zove i bogoslužbeno pripremanje hleba i vina za Liturgiju po narocitom obredu, u posebnom delu oltara koji se zove proskomidija ili žrtvenik.

Sveštenik, potpuno obucen u liturgijsku odecu, pere ruke govoreci stihove Psalma 26:6-12. Time pokazuje da sa telesno a takodje i sa duhovnom cistotom treba pristupati obavljanju svetih radnji. Zatim pristupa žrtveniku, da tu pripremi Casne darove.

Casni darovi,  zovu se hleb (prosfora) i vino spremeljeni za sveto pricešce. Iz hleba se vade posebni delovi koje sveštenik priprema za pricešce i koje stavlja na diskos (mali okrugli tanjiric) i preko toga se stavi zvezda koja nas podseca na vitlejemsku zvezdu više mesta gde se rodio Gospod Isus Hristos.  U putir (pehar) sipa vodu i vino i onda sve to (hleb na diskosu i vinou putiru) pokrije sa po jednim pokrivacem – darkom, pa oboje prekrije vozduhom (prekrivac).

Ostatak od prosfore isece se na manje delice, koji se po završenoj Liturgiji deli vernima. To je anafora (nafora) koja nas podseca na nekadašnje zajednicke trpeze hrišcanske zajednice – agape.

Pošto se okadi oltar i Crkvu, sveštenik pocinje glasno drugi deo Liturgije, koji se objavljuje zvonjenjem zvona.

Liturgija oglašenih (katihumena) - nekrštenih

Oglašeni (katihumeni) su bili nekršteni koji su se pripremali za prelazak u hrišcansku veru.. Crkva ih je poducavala hrišcanstvu te im je dopuštala da prisustvuju ovom delu Liturgije jer su i na taj nacin ucili o hrišcanstvu. Na poziv onoga koji je vodio Sv. liturgiju (sveštenika ili djakona) «koji ste oglašeni izidjite» morali su da napuste hram i posle toga je pocinjao treci deo Sv. Liturgije – Liturgija vernih.

Oglašenima nije bio dozvoljen pristup u «ladju» hrama vec su stajali sve vreme u priprati – prvi deo hrama.

Liturgija katikumena sastoji se od:

- jektenija (niz molitava) koje govori sveštenik (ili djakon) a narod odgovara Gospodi, pomiluj.

-  Vozglasa (kratka slavljenja Boga) koje sveštenik izgovara glasno a narod odgovara sa AMIN

- antifona, koje je pevanje (odnosno citanje) stihova iz psalama

- malog ophoda (mali vhod). Sveštenik otvara carske dveri (srednja vrata na oltaru), uzima sv. Evandjelje, obilazi oko sv. prestola (casne trpeze), zatim. dok za pevnicom pevaju, izlazi iz oltara u hram, staje iza amvona (okruglo postolje ispred oltara) i tiho govori molitvu vhoda; posle završene molitve dolazi pred carske dveri i držeci visoko sv. Evandjelje, cini njime znak krsta i govori: «Premudrost, pravo stojmo». Ovim sveštenik želi da skrene pažnju prisutnim vernicima, da pravo stojeci saslušaju Božiju premudrost, koju ce uskoro cuti iz Apostola i Evandjelja. Sv. Evandjelje simvolizuje Isusa Hrista, a ophod sa Evandjeljem predstavlja dolazak Sina Božijeg na svet radi propovedanja Evandjelja.

- citanja Apostola - U Apostolu se citaju odlomci iz Dela svetih apostola ili iz Poslanica svetih apostola.

    U Delima sv. apostola govori se o delatnosti sv. apostola posle Hristova 

    vaskrsenja, o osnivanju i o brzom širenju hrišcanstva.

- Poslanice sv. apostola su pisma apostola prvim hrišcanskim zajednicama. Tu su tumacenja ucenja našeg Gospoda, Isusa Hrista. Za vreme citanja Apostola sveštenik kadi oltar i ceo hram sa soleje (prostor ispred oltara), - da bi time oznacio kako se citanjem sv. Evandjelja raširio dar Duha Svetoga, i kako se izlio po svim krajevima sveta i u duše vernih miomiris Hristova ucenja.

- citanje sv. Evandjelja -  Evandjelje jeste Rec Božija.

- sugube jektinije koju sveštenik govori – molimo od Gospoda milost: za prisutne, za patrijarha, našeg vladiku, prestolonaslednika, za naše najbliže za sve hrišcane, za naše preminule.....

- jektenije za oglašene koju sveštenik govori – poziva ih da se pomole Gospodu i moli od Gospoda milost i da ih nauci rečju Istine, da im otkrije sv. Evandjelje, da ih sjedini sa svojom sabornom i apostolskom Crkvom i da ih primi u Svoje izabrano stado. Na kraju ih poziva da napuste hram i poziva verne da se opet u miru pomole Gospodu, cime pocinje treci deo Sv. Liturgije.

[marija]

Liturgija vernih

Trecem delu Sv. liturgije – Liturgiji vernih, mogu da prisustvuju samo

oni, koji su vec primili tajnu krštenja, dakle verni, otkuda je došao i

sam naziv ovog dela Liturgije. Ovaj deo Sv. liturgije sastoji iz:

1 molitava upucenih Gospodu za dobrobit celoga sveta i prisutnih vernih

2 velikog ophoda (veliki vhod)

3 ispovedanja vere (Nikejsko-carigradski Simvol vere)

4 kanona Evharistije

5 osvecenja Casnih darova

6 Sv. Tajna Pricešca

1 Svestenik u oltaru izgovara reci molitve a narod odgovara sa Gospode

        pomiluj – Amin

2      Veliki ophod

Kada su oglašeni pozvani da napuste hram, za pevnicom pocinje da se peva

Heruvimska pesma. Ovom pesmom pozivaju se hrišcani da odbace sada svaku

životnu brigu, to jest da ne misle ništa o imanju, slavi, uživanju, nego

da dostojanstveno prime Cara svih zemaljskih i nebeskih stvorenja sa onom

cašcu, kojom Ga slave andjelske sile na nebu klicuci: «Aliluija».

Dok se peva prvi deo Heruvimske pesme sveštenik, pošto završi molitvu,

otvara carske dveri, kadi oltar i hram, uzima diskos i putir sa Casnim

darovima i izlazi iz oltara u hram. U hodu izgovara reci molitve kojom se

moli za sve.

Posle molitve peva se drugi deo Heruvimske pesme dok sveštenik ulazi u

oltar, stavlja Casne darove na Sv. Presto, okadi ih i, pošto zatvori

carske dveri, navlaci se zavesa.

Casni darovi se prenose radi osvecenja na žrtvu Bogu, što je glavna svrha

Liturgije vernih. Ovaj deo Liturgije simvolicki predstavlja dolazak Isusa

Hrista iz Vitanije u Jerusalim da pretrpi mucenja, stradanja i smrt.

3      Simvol vere

Simvol vere je najkrace izložena istina hrišcanske vere u veroispovedanje

Istocne Pravoslavne Crkve. Simvol vere je tacno utvrdjen i izložen kao

kratka sadržina hrišcanskog ucenja, na prva dva vaseljenska sabora da bi

pravi clanovi Crkve imali narocito obeležje protiv lažnih ucitelja.

Simvol vere zove se zato jer je on obeležavajuci znak, ili zastava

pravoslvanih, kojim se oni kao pravi borci Hristovi razlikuju od svojih

neprijatelja.

«Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje, i svega

vidljivog i nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca

rodjenog pre svih vekova. Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga

istinitog, rodjenog, ne stvorenog, jednosušnog sa Ocem, kroz koga je sve

postalo.

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, ovaplotio se

od Duha Svetog i Marije Djeve i postao covek.

I koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben.

I koji je vaskrsao treci dan po Pismu .

I koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca.

I koji ce opet doci sa slavom da sudi živima i mrtvima,cijem carstvu nece

biti kraja.

(Verujem) I u Duha Svetoga, Gospoda Životvornog, koji od Oca ishodi, kome

se sa Ocem i Sinom zajedno se klanja, i zajedno slavi,  koji je govorio

kroz proroke.

(Verujem) U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.

Cekam vaskrsenje mrtvih.

I život buduceg veka. Amin.

[marija]

4    Kanon Evharistije

Kanon Evharistije je glavni deo i središte Liturgije u kome se obavlja

beskrvna žrtva.

Gospod naš, Isus Hristos, kod ustanovljenja Sv. tajne pricesca, blagodario

je (zahvalio je) Bogu i Ocu i otuda je ova tajna i dobila ime evharistija

- blagodarenje.

Pošto je sveštenik pripremio verne za ucešce pri svetim radnjama koje

dolaze, objavljuje sada da pocinje da prinosi hvalu i blagodarnost

Gospodu, naime da pocinje sama Evharistija.

Pored blagodarenja (zahvalnosti) Bogu sveštenik tiho govori i molitve

kojima slavi Boga, koji je iz ljubavi prema svetu dao Svog jedinca Sina

koji došavši i ispunivši božanski plan spasenja ljudskog roda, one noci

kada je predan – ili upravo kada sam sebe predade za život sveta- uzevši

hleb u svoje svete, preciste i neporocne ruke, blagodarivši,

blagoslovivši, osvetivši i prelomivši dade svojim svetim ucenicima i

apostolima rekavši (tada sveštenik pokazuje na diskos na kome je Sv. agnec

i govori glasno):

«Primite, jedite, ovo je Telo moje, koje se radi vas lomi za oproštenje

greha.»

Pokazujuci na Sv. casu (putir) govori:

«Pijte iz nje svi: ovo je Krv Moja novoga zaveta, koja se radi vas i radi

mnogih izliva za oproštenje greha.»

5  Osvecenje Casnih darova

Nastaje najsvetiji cas na Sv. liturgiji  kada se sveštenik obraca Gospodu

molitvom da posalje Duha Svetoga na nas i na predložene Casne darove,

blagosilja Sv. agnec i tiho govori:

«I ucini hleb ovaj precasnim telom Hrista Tvoga.» Tada zvonce zazvoni dok

verni pevaju «I molimo ti se Bože naš».

Blagosiljajuci Sv. casu sveštenik tiho govori:

«A što je u caši ovoj, (ucini) precasnom krvlju Hrista Tvoga.» Ponovo

zvonce zazvoni a verni pevaju «I molimo ti se Bože naš».

Sveštenik krsnim znakom blagosilja oba Sveta dara « Pretvorivši ih Duhom

Tvojim Svetim.» Zvonce... «I molimo ti se Bože naš». 

Toga trenutka Casni darovi su silom Svetoga Duha osveceni i pretvoreni.

Pretvoren je hleb u istinito telo Hristovo, a vino (sa vodom) u istinitu

krv Njegovu, (iako pred našim ocima ostaje u svom vidu.)

Trenutak osvecenja Darova i njihovog pretvaranja u telo i krv Gospoda

Isusa Hrista je, prema tome najsvetiji i najuzvišeniji trenutak. Stoga se

zvonjenjem velikog zvona opominju ne samo prisutni u hramu na poboznije

moljenje, nego se time objavljuje i svima koji nisu u hramu, dokle god

dopire zvuk zvona, da ostave za casak svoje poslove i da sjedine svoje

molitve sa molitvama koje se u crkvi prinose.

Kao što je žrtva Hristova bila na krstu prinesena  za ceo svet, isto tako

se i evharistijska žrtva prinosi za ceo svet. Ovo se narocito izražava

molitvama posle osvecenja Darova. Sveštenik se moli za one koji su se

pripremili za Sveto pricešce, za žive, za bolesne, za one koji su na putu,

koji plove, za zarobljene, za upokojene.... za sve, i moli Gospšoda da

pošalje milost svoju na njih (nas).

U ovom delu liturgije molimo od Gospoda da nam podari ”sve” što  nam je

potrebno.  Deo Liturgije osvecenja Casnih darova završava se molitvom ”Oce

naš”

[marija]

6 Sv. Tajna Pricešca

Rec pricestiti odnosno pricešcivati se, znaci postajati i sam jedan deo

onih bozanskih tajni, upravo; sudelovati, ucestvovati u njima.

U toku ovog dela liturgije sveštenik se prvo moli Gospodu da razdeli svima

Darove na dobro, svakome prema njegovoj potrebi; plovi s onima koji plove,

putuj s putnicima, bolne isceli, Iscelitelju dusa i tela naših. Posle toga

sveštenik se pricešcuje, dok za pevnicom se peva kinonik (pricstno). Ovom

pesmom se paznja vernika na poboznim mislima.

Pre pricešca u sv. Putir se uliva topla voda da se prikaze zivotvorna

snaga sv. tajne tela i krvi Hristove, a i zato jer je iz probodenog rebra

Spasitelja potekla voda zajedno sa toplom krvlju.

Sveštenik priziva verne da pristupe Sv. pricešcu. Vernici koji su se

pripremali za sv. Pricešce, prilaze i cita se zajednicka molitva u kojoj

vernici ispovedaju da je Gospod Isus Hristos zaista sin Boga Zivoga i da

je dosao u svet da spase gresnike. Mole se vernici i za oprostaj

hotimicnih i nehotimicnih grehova i mole da ih Gospod primi za pricesnika

Tajne Vecere Njegove i da ih se seti u carstvu Svome, kao što se setio i

razbojnika na krstu.

Posle procitane molitve, skrstenih ruku na gudima, vernici jedan po jedan

prilaze i primaju Darove. «Pricešcuje se sluga Boziji (ime), precasnim i

svetim Telom i krvlju Gospoda i Boga i Spasa našeg Isusa Hrista, za

otpuštenje grehova i za zivot vecni. A pricesnik odgovara: Amin».

Za pevnicom se peva «Telo Hristovo primite, izvor besmrtnosti okusite i

dodaje se stih Psalma Okusite i vidite kako je dobar Gospod. Aliluja,

aliluja, aliluja».

Hristos u Sv. Pricešcu dolazi Svojim telom u naše telo, a kada bozanska

hrana dodje u naše duše, vskrsava Hristos u nama i ujedno sa Njim

vaskrsavamo i mi što je krajni cilj svake liturgije.

Posle Sv. Pricešca sveštenik govori molitvu blagodarnosti (zahvalnosti).

Gospodu se zahvaljuje što nam je dozvolio da se pricestimo i moli Ga da

nas ojaca u nasoj veri. Poslednji put se Sveti darovi pokazuju narodu što

predstavlja poslednje javljanje Isusa  Hrista Njegovim ucenicima pre

vaznesenja na nebo.

Sveti Darovi se prenose na zrtvenik (vidi Proskomidija) gde sveštenik

upotrebljava preostale Darove i priprema svete sasude za sledecu

Liturgiju. Podizanje Sv. tajne sa Casnog prestola i postavljanje na

zrtvenik znaci vaznesenje Isusa Hrista na nebo, pošto je završio delo

našeg iskupljenja. Posle kadjenje Sv. darova predstavlja dar Svetoga Duha,

koji je dat Sv. apostolima posle vaskrsenja, izlivanjem Svetoga Duha.

Nastaje trenutak kada sveštenik privodi Liturgiju kraju moleci narod da u

miru izidju i moli se Gospodu: Gospode, koji blagosiljaš one koji Te

blagosiljaju i osvecuješ one koji se uzdaju u Tebe! Spasi narod Svoj i

blagoslovi nasledje Svoje. Sacuvaj punocu Crkve Svoje, osveti one koji

ljube lepotu doma Tvoga. Proslavi ih bozanskom silom Tvojom, i ne ostavi

nas koji se u Tebe nadamo. Mir podari svetu Tvome, Crkvama tvojim,

sveštenicima i svemu narodu Tvome. Jer svaki dobri dar i svaki poklon

savršeni odozgo je, silazi od Tebe, Oca svetlosti, , i Tebi slavu i

blagodarnost i poklonjenje uznosimo – Ocu i Sinu i svetome Duhu- sada i

uvek, i u vekove vekova.

Sveštenik priziva blagoslov Gospodnji da dodje na sve prisutne i jos jedno

kada narod odgovori «Oce blagoslovi» sveštenik završava sa «.....

Molitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Boze naš, smiluj se na

nas». Narod odgovara Amin cime se završava Sveta liturgija.

Svestenik izlazi iz oltara i deli naforu, sto je blagosloven hleb to jest

ostatak prosfore. Davanje nafore cini se u spomen na agape – zajednicke

trpeze hrišcanske zajednice iz prvih vremena Crkve.

[ribar]

ПЕДЕСЕТНИЦА (гр. πεντεκοστη лат. pentecoste, педесетница, педесети дан); догађај и празник силаска Светога Духа у педесети дан по Христовом васкрсењу, наговештен у Староме Завету као месијанско пророчанство (Јоиљ 3,1; уп. Дела 2,1-21). Педесетница се назива "крај празника", дакле догађај којим се довршава историја Спасења остварена у Христу стога што "изливање" Духа на човечанство, или крштење Духом Светим, јесте једна од Месијиних служби. Иако је Дух делао и пре Педесетнице, ипак се Он сада показао у Својој ипостаси, да би историју Спасења довео до савршенства. Сад заправо почиње "икономија" Духа Светога, као онога који сабира народ Божији у Христовоме телу.

Свети Јован Златоусти показује да силаском Светога Духа на апостолску заједницу на дан Педесетнице, Син шаље "дарове помирења" Божијег са вернима, кроз Његову жртву. Између Сина и Духа Светога учинила се не само размена у којој је Син узео залог наше природе коју је узнео на небо и послао нам Свога Духа, него и прослављенога Христа, желећи да покаже да нас је измирио са Оцем, да Га је умилостивио и послао нам као дар Духа Свога. Долазак Духа јесте знак помирења између Бога и човека у Исусу Христу, као што је и заустављање Духа Светога било заиста знак гњева Божијег. Апостол Јован тврди да пре Крста на свету још не беше Дух Свети зато што се још не беше учинило помирење са Богом кроз жртву Сина; а Син се још не беше прославио као правда ради Своје послушности: "...јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен" (Јн. 7,39). Стога сам Спаситељ вели да је Његово Вазнесење потребно да би Духа послао као знак и дар нашег помирења са Богом кроз Његову жртву: "Него вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама" (Јн. 16,7). Према томе, Дух Свети је тај који раздељује дејство жртве Исуса Христа, Он сведочи да смо усиновљени, да смо постали у Христу синови Божији по благодати: "Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија" (Рим. 8,16). Зато нико не може на-звати Исуса Господом до у Духу Светоме (1. Кор. 12,3).

Педесетница представља не само порекло и темељ Цркве него и њен узор, јер око Апостола, у заједници, беху присутни и први хришћански ученици. Дух Свети био је дарован првој апостолској заједници (Дела 4,31), обдаривши је свим оним што је неопходно за хришћански организам: проповедање Јеванђеља, Тајне, харизме, ђаконија. Историјска егзистенција, континуитет са Апостолима и свако свештено дејство Цркве зависи од при-зивања Светога Духа. Црква црпе свој унутрашњи живот из сталног актуализовања Педесетнице, призивањем Духа. Управо зато "ми можемо прослављати Педесетницу у свако време", вели Свети Јован Златоусти (0 Светој Педесетници, Р.О., 50,454).

Слање Духа у времену, на Педесетници, значи и почетак есхатолошког Царства које Црква овде предокуша. Нова Црква јесте слика будуће Цркве (Петар Дамаскин). Зато Црква треба да држи запаљен "огањ" који је Христос бацио на земљу (Лк. 12,49), као што саветује и Свети Апостол Павле: "Духа не гасите" (Еф. 4,30). Силом Светога Духа промениће се лице целе творевине (Откр. 21,1), тако да ће на крају Бог бити Све у свему или, како каже Свети Максим Исповедник, "бића ће постати по благодати оно што је Бог по природи" (Гностичке главе, II, 25, Рум. филок., том II, стр. 75). Он обитава у достојнима и у Будућем Веку чинећи бесмртнима и испуњујући вечном славом тела њихова (Свети Григорије Палама, Беседа на дан силаска Светога Духа, прев. 0. Каћула, Митрпиолија Олшеније, XXIII, 1971, бр. 1-2, стр. 44).

Значај Педесетнице састоји се у томе што од тада Дух Свети коначно улази у историју, у којој време и простор више не постоје безличног присуства, стварног доласка и активног Божијег делања.

[ribar]

ПЕНТАРХИЈА (гр. πεντε + αρχη, пет поглавара): редослед пет патријархата у древној Цркви: Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим. Тај поредак био је утаначен 36. каноном Шестог Васељенског Сабора (680), који иначе само потврђује 3. канон Другог Васељенског Сабора (381) и 28. канон Четвртог Васељенског Сабора (451): "Обновивши уредбе које су дали сто и педесет Светих Отаца који су се сабрали у Богом чуваном царском граду (Константинопољу), и шест стотина и тридесет, који су се сабрали у Халкидону, ми проглашавамо да престо Константинопоља ужива равно првенство са престолом древнога Рима, а у црквеним питањима да буде чествован као и овај, будући други после претходнога, после кога одмах долази престо великога града Александрије, затим Антиохије, а иза њега престо града Јерусалима". Наравно, епископ Рима налази се на том месту не у смислу неког примата у саборној Цркви, него као "primus inter pares" (в. PRIMUS INTER PARES ). Иначе, сваки патријарх имао је ограничену јурисдикцију и помесну одговорност и није испуњавао функцију васељенског карактера у обичним, него само у изузетним случајевима (васељенски сабори), а и тада као члан свеопштег епископског колегија.

ПЕРИХОРЕЗА (гр. περιχωρησις, лат. circumincessio - прожимање, заједничко борављење): кретање у љубави и међупрожимање ипостаси у унутрашњости Тројичнога живота. Бог је један по Својој суштини и постоји Тројично у Његовим ипостасима у савршеном заједничком животу. Божанство ипак није сложена природа од три ипостаси, него је једна суштина у трима савршеним ипостасима. У Богу, дакле, постоји једна суштина, једна воља и једно делање. Божанство чини савршено јединство, али се оно не ограничава и не затвара се у једно лице. Значи, битише јединствено. Бог има Тројични начин постојања. Отац, Син и Дух Свети имају сопствену ипостас, крећући се једна према другој тако да се свака отвара другој без утапања, мешања или сли-вања, него кроз узајамно поседовање. Три ипостаси постоје једна у другој у стању кретања, а то спојено унутрашње кретање у љубави јесте перихореза; јер божанство битише јединствено, перихоретично, сапостојећи Тројично. Зато кад кажемо "Света Тројица" мислимо на Три ипостаси које се налазе једна у другој и узајамно опште, сусрећу се једна са другом не мешајући и не укидајући сопствене ипостасне разлике. У Томосу који је издао Цариградски Сабор 1285. г., а који одбацује тзв. "унију" коју је наметнуо Лионски сусрет (1274), Григорије (Георгије Кипарски), патријарх цариградски, објашњава исхођење (εκπορεθσις) Духа полазећи од монархије Оца, али инсистирајући на узајамности (περιχωρησις) Духа и Сина. Дух исходи од Оца, али сија и манифестује се кроз Сина.

[ribar]

ПОДОБИЈЕ (гр. ομοιωσις - лат. similitudo): стање савршенства које је позван да достигне човек, ство-рен по лику и подобију Божијем (Пост. 1,26), које је изгубио падом у грех и које поново добија у Исусу Христу (Мт. 5,48). Подобије јесте основно усмеравање и кретање лика (в. лик.) ка Божијем савршенству, одакле и динамички карактер православне антропологије и духовности. Ако је лик "природно" својство, подобије је плод слободе и подвига воље, синергије. Подобије је стање које претпоставља слободно и свесно искуство обожујуће благодати. Човек се креће између лика и подобија, превазилазећи на тај начин супротност између "старог" и "новог човека" (Еф. 4,24), између негативног човечанског после пада у грех и новог човечанског, обоженога у Христу. Отуда и питање слободе као самоодређење личности. За оце Цркве, подобије је ширење лепоте лика Божијег по души, просвећењем Светога Духа. То је "облик" који Бог узима у човековој икони. Тако се и ствара специфично црквени естетички речник који обилује духом православне етике: поново доћи на лепоту природе, до царскога лика, обновити првобитну лепоту. Подобије се односи на есхатолошку судбину човечанскога, које је више приказано у пењању "из славе у славу" (II Кор. 3,18) неголи као враћање у изгубљено стање. За Светог Василија Великог, подобије са Богом, онолико колико је могуће човековој природи, представља саму суштину хришћанства (0 пореклу човека, Беседа I, 17, стр. 211) и једнако је са обожењем (0 Духу Светоме IX, 23; XV, 36; стр. 329 и 371).

ПРАВОСЛАВЉЕ (гр. ορθος + δοξα, права вера и право саборно поклоњење): учење које је непосредно, непрекидно и стално повезано са Апостолском Традицијом, и то посредством патристичког и неопатристичког богословља, а формира заједничку веру неподељене Цркве првог миленијума. Православље се поистовећује са самом Апостолском Традицијом онаквом каква је била потврђена и развијана сагласношћу Саборне Цркве. Заправо, дидаскалија или правила апостолске вере основни је критеријум сваке православне традиције. Зато се сваки прекид континуитета са Апостолском Традицијом сматрао као кварење или напуштање Православља, што може да узме било облик јереси, било облик одвојене "вероисповести". Док Православље оправдава догмате апостолским и отачким континуитетом, друге цркве или конфесије, на овај или на онај начин, произашле су чином одвајања и формирањем сопствених конфесионалних традиција. Тако, источне или нехалкидонске Цркве, монофизитског или несторијевског кова, појавиле су се у V веку, у тренутку христолошких спорова. Римокатоличка црква оформљује се као црквени ентитет у периоду од 1054-1204. године. Са конфесионалне тачке гледишта, као посебна теолошка традиција у односу на Протестантизам, Римокатолицизам се дефинише на Тридентском Сабору (1563). Цркве које су изашле из протестантске Реформације у XVI веку: Лутеранска, Англиканска, Презвитеријанска, имају свака своју засебну конфесионалну традицију. У крилу Протестантизма настао је низ дисидентских конфесија: конгрегационалисти и баптисти у XVII веку; методисти у ХVIII веку; покрети и групе са хришћанским карактером без одређеног конфесионалног идентитета, изникли у XIX веку, као што су Ученици (Квекери - Quaquers) и Војска спаса (Salvation Army ).

Као догматска традиција Православље има своје корене на Истоку, а у историјском смислу поистовећује се са великом патристичком синтезом, односно са уобличавањем теолошке, литургијске и канонске мисли на темељу правила апостолске вере у периоду Васељенских Сабора. Наравно, ни патристичка теологија ни Православље не могу се ограничити на овај период, јер је Традиција у сталном процесу тумачења и осавремењивања. Период Васељенских Сабора узима се овде само као тачка историјског поређења, да би се утаначили неки од главних тренутака у историјској еволуцији Православља, од којих помињемо:

- Оформљивање византијског обреда (VI-VIII век), у којем главно место заузимају византијске Литургије; овај обред је играо главну улогу у очувању богослужебеног и духовног јединства Православља.

- Догматска синтеза коју је сачинио Свети Јован Дамаскин (VIII век), а нарочито његов богословски допринос у борби против иконоборства које је било инспирисано исламом.

- Богословски допринос патријарха Фотија (820-895), особито његове окружнице из 867. године, у којима окривљује за јерес папу Николу I (858-867).

- Сабор 879-880. који поново поставља Фотијево питање помирења са Римском Црквом (папа Јован VIII 872-889).

- Мисионарска активност у централној Европи словенске браће Кирила (+869) и Методија (+884), "словенских апостола", посланих од византијског цара Михаила III на молбу моравског кнеза Растислава (око 860). Кирило проповеда у Моравској, Методије у Панонији; они преводе православне текстове на словенски, стварају глагољску азбуку (глагољицу), старији облик ћирилске азбуке. После упада Мађара у Моравску, њихови ученици прогнани су од латинаша (католика) у Бугарску, где су преводили књиге на словенски језик.

- Отпор против унионистичких сабора (Лион: 1274, Ферара-Флоренца: 1438-1439), који су имали антиправославни карактер. Иначе, Цариградски Сабор 1459. године ~ одржан за време Генадија Схоларија, првог патријарха после пада Цариграда (1453) - одбацио је флорентинску унију, премда њу беше признао цар Јован VIII.

- Исихастичка обнова у XIV веку која је довела до формирања праве византијске теологије. Исихазам су артикулисали велики богослови и мистици какви су: Свети Максим Исповедник (VII век), Свети Симеон Нови Богослов (XI век), Свети Григорије Синаит (XIV век) и Свети Григорије Палама, солунски архиепископ (XIV век). Паламовска доктрина о разликовању између суштине Божије, која је превасходно неизрецива и недокучива створеноме духу, и нестворених божанских енергија, преко којих се човек непосредно причешћује животом божанства - учење одобрено на Цариградским Саборима 1341, 1347. и 1351. године - чини нову или неопатристичку дефиницију Православља.

- Под утицајем неопатристичког Православља у XIV веку, које има и одбрамбени карактер у сучељавању са схоластичком латинском теологијом, покушава се и делимично одвајање Цркве од царевине, јер термини симфоније које је засновао цар Јустинијан (527-565) беху постали превише неподесни.

- Цариградски Сабор 1484. год. одређује миропомазање као начин примања католика у Православље.

- Учење о Светим Тајнама добија коначан облик, нарочито благодарећи Симеону Солунском (XV век).

- Пред Контрареформацијом, која непосредно напада Исток са намером да одвоји источне провинције од Православља, православна теологија заузима наглашено одбрамбени и полемички карактер, исказан у делима као што су: Критички коментар о Протестантизму патријарха Јеремије II као одговор достављен тибингенским лутеранским теолозима (који беху послали патријарху 1573-1574. год. Аугзбуршко исповедање); Изложење о Православљу, које је сачинио потоњи александријски патријарх Митрофан Критопул (1630-1639), у Исповедаљу вере (1625) упућено протестантским хелмштадским теолозима.

- 1629. год. патријарх Кирило Лукарис објављује у Женеви Исповедање вере у којем прихвата начелна учења калвинизма. Низ помесних сабора осуђује ово исповедање: Цариградски (1638), Кијевски (1640), Јашки (1642), Јерусалимски (1672), Цариградски (1691).

- Православно исповедање Петра Могиле, митрополита кијевког (1633-1646), о којем се расправљало на Сабору у Јашу 1642. год., превео је на грчки богослов Мелетије Сириг, а одобрено је на Цариградском Сабору 1643. године.

- Исповедање патријарха Доситеја и акта Јерусалимског Сабора (1672) одбацују калвинизам Кирила Лукариса. Исти патријарх штампа у Румунији збирку богословских византијских текстова.

- Помесни сабори у XVII веку (Јаш - 1642, Москва - 1666-1667. и Јерусалим - 1672) дали су важан допринос поновном откривању Светотајинске природе Цркве и наглашавању вредности динамичког карактера Предања, које није увек и свуда критички схватано. (Московски Сабор осуђује "старообрајдце", који Православље свођаху на обредну религију).

- Формирање унијатских цркава (или грко-католичких) остварује се притиском римокатоличког царства у Аустрији и Пољској, у православним областима (Брест - 1596, Угород -1646, Мукачево - 1664, Трансилванија - 1700). Отпор православних показао је не само да се Исток не може сматрати простом римском дијецезом, него и то да постоји начелна противречност између уређења помесних Цркава на Истоку и папског система на Западу. Сабор Источних патријараха, одржан 1755. године, проглашава невалидним крштење Латина и Јермена; стога ће они бити примани у Православље поновним крштењем.

- Филокалија, велика збирка духовног штива коју је сакупио Никодим Светогорац (1748-1808), канонизован 1955, заједно са Макаријем Коринтским, штампа се 1792. године у Венецији. Старац Пајсије Величковски (1722-1794) преводи је на словенски као Добротољубије; збирка је штампана у Петровграду 1793. год. и сачувала је руско Православље од латинизације.

Иначе, у XVIII и XIX веку православна теологија трпи јак утицај латинизације, који се појавио не само у Кијеву, под упливом католичких пољских школа, него и у другим православним средиштима балканских земаља.

Године 1848. Источни патријарси штампају окружницу осуђујући папство као јерес а као одговор на позив папе Пија IX. У истом смислу, патријарх Антим, у одговору датом 1894. год. на енциклику папе Лава ХШ Preclara Gratulationis, осуђује римокатоличке догмате о безгрешном зачећу и о "папској непогрешивости".

Главни проблем који данас занима православну теологију јесте припрема и одржавање "Светог и великог сабора Православне Источне Цркве". Идеју о сазиву свеправославног Сабора покренула је 1930. год. Свеправославна комисија која се састала у манастиру Ватопеду (Света Гора). На иницијативу васељенског патријарха Атинагоре, организовано је низ свеправославних конференција с циљем да се одреде и припреме теме за сабор: Родос - 1961, Родос - 1963, Родос - 1964. Четврта свеправославна конференција (Шамбези (Chambesy) Женева, 8-15 јуна 1968) одлучила је да задржи само шест тема из списка који је предложила Прва конференција на Родосу (1961), те да се сабор припреми не преко предсабора, него низом предсаборских конференција. Прва свеправославна предсаборска конференција (Шамбези, 21-28. новембра 1976) бавила се последњом ревизијом списка тема, одобрила је Прву конференцију на Родосу (1961) и поново потврдила на Четвртој конференцији у Шамбезију (1968), препоручивши за дневни ред будућег сабора следећих десет тема: православна дијаспора; аутокефалија и начин на који се проглашава; аутономија и начин на који се проглашава; диптиси; питање заједничког календара; брачне сметње; прилагођавање црквених правила у погледу поста; односи Православних Цркава са хришћанским светом; Православље и Екуменски покрет; допринос Православних помесних Цркава у остварењу хришћанских идеала мира, слободе, братства и љубави међу народима, као и одстрањењу расних дискриминација.

Сходно арбитрарној схеми коју користи руски теолог обраћен у римокатолицизам, Владимир Соловјев (1853-1900), на дух Православља утиче јовановска теологија, Католицизам ствара петровски утицај, а Протеста-тизам носи павловски карактер. Начелно, дакле, Православље одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија те да поистовети своје учење са неким конфесионалним текстом. Од Светог Игњатија Антиохијског оно је сачувало идеју да је саборност или васељеност Цркве дата православним карактером правила вере. Црква је "католичанска" само ако исповеда православно, истинито учење, то јест оно које је саобразно са апостолским правилом. Православље подразумева теолошки смисао католичности. Што се тиче теолошке методе, Православље је установило да учење мора имати критеријуме или унутрашње очигледности, односно искуство Цркве, будући да је истина сама заједница у Духу Светоме. Православље једног учења не може се условити неким спољним критеријумима. Свакако, Православље има садржај и он се може идентификовати у Светоме Писму, у Предању, у догматским текстовима; међутим, Дух Свети је тај који дела у Цркви, Онај који једини даје аутентичност тим текстовима. Црква има своје унутрашње потврде; стога искуство Цркве антиципира свако формулисање доктрине.

Православље је спознало своју драму коју је створио раскол (1054) или спор око власти у Цркви. Оно није поставило питање "папа или сабор", зато што је саборско начело прихваћено као еклисиолошко правило. Васељенски сабор није независни магистеријски ауторитет. У Сабору епископи колегијално представљају своје помесне Цркве. Отуд ауторитет Васељенског Синода стоји и пада сагласношћу ових Цркава. Из еклисиологије помесне Цркве потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији: нема епископа који би имао универзалну јурисдикцију, будући да се поштује начело аутономије и аутокефалије у управљању помесним Црквама. Исто тако, Православље није покушало да дела као "јерархија истина", односно да врши одвајање између основног учења и споредних прописа, зато што за иравославну еклисиологију догматика и иначе чини неодвојиву целину са литургијским и духовним животом, као и са канонском организацијом и пастирским животом.

Православље је одувек настојало да очува ту двоструку целину између пастирске и теолошке одговорности, између догматике и духовности, између вере и етике. Православни богослови руског утицаја и словенског језика више воле да реч ορθοδοξια преводе са Православље (право слављење - богопоштовање), одакле происходи и њихова јача наклоност према Литургији, побожности и иконографији, а мања према систематизовању учења, која се примећује у византијској грчкој теологији.

[ribar]

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (в. и ПРАВОСЛАВЉЕ) - скуп помесних Цркава које: са догматске тачке гледишта исповедају исто учење вере, формулисано на Васељенским Саборима а развијено новопатристичком традицијом; с литургијске тачке гледишта, све употребљавају византијски обред и врше га најезицима народа којима припадају; с организацијске тачке гледишта, једне су аутокефалне или самосталне, то јест имају сопствену управу, док су друге аутономне, односно канонски везане за одређену патријаршију или аутокефалну Цркву.

Стварање аутокефалних Цркава на Истоку јесте историјски процес који је започео успостављањем четири древне патријаршије: Александрије, која обухвата Либију, Египат (Пентапољ); Јерусалима, који је обухватао Палестину; Антиохије, од које су зависили Арабија, Феникија и Сирија; и Цариграда, чија се црквена власт простирала на Малу Азију, Понт, Балканско Полуострво и Румунске Земље. Данас су познате следеће:

Васељенска или Цариградска Патријаршија. Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, благодарећи цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Рим, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У XI веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци византијског царства него и хр-шћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског Полуострва, Русије и Румунских Земаља. У то време Васељенска Патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске Патријаршије. Исто тако и формирањем помесних аутокефалних Цркава, на крају XIX века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора. На темељу једног канона Халкидонског Сабора, цариградском патријарху припада јурисдикција над целом православном "дијаспором". Стварно, он врши то право само над грчким колонијама у Северној и Јужној Америци (које сачињавају једну аутономну архиепископију), у Западној Европи и Аустралији.

Православна Грчка Александријска Патријаршија. То је најстарији патријарашки престо; помиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра наследником јеванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима. Услед монофизитског спора, 457. год. Александријска Црква поцепала се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византијског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријски патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријска Црква употребљавала коптски или александријски обред, а између XI и XIII века прешла је на византијски обред пошто су и верници и јерархија грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске Патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свештенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).

Антиохијска Патријаршија. Помиње је Други канон Другог Васељенског Сабора (381). У V веку, због монофизитске јереси, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска Патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до XIII века, када је од Цариграда преузела византијски обред. Године 1366. седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији. А 1899. патријарх је Арапин, као и већина клира и верника. Арапски је литургијски језик. Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.

Грчка Православна Јерусалимска Патријаршија. На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалим буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије (в. ПЕНТAРХИЈA), имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским Полуострвом. Услед инвазије Персијанаца и Арапа у VII веку, а нарочито због оснивања латинских држава у XII и XIII веку, Јерусалим је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске Патријаршије, а тек у XIX веку поново је стекао древну аутономију. Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.

Московска Патријаршија и све Русије. Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, сем оних у Грузији који чувају стари, неисправљени календар и у богослужењу употребљавају црквенословенски језик. Године 989. кијевски кнез Владимир намеће крштење народу те тако хришћанско православље постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав (1019-1054) ставља Цркву под јурисдикцију цариградског патријарха, који именоваше кијевског митрополита. Године 1240. Кијево су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара 1380, али је тек Иван III Московски (1440-1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео да ослободи земљу. Иван је сматрао Москву "трећим Римом". Године 1589. цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим Синодом. Патријаршија је поново васпостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнмума, 1943. године изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије (1945-1971). Историја Руске Цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергија Радоњешког (1314-1391), Димитрија Ростовског (1651-1709), Тихона Задонског (1724-1783), Серафима Саровског (1759-1833), али и велике расколничке покрете, као "раскољнике", за време патријарха Никона (1652-1658).

Српска Патријаршија. Оснивач Српске Цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167-1196). Монах на Светој Гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји од васељенског патријарха Манојла I. Познате су у историји три Српске патријаршије: 1) она коју је прогласио цар Душан Велики 1346, а Турци је укинули 1458; 2) Српска Патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариград поново укида; 3) Патријаршија тек обновљена 1920. после оснивања државе Југославије, са седиштем у Београду, иако је Србија стекла независну државу још 1830. године. У периоду Другог светског рата Српска Црква и њен патријарх Гаврило (1937-1950), претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1959. од Српске Патријаршије одвојила се аутономна Црква Македоније. Њен митрополит има седиште у Скопљу и носи титулу архиепископа охридског. Канонска позиција ове Цркве није призната од православних Цркава.

Румунска Патријаршија. Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком II века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа. Већ 325. године један готски епископ присуствује Никејском Сабору. Аријански свештеник Улфила (око 310-381) преводи Свето Писмо на готски језик. У XV веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарког царства. После сједињења румунских земаља 1859. године, Румунија 1877. добија државну независност, а 1885. године Румунска Црква стиче аутономију. Године 1925. оснива се Румунска Патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на сте пен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925-1939). Литургија и проповеди врше се на румунском језику.

Бугарска Патријаршија. Бугаре, огранак јужних Словена, покрстили су византијски мисионари које је послао патријарх Фотије 865. године. Цар Борис (853-889) примио је хришћанство у форми византијског обреда. Бугарска Патријаршија основана је 1017. године, за време цара Симеона, али њу је укинуо византијски цар Василије II (Бугароубица) 1019. Године 1186. обнавља се Патријаршија са центром у Трнову, но њу су укинули отомански Турци (1393). За време отоманске окупације Црква се налазила под Цариградском Патријаршијом, која је покушала да укине литургију на црквенословенском језику. Године 1879. Бугари добијају од султана Абдул Азиза право да имају независну Патријаршију. То Цариград није прихватио, те 1882. Бугарску Цркву проглашава "расколничком". Та се неслога превазилази 1945. године, када Цариград даје аутокефалију Бугарској Цркви, признавши за егзарха митрополита Стефана. Тек 1959. године, после 560 година, поново је васпостављена Бугарска Патријаршија избором патријарха Кирила (+1971). Бугарска Патријаршија прешлаје на нови календар, у богослужењу чува стари словенскијезик, а седиште јој је у Софији.

Кипарска Црква (аутокефална архиепископија) проглашена је за независну на Ефеском Сабору (431) са разлога што су је основали Свети Павле и Варнава. Острво је било заредом окупирано од Арапа, Византинаца, латинских крсташа (1191-1571), од отоманских Турака (1571-1878) и Енглеза (1878-1960). Под архиепископом Макаријем (1950-1977), који је у исто време био и председник земље ("етнарх"), Црква је била ангажована у покрету уједињења са Грчком. Архиепископија има седиште у Никозији.

Грчка Црква (у рангу архиепископије). Грчка је једина земља где је Православна Црква државна Црква. Још у IV веку грчке провинције биле су под јурисдикцијом Цариграда, али су оне биле и под бугарском доминацијом (Х-ХI век), затим отоманском (ХV-ХIХ век). Одмах после остварења националне независности Грчке (1833), Грчка Црква проглашава себе аутокефалном, али Цариградска Патријаршија ту аутокефалију признаје тек 1850. године. Године 1928. прима под своју јурисдикцију неке митрополије које су припадале Цариграду.

Православна Пољска Црква. Основана је после Првог светског рата за стару словенску популацију (православне Бјелорусе и Украјинце) на територији Пољске. Један део православних прихватили су унију (Брест 1596). Године 1924. Васељенска Патријаршија дајејој статус аутокефалне Цркве. После Другог светског рата, 1948. год. патријарх московски Алексеј обнавља тај статус. Црква употребљава у богослужењу црквенословенски језик.

Грузијска Патријаршија (католикосат). Хришћанство је продрло у Грузију још у V веку преко Свете Нине. До 1053. године, кад постаје аутокефална, Грузијска Црква била је у тесној вези са Антиохијском Патријаршијом. Од 1817. па до 1917. зависила је од Московске Патријаршије и није имала аутономију. Године 1918. поново постаје независна, али Руска Црква признаје јој статус аутокефалне Патријаршије тек 1944. године. Седиште Патријаршије је у Тбилисију. Црква употребљава у богослужењу грузијски језик. Аутокефалију Грузијске Цркве не признаје Васељенска Патријаршија.

Православна Чехословачка Црква формирала се од разних група православних. Једна мала православна група постојала је у Прагу још 1870. године. А 1923. године васељенски патријарх именује епископа Саватија за епископа. Друга група јесте она која се одвојила од Рима и прешла у Православље 1925. године, под управом Горазда Павлика, кога је хиротонисао српски патријарх. Године 1930. једна група унијата Карпато-Руса враћа се у Православље и формира епархију у Мукачеву. Друга група сачињена је од Рутена Гркокатолика из прешевске епархије, који су се вратили у Православље 1950. Московска Патријаршија доделила је аутокефалију овој Цркви 1951. године са седиштем у Прагу.

Православна Финска Црква обухвата православне у Карелији. Године 1918. оформила се као од Московске Патријаршије независна Црква, а 1923. цариградски патријарх Мелетије IV даје јој ранг аутономне архиепископије под његовом јурисдикцијом. То је Московска Патријаршија признала тек 1958. год. Црква има административни центар у Куопиу, где је и седиште архиепископа Карелије и целе Финске.

Синајска Архиепискоиија обухвата, у ствари, само један манастир, Свете Катарине, који је основао цар Јустинијан I (VI век), у подножју Мојсијеве Горе. У почетку манастир је био зависан од Јерусалимске Патријаршије, али 1575. Цариградски Синод признао му је аутокефалију, док су 1782. године то учиниле и четири древне Источне патријаршије.

Последњих деценија неколико Цркава успеле су да стекну статус аутономије или аутокефалије, после процедуре непознате у историји организације помесних Цркава. "Аутокефалију" ових Цркава остале Православне Цркве сматрају за релативно неканонску, сем мајке Цркве која им је исту доделила. Реч је о следећима: Америчка Православна Црква. Већина православних у Америци, различитог етничког порекла и сопственог литургијског језика, обухваћена је у епархије које се на лазе под јурисдикцијом дотичних помесних Цркава. Епископи ових епархија формирају "Сталну конференцију канонских православних епископа у Америци". Московски патријарх Алексеј додељује аутокефалију Руској православној саборној митроиолији у Америци (Митрополија), око које су се окупиле неке епархије и парохије са још непризнатим канонским статусом.

Православна Јапанска Црква. Православље је засађено у Јапану 1860. године. Испрва свештенике домороце рукополагали су руски епископи. После Другог светског рата Јапанска Црква зависила је од руске аутокефалне Митрополије у Њујорку, све до 1970. године када је од московског патријарха добила аутономију.

Православни који се налазе ван граница помесних традиционалних Цркава, било као плод мисије, било као последица скорашње емиграције (тзв. православна "дијаспора"), формирају више категорија: епархије и парохије са канонским статусом, које непосредно зависе од мајки Цркава и које су у заједници са свим православним Црквама; аутономне групе, од којих неке нису признате у канонској позицији; изоловане групе емиграната које немају заједницу ни са једном православном аутокефалном или аутономном Црквом

[ribar]

ПРАВОСЛАВНА ТЕОЛОГИЈА. Више неголи општа наука и средство тумачења, теологија је за православни дух била пут богопознања и облик исказивања искустава помесне Цркве. Историја православне теологије показује да Православне Цркве никада нису биле без теолога или теолошких школа.

Грчка теологија. Најпознатији грчки теолог у другој половини XVI века јесте александријски патријарх Мелетије Пигас (1537-1601). Он је руководио покретом против католика - који су основали унијатску словенску Цркву у Украјини, под влашћу Пољака, после Брестовске уније 1596. године. Написао је полемичко антилатинско дело 0 правој Цркви и њеној истинитој глави.

У првој половини XVII века актуелна је контраверза изазвана догађајима у Женеви 1629. год., тојест изла ском Исповедање вере, списа који се приписује Кирилу Лукарису (1572-1638). У спису је било калвинистичких примеса; у њему је негирана непогрешивост Цркве, прихваћене су само две Тајне и одбачена транссубстанцијација и објективна делотворност Тајни. У расправи о овим питањима учествовали су Мелетије Сириг, Петар Могила и Доситеј Јерусалимски, последљи аутори православних Исповедања. Серију ових православних символичких текстова започео је патријарх александријски Митрофан Критопул (1633-1639) списом Исповедањем вере (1589), написаним на тражење професора Хелмштадског универзитета, а у којем се примећују извесни протестантски утицаји (прихвата само три Тајне).

Мелетије Сириг (1585-1650) пише 1640. год. Одбацивање Исповедања Кирила Лукариса, које је штампао патријарх Доситеј у Букурешту 1690. године; учествује на Сабору у Јашу (1642) као изасланик Васељенског патријарха Партенија I; преводи 1643. на грчки језик Православно исповедање Петра Могиле, у којем врши извесне исправке (нарочито у поглављу о одбацивању пургаторија и о епиклези). Јерусалимски патријарх Доситеј (1641-1707) познат је по Историји јерусалимских патријараха, коју је штампао Хрисант Нотарас под називом Додекавивлос (Букурешт, 1715). Године 1666. као митрополит кесаријски послат је за егзарха у Румунију, где штампа бројне приручнике и чланке са антиримским и антипротестантским темама: Томос помирења (Јаш, 1692); Томос љубави (Јаш, 1648); Томос радости (Римник, 1705). Такође објављује: Одбацивање калвинистичких заблуда Кирила Лукариса, од Мелетија Сирига (Букурешт, 1690) и Исповедање Петра Могиле, које је превео и исправио Мелетије Сириг (Снагов, 1699). У свом Исповедању вере, које се јавља као други део Аката Јерусалимског Сабора (1672), он даје тумачење тридентинском евхаристијском претварању употребљавајући термин "транссубстанцијација", односно μετουσιωσις, против којег устаје Јован Кариофил, кога је подржавао и Антим Иверски. Уопште, то је епоха кад грчке теологе почиње да привлачи Западна теологија, било римска, било протестантска. На пример, међу латинофилима ("латинофрони") помиње се Никола Вулгарис, који у Венецији 1681. год. штампа Катихизис, и Пајсије Лугаридис (1609-1678), кога су послали за проповедника и теолога у Молдавију и Кијев. Јован Кариофил (+1645) узима у заштиту Кирила Лукариса и пише против учења о транссубстанцијацији, а Илије Минијат (1662-1714) - аутор збирке Дидахија, штампане у Венецији 1720. год. - пише полемичко дело против папског примата Стена саблазни, које Доситеј штапма у Томосу радости (Римник, 1705).

У XVIII веку утицаји западне методологије све се више и више примећују у Грчкој теологији, нарочито у делима Евгенија Вулгариса (1717-1806) и Никифора Теотокиса (1736-1800); обојица су били позвани да раде у Руској Цркви, у коју су пренели те утицаје. Најважније Вулгарисово дело јесте Θεολογικον, штампано у Венецији 1872; то је уџбеник догматике написан по схоластичкој методи. Један од његових ученика јесте Атанасије Парошки (1723-1813), који пише Епитоме - уџбеник о догматима вере (Лајпциг, 1806). Никифор Теотокис познат је по Киријакодромиону, збирци тумачења недељних јеванђеља, преведеној и штампаној у свим Православним Црквама.

Повратак традиционалним аскетским изворима започели су Макарије Коринтски и Никодим Светогорац, који сарађују на издању двеју збирки патристичких текстова: Филокалија (Венеција, 1782) и Евергетикос (1784). Макарије саставља Лимонар, који обухвата житија грчких светих и мученика, а Никодим Пидалион, 1808 год.; издаје најпознатији зборник канона; затим преводи и прилагођава, по Лоренцу Скуполију, Невидљиву борбу (Венеција, 1796). Традиционалистичку струју представља Евстартије Аргенти, који пише низ расправа у којима побија учења римокатолика (пресне хлебове или азиму, пургаториј, папски примат), а најпознатије његово делоје Енхиридион (Цариград, 1756), у којем одбацује римокатоличко крште њејер се врши кропљењем а не погружавањем.

Аутокефалија Православне Грчке Цркве, добијена 1833. и призната 1850. године, била је предмет дуге распре између Теоклита Фармакидиса (+1860), приврженика црквене аутономије, и Константина Иконома (+1857), који је против аутономије или отцепљења од Васељенске Патријаршије зато што је Византија једна стална установа.

Године 1837. оснива се Богословски факултет у Атини, а 1844. факултет на Халки; солунски се отвара тек 1942. године.

Почетком XX века настају велика дела систематског догматичког и моралног богословља која су имала одлучујућу улогу у доцнијем оријентисању јелинског Православља: Ј. Месоролас, Символика Православне Источне Цркве (4 тома, Атина, 1901-1904); Зикос Росис, Догматички систем Православне Цркве (том 1, Атина, 1902); Христос Андруцос, Догматика Источне Православне Цркве (Атина, 1907) и Символика (Атина, 1930); Константин Диовуниотис, Критика Андруцосове догматике (Атина 1907); Димитрије Баланос, Увод у познање теологије (1906) и Тајне Православне Цркве (Атина, 1913). На Конгресу Теолошких факултета у Атини (1936) грчку теологију заступало је низ чувених професора теологије, на челу са Хамилкаром Аливисатосом, председником Конгреса, који тада констатује да ипак постоји грчка теолошка литература примљена "испод руке", дакле из извора који су страни Православљу.

Последњи представници ове генерације су: П.Н. Трембелас, који објављује Догматику Православне Цркве(3 тома, 1959-1961, којује превео на француски 0. Димон (0. Dumont) у Editions de Chevtogne,, 1969) и Јован Кармирис, који сем студија о Исповедањима вере XVII века и дела Православље и Протестантизам (1938), Православље и Католицизам (1964-1965), Православље и Старокатолици (1966), штампа у два тома Догматичке и символичке споменике Православне Цркве (Атина, 1952-1953 и Грац, 1960. и 1968).

Садашњу генерацију грчких теолога предводи Никос Нисиотис. На грчком је издао Егзистенцијализам и хришћанска вера (1956), Пролегомена за теолошку гносеологију (1965), Философија религије и теологија философије (1965). Он је увео екуменску тематику у православну теологију (Die Theologie der Ostkirche in Oekumenischen Dialog Kirche und Welt in Ortodoxes Sicht, 1968; Types and Problems оf Ecumenical Dialoge, 1977). Уз студије професора специјалности: Сава Агуридис (Нови Завет), Г. Манзаридис (Морално богословље), Е. Теодору (Литургика), В. Иставридис (екуменизам), и издавања патристичких текстова, које је добило замах благодарећи П. Христуу и П. Неласу, нове доприносе теологији дали су: Јован Романидис (0 прародитељском греху, гр., 1956); Јован Зизиулас (0 јединству Цркве у Евхаристији и етискоиу у трва три века, гр., 1965; Apostolic Continiunity and Orthodox Church, 1975; Verite et communion (dans la perspective de la pensee patristique greque, 1977); Христос Јанарас De l' absence et de l' inconnaissance de Dieu, Парис, 1971; Онтолошки садржај теолошког концепта личности, гр., 1970; Метафизика тела ио Светом Јовану Лествичнику, гр., 1971). Овде треба поменути имена неких писаца који су третирали екуменске проблеме: Емилијанос Тимијадис (Lebendige Orthodoxie, 1960; La place de l' Orthodoxie dans la Mouvement oecumenique, 1969; Pneumatologia ortodossa,, The Centrality of the Holy Spirit in Orthodox Worship , 1978); Методије Фујас (The Person of Jesus Christ in the Decisions оf the Ecumenical Councils , 1976); Максим Сардски (The oecumenical Patriarchate in е Orthodox Church , Солун, 1971); Дамаскин Папандреу (чланак о "Свеправославном сабору"); Калистос Вер (The Orthodox Church, 1967); Ев стратије Аргенти (The Orthodox Way, 1979); Philip Sherrard (The Greek East and Latin West, 1959; Constantinopole Iconography оf а Sacred City,, Oxford, 1965; Сhurch Ppapacy у and Schism, 1978).

[ribar]

ПРАВОСЛАВНА ТЕОЛОГИЈА.

2.део

Руска теологија. Руска теологија постала је нарочито позната у другој половини XIX века по серији катихизиса и догматичких зборника који су имали снажну циркулацију у целом Православљу. На Конгресу Теолошких факултета 1936. године руски теолог Георгије Флоровски констатовао је недовољно коришћење патристичких извора у руској теолошкој литератури. Доиста, Кијевска школа коју је основао Петар Могила више је волела схоластичке методе; утицај ове школе продужио се и за време Степана Јаворског (1658-1722) који 1713. пише Камен вере (објављен 1729), по катихизису Роберта Белармина. С циљем да се умањи утицај Кијевске школе, архиепископ Теофан Прокоповић (1681-1738), бивши унијата који оснива богословију у Петровграду, отвара и усмерава Руску теологију према протестантским методама. У тим стремљењима подржава га митрополит Платон (Левшин - 1737-1811), велики беседник и богослов, који 1765. објављује Катихизис у коме се јасно препознају ти нови западни утицаји.

На почетку низа великих писаца катихизиса, уџбеника и зборника стоје Силвестар Лебедински (+1808), који 1799. и 1805. штампа Зборник, и Јувеналије Медвједески (+1809), који пише Хришћанско богословље (Москва, 1806). Затим следе: Филарет Дроздов (1782-1867), ректор петровградске Академије и митрополит московски од 1821, који 1823. год. пише најпознатији катихизис те епохе, поново прегледан 1827. и прештампан 1839; московски митрополит Макарије Булгаков (1816-1883), аутор уџбеника Православно догматичко богословље у пет томова (Петровград, 1849-1853), преведен у исто време на француски, као и дело Увод у иравославно богословље (Петровград, 1847); најважнији уџбеник догматичког богословља штампао је у Кијеву 1848. Антоније Амфитеатров (+1879). Филарет Гумиљевски (+1860) пише Православну догматику у којој се, за разлику од Макарија Булгакова, користи патристичким изворима. Такође овде треба поменути студије В.В. Болотова о "Filioque (Thesen uber das Filioque , 1898) и о проблемима везаним за конференцију са старокатолицима из Бона (1874-1875), као и студије будућег патријарха Сергија (Старогодског), о суштини православног учења о спасењу (Петровград, 1910).

Оснивање теолошких факултета (Кијев, Москва, Петровград, Казан), монашки и филокалички препород, као и словенофилски покрет, снажно су обележили Руску теологију XIX века. Филокалију (Добротољубије) Пајсије Величковски (1722-1794), старешина ман. Њамца, већ беше превео са грчког на црквенословенски. Ту су традицију продужили Тихон Задонски (1724-1783), канонизован 1861; Серафим Саровски (1759-1833), канонизован 1903; епископ Игњатије Брајнчанинов (1807-1908), као и монаси манастира Оптина који преводе Филокалију на руски (5 томова, између 1876-1880), старањем епископа Теофана Пустињака (1815-1894), који је допунио и издао Невидљиву борбу. Словенофилски покрет желео је враћање на руску изворну културу а био је против западног утицаја. Алексеј Степановић Хомјаков (1804-1860), вођа овог покрета, иако без правог теолошког образовања, познатје по свом делу Једна Црква и L' Eglise latine et le protestantisme аи point de vue de l' Eglise d' Orient (1872); он уводи у руску теологију појам "собор ност који исказује помирљивост и одсуство спољне власти у Православљу и афирмише битне одлике које деле Православље од Католицизма и Протестантизма. Истом покрету припада и Фјодор Достојевски (1821-1881), писац познатог романа Браћа Карамазови.

Почетком XX века најважније дело у руској теологији јесте Православна богословска енциклоиедија (само тринаест томова), коју је издао А. Опухин (1905) и Н. Глубоковски (+1937). Такође су познате студије Н. Малиновског (Православна догматика, 4 тома, Каменец-Подољск, 1904) и Павла Свјетлова (1861-1942). Најзначајнији руски теолог у овом периоду јесте Сергије Булгаков (1871-1944), декан Руског Богословског института у Паризу (основан 1925. г.). Сергије Булгаков преузима софиологију или панентеизам, систем који је формулисао мистични философ Владимир Соловјев (1853-1900), који у делу La Russie et l' Eglise universelle (1889) признаје ауторитет папе и 1896. прелази у римокатолицизам. Булгаков излаже своја богословска мишљења у трилогији Божанска премудрост и теантропија, Оваплоћени Логос, Параклит и Невеста Јагњетова. Софија или премудрост јесте синоним божанске суштине, вечни женски принцип, једна врста посредничке ипостаси између Бога и света. Године 1935. митрополит московски Сергије осуђује Булгаковљево учење због примеса гностичких и оригеновских спекулација, а Синод митрополита Антонија Храповицког (Карловачки синод) проглашава га јеретиком. Владимир Лоски критикује Булгакова да не прави разлику између суштине и енергије, одакле произлази пометња између света и Цркве, односно катафатике и апофатике.

Религиозну руску философију доцније представљају Павле Флоренски (1882-1943): La Colonne et le fondement de la Verite (1954), прев. К. Андроников, Лозана, 1975; Н. Берђајев (1874-1948): Freedom and the Spirit,, 1935; The (destiny of man , 1937; The Meaning of the Creative Act, , 1955; Л. Карсавин (+1952), В. Зјенковски (+963): History оf Russian Philosophy, 2 тома, 1953; Н. Арсенијев (1888-1977): Ostkirche und Mystik, 1925; La piete russe,, 1963. Са делима The Orthodox Church (1935), Du Verbe Incarne (1943) и La Paraclet (1946), С. Булгаков отвара серију монографија и студија у којима се приказује православно богословље на Западу, а продужују: Вл. Лоски, проф. на Институту Св. Дионисија (Париз): Theologie mystique da l' Eglise d' Orient (1944), Vision de Dieu, Париз, 1960; А limage et a la ressemblance, 1967; Павле Евдокимов (+1976): L'Orthodoxie (1959); L'art de l' icone. Theologie da la Beaute,, 1970; Le Christ dans la pensee russe, , 1970; Les ages de la vie spirituelle, 1964; John Meyendorf: L' Eglise Orthodoxie: hier et aujurd' hui (1960); St. Gregoire Palamas et la mystique orthodoxe, Paris,, 1959; Le Christ dans la theologie byzantine,, 1969.

За познавање историје Руске теологије и за осветљавање односа Православља са другим хришћанским конфесијама важне су студије Г. Федотова (А Treasury of Russian Spiriutality , 1950), а нарочито Н. Зернова (The Russians and their Church, 1954; The Reintergrations оf the Church, 1952; Orthodox Encounter and Eastern Christendom, 1961) и Георгија Флоровског (+1979: Пушеви руског богословља, Париз, 1937; "The Orthodox Churches and the Ecumenical Movement prior to 1910", in А History of the Ecumenical Movemment 1517-1948, изд. Ruth Rouse and Stephen Neil, London, , , 1954) и Леонида Зандщора (Vision апд. Action,, Лондон, 1952).

Развоју Руске ееологије допринели су и богослови који су се прикључили руским центрима на Западу, у Француској, Енглеској, Белгији и Сједињеним Америчким Државама, као што су: Б. Вишеславцев (+1954), А. Карташов (+960), Н. Афанасјев (+1966, L' Eglise du Saint Spirit,, Париз, 1975); К. Керн (Аншроиологија Св. Григорија Паламе, 1950); Pierre Kovalevsky (St.Serge et la spirituallite russe, Париз, 1958); митрополит Антоније Блум Living Рraуеr, 1966; Meditations, 1971; God and Man , 1971); митрополит Василије Кривошејин (Lex textes Symboliques dans l' Egliuse Orthodoxe, , 1964-1965, са преводима и студијама о Светом Симеону Новом Богослову); епископ Pierre L' Huillier (L' exparience politique de l' Orthodoxie, 1967; Le Concile Oecumenique сотте autorite supreme dans l' Eglise, 1975); Александар Шмеман Historical Road of Eastern Orthodoxy, Orthodoxy, 1965; Introduction to Liturgical Theology 1966; Ultimate (Questions,, 1977); Myrra Lot-Borodine La Deification de l'homme selon la doctrine des Peres Grecs, 1970) и писац Olivier Clement (L' Eglise ОпНос1охе, 1965; L'essar du christianisme ( oriental и Byzance et le christianisme, 1964; Questions sur l'homme,, Париз, 1972; Dialogues avec le Patriarche Athenagoras,, 1969).

Руска теологија позната је данас по студијама професора Богословских академија у Москви и Петровграду: Л. Паријски - патристика, Н. Успенски - литургика, Л. Воронов - догматика, В. Боровој - црквена историја, Н. Заболоцки -друштвена етика, Ал. Осипов - екуменизам.

Српска теологија. Почетак црквене културе у Срба који припадају словенској групи народа, везан је за преводе браће Кирила (Константина) и Методија (863/864), који су сачинили старословенску азбуку названу глагољица (од глагола - глаголати, говорити матерњим језиком), азбуке коју су потом упростили њихови ученици назвавши је ћирилицом. Већ почетком XII века старословенске књиге преведене су на словеносрпски црквени језик и кружиле су у рукописима какав је на пример Мирослаељево Јеванђеље (1199). Године 1219. васељенски патријарх Манојло рукоположио је архимандрита Саву за архиепископа. Године 1346. Стефан Ш Душан (1331-1355) проглашава аутокефалност и законик за Српску Патријаршију, са седиштем у Пећи. Свети Сава је подстакнуо развој српске књижевности написавши живот Светог Симеона (Немање), а (деспот) Стефан Лазаревић (1389-1427) отвара школу у манастиру Ресави (Манасија). У XIV веку познате су збирке биографија светих српских јерараха, краљева и царева које су писали српски калуђери у манастиру Хиландару: Доментијан, Теодосије и Данило.

Доминација фанариота завршава се 1832. године, кад Цариград признаје београдском архиепископу титулу "митрополита Србије". У овом периоду познато је неколико имена великих јерараха и књижевника: Стефан Стратимировић (+1836), који отвара Богословију у Сремским Карловцима, чувеном српском црквеном и културном седишту; Петар Јовановић, који оснива Богословију у Београду (1836) и штампа Псалтир и Требник. У другој половини XIX века најзначајнији српски теолог био је митрополит Михаило (+1898), који пише неколико историјских књига, међу којима је и Историја Српске Цркве (1856). Године 1879. Српска Црква стиче потпуну аутономију, а 1920. обнавља се Српска Патријаршија, сједињењем Карловаца са Београдом. Карловачка богословија 1900. год. постаје Академија. У овом периоду српска богословска литература зависи од превода са руског (нарочито Православна догматика, Макарија Булгакова). Задарски епископ Никодим Милаш пише један од најбољих уџбеника Црквеног ирава, а Сергије Тројицки издаје Крмчију, књигу Светога Саве.

Године 1920. оснива се београдски Православни богословски факултет. Први декан био је Стева Димитријевић, професор историје Српске Цркве, који 1926. год. издаје часопис Богословље. Професори који су пронели славу овог Факултета били су: Александар Доброклонски, Драгутин Анастасијевић, Атанасије Поповић, Јустин Поповић (Догматика Православие Цркве, 3 тома, 1932, 1935, 1938), Јордан Илић, Филарет Гранић, на челу са Димитријем Стефановићем и Стевом Димитријевићем, који су га представљали на Атинском конгресу (1936). Данас је факултет познат по студијама професора Чедомира Драшковића, Благоте Гардашевића, Стојана Гошевића, Емилијана Чарнића, Димитрија Димитр-јевића, Лазара Милина, Атанасија Јевтића и других.

Бугарска теологија. После обраћања кнеза Бориса I (865), хришћанство постаје државном религијом за словенско-бугарску државу, која је вазда остала привржена Православљу, имавши аутономну архиепископију под јурисдикцијом Цариградске Патријаршије. Почетак литургијске књижевности и библијских коментара приписује се Клименту Охридском (+916). Њега је наследио грчки митрополит Теофилакт Охридски (1004-1107), који је написао Тумачења Јеванђеља (штампана у Венецији, 4 тома, 1754-1763). Из школе у Трнову, престоници друге бугарске државе, познати су Теодосије Трновски, а нарочито његов ученик патријарх Јефтимије (+1404), који је увео исихастичку традицију и сачинио Служебник, а одавно је био познат и Видински зборник (1345). У другој половини XVIII века најпознатији бугарски богослов је Пајсије Хиландарац, који се у Бугарско-словенској историји (1762) изјашњава за националну Бугарско-словенску Цркву. Тај је дух продужио и развио Софроније Врачански (1739-1814), који са Киријакодромионом (или Недељником), тумачењима недељних јеванђеља, штампаним у Римнику 1806. године, уводи говорни бугарски језик. После вековне зависности од Цариграда (почевши од 1393) и васпостављања Бугарског егзархата са седиштем у Цариграду 1870. год., Бугарској Цркви призната је аутокефалност 1945. год., а 1953. васпостављена је Патријаршија (при-зната 1961. год.). Словенско-бугарска теологија зависила је од превода са руског: Платонов Катихизис 1844. и Фи-ларетов Катихизис 1979, Догматика Амфитеатрова 1867. као и Догматика Макарија Булгакова 1901. године.

Године 1902. отвара се Богословија Светог Климента Охридског, а 1923. оснива се Богословски факул тет у Софији, познат по именима као што су: Јефтимије Сапуџијев, Н. Глубоковски (+1937), А. Родественски и, нарочито, Стефан Цанков (+1959), под чијимје утицајем Конгрес у Атини (1936) заузео позитиван став према Екуменксом покрету у процесу формирања. Охрабрени патријархом Кирилом (+1971), а он сам био је истраживач националне историје Цркве, неколико бугарских теолога у савременој епохи познати су по доприносу у различитим доменима: Дјулгеров, Зоневски и Т. Котев (догматика), Иван Панчовски (етика), Еп. Николај (литургика), Т. Сабев (општа црквена историја).

[Vizantiona]

ИПОСТАС

ИПОСТАС (грч: ύπόστασις - лице), израз којим се у Православној Цркви одређује особеност сваког лица у Светој Тројици - Оца, Сина и Светог Духа. У грчкој философији, израз ипостасис увек је био повезан са изразом суштина (ουσία), што је било узрок свих расправа ο Светој Тројици све до IV века, када је коначно утврђен термин ипостасис. Наиме, да би се уклонили неспоразуми због различитог разумевања и употреба термина ύπόστασις и ουσία, на захтев Св. Атанасија Великог сазван је сабор у Александрији (362), на коме је одлучено: Израз ουσία (суштина), означава оно што је заједничко за сва три лица Свете Тројице, а израз ύπόστασις (лице), оно што је тројично у суштини.

Држећи се ове терминологије, оци Другог васељенског сабора (Цариград, 381), у посланици Римској цркви, изразили су се ο вери у Свету Тројицу: Црква верује у једнога Бога (у једну суштину), који је у трима савршеним ипостасима (трима савршеним лицима). Дакле, сва три лица - Отац, Син и Свети Дух - у Светој Тројици имају једну исту суштину, па Православна теологија поставља јединство и тројичност Божију на исти ниво. Разлика међу божанским лицима (ипостасима) заснива се само на разлици њихових личних својстава. Лична својства ипостаси треба схватити у перихорези својстава

википедија

[ribar]

ПРАВОСЛАВНА РУМУНСКА ТЕОЛОГИЈА. Полазећи од начела даје теологија облик и израз искуства и живота једне помесне Цркве, у једној студији о Савременој румунској теологији (Глас Цркве, XXX, 1971, бр. 1-2, стр. 49-72, француска верзија у тому De la ologie orthodoxe roumaine des origines а nos jours,, Bucarest, 1974, стр. 500-526), показано је да је Православна румунска мисао прешла више етапа: први богословски покушаји (XIV-XVI век); уобличавање црквене катихетске и дидактичке културе (XVII и XVIII век); организовање црквенобогословског школства (XIX век); савремена теологија између два светска рата; садашњи период.

Овде ћемо поменути неколико важнијих имена, датума и дела који показују ту корелацију између црквене историје и помесне теологије.

Скорашња испитивања и студије потврдиле су не само да је у Добруџи у IV и V веку постојало хришћанство (старохришћанска црква у Славени-Олт и хришћанска базилика у Сућидави), него и да је аутохтона Црква активно учествовала на Васељенским Саборима (Теофило Готски у Никеји 325), на помесним (Сардика 343), као и у теолошким расправама тога времена. У IV веку романизирана Црква у Дакији дала је јерархе (епископе у Томису), богослове и црквене писце чију су славу признали велики духовници Византијске и Латинске Цркве као што су Василије Кесаријски (који репродукује вест коју је донео неки сведок [мартир] из Дакије о хришћанској вери у овим крајевима), Јован Златоуст, Епифаније итд. Зна се, на пример, за допринос скитских монаха мисионара у христолошким расправама које су биле предмет Васељенског Сабора (Цариград, 553), за календарске прорачуне (таблице) Дионисија Малог, преводе Светога Писма на готски језик (превео га је Вулфила), а особито је позната улога Светог Јована Касијана у успостављању веза између главних хришћанских центара Истока и Запада.

Рођен 365. у породици која је живела на ушћу Дунава, у Добруџи, он је био монах у Витлејему и Египту, ђакон Светог Јована Златоустог у Цариграду, свештеник у Антиохији односно Риму. У Марсеј долази 416. год., где оснива чувену монашку заједницу и где умире почетком 435. Својим списима Монашке установе, Растраве и 0 оватлоћењу Логоса, Јован Касијан може се назвати прететчом древне румунске теологије.

Теолошка активност се продужила сконцетрисавши се око епархијских седишта која постојаху не само у Томису и Добруџи (пре Вићине, где је поникао први митрополит Влашке), него и у Трансилванији (1376. год. познато је име архиепископа Геласија), у којој папа Григорије IX 1234. год. констатује постојање неких "шизматичких псевдоепископа", против којих тражи помоћ мађарског краља. Оснивање Угарско-влашке митрополије 1359. у Арђешу, у доба Николе Басараба (1352-1364), као и потом оснивање друге Угарско-влашке архиепископије 1370. год., настојањем васељенског патријарха Филотеја (1353-1354. и 1364-1376), то јест Северинске митрополије којом је пастирствовао Антим Критопол, те признавање Молдавске митрополије са седиштем у Сучави zru.png' class='bbc_emoticon' alt='pospan' />. год., за време Александра Доброг, чији је први митрополит био Јосиф Мушат, - потврдили су не само полет нових помесних аутохтоних Цркава него и улогу коју је позвано да игра влашко и молдавско Православље у свеправославној васељени. Поред тога, у XIV веку, у свим румунским покрајинама, велика монашка седишта у Прислоу, Водици, Козији, Тисмани, Снагову, Њамцу, Молдовици, Бистрици (нека од њих основао је Никодим Тисмански (+zru.png' class='bbc_emoticon' alt='1401' />) или пак његови ученици) - почињу да преузимају значајну духовну и културну улогу. Зна се на пример за Четверојеванђеље које је преписао и украсио Гаврил Урик 1429. год., монах манастира Њамца. Захваљујући томе у току XV века Цркве у Влашкој, Молдавији и Трансилванији у снажни православни круг улазе са аутономним статусом, а то омогућава полет у локалној и општој литургијској и катихетичкој култури. Та аутономна културна позиција потврђена је и учешћем ових Цркава на унионистичким саборима тога времена: у Констанци 1415. делегацију Цркве из Влашке води бољар Драгомир, а у Флоренци 1438. учествује митрополит сучавски Дамјан (+1451).

0 стању и култури Цркве у Влашкој почетком XVI века сведочи јеромонах Гаврило Светогорац у делу историјско-биографског карактера под насловом Житије Светога Нифона, патријарха цариградског (+1508), који је иначе провео неколико година у Влашкој. Канонизован је 1518. год. У то време богословска медитација била је под снажним утицајем народног стваралаштва које је изнедрило Легенду Мајстора Манојла, распрострањену тему у књижевности тога доба. Легенда велича личну жртву Мајстора Манојла и његове супруге Ане у име хришћанске заједнице, а символ тога јесте манастир Куртеа де Арђеш, освећен 1517. год. У том догађају учествује и господар Раду Негру (Црни). Тада се појављује не само прва румунска штампана књига (Макаријев словенски Служебник, Деал, 1508. год.) него и прво дело у којем се може приметити богословски садржај: Поуке Неагоја Басараба (1512-1521) сину своме Теодосију (на словенском) је спис у којем је остварена синтеза елемената духовности, богословља, етике и политичке визије. Благодарећи својим румунским делима штампаним у Скеји Брашова између 1559-1581. год., ђакон Кореси из Трговишта наметнуо је у Цркви румунски језик. То су дела: Хришћанско питање (1561), Јеванђеље са поукама (1564) и први румунски Псалтир (1570), два православна катихизиса са неким реформаторским идејама тога доба, те Омилије, други део (1581), у којима критикује калвинизам. Али најбоље омилитичко дело те епохе јесте Јеванђеље са поукама (беседе) штампано у Говори-Деал (1642).

Румунска теологија XVI века, као и она нешто каснијег периода не може се разумети ако се нема на уму њено порекло и њено исказивање у иконографији и архитектури. Грађевински стил цркава у Влашкој (Деал, Арђеш, Козија, Трговиште или Михај Вода у Букурешту), цркава брвнара у Трансилванији и манастирских цркава у Молдавији - изграђених највише за време Стефана Великог (1457-1504), Петра Рареша (1527-1538; 1541-1546) и Александра Лепушнјануа (1552-1561) - обликују литургијски простор који указује на извесну еклисиолошку концепцију. Но најјачи доказ те иконографске и символичке теологије јесте мурално сликарство и спољашње фреске манастира у Буковини и Молдавији: Воронец, Пробота, Хумор, Молдовица, Арборе, Сучевица. Том јединственом иконографијом већ се оцртавају и осветљавају велике координате ваздашњег румунског Православља: преплетеност црквене и националне историје, с једне стране, и њихова подударност са библијском историјом спасења, с друге стране. Теологија је не само реч, вербално изражавање, него и икона, символичко представљање. Историјска помесна Црква имала је и генијалност и методу да ствара аналогију небеске Цркве и Раја у прасликама и представама; хришћанска вера обогатила је културно стваралаштво приказано у уметничким и сликовним споменицима (в. Иринеј Краћунаш, "Цркве са спољашњим сликарством", Митроиолија Молдавије и Сучаве, 1969, бр. 7-8, стр. 406-444; 1970, бр. 3-6, стр. 133-153 и бр. 9-10, стр. 480-520).

Сабор у Јашу (1642) потврђује живост помесне Цркве у Молдавији и њену улогу у међуправославној политици. Иначе, Сабор је одржан благодарећи Василију Лупуу (1634-1653), личности великог угледа у целом Православљу, стеченом преко својих веза са Јерусали мом и Епиром. Он зида храм Света Три Јерарха у Јашул; поред њега оснива вишу богословску школу. Петар Могила (1596-1646), рођен у Молдавији од породице Могила, васпитаван у Лавову и на Сорбони, постаје кијевски митрополит (1633-1644), где оснива Богословску академију по узору на латинске школе са циљем да спречи прелазак православних у Католицизам у Пољској и Украјини. Заједно са Митрофаном Критопулом и Мелетијем Сиригом, Петар Могила учествује на Сабору који је сазвао Кирило Контари (Цариград, 1638) ради осуде Исповедања Кирила Лукариса (1572-1638), штампаног у Женеви 1629. год. А он сам 1640. год. сазива Сабор у Кијеву и пише на латинском Православно исповедање, које потом представља Међуправославном са-бору у Јашу (мај-септембар 1642), сазваном на молбу патријарха Партенија да би се потврдила осуда Исповедања Кирила Лукариса коју је донео Сабор у Цариграду (1638). Православно исповедање прихваћено је као део аката Сабора у Јашу. Мелетије Сириг, већ познат у Румунској Цркви, био је превео текст на грчки, поправивши доцније неке делове. Верује се да Петар Могила није прихватио поправљене делове како је предложио Мелетије Сириг, па је стога написао Мали катихизис (Кијев, 1645). И поред тога, четири Источна патријарха прихватили су 1643. Православно исповедање Петра Могиле у поправљеном облику; штампано 1667, дело временом постаје један од главних православних символичких текстова. Румунска верзија сачињена је 1691, а словенскаје штампана 1696. године.

Теолошку културу овог времена обележавају и митрополити Варлаам (1632-1653), савременик Петра Могиле, и Доситеј (+1693). Они се потврђују као теолози делима првог ранга. Варлаам пише Румунску књига поука (Јаш, 1643), која се нашироко користила, Одговор на калвински катихизис (Сучава, 1645) - калвински катихизис беше штампан у Алба Јулији 1640. године - и Седам Тајни Цркве (Јаш, 1644). Доситеј пише Псалтир у стиховима (1673) и преводи Исповедање вере Генадија Схоларија (1454), покушавајући први да на румунском језику изгради и фиксира православну теолошку терминологију. Доситеј има велику заслугу што је увео румунски језик у Литургију преко Служебника (преведен је 1679, а штампан 1683. год.). Исто тако, њему се признаје да је био наставник православних у Пољској, са којима је Румунска Црква одржавала добре односе (1925. г. митрополит пољски Владимир хиротонисан је у Румунској Патријаршији).

Са митрополитима Варлаамом и Доситејем румунска помесна теологија XVII века чини прве прагматичке покушаје да пронађе свој сопствени стил и речник, да се одвоји од словенства и византијства, који су дотад имали доминантан утицај, а да ипак остане верна православној традицији. Истина, више векова (XIV - XVI) словенски језик, затим латински и грчки, употребљавали су се било на кнежевским дворовима, било у црквеној књижевности, пошто је сфера словенско-византијског утицаја била веома широка. Словенски језик употребљавао се на богослужењу, али никад није играо улогу говорног језика. Иначе, још веома рано вршени су преводи са словенског на говорне језике помесних Цркава: бугарски, српски, румунски, руски. Византијски утицај продро је услед веза са великим духовним и културним центрима Православља: Јерусалимом, Атосом, Синајем, где је румунско присуство било познато преко даривања, помоћи и градње.

У покрету очувања православне саборности на румунској територији у поствизантијском периоду, али упоредо и уобличавања локалног румунског Православља, велику су улогу, уз митрополије, одиграле више школе и богословске академије, као што су: Трговиштанска, коју је основао Матеј Басараб (1632-1654); Света Три Јераха у Јашу, отворио је Василије Лупу (1634-1653) по узору на Кијевску, а за њу се бринуо митрополит Варлаам 1640; богословија Светога Саве у Букурешту, основана 1680. трудом Шербана Кантакузина (1678-1688) којује преуредио Константин Брнковјану (1688-1714). Одлучујући чинилац и епохалан значај представљали су библијски преводи на румунски: Нови Завет штампан у Белграду (1648), превео га трансилванијски митрополит Стефан и Целокуина Библија коју су превели Раду и Шербан Грећану, штампана у Букурешту 1688. год. доприносом кнеза Константина Кантакузина. Интелектуални хоризонт овога покрета обележили су и двојица ерудита византијске и европске културе, васпитавани на Богословској академији у Цариградској Патријаршији: спатар Николај Милеску (1636-1708), који штампа Енхиридион (Штокхолм, 1667), у којем осветљава евхаристијско православно учење у контексту спорова између католика (јансениста) и протестаната у Француској; Димитрије Кантемир (1673-1723), који пише Диван или Препирка мудрога са светом (Јаш, 1698, на грчком и румунском), "Descriptio "" и "Loca obscura" (катихизис Теофана Прокоповића).

Оно што је град Јаш био под Василијем Лупуом, то постаје град Букурешт под Константином Брнковјануом: велико међуправославно културно и богословско средиште. Константин Брнковјану доводи у Букурешт чувена имена: Хрисанта Нотара, патријарха јерусалимског, Антима Грузијанца (Грузије), Максима Пелопонеског и Атанасија (Дабаса) Антиохијског. Антим Грузијац (+1716), који штампа серију богословских дела у грчкој штампарији у Снагову и пише збирку Дидахиа, узима у заштиту Јована Кариофила, ректора Патријаршијске академије у Цариграду, који одбија да уместо претварања (μεταβολη) прихвати транссубстанцијацију (μετουσιωσις), термин који је узео Доситеј у своме Исповедаљу (увео га је Мелетије Сириг у Исповедаље Петра Могиле). Ову школу теолошке културе помаже Николај Маврокордат, са чувеном својом библиотеком у манастиру Вакарешт, као и митрополит Григорије IV Даскал (1765-1854).

И поред тога што је Сабор који је сазвао Атанасије Ангел 1700. године присилно одлучио о стварању унијатске Цркве са Римом у Трансилванији, римокатоличко мисионарство остало је немоћно пред отпором православних, те је присиљено да се пресели у Аустроугарску. Покрет који је водио Софроније постаје символ борбе православних у Ердељу за сопствени етнички, културни и верски идентитет. Ердељска школа - иако су је водили унијатски корифеји васпитавани у Бечу и Риму: Самуило Мали (1745-1806), Ђорђе Шинкај (1754-1816) и Петар Мајор (1754-1821) - заслужна је што је показала латинско порекло и романску припадност румунског народа разобличавајући концепције неких саских и мађарских историчара који су негирали ту историјску истину.

У другој половини XVIII века позната су два центра богословског и аскетског жара: Путна и Њамц. Школу у Путни основао је Јаков Путнански, као епископ Радауца (1745-1750). Њомеје после 1750. год., управљао архимандрит Вартоломеј Мазарјану (+1778), који је написао Историју манастира Пушне (1761). Монашки и филокалистички препород у Њамцу везан је за име Пајсија Величковоског (+1792), рођеног у Полтави (Украјина), монаха на Атосу, који се потом настањује у Њамцу, где преводи Филокалију (Добротољубље) са грчког на словенски. Благодарећи тој струји, патристичка теологија, исихастичка духовност и православна аскетска литература поново улази у живот Цркава у Молдавији, али и у Русији, гдеје тадашња теологија била заробљена од схоластике којаје дошла из латинских школа у Пољској.

Оснивање Богословских семинарија у манастиру Соколи, Јашу, 1804; Сибињу, 1811; Араду, 1892; Букуре шту (Централна), 1834; Бузеу, 1836; Куртеа де Арђешу, 1836; Римник Вилчи, 1837; Букурешту (Митрополит Нифон), 1872 -дало је велики замах православној литератури са дидактичким и пасторалним карактером. Јерарси великих интелектуалних и организаторских способности дали су допринос теолошкој култури овога раздобља. Међу њима се истичу: молдавски митрополит Венијамин Костаки (1768-1846), који преводи, пише и објављује серију дела велике вредности: Киријакодромион (Недељеник) - недељне беседе - Никифора Теотока (превођен и штампан у више наврата) - 1810. и 1811. у Њамцу, Тумачења Посланица Светога Аиостола Павла Теофилакта Охридског (штампао између 1904-1906. епископ Атанасије Миронеску), Лествица Јована Лествичника, 1814, Катихизис митрополита московског Платона (1839), Пидалион (1844), Црквена историја Теодорита Кирског; затим Мелхиседек Штефанеску (1822-1842), епископ града Романа, члан Академије, који први саставља виши уџбеник за Догматско богословље Православне Цркве (Роман, 1855), и пише дела Папство и садашње стање Православне Цркве у Румунији и Православна Црква у борби против Протестантизма; митрополит угарсковлашки Григорије IV Даскал (1824-1834) преводи следећа дела: Догматику Јована Дамаскина (1805), Тумачење четверојеванђеља Теофилакта Охридског (1805), Посланицу ппатријарха Фотија Источним патријарсима (1832), Исповедање Петра Могиле (1827), 0 исхођењу Светога Духа Јосифа Вријенијског (1832), Патерик (3. изд, 1832); Андреј Шагуна (1809-1873), потпредседник Народне скупштине у Блау (мај 1848), оснивач "Астре" (1861), писац Основног статута проглашеног 1869, написао је Историју Православне Источне Саборне Цркве (два тома, Сибињ, 1860), Приручник црквеног права (1868), Енхиридион - протумачени канони (1871); хроничар Наум Римнички (1764-1838) добар познавалац грчких рукописа.

Неколико важнијих политичких догађаја означили су прелазак у другу половину XIX века: покрет 1848. год. против анексирања Трансилваније Мађарској у коме су учествовали православни и унијати; обновљење Румунске трансилванијске митрополије, које је добио Андреј Шагуна; Уједињење Румунских кнежевина под Александром Јованом Кузом 1859. године, секуларизовање манастирских имања 1864, кад су и богословске школе прешле под управу јавнога школства. Али најзначајнији догађај у овом периоду јесте оснивање богословских факултета у свим румунским провинцијама: Јаш 1860-1864; Черновци 1875; Букурешт 1881-1883 (интегрисан у Универзитет између 1890-1948); Богословска академија у Сибињу (1811) постаје факултет 1943. У исто време појављују се црквени и теолошки часописи: Румунски телеграф (1853), Румунска Православна Црква (1874), Кандило (1882), Теолошки часоиис (1907). Наравно, признање аутокефалности Румунској Цркви, 25. априла 1885. године, чини одлучујући тренутак у историји румунског Православља.

[ribar]

ПРАВОСЛАВНА РУМУНСКА ТЕОЛОГИЈА.

2.део

У овом прелазном периоду румунска теологија зависи од превода, посебно дела руских теолога који су писали по западним узорима. То је потпомогло да схоластички западни утицаји - посредством превода руских писаца, али и неких грчких теолога који су предавали у Русији и увели идеје западне ренесансе (Евгеније Вулгарис 1717-1806. и Никифор Теотокис 1736-1800) - продру и у румунску теологију. Карактеристични примери западног утицаја виде се у делима Кириакодромион Никифора Теотокиса (патријарх Јустинијан штампао је поправљено издање 1960), Катихизис Платона московског и Теофана Прокоповића, Уџбеник православне догматике Макарија Булгакова (са француског превео Герасим Тимуш, 1885. и 1887), као и Силвестра Канева (5 томова, 1889-1906) и Петра Свјетлова (превели Сергије Беан и Константин Томеску, 1935). Иста се појава запажа у неким преводима из грчке теологије. Најпознатији у Румунији грчки теолог у савременој епохи јесте Христу Ан-друцос по својој Догматици (превео Д. Станилоје, Сибињ, 1930) и Символици (превео Јустин Мојсеску, Крајова,1955).

Но, тренутак оригиналне помесне теологије није закаснио. Непобитна заслуга у том послу припада ктиторима вишег богословског школства. У овом периоду огроман значај имају универзитетска предавања и уџбеници: за литургику Василије Митрофановић (+1888), за теологију Старога Завета Василије Тарнавски (+1914), за теологију Новога Завета Василије Георгиу (1872-1959) и Харалампије Ровенца; за морално богословље Јулије Скрибан (Уџбеник моралног богословља, 1921) и Атанасије Миронеску; за црквену историју Јевсевије Поповић (1838-1922) писац Опшше црквене историје, штампане на немачком у три тома, превео ју је и издао А. Миронеску (4 тома 1925-1928); за црквено право Валерије Шесан (Сазивање васељенског сабора, 1973) и Константин Клементије Поповић (1846-1938); за основно богословље Василије Гаина; за патристику Цицерон Јордакеску (Историја хришћанске литерашуре, 3 тома 1934-1940); за Историју Румунске Цркве Николај Добреску (1875-1914), Симеон Рели, Стефан Лупша и Николај М. Попеску; за пастирку и омилитику Петар Винтилеску, Григорије Кристеску и Димитрије Белу; за православну догматику и символику Јован Михалћеску, за мисионарство Василије Испир.

Професор догматике на Букурештанском факултету (1904-1939), потом митрополит молдавски, Иринеј Михалћеску био је најпознатији и најплоднији румунски теолог првих деценија XX века, познат особито по: Θησαυρος της ορθοδοξιας; (Лајпциг, 1904), у којем објављује и тумачи догматске текстове Васељенских Сабора и исповедања православне вере; Сотириолошка догматика - Предавања о Тајнама (Букурешт, 1926-1928); Уџбеник символичког богословља (1904), преведен на француски: La Theologie Symbolique au point de vue de l'eglise Orientale (Париз, 1932); Одбрамбена теологија, 1941. Заједно са Параскивом Ангелескуом он 1937. издаје најестетскији савремени Служебник, са словима и вињетама у нововизантијском стилу које је урадио Ђорђе Русу. Дела догматског карактера такође су објавили Стефан Сагин (Догматика Оваплоћења, 1902. и Сотириолошка догматика, 1903) и Василије Лојкица (Патријарх Кирило Лукарис, Карансебеш, 1912, Библијски називи Бога, 1927).

У овом периоду формирања румунског православља и богословља позната је друга група оснивача, утемељивача, црквених личности, ерудита и интелектуалаца, почасних, активних или дописних чланова Румунске академије: епископ Хуша и Романа, Мелхиседек Стефанеску (1822-1892); унијати Тимотеј Ципариу (1805-1887) и Јован Мику Молдован (1833-1915); епископ карансебешки Николај Попеа (1826-1908); свештеник Симеон Фло-реа Маријан (+1907); митрополит трансилванијски Василије Мангра (1850-1918); митрополит примас, Атанасије Миронеску (1858-1931); професори: Николај Добреску (1875-1914), Иларион Пушкариу (1852-1922), Јован Лупаш (1880-1967), Николај Попеску (1887-1963), Ђорђе Ћухандру (1875-1948), Василије Георгиу (+1959), Григорије Пишкулеску - Гала Галактион (1879-1961) - који је превео Свето Писмо између 1936-1938. са Василијем Радуом (1887-1940), Стефан Метеш (р. 1887), Николај Колан (1893-1967).

Плодови богословских трудова почетком XX века концентришу се око неколико догађаја првога реда:

а) Богословске и патристичке збирке, на пример: Богословска збирка (1927-1928), настала старањем Јована Михалћескуа, Матеја Псларуа и Г. Н. Нице; Древна хри шћанска књижевност (Јаш, 1933) у редакцији Цицерона Јордакескуа; Теолошка серија (Сибињ, 1933), под покровитељством митрополита Николаја Балана (1882-1955), Практично хришћанство (живот и дело). У теолошкој едицији појављују се многобројна дела изузетне вредности, као: Евхаристијска епиклеза (1933) Николаја Поповића (1903-1960), Павловска антропологија Григорија Маркуа;

Библиотека црквених отаца Матеја Псларуа (Римник Вилча, 1935) и Извори Православља Димитрија Фећоруа и Олимпа Каћуле (Букурешт, 1938).

б) Нова и потпуна мисионарска литература објављена је између 1925. и 1935. године благодарећи арадском епископу Григорију Комши (1889-1935). Најважније дело ове едиције јесте Уџбеник сектологије проф. П. Дехелјануа (1909-1979). У тој области и Иларион Фелеа (1903-1961) је написао уџбеник Православни кашихизис.

в) Теолошки разговори са Англиканцима у Букурешту 1935. године, непосредном подршком и учешћем патријарха Мирона (Кристеа), после чега је Румунска патријаршија признала валидност англиканских хиротонија.

г) Покрет друштвеног апостолата који је основало удружење "Обновљење" у Крајови; покрет је промовисан у социјално-хришћанским студијама "Солидарност" као и у часопису Солидарност, 1920. године. Друштвена хришћанска етика, лична и групна, постаје главним предметом студијског подухвата Шербана Јонескуа.

д) Нови библијски преводи и студије које је благословио патријарх Никодим (1864-1948): Нови Завет, 1924, 1926, 1931; Псалтир, 1927; Илустрована Библија, 1936; Библија, 1944.

Први Конгрес православних теолошких факултета (Атина, 29. нов. - 6. дец. 1936) представља тренутак снажног учешћа и великог доприноса румунског Православља. Довољно је овде споменути имена оних који су представљали три богословска факултета из Румуније: архимандрит Скрибан, Василије Георгиу, Валеријан Ше-сан, Шербан Јонеску, Теодор М. Попеску, Василије Испир, П. Винтилеску, X. Ровенца, Јован Савин, Г. Кристеску, Николај Котош. Конгресом је владала теза Георгија Флоровског о спољним Западним утицајима на православну теологију по паду Цариграда, и о повратку на јелинизам, који би требало да буде стални садржај православне мисли. Међутим, против "поновног јелинизирања" помесне теологије устаје православна румунска школа. Тај догађај из 1936. године изузетно је важан јер први пут у савременој епохи румунско Православље тада доказује право на свој духовни и културни идентитет, чувајући при томе своју свеправославну саборност. Та визија надахнута је генијалношћу патријарха Мирона (1868-1939), који је основао Православну румунску мисионарску епископију у Америци (28. априла 1928) и Православну румунску мисију у Јерусалиму 1935. године.

Тако започиње процес кристалисања румунског Православља, непосредно инспирисан и фаворизован интелектуалном и философском климом коју су створили стубови националне културе те епохе као што су: Василије Прван (1882-1927) - Гешика. Историја Дакије, 1926; Николај Јорга (1871-1940) - Историја Румунске Цркве и религиозног живота Румуна, 1932. и Румунска концепција Православља, 1940; К. К. Ђуреску, Историја Румуна, пето издање, 1946; Силвије Драгомир (1888-1962), велики историограф Цркве у Трансилванији; етнолози: С. Мехединци, Румунско хришћанство, 1941; писци-философи: Лукијан Блага (1895-1961) - Миоритски простор, 1936; Трилогија културе, Румунска мисао у Трансилванији у XVIII веку; Никифор Крајник, Рајска носталгија, (1940); Мирча Елијаде, студије из историје религија и расправе о духовном смислу символа, штампане у часопису Залмоксис 1939-1942.

Део "Генерације 1936" играо је одређену улогу у стварању веза међу старим богословским факултетима и институтима основаним после 1948. године у Букурешту и Сибињу. По оригиналним и озбиљним студијама у Сибињу се истичу Димитрије Белу (1902-1980): "О љубави", "Првородни грех по Оригену", "Царство Божије и Цр-ква", "Свети Оци о телу", "Трагично у светлости моралног богословља" (Митроиолија Баната, 1967, бр. 9-12); Исидор Тудоран (р. 1906), коаутор Уџбеника догматике и символике (1958); Аксиолошки основи добра, Техника и дух, Ерос и агапи, Стање човека у рају и после пада, Крштеље јеретика, Бог у теологији Карла Барта; Николај Младин: Самило Мику Клајн, Теолог, (Сибињ, 1957), Студија моралног богословља (1969); Милан Шесан, који је на немачком 1969. год. објавио синтезу историје хришћанских Цркава после 1054, јесте и коаутор (са Јованом Ремурјануом и Теодором Бодогајем) Уибеника опште црквене историје, друго издање 1975, и писац многобројних студија о периодизацији црквене историје, Православљу, Византији и Риму, Словенима, хришћанству и Риму, унијатству, хуситима и Православљу; Теодор Бодогаје: Историјски доприноси у вези са сабором у Јашу (Сибињ, 1943); Мирча Пакурариу: Историја Румунске Православне Цркве (Сибињ, 1972), у којој је открио православне основе древног румунског хришћанства у Трансилванији и поново потврдио јединство језика, културе и православне духовности међу свим покрајинама земље од самог почетка овог миленија.

У Букурешту најпре сусрећемо име Теодора М. Попескуа (1893-1973), који се заједно са проф. Д. Станилојем може назвати корифејем савременог румунског Православља. Коаутор Опште црквене историје (Букурешт, 1956), Т. М. Попеску оставио је непревазиђене студије о историји теологије (Улога историје по хришћанском схватању, Букурешт, 1927), о историји првога хришћанства, затим и о историји шизме (1054), Васељенских Сабора и унионистичких сабора, а особито о проблему утврђивања датума Пасхе (Васкрса) и о православним символичким текстовима објављеним после 1054. Најважније његово дело јесте Енциклика Источних патријараха 1848. године (превод и уводна студија, Букурешт, 1935). Он је играо главну улогу између две епохе у историји савременог румунског богословља. Ево шта о њему пишеједан од његових колега: "Мислимо на последњих двадесет година Богословског факултета у Букурешту и на првих двадесет година овог Богословског универзитетског института. Проф. Теодор М. Попеску могао их је представљати, могао их је илустровати толико достојанствено са висине своје катедре Опште историје Цркве, са свом снагом и богатством припреме и његове личности. У првом периоду био је прави магистар, био је служитељ доследне смелости, био је наставник на путевима које је он отворио; био је истинити ктитор библиотеке Богословског факултета, коју је настојао да обогати са свим ризницама хришћанске мисли, древне и савремене, са свим потребним училима, у најстрожијем смислу научне методе. У другом периоду био је одани и дисциплиновани задужбинар богословског училишта и културе, са истом младалачком страственошћу студирања. У том погледу треба додати и обновитељски дух који је он уселио у румунску теологију, са висине универзитетског амвона" (Ђорђе Ј. Мојсеску, "In memoriam Teodor М. popescu", Алманах 1974 - Румунска парохија у Бечу, Беч, 1974, стр. 157).

Ево и других светлих имена из тог времена: Петар Винтилеску (Исиовест и духовништво, 1939; Еклисиолошка и заједничарска улога Литургије, 1946), који је учествовао на Православној конференцији у Москвијула 1948. у својству декана Богословског факултета у Букурешту. 0бјавио је најпотпуније теолошко објашњење Вечерња, Јутрења и Литургије (Објашњени Служебник, Букурешт, 1972); Јован Коман (Тсорија Логоса у Аиологијама Светог Јустина Мученика, Букурешт, 1942; Питање философије и патристичке литературе, 1944; Патрологија, 1956; Традиција у светлости Светих Отаца, 1956); на Московској конференцији 1948. године изложио је изврсну студију о Православној Цркви и Екуменском покрету (штампана у Ортодоксији, бр. 1-2, 1962), у којој је у први план поново ставио важност богослова и хришћанских писаца у патристичком периоду из Добруџе, а скупа са Ливијем Станом и Мирчом Кјалдом упознао је Румуне са историјом и доктрином старокатолицизма; Н. Кицеску, коаутор Уџбеника догматике и символике (1958), бивши члан Комисије Вера и Конституција Екуменског савета цркава (Искупљење по Светоме Писму и ио списима Светих Отаца; Теорија рекапитулације (ανακεφαλαιοσις) код Светог Иринеја; Црква - тајанствено тело Госиодње; Православље и Протестантизам; Оваплоћење и искупљење; 0 развоју догмата; Значај исповедања вере; Екуменски покрет; Божанске парадогме; Јерархијска власт, духовна власт), Ливије Стан (1910-1973), доктор "honoris causa " Богословског факултета у Солуну (1971), написао је: Лаици у Цркви (Сибињ, 1939), изузетно дело у православној теологији, обогативши основне појмове канонског права: аутономија, аутокефалија, икономија, исправна традиција, институција и институционализовање, апостолско прејемство; Орест Бучевски (р. 1897), коаутор дела Учење православне вере (1952); Енеја Браниште (Теологија икона, 1952); Петар Резуш (р. 1913): Православна догматска традиција, ОДуху Светоме, Православна ангелологија.

Свакако, личност која доминира у румунској православној теологији од 1930. до 1980. годинејесте протојереј професор Димитрије Станилоје (р. 1903). Он не само даје обрађивао све предмете догматског богословља по стваралачким критеријумима патристике, него је и искристалисао оригиналне синтезе које представљају искуство румунског Православља у епохи духовног и друштвеног обнављања (в. наш есеј "Похвално слово Оцу Димитрију Станилоју поводом 75-годишњице", Ортодоксија, XXX, 1978, бр. 4, стр. 638-647). Немогуће је да овде набројимо све његове студије и дела, стога набрајамо најважније: Живот и дело јерусалимског патријарха Доситеја - док-торска теза, 1928; Догматика (Хр. Андруцос) - превод (Сибињ, 1930); Живот и учеље Светог Григорија Паламе (Сибињ, 1940); Исус Христос или обновљење човека (Сибињ, 1943); Католицизам после рата, Филокалија, Превод и коментари, 9 томова (1940-1980); коаутор уџбеника Православна догматика и символика (1958).

Д. Станилоје написао је Православну догматику (3 тома, 1978), класично дело у православној литератури. Низ његових дела штампано је и у иностранству: Мистагогија Светог Максима Исповедника (на грчком, Атина, 1973); Romanian Essays in Spirituality and Theology (Лон-дон, 1971, издавач А.М. Allchin); Dei est amour атоиг (Labor et Fides, Женева, 1980). "Doctor honoris cusa" Богословског факултета у Солуну (1976), Д. Станилоје није само архитекта румунске савремене теологије него и један од највећих православних теолога XX века.

Патријарх Јустинијан (1901-1977) дао је многе иницијативе од историјског значаја: у катихетском домену, Учење православне хришћанске вере (1952) написано од једне комисије; у домену мисионарства, канонизовање светих Румуна (1955); у дидактичком домену, штампање уџбеника за богословске институте (Историја Румунске Цркве, 1 тома, 1957-1958, чији су аутори: Георгије Мојсескуу, Стефан Лупша и Александар Филипашку; Општа историја Цркве, 1956, писци: Т. М. Попеску, Теодор Бодогаје и Ђорђе Станеску; Православна догматика и символика, 1. тома, сарадници: Н. Кицеску, Исидор Тудоран и Ј. Петреуца).

Румунску теологију даље усмерава Патријарх Јустин (р. 1910). Био је професор Новога Завета (Свето Писмо и његово тумачење у делима Јована Златоустог, Букурешт, 1942; Рад Светог Апостола Павла у Атини, Јаш, 1946; Црквена јерархија у апстлском приоду, Крајова, 1955), стручњак у патристичкој теологији (Евагрије из Понта, Атина, 1937); познавалац византијске и грчке теологије (Символика, Хр. Андруцос, превод, Крајова, 1956) у неколико главних области: патристичко наслеђе, штампање збирки превода отаца и црквених писаца (предвиђено је 100 томова; први том који обухвата Дела Аиостолских отаца у преводу Д. Фећоруа појавио се 1979); унапређивање теолошких истраживања у делима монографског карактера и у докторским тезама; настављање "друштвеног апостолата" у новој верзији.

Значајно је поменути и то да се последњих година све више јерараха посвећује историјским, богословским и екуменским студијама: Николај Корнеану (студије о патристичким писцима и духовности Светог Јована Лествичника); Нестор Ворнићеску ("Аспекти усавршавања у животу и делу Светог Василија Великог", Ортодоксија, XXX, 1978, бр. 4, стр. 604-637); Антоније Палмадеала (Служећа Црква, 1972; Ханс Кинг и Декларација "Mysterium Ecclesiae ", 1974; Десет теза о католичности и етничности, 1979; Да сви једно буду, 1979); Василије Коман (Литургијске беседе, Орадеа, 1973); Тимотеј Севићу (Христолошко учење Светог Кирила Александријског, Темишвар, 1973); Епифаније Нороћел ("Свети Јефтимије -последњи трновски патријарх - и његове везе са румунском Црквом", Румунска Православна Црква, LXXXIV, 1966, бр. 5-6, стр. 552-573); Василије Костин (Коптско богослужење и његов однос према богослужељу Православне Цркве, Атина, 1972).

Богословском писању посветили су се и многобројни свештеници и лаици. Поред имена посвећених богословској мисли, професора са богословских института у Букурешту у Сибињу, цела генерација младих професора доказује да су способни да устале динамички континуитет са традицијом као и да дају нове доприносе у развоју те традиције. Најаутентичнију и неоспориву потврду о живости и вредности савремене румунске теологије дају серије докторских теза брањених и штампаних последњих деценија, у земљи и иностранству, међу којима наводимо: Мирча Пакурариу, Веза Православне Цркве у Трансилванији са Влашком и Молдавијом од XIV па до XVIII века (Сибињ, 1968, 206 стр.); Јован Брија, Догматски аспекти сједињења хришћанских Цркава (Букурешт, 1968, 174 стр.); Стефан Алексе, Свети Никита Ремезијански и отачка васељеност у IV и V веку (Букурешт, 1969, 139 стр.); Антоније Пламадеала, Служећа Црква (Букурешт, 1972); Димитрије Попеску, Римокатоличка еклисиологија ио документима Другог ватиканског концила (Букурешт, 1972); Тимотеј Севићу, Христолошко учење Свешог Кирила Александријског (Темишвар, 1973).

Међу чиниоцима који су одредили развој румунске теологије ваља поменути следеће:

1. Унутарња динамика живота Цркве као "народа Божијег" чија је вера неокрњена. Теологија је плод тог искуства, али и његово просвећење ради пењања на више степене развоја. Румунска теологија јесте творевина помесне Цркве, а не синтеза страних утицаја. Они који преувеличавају народни карактер румунског Православља заборављају да је румунско хришћанство надахнуло и обогатило културно стваралаштво нације. Румунско православље нуди хармонију између феномена Црква-духовност и Црква-култура.

2. Тражење сопственог идентитета на темељу културне слободе, односно слободе да се у теолошку медитацију укључи национални језик, култура и уметност. То је тражење изискивало дуг подвиг и снажан напор да се ослободи од страних утицаја, не само конфесионалног него и језичког и културног карактера, како би се кроз процес преображавања прихватиле вредности које формирају мисионарски и пастирски идентитет румунске Цркве. Латинство језика - румунски језик остаје најјачи доказ да је већина хришћанских појмова које употребљавају православни Румуни латинског порекла -дало је теологији као начину општења специфичан карактер и посебан идентитет.

3. Европска и свеправославна свест. Румунска теологија има свој сопствени духовни, културни и локални идентитет, али и своју личну саборност или католичност. С историјске и културне тачке гледишта доказано је да је Црква у Румунским Земљама имала важну улогу у непрекинутом чувању светогорског исихазма у Православљу, преко превода које су урадили румунски монаси на румунски и словенски језик, као и у увођењу поствизантијске теологије у богословље, одакле су се надахњивали православни у Источној Европи

[ribar]

ПРЕДАЊЕ (гр. παραδοσις, лат. traditio, предање, преношење): Православна Црква дала је највећу важност Предању у двоструком његовом смислу, схватајући га као:

а) целокупно Христово дело у конкретном времену, дакле апостолску заповест предату Цркви: "Јер ја примих од Господа оно што вам и предадох" (1. Кор. 11,23), или као "вјеру која је дата светима једанпут за свагда" (Јуда 3);

б) начин преношења божанског откривења у времену преко Цркве (1. Тим. 6,20); ово преношење није просто прелажење једног наслеђа или хронологије са једне генерације на другу, него прејемство у којем Црква једновремено и наставља и обнавља почетну веру (Јн. 16,13). У том смислу, Предање није други извор откривења, поред Светог Писма, него његово стално начело, критеријуми посредник. Свето Писмо и Предање сачињавају једну тканину или два крака једне реке, а не две сукцесивне вериге једног ланца.

Ево неколико главних аспеката православног учења о Предању:

1) Као што сведочи Свети Апостол Јован Богослов у свом Еванђељу (20,30; 21,25), усмена проповед претходила је писаном Еванђељу. Свети Апостол Павле сведочи да су усмено Предање и новозаветни списи постали реални садржаји у животу првих хришћанских заједница: "Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања (δοσεις- (traditiones), којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2,15). Предање претходи Светоме Писму - отуда и његова важност. Тако по Светом Василију Великом, начело древности или старине треба да се посматра са највећом пажњом. Контекст Предања јесте контекст историје Спасења, а то значи да су Апостоли, њихови ученици и њихови наследници стављени у простор делања Светога Духа, и то у Цркви.

Православна Црква даје особиту важност улози преношења Предања и чиниоцима који у томе сарађују: Апостоли, проповедници, епископи, оци, заједнице итд.

2) Првобитно апостолско Предање потврђује Нови Завет. Једанпут утврђено написмено, Црква се изјаснила у његову корист установивши му облик и смисао као Светоме Писму које, тако, постаје коначно за следеће векове. Свети Иринеј говори о Предању као υποθεσις писама, односно чиниоцу који даје смисао и јединство написаној благовести. Сви Оци Цркве и Васељенски Сабори слажу се да новозаветно Предање има нормативан карактер и да је у њему сабрано и исказано искуство заједница у Јерусалиму и првих апостолских заједница. Нови Завет има непоништив карактер и неизмењив облик, мада он не исцрпљује првобитно апостолско Предање. У том смислу Свети Атанасије каже да су "Света и богомнадахнута Писма довољна за исповедање истине" (Против Јелина I, 3, Р.О. XXV, 4).

3) Православни, динамички и стваралачки карактер Предања долази не само од способности и нужности Цркве да стално и непрекидно тумачи Свето Писмо, него превасходно отуда што Свети Дух открива у сваком времену зрак наде. Не формулишући неку теорију развоја доктрине, која има за основ механичку теорију о откривењу, Православна Црква признала је да постоји стваралачко продубљивање и примењивање Предања. Одатле происходе и нова осветљавања старих догми: манифестовање Светога Духа, нестворених божанских енергија, онтолошки аспект Спасења, култ Богородице, култ светитеља, важност покајања и поста.

4) Сливање или слагање Предања и историје Спасења - јер Црква треба да уведе благу вест у различите ситуације, културне и друштвене. Облици Прeдања везани су за живот Цркве: "апостолски" облик, којим се обезбеђује непрекидно повезивање свега од почетка: "А и ја теби кажем да си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18); "историјски" облик, којим се обезбеђује културна контекстуалност и теолошка разноврсност поруке Јеванђеља.

5. Црква је непогрешива јер исповеда Истину која је дар Светога Духа. Учење је православно не због тога што га епископат предлаже, него зато што је зајамчено свешћу Цркве у којој се исказује сведочанство Светога Духа. Апостолско прејемство није аутоматски непогрешиво; постоје епископи који нису у консензусу Предања. Или, на пример, није православан сваки детаљ у Исповедањима XVII века. Зато је Свети Максим Исповедник одбио да се причести са епископима који су потписали монотелитску одлуку рекавши: "Ако се сви буду причестили са јереси, ја се нећу причестити". У том смислу, Предање остаје критеријум како се треба односити према свакој институцији са учитељским карактером и према сваком догматском тексту.

6. Саборске одлуке епископата, то јест догмати седам Васељенских Сабора, не представљају неки спољњи критеријум вере јер доктринарни ауторитет не игра неку битну улогу ако га не одобри или не прихвати свест Цркве. Међутим, не треба да се меша догматски развој са процесом формулисања или доктринарног уобличавања учења. Православна Црква дала је велику важност литургијском предању и искуству Светих, у којима се чувају многа учења која нису одмах примила саборско уобличење и добили саборску верификацију, као што је случај са Тајнама или са претварањем евхаристијских дарова. Говорећи о богослужбеним Предањима, Свети Василије каже: "Међу догматима и поукама сачуваним у Цркви, неке имамо из писаног учења, а друге смо примили из апостолског Предања, тајанствено предатих; али, и једна и друга имају исту силу" (0 СветомеДуху, гл. 18).

Протестантске конфесије разрадиле су концепцију о довољности Светог Писма, тврдећи да само оно има ауторитет речи Божије, па стога за идентификовање божанске истине не постоји други критеријум осим Библије. Та концепција заснована је на следећим тврдњама: Црква не прима учење ван Писма, јер је оно непресушан извор откривења, важнији и снажнији од Предања. Само оно што се тврди и налази у Библији ваљано је за веру. Предање је само споредан извор за веру. Библија је довољна за спасење јер она не само да има ауторитет речи Божије него је и средство преношења благодати; Библија је медиј кроз који сада Христос говори вернима (в.ПРОТЕСТАНТИЗАМ).

Не треба заборавити да у самом Светом Писму нема основе за теорију о довољности записане Божије речи. Додуше, Свето Писмо има нормативни ауторитет за Цркву и Предање; али сама Црква је одабрала библијске књиге и она непогрешиво тумачи Свето Писмо. Свето Писмо истовремено исповеда да је Црква непогрешива.

Супротан став протестантској тези заступа старија римокатоличка теологија, у којој се Предање јавља као начело само по себи, као независтан извор откривења којим су обухваћене истине које се не налазе у Светом Писму. Зато за нове догме, које непогрешиви магистериј папе може да формулише, није неизоставно потребна потврда Светог Писма. Теологија претпоставља апостолско порекло доктрина које немају експлицитно откривен и утврђен темељ у Светом Писму.

Погрешна страна овог става састоји се у томе што Свето Предање не може примити она небиблијска учења која се не би, макар у основи, налазила у откривеним истинама које се чувају у Цркви, у Предању, и која се не налазе у Светом Писму макар у "јоти и цртици". Учење вере не налази се искључиво у Светом Предању. Свако догматско учење треба да има темељ и корен како у Светом Писму тако и у Светом Предању.

Наравно, међу хришћанским Црквама постоје и заједнички елементи, који могу да буду чврста основа за будуће расправе о односу Писма и Предања. На пример, ауторитет Светог Писма прихвата цела Црква. Све конфесије уче да је Свето Писмо реч Божија, да се Бог открива у њему, да оно садржи надахнута сведочанства о спасоносним делима која је учинио Исус Христос. Затим, све Цркве, у виду трију великих традиција, прихватају да Свето Писмо треба да се схвати у контексту вере Цркве или Предања уопштено. Према томе, оне признају да је Библија била пренета или предата Црквом, те да у том предавању Традиција или Предање има функцију тумачења.

На крају, Цркве било које конфесионалне традиције признају васељенски карактер Никејско-цариградског Символа вере, у којем не виде нову веру, него исповедање које је у кратком и потпуном облику сублимисало древну веру Цркве.

У екуменским расправама последњег времена неки су аспекти Предања били истакнути и прихваћени као проблеми који треба да се разјасне и прецизирају на плану садржаја и изражавања Предања. Ево неколико тема које се предлажу:

- Ново еволуирање континуитета и разноликости у Предању. Неке су Цркве превише објединиле разноликост Новог Завета, друге су превише разјединиле јединство Новог Завета;

- Ерминевтичко, историјско и текстуално разрађивање догме, у смислу да контекстуалност претпоставља оспоравање древних догмата, према којима православна теологија претендује да направи разлику између студије еволуирања догми вере и текстова као таквих;

- Овредносњивање нових функција Предања - као Традиције или Предања - пошто се усред једне исте заједнице појавило мноштво позиција и друштвених опција које полазе од једног и истог библијског основа; пророчка улога Светога Духа у животу Цркве и карактер Предања као историјског догађаја.

[ribar]

ПРЕЗВИТЕР (гр. πρεσβυτερος, лат. presbiter, свештеник, старешина, старац, презвитер, свештенички чин): данас, служитељ другог степена свештенства, мада је раније појам кружио у многоструким значењима. Нпр., Апостол Петар назива себе "презвитером" и "сведоком" Христових страдања (1. Петр. 5,15). Презвишер овде означава пастира или старешину Цркве, а Христос сам назван је Великим Пастиром. И Апостол Јован назива себе "презвитером" (2. Јн. 1,1), такође у смислу пастира или старешине општина у Малој Азији.

У Делима 11,30 каже се да су Павле и Варнава донели помоћ из Антиохије за презвипере у Јерусалиму. Свети Јаков, за кога се зна да је био епископ у Јерусалиму (Дела 21,5), сусреће Павла сазвавши све презвитере-свештенике из града. Такође, Свети Јаков саветује хришћанима да позову презвитере Цркве да се моле за болеснике (Јак. 4,14). Из ових текстова произлази да се реч πρεσβυτεροι, односи на служитеље другога степена свештенства јер у Јерусалиму само Свети Јаков беше старешина - епископ, а ђакони нису могли примити дарове. Исти закључак происходи и из других места Новог Завета. Сем тога, Свети Павле и Варнава, на својим апостолским путовањима по Малој Азији, хиротонисали су презвитересвештенике за све тамошње хришћанске заједнице (Дела 14,23). Важно је запамтити и то да су свештеници одређивани свештеним чином полагања руку. Наравно, под презвитерима овде се не мисли на епископе пошто заједнице у Малој Азији беху веома мале.

Лука напомиње и то да је Павле позвао из Ефеса у Милет "презвитере" Цркве (Дела 20,17). У истој глави (стих 28) ови презвитери се називају епископима: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом". У овом типичном случају, два термина, два појма - πρεσβυτεροι, и επισκοποι - указују на исти јерархијски степен, а како у Црквама у Ефесу и Милету не постојаху епископи, овде је реч о служитељима другога степена, дакле о свештеницима.

Које су службе презвитера?

У вези са овим питањем веома се често губи из вида разлика између организовања јудејске синагоге и организовања првих хришћанских заједница. Ујудејској синагоги група стараца искључиво се бавила питањем уређења и управљања, док су богослужење у правоме смислу водили чланови свештеничке класе. Старешине су заступали интересе заједнице а књижевници тумачили Закон, али они нису водили богослужење у синагоги или у храму нити су пак имали пастирске обавезе, будући да је то било одређено свештеничкој класи.

Свештеници-презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дела 20,28), те, дакле, имају пастирску улогу (2. Петр. 5,1-2); моле се и помазују болеснике (Јак. 5, 14-15); проповедају и поучавају (1. Тим. 5,7,17), брину се и руководе заједницом (Рим. 11,8; 1. Сол. 5,12-13); упућују верне у духовноме животу (Јевр. 13,7, 17,24). Служење свештеника састоји се нарочито у томе што они Богу приносе хвалу, богопоштовање, молитве верних (Откр. 5,8). У виђењу Светог Апостола Јована, 24 презвитера (број 24 прасликује 24 свештеничка реда у Староме Завету - 1. Днев. 24,1-9) стоје пред Богом, метанишу и клањају се, певају песме славе (Откр. 4,4,9,10), приносе клањање и благодарност Богу (Откр. 11,16-17) кличући: "Амин, Алилуја" (Откр. 19,4). Према томе, свештеници су примили власт од Апостола а држе је у Цркви вршећи свештеничку и пастирску дужност. Дидахи (15,1-2) јасно потврђује даје посебна дужност свештеника учитељска служба.

У почетку презвитерска служба претежно се јавља У јудејскохришћанским општинама (Дела 11,30), где је истоветна са службом епископа у заједницама које су формиране од хришћана произашлих из јелинства. Почетком II века, два степена свештенства разликују се како по имену тако и по функцији. За Светога Игњатија, презвитери представљају Апостоле, док је епископ слика Оца. По Светом Иринеју, епископа окружује сабор презвитера, а и он сам је један од презвитера. Као и епископ, колегијум презвитера чини део структуре помесне Цркве. Почевши са постапостолском епохом, кад се хришћанство раширило ван великих градова, епископ је хиротнијом слао као своје "представнике" неке од својих презвитера. Тако се појављује парохија презвитерског типа, која више не поседује све јерархијске степене нужне и конституитивне једној помесној Цркви епископског типа (епархија), у којој су презвитери имали улогу саслужитеља, помагали су, дакле, епископу око престола у олтару (συωθρονον уп. 1. Тим. 4,14).

Презвитере хиротонише епископ за одређену парохију и они имају потпуну пастирску одговорност. Презвитер прима антиминс од епископа епархије, чије име помиње на Литургији. У ствари, он служи у име епископа. Он је свештенослужитељ (литург), онај ко приноси дарове и призива благодат заједно са народом; он је проповедник и пастир (1. Тим. 4,13), води, дакле, верни народ ка Христу. Што се тиче дужности да поучава, Свети Јован Златоусти вели да не постоји велика разлика између презвитера и епископа, зато што први по самој њиховој служби имају обавезу да проповедају науку (1. Тим. 5,17). Једина разлика међу двема службама јесте моћ хиротоније, која искључиво припада епископима (Омилија 11. на 1. Тимотеју). Канони (58. апостолски и 19. - Шестог Васељенског Сабора) предвиђају обавезу презвитера да поучавају свакодневно, а особито Недељом, кроз Свето Писмо, тумачења и проповеди.

У дискусијама о помесној Цркви у последње време неки православни богослови тврде - полазећи од прво битног уобличавања помесне Цркве, кад се она подударала са градом или парохијом у којима беше могуће да се покажу све свештеничке службе: епископ, презвитер и ђакон, - да је садашња парохија деформација изворне јер у њој свештеник постаје вршилац Евхаристије, док је он у ствари само помоћник епископа који је првоначалствујући (προεστως). Презвитерска Литургија, по овим схватањима, јесте аномалија јер је њом преувеличана улога свештеника као предстојатеља дитургијског сабрања. Други држе да свештеник није литургијски представник епископа, већ Апостола; он је, дакле, хиротонијом постао литургијски предстојник. Свештеник је стална веза између помесне Цркве (епархије) и оних који су изван ње. Иначе, већ у II веку јавља се потреба за хороепископима, тј. епископима послатим на периферне парохије. Те дискусије могу се резимирати овако: помесна Црква, која је епископска дијецеза, а не парохија, загарантована је од епископа, не од свештеника. У том облику помесне Цркве свештеници формирају колегијум (συνθρονον) око епископа, помажу му на Литургији и имају налог да подучавају. У тој Цркви ђакон је непосредно придодат епископу, не свештенику. Ипак, за потребе помесне Цркве свештеник се шаље да организује парохије ван епископског града пошто преко чина хиротоније има одговорност литургијског предстојника. Самом својом улогом, он је икона Апостола, као што је епископ икона Оца, а ђакон икона Исуса Христа (Свети Игњатије Богоносац). (в. ЈЕРАРХИЈА И СВЕШТЕНСТВО).