РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

[Guest Alefshin]

Света Епистасија

Један од управних органа на Светој Гори који се састоји од 4 члана. 20 манастира је подељено у 5 група по 4 манастира, те свака од ових група долази на власт по једну годину као св.Епистасија. Председник првог манастира је председавајући и зове се протепистат иако су сви међусобно равноправни и доносе одлуке већином гласова. Надлежност овог тела се тиче управљања прихода Свете Горе, а интересантно је да се печат овог тела састоји од 4 дела и ниједан се докуменат не може оверити без присуства све четворице чланова.

Извор: Енциклопедија православља

[Guest I.Stojkovic]

Помаже Бог браћо и сестре!Оци Благословите!

Оче Алефшине, праштајте што се умешах на ову тему, али имајући у виду да сам необразован, а да бих разумео понекад понекога шта говори, пронашао сам леп речник. Адреса је

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/B.htm

Праштајте

Најгрешнији међу вама

И.Стојковић

[PD]

Zasto se negde koristi Simvol a negde Simbol Vere?

[PD]

Sta je to kamilavka i ko je moze nositi?

[PD]

Hvala Srecko. Procitala sam sto kazu i zavisi da li koristis Viticizam ili Betacizam. Da li su oba ispravna, ne po mom nahodjenju nego po crkvenom pravilu, jer su oba zastupljena na nekim sajtovima. Verovatno je zbog toga i polemika da li je nas jezik Srpski ili Srbski.

Savetujte mudri ljudi.

[Guest Izida]

PD,kamilavka je monaska kapa dobrim starim srpskim jezikom receno.Mogu ih nositi monasi nakon postrizanja(zamonasenja),mada i nekim dobrim iskusenicima u ciju ljubav prema Hristu se uveri iguman moze dozvoliti da je nosi.I postoji pana-kamilavka,nju nose episkopi i primus inter partes

patrijarh.Oni jos nose i skiptar.To ti je onaj elegantan stap sto drze uvek u ruci.

[чтец Филип]

САВЕТИ И УПУТСТВА

Завет Завет значи обећање. Заветовати се може сваки хришћанин, рецимо да празнује неког светитеља који пада у дан када му се нешто значајно, добро или лоше, догодило, када му је тај светитељ помогао. Заветовати се може човек да помаже сиротињу, да пости одређени дан или временски период, да даје одређени износ годишње прилога за добро своје куће и здравље својих укућана. Хришћанин даје завет сам пред собом и пред Богом. Када се једном да завет, није добро да се обећање не одржи. Обично тада човека стиже казна. Наравно, заветовати се може само за неки позитиван посао. Не може се човек заветовати да убија, пљачка пали итд.

Аманет Аманет је завештање или тестамент. Аманет се оставља писмено или усмено. Обично то ради отац када умире. Он тада оставља својој породици извесне савете, упутства, жеље и наредбе. Све је то аманет. Аманет родитеља се у нашем народу дубоко поштује. То је када је аманет у складу са хришћанским моралом. Међутим, ако је аманет уперен против некога или на штету некога, он се не мора поштовати и испуњавати. Најбоље је тада, посаветовати се са свештеником.

Заклетва Заклетва није у складу са хришћанским моралом. Христос је рекао: 'Не куните се! Ваша реч нека буде да - да и не - не, што је више од тога од зла је". Ово се односи на свакодневни живот човеков. Али има момената када црква одобрава заклетву. Например, заклетва у војсци, свештеничка заклетва, заклетва на суду и сл. То је онда, када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује црква на начин који је прописан и одређен.

Клетва Клетва или проклињање, није одобрена од стране цркве. Пре свега, што проклињање излази из душе која је пуна гнева и мржње, жеље за осветом, оправдане или неоправдане, свеједно. У Светом писму је речено: благосиљајте оне који вас куну. Увек се треба молити Богу за све људе, па и за своје непријатеље. Своје срце не треба тровати мржњом и осветом. Божија правда је увек достижна.

Врачање Црква од најстаријих времена најенергичније осуђује свако врачање и сваке враџбине. Врачање се увек врши помоћу злих духова - ђавола. Таквим примера има много у Светом писму. Свако сујеверје, празноверје, веровање у хороскоп, гатање у шољу, карте, длан, пасуљ, прорицање судбине, чини, црна и бела магија, разни пророци и пророчице, све то црква најоштрије осуђује и црквени канони предвиђају чак искључење из црквене заједнице, за оне хришћане који у томе учествују.

Човек данас, опседнут разним недаћама, невољама, болестима и физичким и психичким, тражи лека свуда и од свакога. Треба знати, да је црква неисцрпна ризница лекова, пре свега духовних и благодатних, и да има две хиљаде година дуго искуство како помоћи својим члановима. У богослужбеној књизи Требник постоје молитве за разне прилике и случајеве. Зато се у свакој прилици треба обратити својој цркви и од ње тражити помоћ. То знају чак и врачари и гатари, па и они шаљу народ у цркву да пале свеће, дају прилоге итд. Па зашто би се онда радило посредно, кад је боље обратити се директно своме свештенику и својој цркви.

Ношење медаљона, крстића, иконица Пошто је човек у овоземаљском животу изложен насртајима злих духова и сила, потребно је да поред вере коју носи у свом срцу и души, има и видљива хришћанска знамења и светиње као одбрану од злих сила. Зато хришћани око врата на ланчићу носе, крстиће, медаљоне са ликом Господа Христа, мајке Божије или некога светитеља. Треба знати да се то не носи због моде и украса, него са дубоком вером, да светиња помаже и штити човека у свакодневном животу. Није хришћански носити велике крстове преко нападне одеће, који више делују саблажњавајуће и обесвећују цео смисао ношења крста и иконица

Поклоничка путовања - хаџилуци Поред поштовања и одлажења на богослужења у свој месни храм или манастир, добро је, једанпут бар годишње, да сваки хришћанин посети неко свето место - ближе или даље. Познато је да постоје велике светиње, где верници долазе на поклоњење. Код Срба су то: манастир Острог, Девич, Студеница, Жича, Хиландар итд. Поклоњење тим светињама је велико духовно освежење и велика потпора у животу сваког хришћанина. Зато треба што чешће, организовано или појединачно посећивати те светиње и поклонити се у њима. То је радио и наш свети Сава, посетио је сва мeста од Свете Горе до Јерусалима, и то у времену тешких комуникација, и тешких услова за путовање на такве даљине. Најбоље је ако се може посетити највеће хришћанско светилиште - Јерусалим, када поклоник добије звање хаџије.

Однос верника према секташима и припадницима друге вере Српски народ је одувек красила верска толерантност. Са друге стране, Срби никада на силу нису прекрштавали друге народе и наметали им своју веру. Напротив, увек се гледало, да се према ономе, ко је друге вере, топлије и учтивије понаша, да не би осетио некакву нелагодност и непријатност међу православнима. Али српски народ је због своје широке душе био често мета насртаја других вера, вероисповести, секти и вер-ских заједница, који су се појављивали у данима великих духовних пометњи, недаћа и тешкоћа, који су настојали да Србе одврате од своје вере и да им наметну своје учење. То су пет векова радили Турци, а у најновије време то раде бројне хришћанске секте чије су централе на Западу.

Какав однос треба наш верник да има према секташима? Пре свега са њима не треба водити никакве расправе, нити се са њима препирати и свађати. Једноставно са њима треба избегавати сваки контакт и не треба узимати њихове књиге на читање, које они, често, бесплатно деле, будући да су финансијски веома јаки. Књиге њихове не треба читати јер, због недостатка веронауке, знање нашег народа о вери је недовољно, па се некоме може учинити како је учење неке секте боље од наше светосавске вере. Нема те вере, нити религије на свету, која српском човеку и српској души може пружити оно што пружа православна вера и наши лепи хришћански обичаји. Све друго је неприродно и вештачко калемљење, које се губи већ у другом колену.

Однос верника према безбожницима Вера је моћ човекове душе - тврдио је један велики француски философ. Није сваком човеку у довољној мери та моћ и способност подарена. Као што неко нема слуха за музику, талента за сликање, дара за књижевност или неку другу уметност, тако неко нема довољно духовне моћи да верује у Бога. Зато невернике и безбожнике (они себе зову атеисти) не треба осуђивати, и са њима се препирати и свађати. Њима треба помоћи да ону малу искру способности за веру, без које није ниједно људско биће, распале и душу своју осветле пламеном љубави и вере. Према њима се треба односити као према својој браћи. Молити се Богу, да им Бог пробуди веру да би и они поверовали. А топлотом наше хришћанске душе настојати да загрејемо њихову верски охладнелу душу да би и они били под окриљем Божијим и своје бесмртне мајке цркве православне.

Често се данас може чути, од појединих наших верника, како, ето, они не могу сада да уђу у цркву од оних који су до јуче гонили цркву, били неверници, и говорили против Бога. То не сме да говори прави и искрени православац и хришћанин. Нема веће радости за цркву и за Бога, када се неки грешник каје и поправља. Зато са радошћу морамо примати оне, који до јуче нису били у цркви, и треба да им помогнемо, да и они буду прави хришћани и деца Божија. Сваки хришћанин се мора молити Богу непрестано, да док има и једног Србина и човека, који је ван цркве и своје вере, да се врати себи и Богу, како би сви били заједно деца Божија и браћа међу собом.

чтец Филип

[Guest Izida]

Znam da mogu da je nose i djakoni i svestenici.U Uzicu je neki nose i bas im lepo stoji. 8084.gif

[Исихаста]

С. С. Хоружий

Статьи для Энциклопедии философских наук

ИСИХАЗМ (от греч. _ – покой, безмолвие) – древняя традиция духовной практики, составляющая основу православного аскетизма и заключающая в себе обширный, оригинальный комплекс представлений о человеке, его сознании и деятельности. Исихазм, с его многовековой историей – сложное явление. Крупнейший современный исследователь исихазма о. Иоанн Мейендорф (1926-1992) выделяет следующих четыре значения термина: 1) древнейший смысл: уединенное, отшельническое монашество (в отличие от общежительного), тем самым, протекающее в безмолвии, молчальничество; 2) развившаяся на Синае и Афоне и достигшая расцвета в XIV в. особая школа и техника молитвы, часто именуемая «умным деланием» (_) и имеющая своим ядром непрестанное творение в уме молитвы Иисусовой «Господи Иисусе Христе, Сыне Божий, помилуй мя, грешного»; 3) учение св. Григория Паламы (1296-1359), или паламизм, богословское выражение и обоснование исихазма в смысле 2), в центре которого – концепция нетварных Божественных энергий, действующих в мире и человеке; 4) наиболее поздний смысл: широкое явление в религиозной жизни России XIV XVI вв., охватывающее все влияния и отражения перешедшего на Русь исихазма в духовной практике, монашеской и монастырской жизни, духовной культуре и даже государственном строительстве.

В становлении исихазма как мистико-аскетической традиции уловима последовательность «снизу вверх»: Традиция формирует вначале черты аскетической практики, а затем – школы мистического опыта, хотя по сути то и другое неразрывно. Ранний этап IV-V вв. – бурное зарождение православной аскезы в Египте и Палестине, время деятельности ее создателей и учителей (свв. Антоний Великий, Макарий Великий, Иоанн Златоуст, диакон Евагрий Понтийский, свв. Нил Анкирский, Иоанн Кассиан, Ефрем Сирин и др.). На этой стадии формируются два типа или русла аскезы, монашество киновийное (от греч. _ общая жизнь), общежительное и анахоретское (от греч. _ отшельничество), пустынножительное; поздней к ним присоединяется третий, промежуточный тип – скитское, или идиоритмическое монашество, когда иноки имеют раздельное жительство, но совместное богослужение, единый духовный ритм. Исихазм создавался в рамках второго русла и часто отождествлялся с ним, но в отдельные периоды, в отдельных очагах Традиции (в частности, в России) получал распространение в других руслах. Изначальные элементы Традиции – диалектика уединения-единения, ухода от мира и связи с ним в любви; примат молитвы; необходимость научения, руководства, и отсюда – институт духовных наставников, старцев; гибкое сочетание усилий внутреннего делания и внешнего обустройства, с приматом первых. Здесь уже явно виден цельный антропологический подход, хотя пока мало отрефлектированный.

С начальной эпохой тесно смыкается следующий период (прибл. V-IX вв.), именуемый обычно «синайским исихазмом», хотя его ведущие представители – не только синайские подвижники свв. Иоанн Лествичник (VII в.), Исихий (VII-VIII вв.) и Филофей (IX-X вв.) Синайские, но также св. Диадох Фотикийский (Сев.Греция), старцы Варсануфий и Иоанн Газские, их ученик авва Дорофей и др. Это – этап кристаллизации исихазма как дисциплины, четкого метода духовной практики (поздней, в силу его строгой методичности, исихазм часто называли «Методом»). Стержнем Традиции становится школа молитвенного делания, стоящая на двоякой основе: собственно творение молитвы и «внимание», контроль сознания, обеспечивающий непрерывность молитвы. Это двоякое делание развертывается как духовный процесс, имеющий направленный, восходящий характер и членящийся на ряд ступеней, из коих главные суть: покаяние – борьба со страстями – исихия – сведение ума в сердце – бесстрастие – чистая молитва – созерцание нетварного Света – преображение и обожение. Содержание процесса состоит в трансформации энергийного строения человеческого существа: как свойственно духовным практикам, человек здесь рассматривается, прежде всего, как «энергийная конфигурация», и эта конфигурация, проходя серию определенных энергийных форм, преобразуется к особому «сверхъестественному» типу, когда все энергии устремлены к Богу. Состояние всецелой устремленности к Богу, трактуемое православным богословием как совершенная соединенность человеческих энергий с Божественной энергией, благодатью, и есть обожение – претворение человеческой природы, достигаемое в полноте мистического Богообщения.

Следующий и важнейший этап развития исихазма – Исихастское возрождение в Византии XIV в. (перед этим, особый вклад в Традицию вносит мистика св. Симеона Нового богослова (949-1022), представляющая яркий, богатый опыт высших ступеней духовного процесса). Этап крайне насыщен и внешне, и внутренне; исихазм становится здесь на время центральным фактором не только в церковной, но и в светской истории Византии. Активное возрождение исихазма подготавливается в XIII в. деятельностью свв. Григория Кипрского, Феолипта Филадельфийского, Никифора Уединенника и развертывается, прежде всего, на Афоне. Высокоразвитость, отработанность исихастского метода к этой эпохе выдвигают на первый план высшие духовные состояния, включающие световые созерцания; и в 30-е годы монах Варлаам Калабриец выступает с богословской критикой этих созерцаний и исихазма в целом. Так начинаются «исихастские споры», в которых Церковь раскалывается на сторонников и противников исихазма, церковный конфликт переплетается с политической борьбой и гражданской войной, и наконец происходит «торжество Православия», соборное признание исихастского опыта и догматическое закрепление его основоположений. Главные итоги этапа трояки: 1) исихазм получил богословское обоснование в учении Паламы, которое развило и дополнило классическую патристику «богословием энергий»; 2) исихазм эксплицировал, и в практике, и в теории (также в учении Паламы) свои установки о соучастии тела в духовном процессе, окончательно оформившись как холистическое практическое учение об обожении цельного человеческого существа, человеческой природы как таковой; 3) исихазм начал продумывать и воплощать заложенные в нем универсалистские потенции: исихастская практика выходила за пределы монашеской среды, и в исихазме обнаруживалась природа не частной монашеской методики, но общеантропологической стратегии. Из всего этого, возникали предпосылки к созданию на базе исихазма цельной культурной парадигмы, альтернативной Западному Ренессансу; но крах Империи не дал им развиться.

Ветви исихастской традиции имеются во всех странах Православия – Болгарии, Сербии, Румынии, Грузии; но главный очаг Традиции в послевизантийский период – в России. История русского исихазма проходит те же начальные этапы: активное монашеское движение возникает вслед за христианизацией Руси и прямо ориентируется на раннее египетско-палестинское пустынножительство; влияние же более углубленного «синайского исихазма», хотя он и ближе по времени, – незначительно. Но следующий крупный этап, в эпоху Московской Руси XIV-XV вв., уже впитал воздействие и «синайского исихазма», и Исихастского возрождения. Это – русская параллель последнего: Традиция не только достигает зрелых форм, но оказывает влияние на многие сферы культуры, церковной и социальной жизни. К ней примыкают Сергий Радонежский, Феофан Грек, Андрей Рублев; полное и чистое ее выражение дает св. Нил Сорский (1433-1508) и предводимое им заволжское ("нестяжательское") монашеское движение. Однако русское (и православное) религиозное сознание в его истории и структуре определяется не одним исихастским руслом, следующим установке обожения, но сочетанием двух русл, из коих второе порождается установкой освящения, сакрализации, унаследованной от языческой религиозности (так, в элементе освящения обычно строятся в Православии отношения Церкви и мирской власти). Отношения двух установок напряженны, порой конфликтны, и в русской истории XVI-XVIII вв. линия освящения вытесняет линию обожения.

Обратный процесс, начавшийся снизу в русском монашестве, а также за пределами России деятельностью св. Паисия Величковского (1722-1794) и его учеников, вырастает постепенно в русское исихастское возрождение XIX-XX вв. Его основные вехи – создание и распространение русского «Добротолюбия» (фундаментальный свод исихастских текстов, не раз пересматривавшийся, дополнявшийся и ставший базовым руководством для устроения православного сознания и жизни); создание влиятельных очагов исихазма (Оптина Пустынь, Валаам, Саров и др.); подвиг учителей русского исихазма – свв. Тихона Задонского, Серафима Саровского, Игнатия Брянчанинова, Феофана Затворника, в нашем веке – св. Силуана Афонского и его ученика игумена Софрония (Сахарова); становление новых форм исихазма – странничества и, в особенности, старчества. Новые формы показывали, что особая черта русского исихазма – широкое развитие намеченной у Паламы тенденции к утверждению исихазма в качестве универсальной, общеантропологической стратегии: в отличие от древнего института старцев – наставников иноков, в русском старчестве, а также в движении «Монастырь в миру», идущем от славянофилов и получившем развитие в нашем веке, в том числе, при большевистских гонениях, – совершается выход исихазма в мир.

Богословско-философское продумывание исихазма, начатое Максимом Исповедником и, в особенности, Паламой, не было воспринято и продолжено в России вплоть до нашего века (что повлияло на судьбу как русского исихазма, так и русской культуры в целом). Однако в последние десятилетия это продумывание развернулось весьма активно, причем тут ясно выступает утверждаемая исихазмом опытная основа и типология богословской мысли: происходящее осмысление исихазма – не отвлеченный анализ, но выражение опыта Традиции, данное, в большой мере, прямыми носителями его, афонскими подвижниками епископом Василием (Кривошеиным) и игуменом Софронием (Сахаровым). Наряду с ними, новый этап, на Западе неудачно называемый «неопаламизмом» или «неоправославием», создавали богословы русской диаспоры – В.Н. Лосский (давший первое цельное изложение православного богословия в свете стержневой роли исихазма), о. Георгий Флоровский (в концепции «неопатристического синтеза» описавший специфическую типологию православной мысли в ее развитии), о. Иоанн Мейендорф (ученик Флоровского, доставивший новой трактовке исихазма прочную историческую базу). К их деятельности тесно примыкают труды целого ряда крупных православных богословов Балкан и Запада – о. Думитру Станилоаэ (Румыния), св. Юстина Поповича, митрополит Амфилохия Радовича (Сербия), епископ Каллиста Уэра (Англия), митрополит Иоанна Зезюласа, Хр. Яннараса (Греция) и др. Оформившееся здесь направление богословской мысли, называемое «православным энергетизмом», предолжает развиваться, выходя в философию, обнаруживая параллели с антиплатоническими и антиэссенциалистскими направлениями современной мысли на Западе и подтверждая тезис о том, что «исихазм содержит конструктивный ответ на вызов, брошенный христианству новым временем» (Мейендорф).

http://isihazam.blogspot.com/2009/07/blog-post_17.html

Ako je neko raspolozen, neka prevede ovaj tekst s ruskog, jako je lepo i jasno Horuzij objasnio, inace, ne tako jednostavan pojam kao sto izgleda na prvi pogled.

[sasluzitelj]

panakamilavku dobijaju svi monasi na postrigu i rasofori i maloshimnici tako da je sastavni deo osnovne monaske odece inace je lep bogosluzbeni ukras, vodi poreklo iz egipta i nije nista drugo do modifikovana calma zastitnik od sunca, koji je kasnije dobio danasnji izgled i simboliku

[PD]

Kako svestenik ili djakon dobije kamilavku, da li je to neki vid priznanja ili....

[Guest Izida]

PD,kamilavka ne predstavlja nikakvo priznanje djakonu ili svesteniku.Nedavno je uvedeno pravilo u SPC da svi,koji imaju svestenicki cin,znaci djakoni,sveste-

nici i episkopi,moraju da je nose,kao i monasi.By the way,ja sam videla neke fotografije od pre Drugog svetskog rata i na njima se vidi da ih je tada sav klir

nosio.Ne zna se zasto su posle rata prestali,i poceli da nose sesire. trening

[PD]

Hvala!  confused

[Guest Izida]

Molim! 

[marija]

Превео с румунског Епископ источно-амерички Господин Митрофан (Кодић)
Београд,1999.

ПРЕДГОВОР

РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ покушава да обнови неке основне категорије и објасни најважније појмове православног учења, са циљем да кроз њих реч Божију - која, по речима Светог Василија Кесаријског, великог богослова и епископа, јесте извор хришћанске вере - учини јаснијом и пријемчивијом. Као и икона, символ, обред или покрет, реч је у теологији корак или прелаз између света Божијег и света људског. Стога теологија није само начин познања и контемплације него и начин општења, тумачења и заједништва.

Свака одредница у Речнику представљена је у три вида: а) садржај или догматски смисао, б) патристичко тумачење дато навођењем текстова Отаца Цркве и црквених писаца, в) библиографска упутства. Иако није исцрпан, Речник проучава оне феномене без којих се не може разумети идентитет (специфичност) Православља, и наглашава управо оне нијансе које осветљавају и посведочавају актуелност православне теологије. Те нијансе Православља, у којима је садржана његова непромењива суштина и пуна снага, афирмисане су као практична теолошка мерила. Речник, наиме, не претендује да буде збир пропозиција или доктринарних текстова, него пре нуди критеријуме за православну теологију и њену примену у разним доменима: духовним, етичко-друштвеним, пастирским, мисионарским.

Речник је пре свега намењен студентима теологије, као и ученицима богословија, парохијским свештеницима и свима онима које привлачи реч Божија и православно поимање те речи. Он може да буде и референса за теологије других хришћанских конфесија ангажованих у екуменским разговорима на локалном плану. Речник је први корак у подстицању млађих генерација да служе православној теолошкој култури, румунској и васељенској, прошлој и будућој. Његова најважнија сврха је пастирска, катихетска, мисионарска, екуменска. Истовремено, Рвчник жели да даде скроман допринос развоју православне теологије наше епохе.

Појава Речника била је охрабрена климом обнављања румунског Православља и процесом срађања теолошког школства и живота Цркве. Богословска школа и писана реч прате сада Цркву у сваком домену: катихетском, канонском, мисионарском и екуменском. Штампање Речника омогућено је како тиме што се на кормилу Румунске Православне Цркве данас налази Његово Блаженство Патријарх Јустин, врсни теолог, изузетан познавалац теологије Светих Отаца (коју жели да поново постави у основу обнове живота и писања наше Цркве), тако и духом отварања и слободе румунског друштва које унапређује ново вредновање традиционалног идентитета. Речник је незамењив за помесну Цркву која тражи нове облике отварања, сведочења и служења народу у којем и са којим живи.

Надам се да ће овај Речник бити од стварне користи свима онима који траже савремени профил Православља, свима који су ангажовани у унапређивању и потврђивању православне румунске теологије, и то преко дијалога Цркве са данашњим светом.