Праведни Ћиуне Сугихара

[obi-wan]

Inace, ova ikona koju vidite gore, uskoro ce biti postavljena u paraklisu sv. Jovana Zlatoustog, u Bgd-u, za stalno, naravno...

[Бојан]

Људи, чуо сам се са сином праведног Ћиуна, Нобукијем - доста је болестан, има рак јетре и дебелог црева. За који дан има операцију па ако можете - помените.

[Душко Дугоушко]

http://saptajibesmrtnika.blogspot.com/2012/11/the-life-of-righteous-chiune-sugihara.html

[Милан Ракић]

Ћијуне Сугихара, јапански дипломата православне вероисповести, у граду Каунасу у Литванији је, упркос противљењу сопствене владе и опасности која је претила њему и његовој породици – издавао транзитне визе Јеврејима који су бежали из окупиране Пољске и тако спасао, сматра се, више од 6.000 људи.

Ћијуне Сугихара са јеврејским избеглицама

 

У тмурним временима погрома, који је прогутао милионе живота, једно од светала хуманости и великодушности засјало је на месту на којем се најмање очекивало – у дипломатском представништву немачког савезника Јапана.

 

Ћијуне Сугихара, јапански вицеконзул православне вероисповести на служби у граду Каунасу у Литванији, у лето 1940. године је, упркос противљењу својих претпостављених и опасности која је претила њему лично и његовој породици, издавао јеврејским избеглицама из Пољске транзитне визе и тако спасао, процењује се, више од 6.000 људи.

 

Сугихара је службу почео након завршетка Првог светског рата у кинеском граду Харбину, у којем је тада живело око 120.000 Руса, углавном белогардејаца, пребега који су претрпели пораз у грађанском рату са комунистима. Сугихара, који је од ране младости био хришћанин, члан протестантске баптистичке цркве коју су у Јапану основали амерички мисионари, у том граду је учио руски и немачки језик и срео своју прву супругу, Рускињу, због које прихватио православље.

 

Када је Јапан 1931. године окупирао Манџурију, Сугихара је добио функцију у марионетској влади и узнапредовао до позиције заменика министра иностраних послова, али је убрзо поднео оставку у знак протеста због суровог односа јапанских окупационих власти прем локалном становништву.

 

Након неколико година проведених у домовини, он је послат у тада независну Литванију 1939. године. Међутим, исте године немачке снаге су продрле у суседну Пољску отпочевши Други светски рат, услед чега су хиљаде пољских Јевреја биле присиљене на бекство, нарочито у неутралну Литванију, с обзиром на то да су и са истока, према споразуму Хитлера и Стаљина, продирале совјетске трупе.

 

И сама Литванија је имала велику јеврејску популацију, па се Сугихара, који је требало да прикупља обавештајне податке о кретању немачких и руских трупа, 1940. године нашао затрпан захтевима очајних Јевреја – за издавање јапанске визе.

 

На његове упите – шта са њима треба чинити, тадашње јапанско министарство спољних послова одговарало је инсистирањем на тачном спровођењу имиграционе процедуре. Тачније, тражило је од њега да не издаје транзитне визе апликантима који не поседују довољна новчана средства и карту за одлазак у неку трећу земљу.

 

Огромна већина Јевреја који су у журби напуштали своје домове није могла да испуни те формалне захтеве, али је Сугихара, оглушивши се о инструкције својих претпостављених, свесно одлучио да им издаје десетодневне транзитне визе.

 

Традиционално, у јапанском друштву хијерархија и свест о сопственом друштвеном и професионалном положају унутар те хијерархије – изузетно се вреднују, што је нарочито било изражено у то доба када је Јапан био захваћен националистичким жаром и милитаризмом. Тада је од појединаца тражио потпуну посвећеност држави и највеће жртве за њене циљеве. Од државних службеника и војника се зато очекивала апсолутна послушност и беспоговорно извршење наредби које су долазиле одозго.

 

Такође, Јапан је потписивањем "Антикоминтернског пакта" 1936. и "Трипартитног пакта", војнополитичког споразума са Хитлером и Мусолинијем, 1940. године, већ био ступио у близак савез са Немачком, па је Сугихарино деловање представљало посебно велики проблем за јапанску дипломатију, јер је угрожавало важне односе са главним савезником.

 

Херојска борба за спасавање живота

 

Због свега тога, самом Сугихари је претила озбиљна опасност не само да изгуби посао већ и слободу. И његова друга жена и деца коју је са њом имао могли су да очекују прогон и друштвену изолацију, па је он стога своју супругу обавестио о могућим последицама и затражио њено разумевање пре него што је донео одлуку да на своју руку помогне унесрећеним Јеврејима.

 

Сугихара је тако, без одобрења јапанске владе, почео са издавањем транзитних виза јеврејским избеглицама у другој половини јула 1940. године, када је Совјетски Савез већ био окупирао Литванију и друге балтичке републике у складу са споразумом Рибентроп–Молотов.

 

До затварања конзулата почетком септембра те године Сугихара, који је дневно проводио и више од 18 сати исписујући визе, успео је да изда више хиљада тих путних исправа од којих су неке биле за читаве породице, а не просто за појединце, па је, према неким проценама, његов подухват спасао читавих 10.000 душа.

Koнзулат Јапана у Каунасу

 

У последњим данима и сатима, и његова супруга, Јапанка, помагала му је у издавању виза, а при одласку из Каунаса, Сугихара је на железничкој станици окупљеној маси из воза бацио празне обрасце за јапанске визе са печатом конзулата.

 

Сугихара је, захваљујући познавању руског језика и словенског менталитета, у међувремену успео и да издејствује одобрење совјетских власти за транспорт Јевреја Сибирском железницом до Владивостока, што је, међутим, путнике коштало пет пута више од цене карте у нормалним условима.

 

Од гнева државе у том тренутку вероватно га је спасло то што његови надређени нису имали тачан увид у број виза које је издао. Сугихара је тако наставио да ради за јапанско министарство спољних послова током рата у дипломатским представништвима у Чехословачкој, источној Немачкој и Румунији, где га је 1944. заробила Црвена армија.

 

Из заробљеништва је пуштен 1946. године, али је по повратку у Јапан, већ наредне године отпуштен са посла, иако му је било само 47 година, наводно – из организационих разлога.

 

Дуг пут у Јапан

 

Прилив јеврејских избеглица у Јапан наставио се и након затварања конзулата у Каунасу, све до пролећа 1941. године. Сматра се да је део виза за њих у престоници Вилњусу лажно издала црква коришћењем јапанских дипломатских печата које је Сугихара намерно оставио за собом, као и да је један број јапанских виза фалсификован у Пољској.

 

Новац потребан избеглицама за одисеју од Литваније, преко Сибира, до Јапана и даље до њиховог коначног одредишта, прикупила је јеврејска дијаспора у Северној Америци.

 

Канцеларија јапанске путничке агенције ЈТБ у Њујорку добила је 1940. године захтев од тамошњих јеврејских имиграната да организује транспорт избеглица из ратним вихором захваћене Европе, преко Јапана, у САД, Канаду, Јужну Америку и Аустралију.

 

Нацистичка окупација пољских лука, присуство немачких подморница у балтичком мору, као и ваздушни и поморски сукоб између Немачке и Велике Британије, те улазак САД у окршај у северном Атлантику на страни Британије, јеврејским избеглицама из средње и источне Европе је пресекао одступницу на западу, па су они масовно бежали у Русију, где су се Транссибирском железницом пребацивали до обале Тихог океана.

 

Ту су их прихватали јапански бродови који су редовно саобраћали између Владивостока и Цуруге, луке на Јапанском мору у префектури Фукуј, на око 80 километара северно од Кјота.

 

У то време путници су при уласку у Јапан морали да докажу да код себе имају 100 долара у новцу и карту за неку трећу земљу или, алтернативно, 200 долара у новцу. Пошто је највећи број избеглица долазио без икакве имовине или са само нешто ручног пртљага, јеврејска дијаспора у САД је у Јапан слала новац за њихове путне трошкове и за испуњење поменуте правне одредбе о уласку у земљу.

 

Познато је да је, на пример, за групу од 765 избеглица уплаћена сума која у данашњем новцу износи шест милиона долара, као и да је јапанска путничка агенција уредно вратила део уплаћеног новца када се испоставило да се 93 особе са тог списка нису појавиле.

 

Бриге и наде

 

Новине у граду Фукуј, главном граду истоимене префектуре, у фебруару 1941. писале су о томе како Европом лута 300-350.000 јеврејских избеглица, које немају другог начина да се домогну сигурности на америчком континенту него преко Русије и Јапана.

 

Помисао на то је узнемиравала домаћу јавност ненавикнуту на толико присуство странаца, али и јапанске безбедносне структуре. Власти у далекоисточној царевини стрепеле су да би међу избеглицама могли да се нађу и страни шпијуни, због чега су распоредиле обавештајце на доковима Цуруге.

Брод Амакуса

 

Јеврејске избеглице које су доспеле у Јапан из Цуруге даље су пребациване у луке Кобе и Јокохаму, где су укрцаване на прекоокеанске бродове.

 

Спискови са тачним бројем јеврејских путника и њиховим именима изгубљени су у пожарима које је проузроковало америчко бомбардовања Цуруге при крају рата. Са сигурношћу се, међутим, зна да је међу јапанским пловилима највише избеглих Јевреја до Земље излазећег сунца пребацио брод по имену "Амакуса", који је одједном превозио између 300 и 400 људи.

 

Изграђен је 1902. у Немачкој за потребе Русије и првобитно био крштен именом "Амур", али су га Јапанци запленили током кратког, жестоког руско-јапанског рата 1904-1905, преименовали и наменили, донекле иронично, за путничку линију до руског града Владивостока, која је затим послужила да спасе људе који су бежали од Немаца.

 

Када је почео рат на Пацифику, брод је био пребачен на југ Јапана одакле је из лука Кагошима на острву Кјушу и Наха на острву Окинава пловио за Тајван, који се тада налазио под јапанском окупацијом.

 

"Амакуса", брод који је пружио спас и наду хиљадама људи, завршио је, међутим, на дну Тихог океана када су га при повратку са Тајвана торпедовали Американци.

 

Иља Муслин, дописник Јавног сервиса из Токија, РТС Онлајн

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Милан Ракић]

Иначе, о овом праведнику смо писали и на старом Форуму,

 

https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,18828.0/nowap.html

 

https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=6774.0

 

а и мрежа је "пуна" текстова о животу и делу овог честитог потомка самураја...

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Chiune_Sugihara

 

http://www.chiunesugihara100.com/eng/e-top.htm

 

http://isurvived.org/2Postings/2Sugihara-folder/Japan-Sugihara_revisited.html

[Srdjan Kotur]

Svaka čast!

[Биљана]

Па први православни јапанац је био самурај.

 

Их, кад за ово Мурамаса сазна

[туриста]

Недавно је и Блиц писао о њему. Људина!

 

http://www.blic.rs/Riznica/Istorije/529061/PRICA-IZ-ISTORIJE-Japanski-Sindler-je-pravoslavac-koji-je-spasao-na-hiljade-Jevreja

[Dominika]

Филм о њему:

https://www.youtube.com/watch?v=2YozVTmW2nE

[Danijela]

Nasla sam taj film i sa prevodom na srpski

 

[Trifke]

https://www.dnevno.rs/istorija/japanski-sindler-bio-je-pravoslavac-spasao-je-hiljade-jevreja-a-o-tome-niko-nije-znao-nista/?fbclid=IwAR0gdupcLfQL_Dt0I_sO3qVXWw39ACZuMCN9ZwEgLz299NanvTX85cgWKJA

O njegovom poduhvatu decenijama se nije znalo ništa! Skroman, kakav je bio, zasluge nikada nije tražio, a sve je otkriveno kada ga je, u dalekom Japanu, pronašao jedan od onih kojima je spasao život!

 

Čiune Sugihara, japanac pravoslavne veroispovesti, radio je kao vicekonzul u japanskom konzulatu u Kaunasu 1939. godine kada su Jevreji izbegli iz Poljske pobegli u Litvaniju u nastojanju da se sklone što dalje od pretnje nacističke Nemačke.

On je smislio plan da im pomogne, potpisujući vize koje bi im omogućile da putuju kroz Sovjetski Savez do Japana i konačno nađu utočište u holandskoj koloniji Kurasao u Karipskom moru.

Međutim, taj njegov zahtev je odbijen tri puta u Ministarstvu spoljnih poslova u Tokiju.

Vicekonzul je ipak, suprotno stavu svoje zemlje, rukom ispisao najmanje 4.500 viza za samo šest nedelja. Supruga mu je svake noći masirala ruku kako bi mogao da spava i piše nove vize.

Sugihara se u septembru s ostalim zaposlenima ukrcao u voz da se vrati u Japan. U vozu je navodno nastavio da potpisuje vize i bacao ih Jevrejima dok su čekali na železničkoj stanici.

Godine 1941. nacistička Nemačka je okupirala Litvaniju i u toj zemlji je ubijeno više od 120.000 Jevreja, čak 95 odsto ukupnog broja jevrejskog življa.

Sugihara je služio u više različitih zemalja pre nego što je pozvan da se 1946. godine vrati u Japan. Tamo je potom zatraženo da podnese ostavku jer se suprotstavljao politici vlade.

Godine 1960. jedan Jevrejin iz Izraela koji se spasao zahvaljujući vizi japanskog vicekonzula uspeo je da mu uđe u trag i objavi priču u njemu.

Memorijalni centar holokausta Jad Vašem u Jerusalimu je Sugiharu 1984. godine proglasio pravednikom među narodima što je titula koja se daje  nejevrejima koji su spasili Jevreje iako su se zbog toga našli u smrtnoj opasnosti.

“Bilo je to humanitarno  pitanje. Nisam mario tada da li će me otpustiti. Da je neko drugi bio u toj poziciji verujem da bi sigurno učinio isto”, rekao je Sugihara, koga izraelski mediji zovu i japanski Šindler, u jednom intervjuu u Moskvi 1977. godine.

Iako je u Izraelu bio svetski poznat, većina u Japanu nije znala ništa o Sugiharinom podvigu. Tek nakon njegove smrti 1986. kada se na njegovoj sahrani pojavila brojna delegacija iz Izraela uključujući i ambasadora te zemlje u Japanu, njegovi sunarodnici postali su svesni Sugiharine slave.

Danas mu se redovno odaje pošta, a njegov život je dokumentovan u muzeju rodnog grada.