Није карактеристично за Православље да верници праве спискове својих грехова

[Sasa Kolbas]

Nemam moraces da mi citiras. 

potrajace

[Дејан]

tako sam i mislio, nemas

зашто би морао да имам, није епископ порфирије неписмен и неупућен у теологију па да прича напамет.

митарства су исто као и апокатакстаза, и свети оци су подржали, неки, Црква одбацила , крај приче

[Дејан]

Ђакон Андреј Курајев

ПО ПИТАЊУ О СТАТУСУ И БОГОСЛОВЉУ “ТЕОДОРИНИХ МИТАРСТАВА”

«Митарства блажене Теодоре» (не зна се за такву светитељку), улазе у састав «Житија Василија Новог» - текст сумњивог порекла и садржаја. Он није догматски тачан јер не оставља места за Божији Суд. Спаситељ је рекао да је «Отац сав суд предао Сину» али у тој књижици сав суд врше демони. Христу остаје само да уручи медаље победницима, слично томе као што победницима шампионата уручује медаље руководилац спортске федерације, који сам можда навија за други тим, али који је принуђен тако да поступи по протоколу. 



Порекло тог «Житија» није потпуно црквено и морално чисто из разлога што Григорије, аутор «Житија» богохули на светитеља – константинопољског патријарха Николаја 5. Мистика, који је био «убројан у ликове светих у грчкој и римској цркви. У обе цркве празник патријарха се слави 15.маја, на дан његове смрти» (погл. Попов Н. Цар Лав 6. Мудри и његово царевање у црквено-историјском контексту. М., 1892, с. 190). У «Житију» се име тог патријарха Николаја злонамерно изопачује у Агриколаос («сељак») и «Етилаос» (исто, с.175).

Постоји корисна књига Ирине Грицевске «Индекси истинских књига». Показује се да се житије Василија Новог са Теодориним митарствима у Русији XVI-XVII века односи на апокрифе: «А Василија Новог и Андреја Јуродивог и Методија Патријског страник треба питати, јер је истина». Управо се у «Житију Василија Великог» налази опис виђења, која детаљно говоре о посмртним митарствима...

У XIX веку св. Филарет Московски је такође упозоравао да «… Ви правите догмате о митарствима, а потом наводите излагање посмртних стања по светом Макарију, који не каже ни речи о митарствима. Одатле настају компликована питања…» (Писма московског митрополита Филарета покојном архиепископу Тверском Алексију. 1843-1867. М., 1883. с.62).

Између осталог, јеромонах Серафим (Роуз) каже: «Чак је и детету јасно, да се не смеју буквално прихватати описи митарстава, иако сами описи нису «измишљотине» нити «басне», већ искрена прича очевидаца у, за њих, најприкладнијој форми. Ако неко сматра митарства само за привид, онда је то само из непознавања те свакодневне невидљиве борбе, коју водимо у овом свету. Овде нас такође непрекидно очекују саблазни, да наше духовно око само дрема и ми видимо само резултат демонских замки – грехе, које чинимо, и страсти, којима се предајемо. После смрти душа прогледава, види духовну стварност (обично први пут) и оне који су нам непрестано досађивали током живота» (цитат по: јеромонах Дамаскин (Христенсен). Преподобни Никодим Светогорац каже: «Они, који су празнословили да се душе умрлих праведника и грешника четрдесет дана налазе на земљи и посећују места где су живели исти», сеју предрасуде и митове, јер су таква тврђења «невероватна и нико не треба да их прима као истину» (цитат по Василиадис Н. Тајна смрти. Тројице-Сергејева Лавра, 1998. с.397)). 

У XIX веку цензор-професор Московске Духовне Академије П.С. Казански се борио са сличним текстовима: «Најчешће се издају приче, пуне најнеобичнијих чуда, једном речју, духовни романи о митарствима, житија Андреја Јуродивог, Јована Новгородског, и сл. Сви ти састави су највећим делом одраз неписмености. Колико се само књижица морало исправљати или забрањивати, које су биле усмерене на ширење сујеверних појмова у народу. Колико пута су ми доносили житије Кипријана и Јустине, упорно тражећи недостатке. Савест им није била мирна, иако су избор вршили из Чети-Минеја. Да ли клеветници духовне цензуре познају ту неуморну службу цензуре духовног образовања народа?» (Преписка проф. МДА П.С. Казанкског са А.Н. Бахметовом, писмо од 8.2.1868.// Поред Тројице у Академији. 1814-1915. М., 1914, с.525).

Данас су управо ти «духовни романи» (допуњени већ директним «интервјуима» са демонима) попунили црквене продавнице. Извор романа о митарствима су апокрифи, који испитују утицај многобожачког херметизма. Управо у њима је тај сиже логичан. Душа је код гностика и херметиста ван-космичка. По њима. она се формира негде у свету богова, непокретних звезда. Затим та душа улази у тело, али на путу пресеца орбите планета. А планете су богови. И у зависности од тога колико је близу та планета, тај бог ће бити на трајекторији кретања те душе, толико ће бити и јак његов печат и његов дар. Дар Венере, Меркура, Марса, Јупитера или Сатурна на ту душу. Ти космички печати се код гностика и херметиста прихаватају као зло, страст, траума. И на путу назад, када човек умре, а душа се враћа у свет виших богова, она мора да се разрачуна са планетарним боговима и скине са себе њихов печат.

Али ми ништа нисмо дужни ни демонима ни планетама.

(Прим.: У Житију јуродивог Андреја Константинопољског, написаног у X веку, «низ пророштва о наступајућој судбини империје, украшених чисто народним уздањима у боље време, на својеврсни «златни век» пред последњи крај» (Рудаков А.П. Остаци византијске културе према подацима грчке агиографије. – СПб., 1997, с.219). 

превод са руског др Радмила Максимовић
Извор: verujem.org, преузето са http://kiev-orthodoks.org/site

[Trifke]

зашто би морао да имам, није епископ порфирије неписмен и неупућен у теологију па да прича напамет.

митарства су исто као и апокатакстаза, и свети оци су подржали, неки, Црква одбацила , крај приче

Á da je samo apokastasis u pitanju. Npr neznam da li je poznato ali postoji i spis o kome je cak raspravljao i V vaseljenski sabor a bio je apokrifan.

[Sasa Kolbas]

" Jedanput, pred obed, oko devetog casa , ustavsi na molitvu Sv. Antonije oseti u sebi da se uznosi umom, i sto je najcudnije, vide samog sebe kao izvan tela, i kao da ga neko uzvodi po vazduhu. U vazduhu su stajala nekakva mracna i strasna lica pokusavajuci da mu sprece ushodni put. Antonijeve putovodje su im se protivile, ali su oni prilazili kao sa pravom, trazeci odgovor i ispitujuci da li Antonije u bilo cemu podleze njihovoj vlasti. Bilo je neophodno popustiti, i oni su se spremali da izvedu racun. Njihovoj nameri da ispitaju dela Antonija sve od njegovog rodjenja su se usprotivili njegovi pratioci, govoreci: " Sta je bilo od rodjenja, izgladio je Gospod kad je Antonije dao monaski zavet. Ispitujte od dana kad se zamonasio i zavetovao Bogu"...

I tako dalje,  ima jos cela strana na tu temu.

[Sasa Kolbas]

Ђакон Андреј Курајев

ПО ПИТАЊУ О СТАТУСУ И БОГОСЛОВЉУ “ТЕОДОРИНИХ МИТАРСТАВА”

«Митарства блажене Теодоре» (не зна се за такву светитељку), улазе у састав «Житија Василија Новог» - текст сумњивог порекла и садржаја. Он није догматски тачан јер не оставља места за Божији Суд. Спаситељ је рекао да је «Отац сав суд предао Сину» али у тој књижици сав суд врше демони. Христу остаје само да уручи медаље победницима, слично томе као што победницима шампионата уручује медаље руководилац спортске федерације, који сам можда навија за други тим, али који је принуђен тако да поступи по протоколу. 

Порекло тог «Житија» није потпуно црквено и морално чисто из разлога што Григорије, аутор «Житија» богохули на светитеља – константинопољског патријарха Николаја 5. Мистика, који је био «убројан у ликове светих у грчкој и римској цркви. У обе цркве празник патријарха се слави 15.маја, на дан његове смрти» (погл. Попов Н. Цар Лав 6. Мудри и његово царевање у црквено-историјском контексту. М., 1892, с. 190). У «Житију» се име тог патријарха Николаја злонамерно изопачује у Агриколаос («сељак») и «Етилаос» (исто, с.175).

Постоји корисна књига Ирине Грицевске «Индекси истинских књига». Показује се да се житије Василија Новог са Теодориним митарствима у Русији XVI-XVII века односи на апокрифе: «А Василија Новог и Андреја Јуродивог и Методија Патријског страник треба питати, јер је истина». Управо се у «Житију Василија Великог» налази опис виђења, која детаљно говоре о посмртним митарствима...

У XIX веку св. Филарет Московски је такође упозоравао да «… Ви правите догмате о митарствима, а потом наводите излагање посмртних стања по светом Макарију, који не каже ни речи о митарствима. Одатле настају компликована питања…» (Писма московског митрополита Филарета покојном архиепископу Тверском Алексију. 1843-1867. М., 1883. с.62).

Између осталог, јеромонах Серафим (Роуз) каже: «Чак је и детету јасно, да се не смеју буквално прихватати описи митарстава, иако сами описи нису «измишљотине» нити «басне», већ искрена прича очевидаца у, за њих, најприкладнијој форми. Ако неко сматра митарства само за привид, онда је то само из непознавања те свакодневне невидљиве борбе, коју водимо у овом свету. Овде нас такође непрекидно очекују саблазни, да наше духовно око само дрема и ми видимо само резултат демонских замки – грехе, које чинимо, и страсти, којима се предајемо. После смрти душа прогледава, види духовну стварност (обично први пут) и оне који су нам непрестано досађивали током живота» (цитат по: јеромонах Дамаскин (Христенсен). Преподобни Никодим Светогорац каже: «Они, који су празнословили да се душе умрлих праведника и грешника четрдесет дана налазе на земљи и посећују места где су живели исти», сеју предрасуде и митове, јер су таква тврђења «невероватна и нико не треба да их прима као истину» (цитат по Василиадис Н. Тајна смрти. Тројице-Сергејева Лавра, 1998. с.397)). 

У XIX веку цензор-професор Московске Духовне Академије П.С. Казански се борио са сличним текстовима: «Најчешће се издају приче, пуне најнеобичнијих чуда, једном речју, духовни романи о митарствима, житија Андреја Јуродивог, Јована Новгородског, и сл. Сви ти састави су највећим делом одраз неписмености. Колико се само књижица морало исправљати или забрањивати, које су биле усмерене на ширење сујеверних појмова у народу. Колико пута су ми доносили житије Кипријана и Јустине, упорно тражећи недостатке. Савест им није била мирна, иако су избор вршили из Чети-Минеја. Да ли клеветници духовне цензуре познају ту неуморну службу цензуре духовног образовања народа?» (Преписка проф. МДА П.С. Казанкског са А.Н. Бахметовом, писмо од 8.2.1868.// Поред Тројице у Академији. 1814-1915. М., 1914, с.525).

Данас су управо ти «духовни романи» (допуњени већ директним «интервјуима» са демонима) попунили црквене продавнице. Извор романа о митарствима су апокрифи, који испитују утицај многобожачког херметизма. Управо у њима је тај сиже логичан. Душа је код гностика и херметиста ван-космичка. По њима. она се формира негде у свету богова, непокретних звезда. Затим та душа улази у тело, али на путу пресеца орбите планета. А планете су богови. И у зависности од тога колико је близу та планета, тај бог ће бити на трајекторији кретања те душе, толико ће бити и јак његов печат и његов дар. Дар Венере, Меркура, Марса, Јупитера или Сатурна на ту душу. Ти космички печати се код гностика и херметиста прихаватају као зло, страст, траума. И на путу назад, када човек умре, а душа се враћа у свет виших богова, она мора да се разрачуна са планетарним боговима и скине са себе њихов печат.

Али ми ништа нисмо дужни ни демонима ни планетама.

(Прим.: У Житију јуродивог Андреја Константинопољског, написаног у X веку, «низ пророштва о наступајућој судбини империје, украшених чисто народним уздањима у боље време, на својеврсни «златни век» пред последњи крај» (Рудаков А.П. Остаци византијске културе према подацима грчке агиографије. – СПб., 1997, с.219). 

превод са руског др Радмила Максимовић

Извор: verujem.org, преузето са http://kiev-orthodoks.org/site

Dj. Andrej Kurajev, jel to onaj sto je sluzio Liturgiju sa MPC? 

[Sasa Kolbas]

зашто би морао да имам, није епископ порфирије неписмен и неупућен у теологију па да прича напамет.

митарства су исто као и апокатакстаза, и свети оци су подржали, неки, Црква одбацила , крај приче

Znaci Crkva odbacila? ili neki pojedinci odbacili? Mislim , kad je to Crkva odbacila ucenje o mitarstvima?

[Trifke]

" Jedanput, pred obed, oko devetog casa , ustavsi na molitvu Sv. Antonije oseti u sebi da se uznosi umom, i sto je najcudnije, vide samog sebe kao izvan tela, i kao da ga neko uzvodi po vazduhu. U vazduhu su stajala nekakva mracna i strasna lica pokusavajuci da mu sprece ushodni put. Antonijeve putovodje su im se protivile, ali su oni prilazili kao sa pravom, trazeci odgovor i ispitujuci da li Antonije u bilo cemu podleze njihovoj vlasti. Bilo je neophodno popustiti, i oni su se spremali da izvedu racun. Njihovoj nameri da ispitaju dela Antonija sve od njegovog rodjenja su se usprotivili njegovi pratioci, govoreci: " Sta je bilo od rodjenja, izgladio je Gospod kad je Antonije dao monaski zavet. Ispitujte od dana kad se zamonasio i zavetovao Bogu"...

I tako dalje,  ima jos cela strana na tu temu.

Ja sam mislio da ces stvarno nesto citirati at i zitije Sv Antonija. Mladicu i to zitije je kao i mnoga druga preradjivano kroz vekove. Mene zanima imas li ti neki citat konkretni od Sv Antonija.

[Trifke]

Dj. Andrej Kurajev, jel to onaj sto je sluzio Liturgiju sa MPC? 

Kakve to veze ima sa temom.

[Дејан]

Dj. Andrej Kurajev, jel to onaj sto je sluzio Liturgiju sa MPC? 

да, и избачен са московске духовне акадамије, али то не значи да није читао књиге

Ми смо имали на сјату митрополита Амфилохија, када су га питали о митарствима рекао је да она могу да имају једино пзитиван ефекат у васпитању Хришћанина, у смилу да га уплаше али немају никакво утемељење у Црквеном учењу

[Trifke]

Znaci Crkva odbacila? ili neki pojedinci odbacili? Mislim , kad je to Crkva odbacila ucenje o mitarstvima?

Nije mogla da odbaci ono sto nije nikada naucavala.

[Дејан]

" Jedanput, pred obed, oko devetog casa , ustavsi na molitvu Sv. Antonije oseti u sebi da se uznosi umom, i sto je najcudnije, vide samog sebe kao izvan tela, i kao da ga neko uzvodi po vazduhu. U vazduhu su stajala nekakva mracna i strasna lica pokusavajuci da mu sprece ushodni put. Antonijeve putovodje su im se protivile, ali su oni prilazili kao sa pravom, trazeci odgovor i ispitujuci da li Antonije u bilo cemu podleze njihovoj vlasti. Bilo je neophodno popustiti, i oni su se spremali da izvedu racun. Njihovoj nameri da ispitaju dela Antonija sve od njegovog rodjenja su se usprotivili njegovi pratioci, govoreci: " Sta je bilo od rodjenja, izgladio je Gospod kad je Antonije dao monaski zavet. Ispitujte od dana kad se zamonasio i zavetovao Bogu"...

I tako dalje,  ima jos cela strana na tu temu.

Буквализам је стран појам у Правослчавној Цркви

[Nebojš.a]

Буквализам је стран појам у Правослчавној Цркви

 

Znači postoji šansa i da si ti bukvalno shvatio vladiku Porfirija.

[Sasa Kolbas]

да, и избачен са московске духовне акадамије, али то не значи да није читао књиге

Ми смо имали на сјату митрополита Амфилохија, када су га питали о митарствима рекао је да она могу да имају једино пзитиван ефекат у васпитању Хришћанина, у смилу да га уплаше али немају никакво утемељење у Црквеном учењу

Kako moze biti autoritet onaj ko sluzi sa nekanonskom crkvom? Znaci u manjim stvarima, kao sto je pitanje mitarstva je autoritet a u vecim kao sto je  to sluzenje-ma nema veze

[Sasa Kolbas]

Ja sam mislio da ces stvarno nesto citirati at i zitije Sv Antonija. Mladicu i to zitije je kao i mnoga druga preradjivano kroz vekove. Mene zanima imas li ti neki citat konkretni od Sv Antonija.

dobro, onda sigurno znas i ko je kada preradjivao tekst?