Свети пророк Авдија; преподобни Варлаам и Јоасаф

[Guest]

среда 2. децембар (19.нов)     вода



Свети пророк Авдија




Родом из села Витахарамска од предела Сихемских. Живео на двору цара Ахава; али када цар одступи од правог богопоштовања и поклони се идолима, Авдије не последова примеру царевом, него продужи служити Богу јединоме истиноме. А када опака царица Језавеља због Илије диже хајку на све пророке Божје, Авдија сабра стотину њих, сакри их у две пештере и храњаше их до краја (I. Цар. 18, 4). Савременик великог пророка Илије Авдија поштоваше Илију веома и слушаше га у свему као следбеник и ученик његов. Живео на 900 година пре Христа и упокојио се мирно.



Свети мученик Варлам




Родом из Антиохије. Због вере у Христа Господа много истјазаван од нечестивог судије. Најзад помисли судија да му се наруга и да га силом околности примора да принесе жртву идолима, због чега уведе га у храм идолски, и стави му огањ на длан и тамјан на огањ мислећи, да ће мученик морати због бола да баци огањ с тамјаном из руке пред идоле, и да их тако и нехотично окади. Но херојски војник Христов држаше огањ на длану своме и без помисли да га баци пред идоле, све док прсти не изгореше и отпадоше и док длан не прегоре. И тако са огњем падоше на земљу и прсти мученикови. „Десницу имаше јачу од огња, говори св. Василије Велики.... јер ако пламен руку и опали, ипак рука држаше огањ као пепео.” А Златоуст пише: „Гледали су с висине ангели, посматрали архангели, сцена је била величанствена превазилазећи у истини природу човечју. Гле, ко не би пожелео видети човека, који се подвизавао а није осећао што је људима својствено, човека који је сам био и жртвеником, и жртвом, и жрецом?” Када му сагори рука, и тело цело старца Варлама сруши се на земљу мртво, а душа му оде у вечни покој Господа Спаситеља. Пострада овај преславни старац јунак 304. год.



Преподобни Варлаам и Јоасаф




Преподобни Варлам и Јоасаф царевић. Подвижници Индијски. Јоасаф беше царевић, син цара Авенира. Божјим Промислом посети га старац Варлам, научи га вери Христовој и крсти. По томе се старац удаљи у планину на подвиг а Јоасаф оста, да се бори са многим искушењима у свету и да их благодаћу Божјом побеђује. Најзад успе Јоасаф, да приведе ка Христу и свога оца. Пошто се крсти цар Авенир поживе 4 године у великом покајању – јер и грехе велике беше починио гонећи хришћане – па онда оконча свој земни живот и пређе у бољи. Млади Јоасаф предаде царство своме другу Варахији, а он оде у пустињу, да се подвизава Христа ради. Једина му жеља беше на земљи, да се још једном види са својим духовним оцем, старцем Варламом. И Бог милостиви испуни му ту жељу, те једнога дана Јоасаф стаде пред пећину Варламову и узвикну: Благослови оче! Старац Варлам подвизаваше се у пустињи 70 година, а свега поживе 100 година. Св. Јоасаф у 25. години остави царство и оде у пустињу, где поживе 35 година. Обојица имађаху велику љубав ка Господу Исусу; преведоше многе у веру истиниту, и преселише се у вечну радост Господа свога.


Тропар (глас 4):

Од духовног оца спознавши Бога, царе Јоасафе, и просветивши се крштењем, народе си ка вери обратио, и оцу твоме од крштења си садруг постао, царство оставивши. У пустињу си отишао и у њој си се трудољубиво подвижавао: Зато моли Христа Бога, са учитељем твојим Варламом, да спасе душе наше.



Свети мученик Илиодор



Из града Магида у Памфилији. Мучен за веру Христову у време цара Аврелијана. При тешким мукама чуо глас с неба: „Не бој се, ја сам с тобом!” Бачен у усијаног бакарног вола, он се приљежно Богу мољаше. И Бог га спасе. Усијани во на једном се охлади, и Илиодор изађе жив. Судија му довикну, да он чини неке мађије. На то мученик рече: „мађије су моје Христос!” Би посечен и оде ка Господу.

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлама Јоасафу. Човек неки бегаше испред страшног једнорога. Бежећи тако паде у неки ров и ухвати се за једно дрво. И баш кад помисли, да је ван опасности, он погледа доле низ дрво и угледа два миша, једног белог а другог црног, који наизменично но непрекидно глодаху корен дрвета, да би га прегризли и оборили. Погледавши још дубље виде велику и страшну змију, која са разјапљеним устима чекаше да прогута човека, када дрво буде оборено. И још угледа до самих својих ногу четири мање отровнице змије. Погледавши навише уз дрво, виде човек на гранама мало меда, па заборави све опасности, које га окружаваху, пружи руке да дохвати то мало сласти с дрвета. Тумачење: једнорог представља смрт, која од Адама до данас гони свакога човека да умртви; ров испуњен свима опасностима јесте овај свет, дрво – пут нашег живота; бели и црни мишеви – дани и ноћи, што се наизменично ређају и живот наш скраћују; велика и страшна змија – ад; четири змије отровнице – четири стихије, из којих је тело човечје састављено; мало меда на гранама дрвећа – то је мало сласти, које овај живот пружа човеку. О кад се људи не би занели овом ништавном слашћу и заборавили страшне опасности, које их окружавају и вуку у вечну пропаст!

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно створење света, и то:

1. како Бог створи у шести дан стоку и ситне животиње и зверове по врстама њиховим;

2. како виде Бог, да је добро.

БЕСЕДА

о прослављењу Бога због Христа Господа

Ономе слава у цркви због Христа

Исуса у све нараштаје ва вијек вијека.

Амин. (Еф. 3, 21).

Слава Богу! Слава Богу у цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва вијек вијека! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; црква је најчистије тело Христово, испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из цркве – из светиње Светоме, из чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из цркве још и због тога што је у цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли, да је његово слављење Бога, у одвојености и засебности, боље него ли слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина, да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у цркви и са црквом (ма и у пустињи био он се може молити са црквом и у цркви), не особећи себе од цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом цркве него ли ван ове везе.

О Господе Исусе, само од Тебе, у Теби, и кроз Тебе ми можемо Бога славити. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru/Days/20121119.htm

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20131119.htm

[Драгана Милошевић]

 

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА
АВДИЈЕ

 

СВЕТИ пророк Авдија беше из села Витахарама од предела Сихемских. Он служаше на дворцу царева Израиљских, и беше домоуправитељ у цара Ахава.[1] Од младости своје Авдија бејаше веома богобојажљив; и када сав Израиљ одступи од Бога и стаде се клањати поганоме Ваалу,[2] он тајно служаше Једином Истинитом Богу отаца својих који спасе Израиљ из Египта и проведе га кроз Црвено Moре no суву. А када безакона Језавеља убијаше пророке Господње, Авдија узе сто пророка, и сакри их, по педесег у једну пећину, и храни их хлебом и водом у време глади која би у дане пророка Илије. Једном Ахав дозва Авдију и рече: Пођи по земљи на изворе и на све потоке, еда бисмо нашли траве да сачувамо у животу коње и мазге, да нам не изгине стока. И поделише међу се земљу куда ће ићи: Ахав отиде једним путем сам, а Авдија отиде другим путем сам. А када Авдија бејаше на путу, срете га пророк Илија; и он га позна, и паде ничице, и рече: Јеси ли ти, господару мој Илија? - А он му рече: Ја сам; иди и кажи господару своме: ево Илије. - А Авдија рече: Шта сам згрешио, да слугу свога предаш у руке Ахаву да ме погуби? Тако да је жив Господ Бог твој, нема народа ни царства куда није слао господар мој да те траже; и када му говораху да тебе нема, он закле царства и народе, да заклетвом потврде да те нису могли наћи. А ти сада кажеш: иди, кажи господару своме: ево Илије. А кад ја отидем од тебе, дух ће те Господњи однети, а ја нећу знати куда; обавестим ли ја Ахава, и он дође и не нађе те, убиће ме, a слуга се твој боји Господа од младости своје. Није ли казано господару моме шта сам учинио кад Језавеља убијаше пророке Господње? како сакрих стотину пророка Господњих, по педесет у једну пећину, и храних их хлебом и водом. А ти сада кажеш: иди, кажи господару своме: ево Илије. Убиће ме. - А Илија рече: Тако да је жив Господ над војскама, пред којим стојим, данас ћу му се показати.[3]

 

Тада отиде Авдија у сусрет Ахаву и обавести га о светом пророку Илији. И Ахав отиде пред Илију. И кад Ахав виде Илију, пророк Божји га изобличи што наводи несрећу на Израиљ оставивши заповести Господње и приставши за Ваалима, за лажним боговима.[4] Затим свети пророк учини велико чудо: низведе с неба огањ на жртву и воду, као што о томе пише у Књигама о царевима.[5] Видећи то Авдија се радоваше због свемогуће силе Бога свог, и пламтијаше љубављу к Њему, и гораше ревношћу за Њега, и служаше My усрдније ходећи по заповестима Његовим. Затим, када умре Ахав и на престо ступи његов син Охозија, Авдија у то време обављаше војничку службу. И он, по сведочанству светог Доротеја и блаженог Јеронима, бејаше један од она три педесетника, које Охозија шиљаше к пророку Илији, од којих двојицу сажеже огањ који паде с неба на њих по речи пророка, а трећи педесетник, који и беше Авдија, би помилован: јер он са смерношћу приступи светом пророку Илији, клече на колена пред њим, и молећи га рече му: Човече Божји, поштеди душу моју и душу ове педесеторице, слугу твојих. - И поштеде га Илија, и устаде и отиде с њим к цару (4 Цар. 1, 9-15). Од тога времена Авдија напусти царску службу, и пође за светим пророком Илијом, и доби дух пророштва као онај који је пророке Господње сачувао и прехранио и за пророком ишао. A када умре, он би погребен са својим претцима.[6]

 

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ВАРЛАМА

 

СВЕТИ мученик Варлам беше родом из Антиохије Сиријске. У старим годинама он би због исповедања имена Христова ухваћен и приведен незнабожачкоме кнезу на суд. Примораван да принесе жртву идолима, Варлам не хтеде. Због тога га ставише на многе љуте муке: најпре га бездушно тукоше воловским жилама, па онда стругоше железним ноктима. После тога незнабошци одведоше светог мученика у идолски храм и тамо, по наређењу мучитеља, док је на жртвенику горео огањ, испружише руку мученикову над жртвеником, ставише му жар на длан и тамјан на жар, да би мученик од неподношљивих болова бацио жар с тамјаном из руке пред идоле, и тако их макар и нехотично окадио. И да је свети мученик тако урадио, они су били спремни да му кажу: "Ето, ти си већ принео жртву боговима нашим". Међутим незнабошци не доживеше што су желели: јер мученик Христов стајаше непоколебљив као стуб држећи на длану жар, и показа се јачи од гвожђа и челика: јер држаше на длану жар све док му длан не прогоре и прсти не изгореше и не падоше на земљу заједно са жаром. При свем том он не мрдну руком и не баци жар са тамјаном на жртвеник пред идоле. - Показавши се тако јак и непобедив храбри страдалац и војник Христов, свети Варлам у сјајном исповедању вере предаде душу своју Господу.[10]

 

РЕЧ СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ
О СВЕТОМ MУЧEHИKУ BAPЛAMУ

 

НЕКАДА, у стара времена смрт светих је бивала почитована тугом и сузама. Јосиф горко плака за умрлим Јаковом;[11] синови Израиљеви плакаше за Мојсијем тридесет дана;[12] а кад умре Самуило сав Израиљ горко плакаше за њим.[13] А сада ми се радујемо смрти светих: јер се после Крста Господњег прамени природа жалости и туге. Ми престављење светих више не пратимо ридањима, него помоћу божанствених песама одушевљено ликујемо крај њихових гробова: јер је смрт праведника - сан, или тачније: прелазак у бољи живот. Зато се мученици радују када их убијају: јер жуђење за преблаженим животом умртвљује у њима осећање бола.

 

Мученик гледа не на опасност него на венце; не плаши се рана него израчунава награде; види не мучитеље који га бију овде на земљи него замишља ангеле који га радосно поздрављају с неба; има у виду не пролазне муке него вечне награде. И од нас мученици већ добијају диван залог славе, јер слављени од свих божанствених песама, они из гробова враћају и привлаче безбројне сужње.

 

To се управо сада испуњује на Јуначком храбром Варламу: јер затруби ратна мученикова труба и, као што видите, сабра војнике побожности. Објављен је присни бранич Христов, и одушеви се збор Цркве. И као што Господ рече за вернике: који верује у мене ако и умре живеће (Јн. 11, 25); тако јуначни Варлам умре, и сазива свечане скупове; прогутан гробом, он позива на гозбу.

 

Сада је време да кликнемо: Где је премудри? Где је књижевник? Где је препирач овога века? (1 Кор. 1, 20). Данас нам прост човек предлаже неоспориво учење побожности. Њега мучитељ дохвати као лак и користан лов, али касније познаде у њему непобедивог борца. Њему се мучитељ смејаше као простаку и глупаку, али се брзо уплаши од њега видевши га укрепљена ангелском силом. Јер душа овога човека простога речника беше узвишена, и разум без недостатака. И он бејаше као други Павле, говорећи с Павлом: Ако сам и простак у речи, али у разуму нисам (2 Кор. 11, 6). Мучитељи који га бијаху малаксаваху, а мученик биваше све јачи; руке оних који га стругаху изнемогаваху, но ум струганога бејаше непоколебљив; сплетови жила од батина попуштаху, али крепост вере постајаше све јача; прободена ребра вењаху, али мудровање ума цветаше; већи део тела беше умртвљен, али мученик беше бодар као да још ни почео није свој подвиг. Јер када љубав к вери обузме душу човекову, тада све врсте нападаја постају јој смешни и сви који је муче због љубљеног предмета причивањају јој више радости него жалости. Сведок тога нам је љубав светих Апостола, који с радошћу примише батине од Јевреја. Јер је речено: Апостоле избише, и запретише им да не говоре у име Исусово, и отпустише их. А они онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примитн срамоту за име Господа Исуса (Д. А. 5, 41).

 

Такав је и борац кога ми сада прослављамо. Он муке рачунаше у радост, а ране које му задаваху он сматраше као руже којима га дариваху; помрачење вере он избегаваше као стреле, а судијин гњев он држаше као сенку дима; свирепим четама оружјеносаца он се подсмеваше; застрашивања он гажаше, као по цвећу радосно ступајући; ранама он се радоваше као високим одликовањима; у најљућим мукама он се држаше као да прима најславније почасти; на исукане мачеве он пљуваше; руке оних који га мучаху он осећаше као да су мекше од воска; дрво мучења он загрли и целиваше га као дрво спасења; затвором у тамници од радоваше себе као неком зеленом ливадом; разноврсним мучењима он се наслађиваше као различитим цветовима. Десна рука његова беше јача од огња, који непријатељи његови употребише против њега као последње средство. Јер, наложивши на жртвенику огањ за приношење жртава демонима, Мучитељи приведоше и поставише пред њим мученика и, наредивши му да над жртвеником држи испружену десну руку са раширеним дланом нагоре, употребише његову руку као железну кадионицу с лукавом намером стављајући му на њу жар са тамјаном. Они се надаху да ће рука, савладана огњем, бити брзо приморана да запаљени тамјан стресе на жртвеник.

 

О, каква све лукавства не употребљавају незнабошци! "По што, говораху они, безбројна мучења не поколебаше његову вољу, то ћемо огњем поколебати бар руку упорнога борца; пошто разноврсним мукама не потресосмо његову душу, онда бар да десницу његову потресемо огњем". Но ове јаднике и та нада обману. Јер, мада жар пржаше руку, ипак рука продужи држати на, себи жар као пепео; она не уступи бесноме огњу, као што то чине малодушни бегунци; напротив, она држаше себе непомично, јуначки се борећи са пламеном, и даде мученику повода да са пророком рекне: Благословен Господ Бог мој, који учи руке моје боју, прсте моје рату (Псал. 143, 1). Јер огањ се бораше са руком, но огањ бејаше побеђен. Борбу вођаху међу собом пламен и десна рука мученикова, и рука одношаше неку небивалу у борбама победу: када пламен очигледно кроз руку пролажаше, ипак рука бејаше још испружена за борбу. О руке, која односи победу над огњем! О огња, наученог да претрпи пораз од руке! Гвожђе омекшава од силе огња, бакар уступа његовој моћи, и тврдоћа камења бива побеђена. Међутим та свепобедна сила огња, сажижући испружену руку мученикову, не поколеба је. И заиста доликоваше овоме мученику да кликне ка Господу: Свагда сам код тебе, ти ме држиш за деону руку; по својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу (Псал. 72, 23-24).

 

Како да те назовем, сјајни војниче Христов? Да те назовем кипом? Али тиме ћу много унизити твоју трпељивост. Јер огањ, примивши кип, умекшава га; а твоју десну руку он не могаде принудити да се мрдне. Да ли да те назовем гвоздени? Али налазим да и то поређење не изражава потпуно твоје јунаштво. Ти си једини убедио пламен да руци не чини насиље; ти си једини руку имао као кадионицу; ти си једини горућом десницом шамарао демоне; и тада, руком претвореном у жар, растопио главе њихове, а сада, десницом претвореном у пепео, сатиреш и ослепљујеш њихове пукове.

 

Али, зашто детињским чаврљањем умањујем сјајног победоносца? Препустимо красноречивим језицима да му плету венце похвала; призовимо на то громогласне трубе учитеља. Устаните сада ви, славни живописци, и израдите савршени лик овога вожда! Цветовима мудрости ваше изобразите лучезарно венценосног страдалца! Нека будем побеђен вашим живописањем сјајних дела мученикових; оран сам да признам над собом и сада такву победу вашег јунаштва. Загледаћу пажљиво у ту верније изображену од вас борбу руке са огњем. Загледаћу у тога борца, живље представљеног на вашој слици. Нека плачу демони и сада поражавани међу вама мучениковим победама! Опет нека им буде показана горећа и побеђујућа рука! Нека буде изображен на слици и сам подвигоположник у борбама, Христос, коме слава кроза све векове! Амин.

 

http://www.agencijami.com/eparhija/ZS/ZSview.asp?ID=338