Predavanja i besede arhimandrita Jovana (Jelenkova)

[suza]

Али кад "модерни" теолог каже: "Ја кад не доручкујем, увек се причестим", онда се "немодерни" замисле где води "модерна" теологија.

jel mora doruckovati da bi se pricestio  teolog

[Адмирал]

Али кад "модерни" теолог каже: "Ја кад не доручкујем, увек се причестим", онда се "немодерни" замисле где води "модерна" теологија.

jel mora doruckovati da bi se pricestio  teolog

    A posle večere Gospod uze hleb......Samo što su jeli On pričesti apostole.A na apostole još ne beše sišao Duh Sveti u ognjenim jezicima.

[Guest Evgenik]

  U pravoslavnoj crkvi danas postoji problem kakav je bio u vreme ap.Pavla u Galatiji.Galaćani nisu razumevali učenje  ap.Pavla da se čovek ne opravdava delima zakona nego verom.Oni su insistirali na čovekov lični napor u zadobijanju spasenja,tako da spasenje nije  nezasluženi dar ,već  stvar  ličnog  asketskog života.Monaški rigorizam daje akcenat na učenje koje su hteli da proture u crkvu Galaćani, koje ap.Pavle ispravlja u poslanici i dokazuje da je spasenje nezasluženi dar milosti Božije a  da je asketski napor odgovor ljubavi Božijoj na dar nezasluženog spasenja.To je ključni problem nerazumevanja  teološkog stava mit.Jovana Zizjulasa koji upravo pokušava da crkvu očisti od legalističkog upliva u teolologiju monaškog rigorizma.S jedne strane ,,moderna,, teologija kakva se predaje na fakultetu ističe Hristove zasluge kao što to čini i ap.Pavle a sdruge strane oni koji zanemaruju dar Božiji ističući svojevrsni pravoslavni budistički metod u postizanju spasenja gde je akcenat na delo čoveka a ne na delo Boga u Gospodu Isusu Hristu.

     

Амин. Амин. Амин.

[Огњен]

Али кад "модерни" теолог каже: "Ја кад не доручкујем, увек се причестим", онда се "немодерни" замисле где води "модерна" теологија.

jel mora doruckovati da bi se pricestio  teolog

    A posle večere Gospod uze hleb......Samo što su jeli On pričesti apostole.A na apostole još ne beše sišao Duh Sveti u ognjenim jezicima.

Значи може и кад доручкује?

[suza]

sto onda svestenici  nece priceste kad se ne posti  ,jel ovdje nestoji da je Gospod postio vec samo posle vecere

[Адмирал]

Али кад "модерни" теолог каже: "Ја кад не доручкујем, увек се причестим", онда се "немодерни" замисле где води "модерна" теологија.

jel mora doruckovati da bi se pricestio  teolog

    A posle večere Gospod uze hleb......Samo što su jeli On pričesti apostole.A na apostole još ne beše sišao Duh Sveti u ognjenim jezicima.

Значи може и кад доручкује?

    To je moj lični odnos s Bogom i ne može biti uslovljen nekom ljudskom  normom proizašlom iz nečijeg podviga.Na primer;Bogu nije milo  kada postimo zato što je neko tako postio te mi to pordažavamo.Ja postim zato što osećam da me je greh odvojio od Boga i post je izraz mog pokajanja.Kakavu vrednost ima post pred pričešće ako to činim kao neki teret i dug koji moram da odužim zato što je to neko pravilo.Ako pristupam s ljubavlju i čežnjivom dušom punom umiljenja čak i ako sam doručkovao to pred Bogom nije bitno,ili sam malo popio vode.Gospod gleda na tvoje srce i nije cepidlaka.

[Огњен]

Али кад "модерни" теолог каже: "Ја кад не доручкујем, увек се причестим", онда се "немодерни" замисле где води "модерна" теологија.

jel mora doruckovati da bi se pricestio  teolog

    A posle večere Gospod uze hleb......Samo što su jeli On pričesti apostole.A na apostole još ne beše sišao Duh Sveti u ognjenim jezicima.

Значи може и кад доручкује?

     To je moj lični odnos s Bogom i ne može biti uslovljen nekom ljudskom  normom proizašlom iz nečijeg podviga.Na primer;Bogu nije milo  kada postimo zato što je neko tako postio te mi to pordažavamo.Ja postim zato što osećam da me je greh odvojio od Boga i post je izraz mog pokajanja.Kakavu vrednost ima post pred pričešće ako to činim kao neki teret i dug koji moram da odužim zato što je to neko pravilo.Ako pristupam s ljubavlju i čežnjivom dušom punom umiljenja čak i ako sam doručkovao to pred Bogom nije bitno,ili sam malo popio vode.Gospod gleda na tvoje srce i nije cepidlaka.

Слажем се да је погрешно уколико постимо да бисмо одужили дуг или њиме покушавамо да угушимо савест, међутим није свако ко пости онако како је Црква благословила лицемер и фарисеј. Чак шта више, такав пост (најамнички) често је нормална фаза у нечијем духовном животу.

Да застанемо испред пекаре на тренутак. Пошли смо у Цркву на Литургију а из пекаре мирише бурек. Да ли нам је важнији бурек (или  нека супа) или Свето Причешће?

Наравно да Господ гледа на наше срце и да није цепидлака али шта види у њему када се окренемо према пекари са намером да доручкујемо умирујући себи савест мишљу: "ма вечерас ћу касније вечерати има и сутра Литургија" или "па не морам ни ја сваки дан да се причешћујем" или нешто слично. А у ствари у том тренутку, нама је важнији бурек од Причешћа. Наш осећај љубави и чежње душе пуне умиљења може да буде и само психолошки, површински. Наше право срце открило је наше дело по срцу испред пекаре.

[Адмирал]

Али кад "модерни" теолог каже: "Ја кад не доручкујем, увек се причестим", онда се "немодерни" замисле где води "модерна" теологија.

jel mora doruckovati da bi se pricestio  teolog

    A posle večere Gospod uze hleb......Samo što su jeli On pričesti apostole.A na apostole još ne beše sišao Duh Sveti u ognjenim jezicima.

Значи може и кад доручкује?

    To je moj lični odnos s Bogom i ne može biti uslovljen nekom ljudskom  normom proizašlom iz nečijeg podviga.Na primer;Bogu nije milo  kada postimo zato što je neko tako postio te mi to pordažavamo.Ja postim zato što osećam da me je greh odvojio od Boga i post je izraz mog pokajanja.Kakavu vrednost ima post pred pričešće ako to činim kao neki teret i dug koji moram da odužim zato što je to neko pravilo.Ako pristupam s ljubavlju i čežnjivom dušom punom umiljenja čak i ako sam doručkovao to pred Bogom nije bitno,ili sam malo popio vode.Gospod gleda na tvoje srce i nije cepidlaka.

Слажем се да је погрешно уколико постимо да бисмо одужили дуг или њиме покушавамо да угушимо савест, међутим није свако ко пости онако како је Црква благословила лицемер и фарисеј. Чак шта више, такав пост (најамнички) често је нормална фаза у нечијем духовном животу.

Да застанемо испред пекаре на тренутак. Пошли смо у Цркву на Литургију а из пекаре мирише бурек. Да ли нам је важнији бурек (или  нека супа) или Свето Причешће?

Наравно да Господ гледа на наше срце и да није цепидлака али шта види у њему када се окренемо према пекари са намером да доручкујемо умирујући себи савест мишљу: "ма вечерас ћу касније вечерати има и сутра Литургија" или "па не морам ни ја сваки дан да се причешћујем" или нешто слично. А у ствари у том тренутку, нама је важнији бурек од Причешћа. Наш осећај љубави и чежње душе пуне умиљења може да буде и само психолошки, површински. Наше право срце открило је наше дело по срцу испред пекаре.

  Opet pogrešan zaključak.Ovaj primer koji si naveo pokazuje da se temelji na zadovoljenju forme posta bez uvida u  plodove koje nam on donosi.Nije pitanje gde je naše srce nije tu akcenat u odnosu na post kao  sredstva našeg oduhovljenja.Postu treba da predhodi osvešćivanje cilja ,šta mi želimo postom da postignemo.Dali da smirimo neke unutrašnje porive koji nam ometaju molitvu.Dali da pojačamo  pažnju i koncentraciju,pročistimo um, proširimo svest a sve su to plodovi koje nam donosi asketska disciplina posta.Post bez  uvida kako ga ti predstavljaš je da mi treba da postimo zato što je to neko rekao pa makar i da je u pitanju sam Bog ako ne uvidjamo plodove posta i svrhu malo ćemo napredovati.Otuda bolesno  stanje kod pojedinih  koji se ubiše od očajanja jer su prilikom pripreme za pričešće malo liznuli zejtin pa se sad Bog ljuti kao da su time uvredili Boga te se nemogu pričestiti.Bog od nas ne traži takav tip posta bez uvida u svrhu koju želimo praksom posta da postignemo.Primer pravog posta je ovaj.Uvidjam da sam gresima daleko od Boga sve to rezultira asketskom disciplinom posta kroz koji pročićujem um i srce ,te otklanjam smetnje podstaknut Božijom blagodaću koja me očišćuje od greha.Post je sredstvo ,kojim se oslobadjamo upliva zlih dihova i nije moralna kategorija poput deset Božijih zapovesti.Jedan misli da sme svašta jesti ko je slab jede zelje.A ti kad postiš da nezna niko namaži glavu svoju mašću.Tako posle večere Gospod pričesti svoje učenike ali nije pravilo zašta bi se vezali za jedno ili drugo.BOG ŽELI DA PREPORUKOM POSTA U NAMA PROIZVEDE ODGOVARAJUĆE PLODOVE A MI ISTO TO MORAMO ZNATI KADA POSTIMO.

[Огњен]

Нисам навео примере плодова поста јер сам навео пример плода оваловажавања поста. Није сваки пост и свако послушање будистичко гуруистичко робовање. Ово је требало чинити а оно не остављати.

[Guest Evgenik]

[Вероучитељ Саша]

Опростите, али ме је овај дијалог стварно збунио. Сада стварно незнам да ли треба постити постове које је наложила Црква или их не постити зато што је то неко тако некада чинио, па макар то била и Црква Христова која их налаже. Желим да се Причестим и не желим да будем формалиста, хоћу само да будем са Христом . Дакле, да ли да постим наложене постове или не? Наравно да при томе не мислим само на телесни пост и пост у храни већ оно што пост истински подразумева.

[Вероучитељ Саша]

Мислим на дијалог између ђакона Огњена и ADMIRALA

[Огњен]

Хвала брате што си поставио ово питање. Шта би ти као вероучитеља саветовао неког колегу у канцеларији по истом питању?

[Благовесник]

Сада стварно незнам да ли треба постити постове које је наложила Црква или их не постити зато што је то неко тако некада чинио, па макар то била и Црква Христова која их налаже.

Учитељ си Израиљев и то ли не знаш... Ако тебе ово збуњује шта је са сувим дрветом...

Још у време када је Црква била у апостолском периоду био је  тачно временски утврђен број посних  дана (само с једном малом разликом - било их је доста мање него данас, али се јело једном, увече, на крају дана)...

Адмирал то као не зна, али важно да је научио да су Апостоли јели пре Причешћа,

продаје нам  ,,мудрости"...

Постити у дане  одређене за пост од стране  Апостола и епископа вид је  заједништва (дакле, не индивидуалности) и надасве -послушности.

[Вероучитељ Саша]

Љубљени у Христу брате и Ђаконе Огњене, поштовани ADMIRALE и Legeonare, Бог нам је дао ово време у коме живимо  да животом сведочимо Христа. Истина, Велики Пост каквог данас познајемо настао је спајањем два поста, од којих је један био због крштења Катихумена који су се крштавали уочи Васкрса. Њихова припрема је трајала око три године и то превасходно у врлинском животу. Тек када би животом својим усвајали Христа, онда би се у Христу крстили и у Христа се обукли. Пре Васкрса постили су са њима и они који су их уводили у веру, као и покајници, а њима се из солидарности придруживала и читава Црква Христова. То је љубав Христова коју су имали први Хришћани и то је та заједница љубави у којој смо и ми и наши вероученици. Пост нам није обавеза, већ уз молитву и Живот пут који нас Преображава и Васкрсава до мере раста Христова