Језик есхатологије

[свештеник Александар]

Иначе,јесте да су најбитније везе остварене на темељу слободе а не крви,и да оне иконизују односе у Царству,ја ипак не бих могао да замислим живот у Царству без супруге, оца,мајке,сестре,сестричине,браће и рођака,а наравно и оних које сада и овде волим.Е сада замисли,колико боли раздвајање,рецимо они које волиш су у "паклу" а ми у"рају".Сети се Св.Силуана.

[свештеник Александар]

Драгиша,компликовано је,а и мало је простора овде за неко дубље разматрање,само дајем асоцијације,но ипак-.Најхришћанскије је- сматрам, очекивати да Христос баш сада дође док смо још овде у животу те да са таквим ставом треба живети у свим детаљима свога живота.Многи као да говоре"Христе немој још да дођеш,имамо традицију,свете тајне,поредак цркве,павославље и довољно нам је за сада ово што имамо у цркви".-Е такав став искључује ЕПИКЛЕЗУ и ПРИЗИВ Христу да КОНАЧНО дође и уреди свет онако како је зажелео.У том правцу сам хтео да размишљамо.

[antics]

Само полако...

Како ће бити брака ако се у Царству Небеском нити жене нити удају? Који смисао ће имати тај брак?

Не жене се, дабоме, и удају у царству небеском, али се жене и удају овде. Брак као света тајна има вечни карактер. То што се дозвољава могућност развода и другог брака је уважавање људске слабости. Како је приметио о. Александар Шмеман - код православних не постоји оно западњачко "док их смрт не растави", него баш док их смрт коначно не уједини пред лицем Божијим. Брак се и тамо преноси, као и много шта друго одавде, из овог живота.

Јер, ако се не преноси, зашто је онда Христос показао Томи своје ожиљке?

Јасно - да би му показао да је тело у коме је васкрсао оно исто у коме је рођен и у коме је пострадао и умро. Али, приметимо да и васкрсли Богочовек има ожиљке! Они нису нестали, они су ту, у васкрсењу, у најинтимнијем споју божанског и човечанског, у увођењу тварног у вечну заједницу са нетварним. То што Христос има ожиљке од клинова мени даје веру да верујем да брак траје и у животу вечном, те да ће брачници и тамо бити у завету, али не верности једног према другоме, него њих двоје као заједнице, као мале цркве у верности према Богу, односно у заједничком прослављању Бога.

[dragisa]

u principu, i ja tako mislim Oce Aleksandre. medjutim smatram da je poruka koja je sakrivena u nasem pravoslavnom predanju u mnogome pogresno shvacena. Drugi Hristov dolazak vidim kao Obozenje coveka i njegovo sjedinjenje (pricesce) sa Bogom te u tom smislu Drugi dolazak Hristov nema bas puno veze sa, recimo, jednom generacijom koja ce biti svedok tog dolaska i "to je to". moglo bi se cak reci da "cekanje" Njegovog dolaska nema bas puno veze sa protokom "istorijskog" vremena, u onom smislu proteka razlicitih generacija. vreme odnosno istorija svakako jeste sastavni deo naseg ocekivanja Drugog dolaska, ali kako se meni cini samo u licnom smislu, dakle da, mi "cekamo Vaskrsenje i zivot buduceg veka", ali te reci pored onog klasicnog shvatanja mogu lako oznacavati licnu dimenziju uzrastanja u Hristu, ...licno "cekanje".

mislim da su posledice vrlo vrlo znacajne, jer ako je to tako, onda Vaskrsenje i sve ono cemu se mi kao Hriscani nadamo postaje imperativ a ne opcija naseg Spasenja. Spasenje onda jeste jedinstvena sansa (nema druge), koju svaki covek dobija svojim zivotom ovde i sada, dok ono drugo shavatanje (generacijsko) nekako cini mi se uljuljkuje coveka u smislu "mozda budemo, mozda ne budemo" svedoci Njegovog dolaska. Drugi Slavni dolazak i Vaskrsenje mrtvih onda sasvim jasno (kao sto to uostalom i predanje kaze) postaje apsolutni imperativ i preduslov naseg Spasenja.