Језик есхатологије

[Guest]

Језик есхатологије

Аутор: јереј Ратко Хрваћанин, Број 1071, Рубрика Богословље Немогуће је описати истину Царства Божијег уколико не доживимо нешто од те истине. Зато језик есхатологије мора бити језик искуства.

Позната је чињеница да у библијско – отачким списима не налазимо дефинитивне описе есхатолошких тема. То показује и примјер Св. Григорија Богослова за кога је есхатологија „област питања, а не одговора, област загонетки (нагађања), а не тврдњи“ (Алфејев, И., Живот и учење Св. Григорија Богослова, 296). Међутим, ми „већ сада и овдје“ предокушамо Царство Божије а што се најбоље може доживјети на Св. Литургији као догађају који представља par excellence сједињење Богомизабраних људи са Васкрслим Христом али и икону есхатолошког сабрања расутог народа Божијег око Личности Христове. Па, ипак, есхатолошка пуноћа тек треба да се оствари и због тога се увијек изнова мора поставити питање: како из историјске перспективе да говоримо о есхатологији, тачније који је то језик есхатологије? Још одређеније, како да из садашњости говоримо о будућности? Одговор на ова питања јесте један од темеља за разумјевање теолошког термина „есхатологија“ те и ми овдје указујемо на кључне тачке говора о овој теми.

ЈЕЗИК НАУКЕ?

Пошто теологија, а самим тим и есхатологија унутар ње, у својој етимолошкој основи има грчки термин „логос“, логично је да се запитамо: да ли је теологија, у конкретном случају есхатологија наука или нешто друго?

Постављајући ово питање окрећемо се савременом тумачењу самог појма „науке“. Ту уочавамо да су још увијек владајући научни принципи они које је установила философија просветитељства и позитивизма и да се они темеље на рационално – критичкој јасноћи и оштрини и емпиријској заснованости принципа, тако да се све оно што се у било ком тренутку не може оправдати пред здравим разумом проглашава за заблуду. Дакле, истинито је само оно што је увијек емпиријски провјерљиво, тј. доступно искуству.

По неким савременим богословима, уколико есхатологију схватимо као науку у мало прије наведеном смислу те ријечи онда о Есхатону као будућем догађају фактички не можемо ништа посебно ни рећи, јер: како ове научне критеријуме да примјенимо на Царство Божије као догађај који тек треба да се деси? Та примјена се чини немогућом, јер се ради о будућности а ми живимо у садашњости. Зато Христо Јанарас пише да Црква не зна ништа о есхатологији и да је „повјерење“ она ријеч која на најадекватнији начин говори о људском знању о Есхатону. То није психолошко нити „мистичко“ знање него знање које проистиче из односа и предокушамо га сваки пут када се искрено заљубимо [= у овом случају ради се о љубави према Богу и Царству Божијем]. Због наведенога грчки богослов закључује да језик Цркве није потчињен језику науке као ни нашем свакодневном језику, који је ограничен међама овог свијета. Други грчки богослов, Андреас Андреопулос есхатологију сматра за једну од најнесигурнијих аспеката теолошке мисли, зато што покушава да објасни ствари које се још увијек нису догодиле, а чак и да јесу, наш исувише ограничен језик и ум то не би могао да схвати. Апофатично „мистично ћутање“ у дјелима Св. Максима Исповједника се, закључује Андреопулос, чини најподеснијим начином од свих расправа о овој теми. За познатог протестантског теолога Јиргена Молтмана израз „есхатологија“ је чак и погрешан. Он каже да не може постојати наука о посљедњим стварима ако под „науком“ подразумјевамо савремено поимање те ријечи. „Ако будућност доноси нешто изненађујуће ново, о томе није могуће ништа казати, а поготово ништа смислено...“, додаје Молтман (Teologija nade, 22-23). Он такође сматра да хришћанска теологија не може говорити о есхатологији користећи грчки термин „логос“ пошто се та ријеч, по њему, односи на стварност која је увијек присутна. Зато је тај говор могућ једино на начин ставова „наде“ и обећањâ будућности. Према томе, језик есхатологије, по овом теологу, никако није језик науке него језик наде или језик вјере, што је и својствено протестантској мисли.

ЈЕЗИК БОГОСЛОВЉА?

Неколико претходних ставова могу нас навести на закључак да се есхатологија тиче далеке и магловите будућности и да она нема додирних тачака са историјом односно са људским искуством. Но, ствари не стоје тако, што видимо из тога, ако овој теми приступимо на основу хришћанског богословља.

Наиме, најчвршћи темељ или практично једина теолошка основа хришћанске есхатологије јесте Васкрсење Христово. У том догађају се будућност која је свима нама обећана већ остварила и кроз исти тај догађај и ми ћемо имати удио у будућем Царству Божијем. Васкрсење Христово је, дакле, показало да је Исус Христос Син Божији, и да је човјек возглављен у личности Сина Божијег. Јер човјек у Христу је ослобођен смрти зато што је сједињен с Богом у личности Сина Божијег. Побједа над смрћу, пак, представља главни разлог постојања Цркве у историји али и најважнију основу говора о есхатологији јер је смрт посљедњи човјеков непријатељ (1.Кор. 15,26). Овдје је још важно нагласити да је послије Васкрсења из мртвих Христос присутан у Цркви на начин да се Он показује у Евхаристији (Јн. 20,11-20, 26; 21,12-13; Лк 24,30-31 итд.) јер је Он началник Евхаристије, тј. Онај Који приноси дарове Богу Оцу и Онај Који се приноси. Према томе, Христос је неодвојив од Евхаристије као заједнице, тј. од свих оних који се причешћују Тијелом и Крвљу Његовом. Осим тога, по учењу Светог Писма Христос је „исти јуче и данас и у вијекове“ (Јевр. 13,8) тј. није само Христос „Који јесте и Који бјеше“ него и Христос „Који долази“ (Откр. 1,8). Све ово нам говори да већ сада и овдје, додуше не у потпуности, имамо одређено искуство односа са Христом, тачније сједињења с Њим а тиме и есхатолошко искуство пошто на наведене начине те у подвижничком животу предокушамо будуће Царство Божије. Баш због тога можемо много тога рећи не само о томе ко је био Христос већ и о томе ко ће Он бити и шта од Њега можемо очекивати (нпр. Он је наша „нада“ – Кол. 1,27) те да је будућност човјека и твари у Божијим рукама пошто је будући живот (као и бесмртност душе нпр.) дар Божији.

На основу реченога видимо да језик есхатологије није ништа друго до језик којим се служи теологија уопште. Зато се по том питању есхатологија не разликује од других теолошких тема пошто ни у њима нема научног језика, него је богословски језик конвенционалног карактера. Наиме, он није аналоган са самом Истином него само указује на њу, будући да је наш језик ограничен и није у стању да продре у сву дубину тајне Божије. Стога, само они који имају искуство Истине могу да опишу исту, опет не у потпуности, јер се ради о двије различите категорије постојања – створеној (језик) и нествореној (Истина). Па, ипак, немогуће је описати истину Царства Божијег уколико не доживимо нешто од те истине а за то је неопходно просвећење Духа Светога. Када се то деси долази се до одређенога искуства, па се исто настоји формулисати. Тако закључујемо да „познању Истине претходи искуство исте, а језичка формулација долази послије тога“ (Пападопулос, С., Теологија и језик, 32) као што и тврди Св. Григорије Палама говорећи да „имена произилазе из истине, а не супротно“ (Исто). Другим ријечима, православна теологија, отуда и есхатологија, је емпиријског карактера, јер се на искуству заснива и њега описује. Али, језик богословља, а тиме и есхатологије, је и језик вјере, која је есхатолошки израз – у Јевр. 11,1 вјера је дефинисана термином „ὑπόστασις“ што говори да она има есхатолошки карактер јер је иста „основ свега чему се надамо“ а то значи оних ствари које ће доћи а које овог тренутка немамо пред собом. Зато се кроз вјеру „човјек окреће ка будућности, ка Есхатону. И на тај начин оне предмете који по својој природи нису подложни опажању и познању, познаје као подложне (ὑφιστάµενα)... познању“ (Зизиулас, Ј., Догматске теме, 88).

Како бисмо одговорили на почетно питање, на овом мјесту истичемо инсистирање Митрополита Јована Зизиуласа на томе да је Евхаристија сјећање на будућност односно на Царство Божије (ријечи анамнезе Литургије Св. Јована Златоустог „Сјећајући се... другог и славног доласка“) које никако није психолошко него онтолошко сјећање. То сјећање на будућност је могуће ако догађајима и личностима из прошлости и садашњости онтолошки приступамо са циљем да им дамо ипостас, како не би ишчезли (због времена и смрти) и како би живјели вјечно, а што не може да се оствари стављањем тих догађаја и личности у људско памћење него преживљавањем истих у Божијем памћењу. У томе је сврха поменâ на Евхаристији, тј. субјекат помена није само човјек него и Бог и то је императив за хришћане – да нас се сјети Господ у Царству Своме. Само онај и само оно што постоји у мисли Божијој заиста постоји и постојаће. Конкретније речено, наш говор о будућности мора бити заснован на ријечима Св. ап. Павла: „Памти Исуса Христа Васкрслог из мртвих“ (2Тим. 2,8). Памтити Христа значи чинити Његов спомен у Тајнама Цркве, нарочито у Евхаристији као и у подвижничком животу, јер је то једини прави лијек против заборава свега онога што је Бог учинио ради нас и што ће учинити у будућем вијеку.

Такође, неопходно је указати на присуство символичког језика када је есхатологија у питању. С тим у вези о. Александар Шмеман је уочио да је у православној теологији увелико присутна погрешна употреба ријечи „символ“ пошто се ова ријеч поистовјећује са „изображењем“, са чином који нас „подсјећа“ на нешто друго, на неки догађај, идеју или вјеровање. Међутим, сврха символа, по Шмеману, није да изображава и подсјећа, јер би то онда значило одсуство онога што се изображава, већ прије свега да пројављује и да саопштава оно што се символизује (Наш живот у Христу - Христов живот у нама, 502). Отуда, Света Литургија и друга богослужења не изображавају и подсјећају на Царство Божије, него га објављују и то је искључива функција истих. Да би богослужење и богословље објављивало Царство Божије, по Шмеману, језик есхатологије мора бити разумљив савременом свијету, јер, на крају, Црква и постоји ради спасења тог свијета. Отуда се, опет изнова, намеће потреба за преиспитивањем језика савремене теологије када је у питању говор о Царству Божијем.

Есхатологија користи и пророчки вид изражавања, али та пророчанства не смијемо схватати само као некаква предсказања о будућности у смислу шта ће се десити у истој, него у смислу библијског поимања ријечи „пророк“, тј. као некога ко објављује Божију поруку која свједочи о Божијој љубави према људском роду. Како би људи на синергичан начин одговорили на ту љубав, неки оци (нпр. Св. Јован Лествичник) предлажу „сјећање на смрт“ које нам помаже да замрзимо гријех и да на исправан начин вриједнујемо ствари у садашњости и исто тако сагледамо вриједност будућег вијека, ка којем треба да тежимо. Заједно са сјећањем на смрт, по светим оцима, неопходно је сјећање на Бога јер нам оно даје наду да ће управо Божија воља спасити све људе (1Тим. 2,4).

Поред свега реченога, неопходно је схватити да језик есхатологије говори о, за хришћане, несумњивим реалностима као што су: Други Долазак Христов, васкрсење мртвих, Свеопшти Суд, рај, пакао, вјечни живот итд. То су централни предмети наше вјере чије постојање свакако предокушамо већ сада у овом животу. Црква, међутим, нема увид у број спашених или отпалих пошто је то питање Свеопштег Суда и зато она треба да благовјести људима Христово милосрђе и човјекољубље које нас неће напустити ни послије смрти и свршетка овог свијета, али и да их упозори на могућност да они, и то својом слободом, не буду познати као Христови (Мт 25,12).

Језик којим Црква благовјести Царство Божије и упозорава на постојање пакла мора бити језик вјере, наде и љубави тј. језик богословља и зато се ни у ком случају данас не смије поновити језик средњовјековне западне, у многоме и православне, теологије која је представама о мукама у паклу, ђаволу итд. код вјерног народа Божијег формирала страх од Божије казне како би људи на тај начин повјеровали у Бога и повиновали се гласу Цркве. Сходно православној теологији, која сматра да су слобода и љубав двије основне категорије постојања Св. Тројице, а тиме и човјека као иконе и подобија Божијег, тај начин мисије, а тиме и богословског језика, је апсолутно неприхватљив за Цркву. Ово показујемо примјером једностране употребе ријечи „суд“ пошто многи под овом ријечју аутоматски помисле на то да она значи осуду некога ради нечега. Библијски, пак, израз κρίσις = суд нужно не значи то тј. осуду, тако да сваки говор о есхатолошким категоријама, као и уопште теолошким, мора бити дубоко библијски и отачки утемељен, тј. предањски уколико претендује да буде и православни по своме карактеру чиме долазимо и до једног од најважнијих одговора на питање какав треба да буде језик есхатологије. Сваки покушај да се наведеној теми приступи на основу начела супротних од ових само доводи до тога да глас Цркве о путу у вјечни живот код вјерног народа Божијег формира погрешан етос, односно искривљену побожност. Ако је за прве хришћане Есхатон представљао радостан догађај, јер би то значило да ће срести Господа, наш данашњи поглед на Царство Божије никако не смије бити сентиментална фантазија, празнословље или пак бунцање (Лк. 24,11).

Извор : Православље

[свештеник Александар]

У контексту ове теме поставио бих питање:Да ли је реално (и православно) мислити да смо баш ми та генерација која ће дочекати Други долазак Христов? Искључујем адвентистичке,протестантско-апокалиптичке и хилијастичке асоцијације,имајући на уму да "час нико не зна осим Оца".

[свештеник Александар]

Па зар никог не занима ова тема?

[obi-wan]

У контексту ове теме поставио бих питање:Да ли је реално (и православно) мислити да смо баш ми та генерација која ће дочекати Други долазак Христов? Искључујем адвентистичке,протестантско-апокалиптичке и хилијастичке асоцијације,имајући на уму да "час нико не зна осим Оца".

Kako da li je realno?

[свештеник Александар]

Нисам хтео на широко,можда реч "реално" не погађа.Мислио сам-да ли су у колизији- 1.Ишчекивање да ће Христос доћи пре него што умремо,(које постаје наш животни став и тврдо уверење) и 2. Јеванђелске речи да "дана и часа нико не зна осим Оца"?

[antics]

Па нису у колизији. Нико не зна дана ни часа, зар не?

[grigorije22]

Otac Tadej je govorio da hocemo da docekamo Drugi Hristov dolazak.

[свештеник Александар]

У реду,али ако нам је став живота да ће Христос доћи баш док смо још живи,тј.пре капије смрти,како то да назовемо.Подсећам да је Ап Павле веровао да ће Христос доћи баш онда док су ,он и први хришћани, још у животу.У I Посланици Солуњанима коју иначе читам на сваком Опелу о томе се говори.

[obi-wan]

У реду,али ако нам је став живота да ће Христос доћи баш док смо још живи,тј.пре капије смрти,како то да назовемо.Подсећам да је Ап Павле веровао да ће Христос доћи баш онда док су ,он и први хришћани, још у животу.У I Посланици Солуњанима коју иначе читам на сваком Опелу о томе се говори.

Ne vidim kako to menja nas stav prema zivotu - svejedno kad ce da dodje, mi ne znamo za to vreme, zato uvek (treba da) se trudimo da Ga sretnemo sto spremniji...

[свештеник Александар]

Шта од овога неће бити у есхатологији-новац,државе,брак,секс,нације, вино,животиње,биљке,литургија,медицина...?

[antics]

Шта од овога неће бити у есхатологији-новац,државе,брак,секс,нације, вино,животиње,биљке,литургија,медицина...?

Од наведеног биће брака, животиња, биљака и - наравно - литургије... Не знам за вино....

[свештеник Александар]

Браво, али и вина ће бити.

[Guest - . . .-]

Само полако...

Како ће бити брака ако се у Царству Небеском нити жене нити удају? Који смисао ће имати тај брак?

[свештеник Александар]

Вероватно мисли да ће садашњи брачници бити заједно али на један нови начин,иначе неће бити нових женидби и удаја,нема секса и рађања деце више .О.Георгије Флоровски је рекао да ће са својом Катарином Ивановном тада проговорити на Руском језику,шта ти то говори.Бићемо,ако Бог да са свим својим милим који су нам и по телу рођаци.

[dragisa]

У контексту ове теме поставио бих питање:Да ли је реално (и православно) мислити да смо баш ми та генерација која ће дочекати Други долазак Христов? Искључујем адвентистичке,протестантско-апокалиптичке и хилијастичке асоцијације,имајући на уму да "час нико не зна осим Оца".

sta je poenta tvog pitanja?

ja verujem da svaki hriscasnin po meri svoje vere moze "docekati" i biti svedok Drugog i Slavnog Hristovog dolaska, kad got da je ziveo ili bude ziveo.