Жене у књижевности

[Vizantiona]

Pravoslavna zena u savremenom svetu

[Guest Izida]

Pronasla sam vam jednu pesnikinju u Kreativnom centru,ovde kod nas.Ne morate daleko da idete da biste citali njenu poeziju.

Uzivajte!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1624.0.html

[Guest Izida]

Moje dame,ya trenutke dokolice,ja vam od srca preporucujem ovaj roman.

   

Roman o životu, ljubavi, smrti i svemu onome što čini život,autorke Jelene Mandić, svojom intrigantnom pričom tera na duboka razmišljanja.

[Vizantiona]

Svetlana Velmar Jankovic LAGUM

Lagum je turska rec i oznacava mracan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Nekadasnje prvobitno znacenje, koje je lagum odredjivalo kao minirani potkop ispod utvrdjenja i kao samu minu, sve manje se pamti. Lagum je mesto tame... Lagum je i naslov romana Svetlane Velmar-Jankovic o propasti gradjanskog sveta na kraju Drugog svetskog rata, o nadolasku tame koja unistava svaku uredjenost, pa i jezicko osecanje. Potresna prica o Beogradu u jednom istorijskom casu. Roman za koji je u francuskoj kritici napisano da nastaje jednom u pola veka.

Glavna junakinja romana, Milica Pavlović, prevodilac i suplent za srpski jezik, svoju ispovest započinje pričom o ekcentričnom suprugu Dušanu , profesoru Likovne akademije i avangardnom kritičaru, tumačeći njihov odnos kroz brojne pasaže u delu. Značajno mesto zauzima društvena pozadina, ratno vreme koje sa sobom donosi degradaciju uglednih beogradskih porodica, zatvaranje intelektualaca u toku Drugog svetskog rata, nacionalizaciju i konfiskovanje imovine. Ovo je priča o sukobu u čoveku, borbi sa nepravdom u svetu, konfliktom sa vlastitom savešću i sopstvenim merilima koje vreme i nadolazeća kriza polako ruše. Osnovne poluge romana sadržane su u samom metaforičnom naslovu- sakriti sebe, svoje unutrašnje 'ja' u nekakav lagum,  podzemni hodnik, ali tek kada se svi nesporazumi  sa novom vlašću, bar prividno, učine rešenim. Gubitak imovine, zvanja, mira i slobode navode čoveka na samoanalizu, povratak porodici, svom biću. Priča o nestajanju svega postojećeg i stvaranju neke nove, bolnije stvarnosti koja proždire velike umove. Čini se kao večita pretnja pravim vrednostima.

Inace knjiga je bila roman decenije a ja je procitah tek prosle nedelje ,divna je cita se u jednom dahu.

[Vizantiona]

SRPSKE KRALJICE I CARICE

    Jedinstvena knjiga kod nas o ženama vladara Srbije. Obrađuje srpske vladarice od XII do XX veka (županice, knjeginje, despotice, kraljice i carice). Knjiga počinje sa velikom županicom Anom, a završava se sa kraljicom Aleksandrom (ženom Petra II Karađorđevića). Žene vladara su imale značajno mesto u istoriji srpskog naroda. Uverite se i sami! Može se čitati u jednom dahu, a i koristiti kao enciklopedija.

Tvrd povez, šivena, 120 gramski ofset i kunstdruk, kolorni album sa slikama vladarica, format B5, 296 strana.

Treće izdanje u prodaji.

Knjiga je rađena u saradnji sa katedrom za istoriju Univerziteta u Beogradu.

[Vizantiona]

ZENE KOJE SU MENJALE SVET

Pedeset i dvije price u ovoj knjizi predstavljaju zbirku popularnih biografija zena - velikana svijeta - koje su svojim sudbinama, radom, idejama i vojevanjima direktno mijenjale svijet i gradile istoriju u svakom njenom segmentu. Saznacemo sta je kod koje zene uticalo i preovladalo da izgradi odredjeni pogled na zivot, da deluje na svoje okruzenje i da ga mijenja. Ova knjiga daje nov i drugaciji uvid u polozaj i ulogu zene kroz svjetsku istoriju

 

[Vizantiona]

 

Жена у светлу Библије и библијског времена - Предраг Самарџић

Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, „Видослов", Београд -Требиње

У издању Епархије Захумско-херцеговачке и приморске објављена је књига Предрага Самарџића „Жена у светлу Библије и библијског времена". Аутор је професор на Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, гдје предаје Свето Писмо Старога завјета, јеврејски, грчки и црквенословенски језик. Богословско образовање је стекао у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка, Богословском институту Светог Сергија у Паризу, Француској библијској и археолошкој школи у Јерусалиму, на Јерусалимском универзитету, а тема докторске дисер-тације коју је одбранио уз менторство Еп. Атанасија Јевтића била је: „Месијанско-сотириолошки карактер крштења Христовог.

Међу разлозима за писање студије је био и тај што се у посљедње вријеме све више и чешће говори о „правима жена", њиховој „угроже-ности" у мушком свијету и сличоме, што све Самарцић види као пре-васходно паганско насљеђе које никада није ни ишчезло међу људи-ма. Питање једнакости мушкарца и жене постављано је онда и ондје гдје би понестајало или у потпуности нестало осјећаја припадности Цркви, гдје је у човјеку и заједници превагнуло неповјерење у Бога и Цркву. „Нисмо ли овде", пита се он, „надишли и све могуће еманципа-ције за које се неки још увек боре, при чему обично из незнања, а не-ретко и из идеолошких предрасуда, Цркву окривљују за неједнакост мужа и жене?" За Цркву је само стављање тога под знак питања зна-чило директно мешање у Божански поредак.

Једна од основних идеја аутора у књизи „Жена у светлу Библије и библијског времена" је идеја једнакости мушкарца и жене, коју је до-нио Христос. Са Његовим оваплоћењем мушка доминација, егоизам, патријархална моћ и друге „предности" мушкараца карактеристичне за јудејско-јелинску цивилизацију су постале прошлост. Међу најјас-нијим новозавјетним порукама које о томе говоре су оне Апостола Павла, нарочито ријечи из посланице Галатима: Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу (Гал. 3,28). Једнакост и јединство мушкараца и жена има своју есхатолошку димензију, а личност и улога Богородице Марије за све хришћане је посредник и молитвени претходник у учешћу у оствариваној есхатологији и њеном пројављивању. Један од основних импулса за настанак ове књиге је био и тај што је по ауторовом мишљењу у православној богословској мисли мало пажње било посвећивано Боогородици, а тиме и теми жене.

То да су жене као и мушкарци дио Божијег плана спасења свијета и човјека и да су вјерни слушаоци и свједоци поруке Христове као и мушкарци Самарџић показује преко самих новозавјетних текстова и на основу њих објашњава мјесто и улогу жене у Библији. Највећи део књиге је посвећен управо обради ове теме у поглављу Место и улога жене у освит хришћанства, са поднасловима: „Апостол Павле о жени", „Жене у Јеванђељима", „Жене које су следиле Исуса", „Марта и Мари-ја", „Марија-Богородица" итд. У првом делу књиге пак налазе се поглавља која објашњавају цивилизацијски контекст који је претходио томе: Положај жене у Јудаизму и Место и улога жене у Грчко-римском свету.

Свака антропологија која позива на другачије тумачење од оног који даје Црква треба да буде преиспитана од стране хришћана, порука је књиге, као што то требују и све идеологије „женских права", јер Црква не нагомилава идеје и системе, него се пројављује кроз личност Богочовјека, и Божијег човјека (човјека и жене), бивствујућег и дјелатног у свијету, овдје и сада. Обиман корпус кориштене литературе, као и ваљано научно-историјско, археографско, културолошко и лингвистичко утемељење књиге, поред оног богословског, јасно поткрепљују ауторове тезе и чини књигу веома упутном за разумијевање жене у свјетлу Библије и библијског времена.

[PD]

Jedna jako lepa knjizica od Zorice Kuburovic u izdanju Vidoslova-"Put Zene".

Cita se u jednom danu....

[Vizantiona]

др Јованка Шарановић:

Жена у одбрани – од традиционалног до савременог

Научна књига Жена у одбрани – од традиционалног до савременог, настала је као резултат вишегодишњег емпиријског истраживања и представља, по мишљењу њеног рецензента проф. др Зорана Килибарде, «оргиналан истраживачки подухват запаженог сазнајног домета по актуелности разматране проблематике, теоријско-методолошкој утемељености истраживачког поступка, начину његове реализације и елаборацији добијених резултатата». Књига садржи шест логичко - садржајних целина: 1) Значај људских ресурса за успешно функционисање система одбране; 2) Историјска и научно-теоријска исходишта савременог обликовања улоге жене у одбрани; 3) Обим и модалитете ангажовања жена у савременим одбрамбеним системима; 4) Искуство из ангажовања жена у систему одбране Србије и Црне Горе; 5) Актуелно стање и могућности побољшања квалитета попуне појединих састава цивилне одбране и 6) Могућност већег ангажовања жена у војсци и закључна разматрања где аутор сугерише закључак да је дефинитивно прошло време стриктне поделе послова у одбрани на мушке и женске и да на значају добијају неки други критеријуми - индивидуалне способности и склоности и на њима изграђене стручне компетентности. Само у том случају њихово повећано ангажовање у домену традиционално мушких послова биће непосредно у функцији рационализације располагања људским ресурсима у одбрани. Књига има 239 страница и прва је књига ове врсте у нашој земљи и војсци која обрађује ову проблематику.

 

Жене у војсци

Зборник радова са Међународне конференције

Ова књига садржи збирку излагања са Међународне конференције Жене у војсци, коју су у октобру 2006. године заједно организовали Институт за стратегијска истраживања и Мисија ОЕБС у Републици Србији. Конференција је била посвећена разматрању места и улоге жене у Војсци Србије, одговарајућим искуствима других земаља – Русије, Словеније, Мађарске, Румуније, Велике Британије и Француске као и перспективама њиховог ангажовања у Војсци Србије. На конференцији су учествовали представници владиног и невладиног сектора, DCAF, Полицијске академије, Универзитета и релевантни људи из система одбране.

[Vizantiona]

Jelena Anzujska, roman - pesma

Постоје књиге које су писане у прози, а кад их читате – чини вам се да читате поезију, ону најрафиниранију, најсликовитију, најтананију.Такав је роман Ане Атанасковић „ Јелена Анжујска“, роман – песма.

Кад отворите прву страну романа, дочекаће вас саговорница која жели да вам исприча једну несвакидашњу причу – о девојчици, девојци, жени, старици; о супрузи и мајци; о католкињи и православки; о градитељки и ујединитељки; о краљици и светици, о туђинки и рођаци, о мученици и срећници;о Јелени Анжујској и о сестри Јелисавети.

„ Приђите ми! Имам нешто да вам кажем. Саслушајте ме! Усудићу се да користим Реч (ону која је постојала пре свега, у почетку). Позајмљиваћу речи, које су биле и биће, и покушаћу да их истргнем из љиховог уљуљканог, ванвременог, безбојног станишта, да бисте ме чули и разумели. Упамтите добро, јер причање приче је као вишемесечни порођај, непрестани нагон који грудва речи у грлу...“

Много је места на којима можемо чути њену причу, јер причу о Јелени Анжујској, касније Немањић, у складном вишегласју певају нам бели камен пешчар манастира Градца, који је саградила, иконе на којима је овековечена, шуме изнад конака манастира, брза и хучна Ибар- вода, улица Краљице Јелене у Београду, Мала и Велика Краљичина плажа у Милочеру, извор Краљичино око, фрањевачке цркве и манастири у Котору, Бару, Улцињу, Сопоћани, животопис архиепископа Данила, Богородичина црква у манастиру Тврдош, манастир светог Ахилија у Ариљу, дворац у селу Брњак код Ибарског Колашина...

Ако искорачите из простора земље Србије, у којој постоји долина посвећена њој, коју је њен муж, српски краљ, из љубави засадио, Долина јоргована, у ватиканској ризници цркве светог Петра видећете њен дар папском двору, а њене дарове, послате у име српског народа, наћи ћете и у Светој Гори, Јерусалиму и Синају. Крочите ли у њену родну Провансу, поља лаванде, дрвореди маслина и провансалски виногради певаће вам такође о њој.

Јелена каже: „ Ослушните! Огрејте се!“, јер зна да то значи: примите у себе моју истину, јер је она и део вас!Зато сам јој и пришла, као пријатељ и као сестра.

Ана Атанасковић пише затим о Јеленином рођењу: Кћи је мајке Матилде де Вјанден, француске племкиње, и оца Јаноша Анђела, сина грчког цара Исака Другог Анђела. Рођена је у Авињону. Име Јелена добила је јер је рођена у свитање.

На позив Карла Анжујског, рођака, породица прелази у Авињон, где живи у изобиљу и где се Јелена учи многим вештинама, али од свог рођака слуша приче о двору, краљевском мачу, Лоари, тврђави Лувр, пировима и поворкама, поетским турнирима...

Тада, у детињству, усниће чудан сан који ће је пратити све док се не претвори у стварност, сан у коме је видела слике поља, уста пуна земље, цркву, за коју зна онако како може знати онај коме су слутње једини знак постојања, да још не постоји, али да је дозива, јер жели да буде саграђена, и да се налази ван Провансе.

Утеху налази у мајчином загрљају. Мајка ће тада, а и све до краја, бити једина утешитељка, и њу ће, било као мајку од крви и меса, ону која ју је родила, или мајку Богородицу, дозивати још много пута и у њој налазити смирај.

Култ Богородице, донет из  завичаја, она ће брижно неговати.

Један звездочитач прорећи ће јој да ће бити призната, чувена, вољена, да ће краљевати, као и њен пород, да ће градити веру и цркве, да ће бити сунце које сија најјачим сјајем. Она ће се обрадовати томе, замишљајући како служи Француској, јер је „сасуда, љуска, од грла до пупка издубљено корито које се пуни љубичастом бојом“.

Љубичаста боја, боја лаванде, боја поља кроз која је пролазила толико пута и у којима се радовала, постаће доминантна, искрсаваће у свим важним тренуцима њеног живота – биће и боја неба, боја њене косе, боја Богородичиног плашта, боја којој нема краја, како на једном месту и сама каже. Касније, кад постане српска краљица, то ће бити и боја долине посвећене њој, Долине јоргована.

Није ни чудно, јер је „љубичаста боја- краљевска, боја духовности, идеална мешавина црвене и плаве, симбол интелигенције, истине и сете“(стр.183), и краљици једино пристаје.

Први пут напушта Француску приликом одласка у луку Драч, где је њу и сестру повео Карло Анжујски.Пати због тога. Тај пут зацртаће њену будућност јер је још на гозби осетила да се нешто чудно дешава:

„ Далеко сам, у непознатом, и многа лица посматрају љубопитљиво. Не памтим их. А неко ме од њих загледа. Осећам док не гледам. Не видим, не разазнајем ко.Кад тражим, сва лица су иста. Кад се кријем, нечији поглед ме прождире. Дрхтим.

Не смем никоме да кажем, али сутрадан, на зидинама, неко ме је пратио. Гањао. И вешто се крио.Вешто се утапао у камен. Дахтао је за мном.“

Након тога сазнаје да испрошена, да је Карло уговорио брак са Урошем, краљем Зете и Рашке, да ће бити краљица. Имена људи и непознатих предела звуче јој грубо. Као срна је погођена, а мора да залечи рану, да се помири са туђим избором, да прихвати вољу Божију и, преко Мађарске, где јој је родбина, стигне до свог мужа, до Рашке.

Из отачаства, тог маја, са собом носи највредније и најлепше: књиге, хаљине, лавандино уље, драгуље, и цвет који је симбол анжујске лозе, насликан и на њиховом грбу - бели крин...

У долини Ибра буди је мирис:„ А мирис, мирис пламти. Запосео је долину, облива је, мирис у ноћи.Гледам, не видим ништа у тами.Само осет. Мирис који плави тело, осваја. Тежак, јак, а враголаст, лако налази пут. Он је свемоћан. Тонем још више.Који је то цвет?Који може да царује целом долином, колике су му стабљике? Узбуркана сам. Никако да сване, да га видим. Зауставио је време.

...Мирис безгласног јутра се меша са мирисом чудесног цвета, тих гроздова пуних ситних љубичастих очију. А боја, љубичаста.Јака и слаба, тана и блага, гроздови се разликују.Куда год погледам, они.

Боја моје косе.Гроздови. Једно су.Спајају се. Целу долину носим са собом...“

Јоргован ће бити прва реч коју ће будућа српска краљица научити на српском, „туђа реч која ће бити мој дом“.

Након венчања са Урошем, Јелена се труди да што више сазна о Немањићима, учи језик, обилази све библиотеке, чита, скупља речи, обилази цркве и манастире.

У Студеници се први пут се у њој јавља мисао о цркви - задужбини.:„Ова црква откључава срце, разоружава, учи милости, ова стамена, чврста Божија кућа...“Место моћно, разоружава ћутке. Тврд, јак корен има ово место."

[Лука]

[Vizantiona]

?? ?' ??? ????? ??? ??? ????? ? ????????

ima evo ovde preko neta

http://www.limundo.com/aukcija-Zene-Solunci-govore-Antonije-Djuric-40130

[Лука]

Је л' ове књиге има још негде у продаји?

Колико знам само у антикварницама. Видео сам је недавно код једног антиквара на полици, могу да проверим да ли је још има и да ли може да набави другу уколико је ову већ продао.

[Guest Izida]

Vizi,"Lagum" je sjajna knjiga!Davno sam je citala.Obavezno procitaj i "Nigdinu".

[Guest Izida]

Svetlana Velmar-Janković (Beograd 1. februar 1933) je srpska književnica i akademik SANU. Kćerka je Vladimira Velmar-Jankovića, srpskog pisca i člana Nedićeve Vlade nacionalnog spasa u Drugom svetskom ratu.

Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju. Francusku književnost studirala je kod dr Miodraga Ibrovca i dr Nikole Banaševića, a latinski jezik je izučavala pod nadzorom dr Miše Đurića. Prvo je radila kao novinar y „Dečijoj štampi“ pa posle kao sekretar i urednik časopisa „Književnost“. Zatim je uređivala biblioteke za prozu i eseje domaćih pisaca y „Prosveti“.

Objavila je romane Ožiljak, Lagum, Bezdno, Nigdina, Vostanije, zbirke kraćih i dužih proznih dela Dorćol, Vračar, Glasovi, knjige eseja Savremenici, Ukletnici i Izabranici, drame Žezlo i Knez Mihailo, priče za decu pod naslovom Knjiga za Marka, prvi deo autobiografske proze Prozraci i molitve Svetilnik. Od brojnih književnih nagrada izdvajaju se nagrade „Isidora Sekulić“, „Ivo Andrić', nagrada za najčitaniju knjigu Narodne biolioteke Srbije i NIN-ov nagrada.

Pariski časopis Lire stavio je 1997. godine roman Lagum (koji je pariski izdavač Phébus izdao pod naslovom Dans le noir, y prevodu Alena Kapona) na deseto mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih y toj godini y Francuskoj. Roman je bio y najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i proglašen je „malim remek-delom“.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabrana je na izbornoj Skupštini 2. novembra 2006. a za redovnog člana na izbornoj Skupštini 5. novembra 2009.