Преводи са страних website на тему Ислам

[Спутник]

ШТА МОРАТЕ ЗНАТИ О ИСЛАМУ

Драги суграђани,

Молим вас, узмите пар минута да бисте прочитали овај текст. Пре или касније ће Вас тема Ислам сусрести свом жестином.

Понајпре, Ислам се заснива на Корану, који је за вернике „непроменљива реч Алаха“. Други извор сазнања су пренесене речи и дела пророка Мохамеда (суна). Ислам није само једна религија, већ и једно политичко-друштвено уређење, које предвиђа обимно уређење свакодневице. Целина исламских правила означава се као „Шарија“. Тврдња да је Ислам религија као и све друге, је већ према самосхватању Муслимана неодржива: „[Суна и коран] чине основу исламског веровања, исламског права и исламског начина живота... Стога је Ислам вера, етика, социјално уређење и начин живота истовремено.“ Цитат основног објашњења „Централног савета Муслимана у Немачкој“ од 3. фебруара 2002.

Погледајмо сада како „Непроменљива реч Алаха“ изгледа (Der Koran, Reclam-Universalbibliothek Nr. 4206, Stuttgart, издање 1991):

Циљ ислама је, да се широм света потврди против свих других религија, за невољу и силом:

„Он је, који је свог посланика са ... религијом истине послао, да би је учинио победницом над другим верама“. (Сура 48, стих 2. Број стихова код разних издања некад одступа.)

„И борите се против њих [неверника], док сви не поверују у Алаха.“ (Сура 8, 39)

„Они [верници] се требају борити на Алаховом путу, убијати и бити убијени.“ (Сура 9, 111)

Немуслимани су у Корану изричито унижени:

„Види, гори од стоке су код Алаха неверници.“ (Сура 8, 55)

„Види, неверници народа писма [то значи Хришћани и Јевреји] ... Они су најгора од свих створења.“ (Сура 98, 6)

Коран позива на насиље против друговерујућих и другомислећих:

„А кад су свети месеци минули, онда поубијајте идолопоклонике, где год их нашли, ... и вребајте их у свакој заседи.“ (Сура 9, 5)

„И кад сретнете невернике, скините им главу, док нисте направили покољ међу њима.“ (Сура 47, 4)

Интеграција у немуслиманско друштво је изричито недопуштена:

„О ви који верујете, не узимајте Јевреје и Хришћане за пријатеље...“ (Сура 5,51)

„О ви који верујете, не склапајте пријатељства осим међу собом“ (Сура 3, 118)

Овакве се инструкције у преко 40.000 коранских школа уче напамет, и проповедају у стотинама хиљада џамија. Такође и код нас. Истина је да има и модератних праваца у Исламу, као нпр. Алевити. Но ово не игра улогу, јер 95% Муслимана широм света припада ортодоксним верским правцима сунита и шиита. За њих Коран важи дословно. Наведени цитати нити су истргнути из контекста, нити представљају спорадичне омашке: Коран садржи 25 конкретних позива на убиство и бројне даље позиве на насиље. Често се контрира тиме, да је и Стари Завет крвав. То је без сумње тачно, али за разлику од Корана у Библији се налазе једино описи повесних догађаја. Ни на једном једином месту није дата општеважећа уредба о насиљу и убијању.

У исламу се поред неверника и жене сматрају људима друге класе. При бојазни од дрскости, жене се требају превентивно тући (4, 34). Оне наслеђују само половину у упоређењу са мушкарцем и морају сексуално увек бити на располагању (2, 223). При неверству жене се требају доживотно затворити (4, 15).

Мохамед је највећи узор свих верних муслимана. Његова по предању дела су други извор ислама. Погледајмо неке од ових:

Мохамед је лично издао бројне налоге за убиство непожељних критичара. Међу њима су биле и жене као Aсма`бинт Maрван. Убиле су је пророкове наручене убице, јер је отворено критиковала Мохамедово убиство старог Aбу Aфака. На Мохамедову наредбу убијени су и робиња Фартана и њена пријатељица, заједно са њиховим власником Ибн Чаталом. Они су се усудили, да певају подругљиве песме о пророку. Буда и Христос су били пацифисти до самоодрицања. Мохамед је био масовни убица. Године 627 п.Х. дао је нпр. да се поубијају свих 700 затвореника јеврејског племена Бану Кураиза. Мохамед је имао 13 жена, поред њих многобројне робиње и имао је као 52-годишњак полни однос са једном деветогодишњаком. Коначно одредио је смртну казну за све, који одпадну од муслиманског веровања: „Убијте свакога, који религију (Ислам) напусти! “ (Бухари В4 Б52 Н260)

Питам Вас: Може ли оваква особа да буде узор цивилизованог човека?

Докле год Муслимани у немуслиманским земљама не располажу са довољно снаге, важи тзв. „Такија“ (Taqiyya), свесна обмана неверника о правим намерама ислама. Данашњи турски премијерминистар Ердоган рекао је 1997: „Демократија је само воз на који ћемо се попети, док не стигнемо на циљ. Џамије су наше касарне, минарети наши бајонети, куполе наши шлемови а верници наши војници.“ (Welt Online 06. 05 2007). Његов чиновнички предходник Ербакан казао је априла 2001 у Хагену: „Европљани мисле, Муслимани су у Европу дошли да би зарадили новац. Али Алах има други план“ (Bayr. Verfassungsschutzbericht 2001, S. 147). „Централни савет Муслимана у Немачкој“ тврди у чланку 11 његове „Исламске чарте“, да Коран не одобрава никакву употребу силе. Пука лаж, довољно је упоредити наведене цитате Корана.

Без сумње има много мирољубивих Муслимана. Али нема мирољубивог Ислама. Највећи број Муслимана су и сами жртва исламског учења о мржњи и насиљу, јер су (нарочито жене) путем шарије лишени елементарних људских права. А сви Муслимани су таоци једне религије, у којој су рођени и где се отпад од Ислама кажњава смрћу.

Разлика између Ислама и Исламизма је западњачко прижељкивање. Зашто не протествују милиони Муслимана, који важе за умерене, широм света против оних „Исламиста“ који учење Ислама комплетно искривљено разумеју и својим делањем блате углед једне тако мирољубиве религије? Зашто не докажу исламски учењаци у својим говорима, чланцима и књигама, да Коран и Мохамед забрањују терор и убиство? Зашто се „Исламисти“ не изопште из Умме, заједнице верника? Зашто нема фатви које позивају на њихово убиство? Одговор гласи: Вође „модератног“ Ислама то не чине, јер то не могу да учине. Њима је јасно да „Исламисти“ далеко боље познају Коран од остатка Муслимана. И да „Исламисти“ на послетку тачно оно спроводе, што им Коран прописује и што је Мохамед својевремено показао на делу. Да су они – како бисмо изразили поенту ствари – у принципу највернији и најпобожнији унутар исламске заједнице. Ако их „неискривљена реч Алаха“ позива на то, да убијају невернике, онда је то тако и никако другачије. Стога су се у историји Ислама „Исламисти“ под плаштом исламских извора увек могли доказати против реформских снага...

Нажалост је наивно веровати, да ће све бити добро и да ће се код нас живећи Муслимани прилагодити нашој западној култури. Да ће умети да цене вредности демократског друштва, и да своју „религију“ неће узимати тако дословце. Али тиме подцењујемо снагу вере и деловање једне идеологије, које су „откривене од Бога“. Није могуће, ступити у једну слободно-демократску правну државу и истовремено радити на ширењу Ислама. Нема интеграције верних Муслимана у једно немуслиманско друштво.

Уколико се наставе садашњи наталитет и придолазак, Немачка ће имати већ 2045 године већински муслиманско становништво. У другим европским земљама изгледа слично. Наша целокупна Хришћанско-западна, хуманистичка цивилизација је тиме у опасности! Ни једна земља на свету са муслиманским становништвом у већини не испуњава наше стандарде демократије и људских права. Ни једна једина. Хоћемо ли заиста да демократски непријатељској и на насиље спремној иделогији широм отворимо врата? Једној идеологији, која стварање теократије види као неизоставни циљ? Која дугорочно никад неће прихватити надмоћ неверника? Која победу Ислама над другим религијама обавезујуће прописује?

Алтернатива гласи: Уврштење Ислама у тоталитарне идеологије а не религије, моментална обустава придоласка из муслиманских земаља, онемогућење приступа Турске ЕУ, никаква посебна права за Муслимане, ригорозно протеривање при кривичним делима, додељивање држављанства само под строгим условима, укидање социјалних подршки за пуко размножавање, програми за добровољни повратак Муслимана, обустава муслиманске веронауке на нашим школама. Изградња џамија мора бити забрањена, докле год се у земљама као што је Саудијска Арабија не смеју градити цркве. И: узети право на деловање странкама, које исламизацију поспешују или багателизују.

Све ово обилује конфлликтима, тешко је изводљиво и није политички коректно. Али наша деца и унуци ће нас једном питати, зашто нисмо благовремено реаговали на исламизацију Европе. Пре свега стога, што је тоталитарна нарав ове идеологије лако препознатљива. На то ћемо морати одговорити.

Немачка, јануара 2010.

Лудвиг Ранд

Молим Вас, помозите ми. Политика, медији и Црква поричу проблем. Или га означавају као „дуфузне страхове“ неуког пучанства. Или дифамирају критичаре Ислама као хушкаче против странаца. Копирајте и раздељујте овај флајер. Скенирајте га и шаљите преко и-меила. Заједнички можемо нешто остварити. Ми смо народ. Још.

Оригинал на:

http://www.pi-news.net/wp/uploads/2010/01/islamwissen_flyer.pdf

[Спутник]

Драга браћо и сестре!

Исламом се бавим већ пет, шест месеци и сазнао сам многе занимљиве ствари, које бих врло радо учинио доступним свима онима, за које је ово такође интересантна тема. То и јесте разлог отварања нове теме.

Целокупан материјал је са иностраних страница, са којих сам прикупљао текстове и онда их преводио на Српски. Ја сам хоби-преводиоц, кору хлеба зарађујем на други начин (са знојем лица својега) а преводом се бавим кад имам могућности.

Ово су адресе страница, које посећујем:

http://www.pi-news.net/

http://marc-doll.de/

http://www.reconquista-europa.com/

http://medforth.wordpress.com/

http://www.isioma.net/i-jihad.html

http://www.islaminstitut.de/Start.2.0.html

http://www.zukunftskinder.org/

http://zoelibat.blogspot.com/

http://europenews.dk/de/

http://www.derprophet.info/

http://michael-mannheimer.info/

http://koptisch.wordpress.com/

http://schroeter.wordpress.com/

http://sioede.wordpress.com/

http://atlasshrugs2000.typepad.com/

http://www.thereligionofpeace.com/

http://www.politicalislam.com/

http://spencerwatch.com/tag/dhimmi-watch/

http://www.loonwatch.com/

http://www.jihadwatch.org/

http://www.islamophobia-watch.com/

Драга браћо и сестре, нека нам је наш драги Господ Бог на помоћи!

[grigorije22]

A da li si se bavio njihovim nazovi teolozima Zakirom Naikom i Ahmedom Deedatom posto su oni najvise napadali hriscanstvo?

[Спутник]

http://michael-mannheimer.info/2010/03/24/das-abrogationsprinzip-im-koran/

Das Abrogationsprinzip im Koran

ПРИМЕДБЕ О ПРОТИВРЕЧНОСТИМА У КОРАНУ

Већина Муслимана познаје само позитивна места из Корана и Хадиса. Ако се неки Муслиман пита, шта зна да каже о својој религији, најчешће се чују стандардне изјаве као: „Ко убије једног човека, убио је читав свет!“ „Ислам значи мир!“ „Нема принуде у вери!“ Нажалост њему је цела истина о његовој вери – барем у почетку његовог мулиманског битисања – свесно прећутана. Јер искази у Корану су противречни као ни у којој светској религији. О готово свакој год теми (жене, Хришћани Јевреји) налазе се позитивни и негативни, мирољубиви и рушилачки искази.

Уз најпре поменуте позитивне изразе: „Ко убије једног човека, убио је читав свет!“ постоје бројни потпуно супротни контраизрази као рецимо ови: „И поубијајте их (невернике) где год на њих наишли...“ (Сура 2, стих 191) или израз у Сура 47, стих 4-5: „А кад сретнете невернике, скините им главу, док направите покољ међу њима; онда притегните свезе!“

Оба исказа се узајамно бришу у својој поруци. Не може се наиме тврдити, да је неко ко убије само једног човека, убио чивав свет и – такорећи у истом даху – захтевати, убијање неверника, где год је то могуће.

Не може се такође тврдити, да Ислам значи мир, и у истом даху рецимо цитирати Сура 8, стих 61, где се каже: „Тако се наоружавајте против њих, колико располажете са људством и коњима, да тиме престрашите непријатеље Алаха...“ или Сура 8, стих 65, где стоји: „Пророче! Ободри вернике на борбу! Ако су међу вама двадесет, који покажу стрпљење (и издржљивост), победиће две стотине, а ако су сто, победиће хиљаду неверника!“. Пред западним медијима (али и за обману сопствених верника) имами радо цитирају и стих 256 друге суре, где стоји: „Нема присиле у вери!“ Овај се стих често интерпретира као знак толеранције и слободе вероисповести у Исламу а од стране западне штампе цитира са олакшањем и до изнемоглости као наводни доказ миропогодности и толеранције Ислама. Иста пак штампа готово никад не цитира оне стихове, у којима је ова слобода поново искључена, као рецимо 89. стих 4. суре: „ А ако се они одврате (и не послушају ваш захтев за веру), тада их ухватите и убијајте, где (год) их нашли.“

Осим овога прећуткују медији и чињеницу, да се у исламским земљама Муслиманима, који се обрате у другу веру или намеравају да то учине, прети смрћу – при чему се шарија-судије позивају на експлицитну наредбу Мохамеда, убити свакога, који промени веру. Баш напротив: не само да се ова од 1400 година до данас непромењена пракса од најчешћих медија игнорише, него се чак и упорно пориче...

Траљаве решерше и игнорисање Ислама карактеристичне су за велики број медијских извештаја Немачке и Европе. Као и када је Хитлер у време Вајмарске републике посегнуо за Европом отказали су и данас широки кругови интелектуалаца Немачке и Европе с обзиром на много већу опсаност по слободан свет од стране Ислама.

Примедбе о логичким и психичким консеквенцама противречних уредба и наредби у Корану

Представници обеју страна Ислама, оног „умереног“ као и „исламистичког“, могу се с обзиром на бројне противречне поруке Корана послужити према жељи: убијање је лоше, убијање је исто тако добро. Ислам значи мир, али Ислам значи и рат. Нема принуде у вери, али ко промени веру, биће убијен. За Ислам је дакле карактеристична коегзистенција у себи логички и садржајно противречних исказа. Ислам сусриће сваког, који се њим позабави, било верника или „неверника“ у квази двострукој изведби. Ислам значи мир и Ислам значи рат. Ислам хоће да очува живот и Ислам хоће да убије. Ислам је толерантан и Ислам је интолерантан. Тиме се има један нерешиви логичан и семантички основни проблем: Јер ако је:

А = +1 и истовремено А = –1

онда је један једнозначајан исказ о А било логички или семантички немогућ. Онда су оба исказа о А истовремено исправни и погрешни, иако А истовремено не може бити +1 и – 1. Онда је исказ: Ислам значи мир исто тако тачан и исто тако погрешан као Ислам значи рат.

Стратегија „парадоксне комуникације“ Корана

Какву исказну моћ дати тексту, уставу или религиозном спису, ако су тамо садржане препоруке, наредбе или етничке смернице истовремено како исправне тако и погрешне? Као кад бисмо нпр. у основном закону нашли обоје: Ко убије, биће строго кажњен! као и: Ко убије, биће богато награђен!

Овакве врсте двоисказа немају per definitionem никакву опште-обавезујућу исказну вредност. Они ни у ком погледу не пружају мерило и оријентацију за то, шта је исправно а шта погрешно. Шта ће бити кажњено шта награђено. Шта би требало чинити или радије оставити. Таквих текстова из разлога једнозначности и разумљивости не би у језичкој поруци смело ни бити. Али има их. У психологији су такве двопоруке познате под појмом double-bind. „Опери ми крзно, али ме не окваси“ је познат пример за једну double-bind. Не може се учинити једно („Опери ми крзно“) а истовремено избегнути друго („Не окваси ме“) – а то се понекад ипак захтева. Научни истраживачи комуникација означавају овакве интерперсоналне комуникације појмом стратегија парадоксне комуникације. О овој врсти комуникације познато је већ дуже, да под извесним екстремним условима може да доведе до шизофреније дотичног. Један пример из научнокриминалне психопатологије показује, какве погубне последице по једну индивидуу може да има стратегија парадоксне комуникације:

Јурген Барч (Jürgen Bartsch) је био четвороструки садистички децоубица 60-их година – шизифрен и високоинтелигентан. Иако дубоко у пубертету, његова мати је инсистирала, да га лично купа. Увек кад се опирао овој жељи, стављала му је до знања, да се то њој не свиђа и кажњавала га дугим одсуством љубазности. Уколико би пак питао своју мајку, да оде у диско, онда је имао да чује, да је немогуће да иде у диско неко, кога у његовом добу још мати купа. Комуникативно је ово безизлазна ситуација.

Из истраживања стратегије парадоксних комуникација је познато, да је при једном постојећем односу зависности напуштање ситуације из угла зависног готово немогуће. Један добар пример немогућности, да се напусти однос заснован на стратегији парадокане комуникације, јесте Ислам. Јер управо у претходно описаној дилеми парадоксне комуникације налази се једноставан Муслиман, у овој дилеми налази се и запад, који увек изнова чује: Ислам значи мир и истовремено схвата, Ислам значи рат. Којој страни веровати, којој се страни мора веровати, која је страна у праву?

Из предострожности – а ово је главна стратегије не само западних добричина и пацифиста, него и највећег броја искрених Муслимана – иде се с обзиром на нерешив дуалитет коранских порука на сигурно и верује, да је Ислам у својој основи исто тако мирољубив као и друге светске религије. Јер се другу претпоставку, да Ислам није добар, него зао, нико не усуђује да у свој консеквенци мисли до краја. Последице овакве претпоставке биле би по 1,5 милијарду Муслимана апокалиптичке природе:

Ø Као консеквенцу они би морали да одустану од своје вере и Алаха, Мохамеда и Коран баце на ђубриште историје.

Ø Они би надаље морали признати пред светом, да су се они, УММА и „најбоља од свих религија“ налазили у 1400-годишњој заблуди, те да су све жртве и мртви у њиховим верским ратовима узалуд изгубили живот.

Ø Или се морају слепо ослонити на заповести свог Алаха и веровати, да ће тек са уништењем свих неверника и доласком светске владавине Ислама доћи оно, што им њихова религија обећава: Најзад мир на читавом свету. Истовремено се столећима дуги ратни сукоби између разних струја Ислама (који су уосталом узроковали далеко више мртвих Муслимана него укупни сукоби са „неверницима“) не смеју тематизовати или анализирати. Јер очигледно нешто није у реду са исламском парадигмом „дар ел-ислам“, представом о свесветском миру, за случај да Ислам свуда победи.

Да се колективно одлуче оставити своју веру може се мирне душе сврстати у подручје неоствариве друштвене утопије и стога као реална опција једва долази у обзир. Оно што преостаје је повратак опцији, да се код Ислама – упркос свих сумњи – напослетку ради о мирољубивој религији. Али управо ту лежи смртоносна заблуда како по неинформисане и добронамерне Муслимане тако и по рецепцију Ислама од стране запада.

РАЗРЕШЕЊЕ ПРОТИВРЕЧНОСТИ КОРАНА

У погледу противречности и произвољности исказа у Исламу мора се са становишта логике поставити питање, зашто су у повести „религије мира“ готово увек радикалне и фундаменталистичке снаге избијале на врх. Јер теоретски би такође било замисливо, да се Ислам у току 14 столећа не развије у једну тоталитарну, већ у једну мироградиву религију. Ипак чињенице показују, да он ни у једно време и ни на ком месту није био толерантан и мирољубив – чак ни у тзв. Кордоба-Исламу, који се при ближем разматрању показује исто тако нетолерантан и крвожедан као и све остале форме исламске владавине.

Питање о мирољубивости Ислама не може бити одговорено без познавања његове централне тајне... Јер суре Корана имају једну скривену хијерархију, која онима, који је познају, даје апсолутну слободу интерпретације Корана и тиме апсолутну моћ над верницима и реформистима Ислама.

Трик 1: Ахронолошки распоред коранских сура

Тајна се налази у самом Корану. Тачније речено, у распореду сура. Једва да је некоме јасно, да суре Корана ни у ком случају – као што би било разумљиво очекивати – нису распоређене у временско-хронолошкој форми. Оне су поређане према дужини, дуже суре на почетку краће при крају Корана.

Необична конструкција, могло би се рећи. Зацело али такође и конструкција, о којој се мора промислити. Јер сређивање једног великог текста са 114 поглавља нормално би ишло према правилима хронологије или унутарње каузалне припадности. Једна историјска књига например је или хронолошка (ово је по правилу тако) – или обрађује поједине историјске периоде ратова, културних развоја или односе властодржаца оног времена према каузалној мустри: Пошто је А урадио дело 1, реагује Б са делом 2. Замислимо само да би издавач неког романа или историјске књиге дошао на идеју, сортирати текст књиге према дужини реченица или поглавља: Ни један читалац не би више могао да логично реконструише повезаност појединих радњи. Таква књига би била безвредна, будући несхватљива.

Има додуше два случаја, у којима би сортирање поглавља према дужини заиста и било могуће, без да се изгуби смисао или наруши логична структура једног дужег текста.

1. Различита поглавља немају у принципу садржајно и логички ничег заједничког и објављују опште информације и мудрости (као нпр. код збирки афоризама или лексикона).
   
2. Различита поглавља понављају увек изнова један те исти садржај, час са једне, час са друге тачке гледишта. Ово је често случај кој верских текстова као молитвеника, пeсмарица и сличном. Али ово је такође случај и код систематског испирања мозга, као што се то сусриће код тоталитарних структура.
   

Код Корана су обе ствари случај. Јер као што у 114 сура недостаје унутарња и логична припадност – суре исто тако понављају ништа друго већ једну те исту поруку, која се да изразити на следећи начин:

Алах је једини Бог. Мохамед је његов пророк. Након Мохамеда неће бити даљих пророка. Најсветија дужност верника је, безпоговорно се покорити Алаху, Мохамеду и Корану.

Ову поруку прима просечан Муслиман у току свог живота стохиљадуструко. То је исламска главна мантра, која се просечном Мулиману готово неизбрисиво угорева у мозак. Ова мантра по правилу обезбеђује доживотну и безусловну верност најчешћих Муслимана према Алаху и његовом пророку – такву верност, за коју су спремни, да у свако време умру, ако им то Ислам заповеда. Испирање мозга је у тоталитарним системима свих времена имало жељени успех – не само у Исламу. Такође је у националсоцијализму и у комунистичким земљама испирање мозга био поуздани гарант успеха и водило код долазећих кадрова углавном до жељеног циља: безусловне послушности према једној особи, односно идеји са правом на универзалну важност. Националсоцијализам је трајао целих 13 година – комунизам се након седам деценија самоуклонио. Али Ислам може у међувремену да се осврне на 1400-годишњу успешну праксу масовног испирања мозга. И његов досадашњи успех даје му право, да на овој пракси и у бућности ништа не мења.

Трик 2: Брисање меканских од стране мединских сура

Ипак ми смо до сада открили само један део тајне, која се скрива у архитектури Корана. Други део, који се од представника религије мира не само наспрам непријатеља, него и гро њихових верника брижно сакрива, објасниће, зашто су се радикална и фуднаменталистичка струјања у Исламу увек могла пробити и зашто су до данашњег дана морољубиве и толерантне снаге углавном биле маргинална појава. У ту сврху морамо се кратко позабавити почетном фазом Ислама – са посебним освртом на два места Мохамедовог деловања: Меку и Медину.

Меканска фаза Корана

Мохамед је рођен 570 године у Меки. Он је већ у високом добу од 40 година (један традиционално симболичан број) добио своје прве визије, које је понајпре објавио у непосредном окружењу. Касније су ове објаве, које су му по њему биле јављене од Архађела Гаврила, чиниле суре а ове суре касније Коран.

У почетку својих мисионских активности покушао је Мохамед још релативно мирним путем, да придобије становнике Меке за своју нову монотеистичку религију. Нарочито је очекивао, да ће се Јевреји и Хришћани прикључити његовој новој религији. Јер према сопственој представи није он био само пророк једне нове религије, него реформатор и последњи пророк аврамског монотеизма. Али његова очекивања су била изневерена, јер нити Јевреји ни Хришћани нису размишљали, да следе његово учење. Из овог времена – које се зове и Меканска фаза – потичу и нејвећи број мирољубивих и толерантних сура Корана. Са тим временом је Мохамед почео да појачано агесивно наступа против политеизма (идолопоклонства) његовог завичајног града Меке. Кад су његови следбеници почели да се боре против старих богова и њихових присталица, дошло је до раскида између Мохамеда и његовог меканског племена Кореишита.

Мединска фаза Корана

Са обзиром на безизлазну до непријатељску ситуацију Мохамед је 622 године одлучио, да напусти Меку и да се са својим присталицама склони у Yathrib (Медину). Ово пресељавање Мохамеда у Медину које је у историју ушло Ислама као „хиџра“ је од централног значаја за учење Ислама, тако да учењаци Ислама суре Корана деле на „Меканске“ и „Мединске“ суре. Мединске суре се од Меканских између осталог разликују по дужини (највећи број дугачких сура потиче из Медине) као и по квалитету (у Медини су објављена практично сва верска правила) као и на делове зависно од полазне тачке (политичка ситуација у Медини или Меки). Али оне се од Меканских разликују у једном много значајнијем сегменту: У Медини су Јевреји и Хришћани (а за њима и сви „неверници“) појачано демонизовани и представљани као најгори непријатељи Ислама, који сви имају бити поубијани, како би се Ислам несметано ширио. Ова промена у ставу Мохамеда одражава се у свим сурама, које је „примио“ у Медини.

Упркос “Споразуму од Медине“, у којем су од стране Мохамеда свима по имену названим представницима Ислама и Јеврејства дата иста права и обавезе („Јевреји имају своју религију и Муслимани имају своју религију“), налази се у тзв. „Мединским сурама“ појачано ограђивање према Јеврејима, Хришћанима и осталим „неверницима“ све до познатих позива Корана на убијање и уништење, који су све до садашњости заправо идеолошка база између осталог и за свесветски исламски терор. Као директни посланик Божји Мохамед је снагом Божанског декрета владао над свим Муслиманима, а снагом од три странке договореног и потписаног споразума владао је и над немуслиманима. Из оног времена – које се зове и мединска фаза – потичу највећи број нетолерантних сура Корана, које позивају на убиство, рат и уништење свих „неверника“.

Мохамед је од 623 водио више борби (majazi) против Меке док у марту 628 није склопљено примирје. Мохамед је тако након одласка у Медину био не само пророк од њега створене религије, него и војсковођа, који је у десетинама ратова и препада на караване дао да се поубијају хиљаде људи – и чија смрто- и осветољубивост није поштедела чак ни становнике Медине – исте оне, који су га у његовој невољи прихватили раширених руку. У настојању, да Медину очисти од Јевреја, направио је незамислив покољ над јеврејским племеном Бану Куреиза: Кад је ово племе одбило, да послуша Мохамедов позив за колективно приступање Исламу, дао је 627 године да се 700 мушкараца (други извори говоре о преко 1000) у безпримерном покољу обезглаве, а њихове жене и деца одведу у ропство... Мохамед се тако мирно сме уврстити у масовне убице свог времена, чиме је потпуно јасно, да са осталим библијким пророцима, у чији се ред он сам уврстава, нема апсолутно ничег заједничког.

О принципу аброгације старијих (меканских) од стране новијих (мединских) сура.

Ислам се дуго видео конфротиран са садржајним супротностима (релативно мирнодопских) сура из меканске раније фазе и онима из мединске касније фазе. Како је у претнодном поглављу детаљно показано и описано, немогуће је истовремено следити два казивања као: „Свако има слободу вероисповести“ и „Убијте сваког, који напусти своју веру!“. Ова дилема је неразрешива, уколико се не помогнемо јасно дефинисаним алгоритмом решења. Управо је ово у Исламу случај. Из ове логичне пат-позиције исламски учењаци су своју веру принципом аброгације такорећи ослободили.

Ово подразумева, да све, што је Мохамед касније казао, оно раније релативира или чак ставља ван снаге. Ово је сасвим разумљиво, јер је старији Мохамед за вернике био зрелији и мудрији него млађи. Тиме су све суре, које је Мохамед „примио“ у Медини, важније него суре из меканског доба. И тако се на послетку овај досад неразрешив проблем противречности Корана да логично објаснити. Будући да су ратоборне суре из времена Медине дошле касније од мирнодопских сура из меканске фазе Мохамеда, њихов је садржај много важнији и одлучујућији за курс Ислама него мирољубиве меканске суре. Ово је одговор на питање, зашто су радикални представници Ислама историјски увек били у праву: они су се са успехом позивали на принцип аброгације, који уважавају сви муслимански верски правци.

Ко овај принцип не познаје (а то се односи на највећи број муслимана, нарочито и на највећи број интелектуалаца на западу) суочава се готово безпомоћно са противречним садржајима Корана - те се у својој дезорјентацији и очајању радије позива на мирољубива места у Корану. Да на тај начин није препознао прави карактер Ислама и определио се за веру, која није оно, што он мисли да јесте, то стоји на другом листу. На другом листу такође стоји, да учене верске вође овај принцип аброгације крију као велику тајну. Јер опште незнање о томе је до сада био нјбољи помоћник у погледу збуњивања и напослетку освајања непријатеља, а то су сви „неверници“ овога света.

[Спутник]

ШАРИЈА И ЏИХАД

Према класичном учењу ислам је сам држава – и то једина легитимна. Заједно са религиjом основао је Мохамед и државу. Ислам следствено није религија прописа, већ божански закон који уређује сва животна подручја – укључујући државне надлежности и међународне односе.

Као Божанско право шарија је неограничено важећа, и нико нема овлашћење да је стави ван снаге или промени. Ово има за последицу, да и у секуларним националним државама подела религије и државе није могућа, држава је много више присиљена, да контролише ислам. У Турској је нпр. конрола тако потпуна, да државни верски президиум (Diyanet) не само што именује све имаме, него чак и саставља све петковне проповеди, које онда имами морају да прочитају са листа.

Бернард Луис:

(Bernard Lewis: британско-амерички публициста и историчар)

„Секуларизам

у модерном политичком смислу – представа да држава и црква, дакле верски и политички ауторитет могу или требају бити одвојени –

је изворно хришћанска мисао.

“

„Током читаве

хришћанством обликоване историје

, било је прихватано да постоје

два ауторитета

који су се бавили различитим стварима: Бог и цар, Црква и држава, духовна и световна „рука“. Оба су неко време били у савезу, неко одвојени, неко у хармонији или у сукобу, неко време је доминирао један ауторитет, неко други. Али увек су била два. У

премодерном исламу

напротив био је

само један ауторитет

“.

„Овде немамо посла само са једном религијом, већ и са представом онога, што религија обухвата: тиме се нарочито мисли шарија, света заповест ислама.

Шарија обухвата широка поља надлежности, која су у Хришћанском свету чак и у средњем веку важила као секуларна

...“

Ханс-Урлих Велер

(Hans-Ulrich Wehler, немачки историчар)

„Највеће достигнуће позног средњег века је подела духовне и световне власти. Црква и световна моћ потврдиле су у овом конфликту своје позиције, и то је ушло у правни систем те има удела и у модерном уставу. Подела између државе и Цркве је на Западу један фундаментални фактум. Ово је потпуна супротност онога, што важи у исламским земљама. Овај добитак у политичкој култури морамо бранити зубима и канџама.“

Ајан Хирзи Али

(Ayaan Hirsi Ali, холандска политичарка сомалијског порекла)

“ Islam, as a creed is the problem… the ideas of Mohammed are incompatible with the ideas that liberal secular democracies are based on. … Why is Islam different from Christianity? I think one main difference is the separation of divine rule from secular rule. Islam does not allow it and I have not yet seen a Muslim movement saying we should now move away or separate the two.”

Јурген Хабернас

(Јürgen Habernas):

„Нa послетку је Хришћанство и само Хришћанство, основа слободе савести, људских права и демократије, камен темељац Западне цивилизације. До данас ми немамо друге основе. Ми и даље црпемо са овог извора. Све остало су постмодерна наклапања.“

Роџер Клопел

(Roger Klöppel, шефредактор Weltwoche)

„Чињеница, да Хришћанство и ислам садрже непомирљивe позицијe, је далекосежна. Обе религије стоје за државне идеје, које се узајамно искључују. Појам толеранције добија у овим супротностима свој значај. Никакав поредак не може да буде толерантан према другом, који му стоји непријатељски на супрот. Данашњи ислам је политичко порицање секуларне правне државе.“

Бушковски

(Buschkowsky, градоначалник Neuköln/Berlin)

„Ислам је у својој ортодоксној и традиционалној праформи неспојив са модерним уставом, јер не акцептира поделу државе и религије.“

„СВЕТИ РАТ“ – Логична последица шарије

Свети рат – временски и просторно неограничена обавеза.

Као божански налог, шарија полаже право на универзалну важност. Џихад, свети рат, је логична последица, ово утолико више уколико се ислам поистовећује са миром.

Али Ислам ни у ком случају не значи мир, како се радо тврди, него Покорност, и управо то и јесте његов програм: Пошто се поистовећује са миром („Кућа мира“), чини „умировљење“ свих још неподчињених територија („Кућа рата“) помоћу џихада као „Светог рата“ дужношћу исламске заједнице (ума). А да се џихад има разумети као „Свети рат“, у то нема сумње у светлу корана и многих ратних похода Мохамеда и његових следбеника, Калифа: И ови ратови ни у ком случају нису били одбрамбени.

„При једном нападачком рату дужност је муслиманске заједнице као целине (...), а у одбрамбеном рату је лична дужност сваког одраслог муслимана. ... Ова дужност не зна за временске и просторне границе. Она остаје на снази, док читав свет не прихвати исламску веру или се покори моћи исламске државе.“

Сходно томе не зна исламско право ни за мировни споразум, већ само за временски ограничено – првобитно на 10 година – примирје. (Уопштено, сва примирја са неверницима смеју заправо да буду само тактичке природе, докле год сва „подручја рата“ нису исчезла. Ово је један принцип, који до данашњег дана ни један муслимански ауторитет није порекао или бар озбиљно довео у питање.)

Многи правни учењаци су стога мишљења, да нападачки рат постаје индивидуална дужност онда, када „емири предуго држе мир са неверницима“. Тиме терор не само да би био легитиман, он би чак био и неизбежан. Али терор је увек био део „светог рата“:

Ибн Калдун

(познати исламски учењак 14-ог столећа)

„У исламу је џихад законски прописан, јер има универзални налог и циљ му је, да целокупно човечанство добровољно или присилно обрати у религију ислама. Пошто је то тако, калифат и краљевина су уједињени ... Ми са другима о томе (о њиховој невери) не требамо дискутовати, него их стављамо пред избор: обраћање у ислам, плаћање џизије, или смрт.“

ОИЦ проглашава Џихад-доктрину за актуелну

ОИЦ Организација исламске коференције

http://de.wikipedia.org/wiki/Organisation_der_Islamischen_Konferenz

Иако врло одрицано, Џихад-доктрина је као и увек актуелна:

Модернисти

(и државна турска верска власт Diaynet) наглашавају додуше дефанзивни карактер џихада. Томе сходно сме се у „земљи неверника“ водити рат, ако је мирно ширење ислама онемогућено, или ако муслимани, који живе међу хришћанима, буду угњетавани. Будући да су о томе, да ли је ово случај, одлучујуће

норме шарије

а не људских права, не постоји између овог модернистичко-дефанзивног и класично-експанзионистичког Џихад-концепта никаква принципијелна разлика.

„Трећи

Исламски самит

од 1981 нагласио је у својој 5. резолуцији

важност џихад-доктрине за садашњост

: „Исламске земље су у својој резолуцији јасно истакле, да се реч џихад има користити у свом исламском смислу, који не допушта интепретације и дилиме, и да се имају покренути практичне мере за његово остварење у сталној консултацији између исламских земаља.“

У „исламском смислу“ је „џихад“ јасно „Борба на Божјем путу“ за одбрану и ширење ислама као „једине праве религије“. Нити коран ни хадиси (дела и изреке Мохамеда) говоре о џихаду као спиритуалној борби против сопствених недовољности. А поглед на арапску штампу показује, да муслимани џихад унисоно разумеју као рат – једноставни муслимани као и верски ратници (муџахедини).

Организација исламске коференције

дефинисала је у њеној 1990 донесеној

„Каирској прокламацији људских права у исламу“

да је шарија једина основа људских права и тиме се одрекла универзалних људских права у корист шарије.

Да су осим тога „Исламска људска права“ а не „Универзална људска права“ за ОИЦ релевантна мера за процену стања муслиманске мањине на Западу, показују сви досадашњи

Извештаји ОИЦ о исламофобији:

Према њима се муслимани појачано дискриминишу и непријатељство према муслиманима поприма алармантне размере.

Ал-Азхар и ОИЦ легитимишу терор

Ал-Азхар http://de.wikipedia.org/wiki/Al-Azhar-Universit%C3%A4t

И дан данас се од многих правних вештака па до Ал-Азхар, највишег ученог ауторитета у сунутском исламу, легитимише терор преко фатви:

Тантави, Шеих од Ал-Азхар

, оправдава у једној фатви (4.4.2002) самоубилачке нападе против Израела, и ове пороглашава за највишу форму џихада и за обавезу, и то и онда ако – у једној белешки експлицитно примећено –, при овим „мученичким операцијама“ јеврејске жене, деца и омладина буду повучени у смрт.

Такође и ректор Ал-Азхар, Ахмед ал-Тајеб, проглашава наставак таквих „мученичких операција“ за подједнаку дужност целокупног исламског света, становништва и влада.

ОИЦ:

Убијање недужних цивила није терор, ако постоји легитиман отпор према страној окупацији. Овим је ОИЦ онемогућила обимну УН-Конвенцију против интернационалног терора.

Сијасет правних учењака

им следи: „Средином јануара (2003) се и Емирату Катару на једној конференцији исламских духовника и правних учењака из 58 земаља, огромна већина изјаснила за самоубилачке нападе ... са само једним гласом против.

Шеих Јусуф ал-Карадауви

, идеолошки шеф муслиманског братства и најпопуларнији проповедник у арапском свету: „Жене које немеравају да изведу овај акт (самоубилачки напад), имају право да изађу из куће без мушке пратње. Не морају да питају супруга или брата или оца за одобрење. Имају и право, ако је потребно за обману непријатеља да покажу и косу, јер оне то не чине, да би 'показале своју лепоту', већ да би убијале за Алаха“.

Али Акбар Хашеми Рафсанџани

(бивши председник Ирана): „It is not difficult to kill Americans or Frenchmen. It is a bit difficult to kill (Israelis). But there are so many (Americans and Frenchmen) everywhere in the world.“

Дa и наводно

„умерени“

и

„секуларни“

муслимани упркос свим тврдњама, терористичке нападе виде као свети рат, показују настојања да се на Ground Zero изгради исламски „Културни центар“.

Амир Тахери

(ирански новинар и аутор): “After each

ghazva

, the Prophet ordered the creation of a

rabat

– or a point of contact at the heart of the infidel territory raided. The rabat consisted of an area for prayer, a section for the raiders to eat and rest and facilities to train and prepare for future

razzias

. Later Muslim rulers used the tactic of

ghazva

to conquer territory in the Persian and Byzantine empires. After each raid, they built a rabat to prepare for the next

razzia

…. Thus building a rabat close to Ground Zero would be in accordance with a tradition started by the Prophet. To all those who believe and hope that the 9/11

ghazva

would lead to the destruction of the American ‘Great Satan, this would be of great symbolic value.”

ghazva (ġazwāh/ غزوة) = борба за проширење исламске територије

rabat

(ar-Ribāt/ الرباط) = утврђено место

Узроци ове сагласности:

У погледу на тероризам према томе нема разлике између фундаменталистичког муслиманског братства и највиших репрезентаната сунитског ислама. Разлози су за тражити у Корану и исламској теологији:

„

Коран

... је књига, у којој се глаголски корен

qutl

, убијати, појављује 187 пута, од тога 25 пута у императиву (нпр. Сура 4, 89 и 91; Сура 9, 4.14.29). Цитат „Убијајте их, где год их нашли!“, узет је из једног склопа, у којем најбоље одговара. Више од 150 пута позива коран на свети рат. У 61% садржаја говори лоше о неверницима, или позива на њихово освајање или подчињавање; само 2,6 % говори о општем добру укупног човечанства.

Једна новија

студија

о

мотивима самоубилачких атентатора

„јасно је показала, да је

Коран одлучујући извор мотивација

. Највећи број атентатора су се бавили студијом корана. При томе не игра улогу питање, како се треба живети на овом свету да би се на оном добило спасење, него како се треба умрети, да би се добила обећана награда (у рају). Јер само смрт у борби против безбожника води непосредно у рај.“ Дакле неизвесност спасења у исламу је оно што их покреће.

Једно даље оправдање

пружа исламска теологија са својом есхатологијом, према којој ће

на крају свих дана

опстати једино ислам и доћи време

исламског царства мира

, али се предходно сви немуслимани морају позвати на обраћење и коначно

сви Хришћани поубијати и сви хришћански симболи бити уништени.

Морална декаденција Запада и онемоћалост његовог Хришћанства учвршћује муслимане у овом схватању и придодаје овој визији краја актуелност – и узгред баца ново светло на одбојност према Хришћанским и опсесију исламским симболима.

„Jihad della Parola“ – Свети ратови и крсташки ратови

Jihad della parola, la nuova arma del terrore

http://www.corriere.it/Primo_Piano/Editoriali/2006/09_Settembre/20/papa.shtml

Ислам је путем својих „Светих ратова“ постао светска религија: У току једног непуног столећа након Мoхамедове смрти освојено је огромно подручје, које се протезало од граница Кине преко Индуса до Шпаније. Многе од тих земаља су биле хришћанске и будистичке. Крсташки ратови су напротив почели тек 1100 година од настанка Хришћанства и били су како просторно тако и временски ограничени, и то толико, да их тадашњи исламски свет није ни регистровао а потоњи потпуно заборавио. Осим тога, крсташки ратови нису били закаснели одговор на свете ратове ислама, него – што се најчешће прећуткује –, одбрана против непрекидних муслиманских напада.

Абделвахаб Медеб

(Abdelwahab Meddeb, француски аутор туниског порекла)

„Док је хришћанству требало хиљаду година да открије огањ и мач, било је исламу

насилно уверавање положено у колевку

. Мохамед је био ратнички пророк, и

исламска освајања од Кине до Шпаније

одвијала су се по

Наполеоновом принципу

.“

Паскал Брукнер:

(Pascal Bruckner, француски романсјер и есејиста)

„Хришћански верски правци били су крвави у убилачки, кад су се удаљавали од текста Писма, док је ислам то био онда, кад му се приближавао.“

Тилман Нагел:

(Tilman Nagel, немачки оријенталиста и исламистичар)

„

На пуно места у Корану оправдава Мохамед

– тј. према муслиманској предстаави Алах –

насиље против друговерујућих

; они су за смрт (нпр. Сура 47, 4; 2, 191; 4,89), или требају бити подчињени (Сура 9, 29) и смеју бити протерани и обезимовљени (Сура 39). Обимна поглавља дела, која као норматив садрже Мохамедово деловање сабрано у Суни, посвећена су џихаду против друговерујућих. ... До сада се уосталом твpдило, да је муслиманско насиље према друговерујућима настало као реакција на „хришћанску“ колонијализацију, што обзиром на политичко коректну поропаганду европске кривице према Трећем свету радо бива веровано.

Ово је историјски неодрживо

. ... У

Новом Завету насиље је изричито одбачено, и то управо и онда, ако га сами чинимо

. Безнасиље заузима у Христовим објавама широк простор, довољно је указати на Проповед на гори. Нормативни текстови упоредивог садржаја недостају у корану. Често навођена забрану убијања у Сури 5, стих 32 односи се само на припаднике сопствене – муслиманске заједнице“.

Реми Брагу:

(Rémi Brague, француски филозоф)

„

Муслимански свет је крсташке ратове потпуно заборавио.

Тек у 19. столећу једна на арапски преведена француска прича о крсташким ратовима ... њих је поново на то подсетила. Арапски преводиоц морао је при томе да нађе нове речи за „Крсташки рат“ и „Крсташки ратник“, будући да у арапском нису биле садржане. Један разлог томе је да Арапи, Турци и Курди својевремено нису препознали нови карактер ових ратова. ... Други разлог: Калифу у Багдаду нису проузроковали бесане ноћи крсташки ратници, већ Фатимиди у Египту.“

Ефраим Карш:

(Efraim Karsh, британски универзитетски професор, историчар и аутор )

„

Рат Куће ислама за владање светом је традиционално, чак достојанствено настојање, које ни у ком случају није престало

. ... Задње велико муслиманско царство може да буде разорено и Калифат нестао, али исламски сан о светској владавини је у срцима и главама многих муслимана остао у потпуности присутан. До данас многи Арапи и муслимани отворено жуде за поновним освајањем Шпаније.

Чак су и земље, које никад нису припадале исламској империји, постале легитимни циљеви исламске доминације. Израз једног убеђења, према којем ће ислам најзад тријумфовати над Западом.“

Бернард Луис:

„

Први талас напада датира са настанком ислама

... Тада су муслимани освојили Сирију, Палестину, Египат и северну Африку – који су у то време још припадали хришћанском свету – и прекорачили границу према Европи. Тамо су освојили видне делове јужне Европе, Шпанију, Португалију и јужну Италију, који су сви постали део исламског света, и прошли Пиринеје те за једно време освојили и делове Француске.

Други талас напада (...) спровели су Турци и Татари

. Средином 13. века, прешли су монголски освајачи Русије у ислам. Турци, који су већ били освојили Анадолију, кренули су према Европи, и 1453 године победили стару хришћанску цитаделу Костантинопољ. Освојили су велики део Балкана и једно време управљали и половином Мађарске. ... Муслимански корзари из северне Африке стигли су до Исланда ... и разних делова западне Европе...

Трећи талас напада поприма други облик: Терор и миграција

. ... Радикалним муслиманима је успело да нађу савезнике у Европи. ... успело им је, да у оба табора (међу левима и деснима) добију значајну подршку. ...

Муслимански мигранти ... убеђени су у исправност своје ствари, док ми много времена проводимо у томе, да сами себе понижавамо.

Они располажу лојалношћу и дисциплином и ... имају демографију на својој страни.“

Данас крсташки ратови поред оснивања Израела важе за највећу катастрофу, која је задесила исламски свет. Освајања у име Алаха напротив никад није било: Од граница Кине до Шпаније и Индуса: све је путем легитимне самоодбране за један век након Мохамедове смрти потпало под ислам. Ако ико тврди нешто друго, или чак терор доводи у везу са исламом – било путем слике (карикатуре Мохамеда) или речи (папин говор) – не само да је крсташки ратник (макар се радило и о папи лично), него сам спроводи терор најгоре врсте. Школски уџбеници у читавом арапском свету до данас величају покоље Мохамеда.

Насилничке демонстрације, застрашивања, претње и осуде на смрт, требају да у овом „Jihad della Parola“ присиле Запад, да се покори исламској забрани размишљања и говора, како би испунио најважнију исламску заповест: „Нико не сме да критикује ислам, свако мора да га велича и да му се покори“.

Најопасније је, што у овом „Jihad della Parola“ учествују не само радикали, него и државне и верске власти тзв. умерених земаља. Да то су управо они ауторитети, који „Jihad della Parola“ уводе у арену интер- и супранационалних институција као и међукултурних и међуверских дијалога, како би га покренули на највишем нивоу.

ОИЦ

покушава да сваку критику ислама и хришћанску мисију путем

исламизовања људских права

криминализује – и у томе је запазиво успешна: не само у УНО, где са 57 земаља чини највећи блок, него управо и у Европи, а у задње време и у САД.

Исламски учењаци

(свих муслиманских верских праваца) са друге стране покушавају тзв. „писмом мира“ папи и осталим вођама Хришћанства, да обману Запад, да раздвоје и манипулишу како би

Хришћанство „исламизовали“.

Свети рат се дакле не одвија само на бојном пољу, данас више него икад. Терор као иницијални упаљач служи у овом џихаду као латентно средство притиска против фундамената Западне цивилизације: Слободе мишљења, Људских права и Хришћанства. Овај „Џихад“ се води у име ислама а не исламизма!

У „Jihad della Parola“ водећи су репрезентанти тзв „умереног“ ислама. Док је исламском терору циљ физичко уништење Запада, дотле је „Jihad della Parola“ циљ његово психичко уништење. У својим методама, али не и у својим циљевима, ово двоје се разликују, при чему је „Jihad della Parola“ далеко опаснији, наиме стога, јер се он забуном разуме као „лековито средство“ против терора.

Оригинал са подацима на:

http://europenews.dk/files/I.pdf

[grigorije22]

Te protivurecnosti se takodje eliminisu tako sto muslimani kazu da one moraju da se traze na arapskom jeziku a ne nekom drugom, jer se arapski ne moze doslovno prevesti.

[Спутник]

http://news-nachrichten-islam.blogspot.com/2011/07/die-mohammedaner-moslems-laut-koran-die.html

Не дајте шансу Исламу!

Ислам је срамота за цивилизовани свет!

Препоручите Страницу и Блог-Артикле!!! Gadget this Site!

Понедељак, 18. јули 2011

Мохамеданци (Муслимани):

Према Корану најбоља заједница човечанства

Ислам је реинкарнација зла!

Муслиман као Надчовек

Желео бих да у овом кратком напису расветлим, какву представу имају Муслимани о самима себи и о Неверницима. Након тога бих размотрио, какве правне и друштвене последице имају овакве представе. Коначно бих упоредио исламску дихтономију између Муслимана и Неверника са националсоцијалистичком поделом људи на Над- и Подљуде.

1. Самослика муслимана

Однос муслимана према свету у целини изражен је са једне стране његовом самосликом, а са друге стране његовом сликом неверника.

Самослика муслимана је напослетку одређена од Алаха у Корану:

Сура 3, стих 110: Ви сте најбоља заједница, која је настала од људи. Ви одобравате што је исправно и забрањујете што је неисправно и верујете у Алаха. А да је народ писма веровао, заиста, било би добро по њих! Међу њима су верници, али већина њих су грешници.

Најбоља заједница односно најбољи народ су према томе Муслимани. Разлог њиховој предности је вера у Алаха. Ради тога налажу право а ускраћују криво, сходно заповестима Алаха. Тиме се Муслимани снагом њихове религије и моралне надмоћи виде као најбољи људи на Земљи. Заједништво Муслимана (такозвана Ума/ ummah/ أمة‎) налази се изнад неверника.

Друга реченица одаје једну даљу карактеристику Ислама, наиме да је то религија закона. Алах заповеда што је право, а забрањује што је криво. Тиме законодавство лежи у рукама Алаха а не у рукама човека.

Сура 2, стих 2: Књига је, у то нема сумње, правоводећа за богобојазне, 3. Који верују у тајно и моле се и дају од наших дарова; 4. И који верују у оно, што је било озго послано и чврсто су уверени у тамошње. 5. Ови следе упутства свог господара и њима ће бити добро.

Прва сура, која је кратка молитва Алаху, уводи у Коран. Књига Алаха, Коран, садржи наредбе и забране, по којима се Муслимани имају владати. Коран је тиме уставни зкон односно устав Ислама. Ислам значи послушност и Муслимани су послушни. Муслиман се сам сматра слугом или робом Алаха. Једном другом закону, на пример уставном закону Немачке, Муслиман несме да служи.

Послушност према Алаху је према исламском веровању безусловна послушност. Мусиману је забрањено, да заповести Алаха доведе у питање.

Сура 5, стих 101: О верници, не питајте о стварима, које ће ако вам се објаве бити мучне. Да сте о њима питали кад је (цели) Коран озго послан, биле би вам објављене. Алах ово опрашта, јер Алах је опраштајући и благ. 102. О њима су већ питали људи пре вас, па и одна нису веровали. 103. Алах није ништа утврдио у погледу Бахира или Саиба или Васила или Хами, многовише смерају неверници лажи против Алаха, а највећи број њих нема разума.

Постављање питања узрокује мучнину и води у неверство. То је наравно забрањено. Истовремено се невернима пребацује, они немају разума. Тиме је откривен амбивалентан (двовредни) однос према разуму. Са једне стране води критичан разум у неверу, са друге стране су неверници неразумни. Препирка између разума и вере играла је у Исламу важну улогу и била је одлучена од стране ортодоксије у 11. столећу. Према овоме стоје свемоћ Алаха и истина откривења изнад људског разума. Научне спознаје и природнонаучни закони су само привидно исправни, јер иначе ограничавају свемоћ Алаха.

Ово схватање долази од Ал Газали, највећег исламског учењака свих времена, а потиче од његовог порицања филозофије. Божански разум је човеку несхватљив. Као муслиман мора се безусловно веровати у заповести Алаха. Људски разум игра једино при инерпретацији одмерему улогу.

Тиме је Муслиманска самослика према ортодоксном учењу сажета у кључним тачкама. Муслимани су безусловни робови Алаха. Алах је врховни и једини легитимни законодавац. Стога Муслимани све друге људе морално надилазе.

2. Природа неверника

Излагања о самослици муслимана садрже већ излагања о карактеристикама неверника. Према њима су неверници грешници, лажови и без разума.

Коран додуше разликује код неверника (Куфар/ Kāfir ‏كافر) између Мушрик [ ‏مشرك‎ ] (идолопоклоници, многобожци) и Аехл ал китаб [ أهل الكتاب] народа књиге. Са књигом је мишљена Библија. Народ књиге су Јевреји и Хришћани. Понајпре бих да размотримо опште карактеристике неверника. Тада се можемо питати да ли се и Јевреји и Хришћани ту убрајају.

Поглед не невернике у Корану није статичан, него подлеже променама. Разлог томе лежи у различитим животним периодима пророка Мохамеда. На почетку своје каријере Мохамед ја као пророк био беспомоћан и упућен на добру вољу многобожачких Маканаца, међу којима је живео. У покушају да се припоји Меканцима, објавио је Мохамед, да се и њиховим боговима јесте слободно молити, наиме као предмолитељима Алаху. Арханђео Гаврило га је не то опоменуо, да ово нису божанска већ сотонска откривења. Такозвани „Сотонски стихови“ су следствено били избрисани из Корана.

Након пресељавања у Медину покушао је Мохамед да обрати јаку јеврејску заједницу. Ипак од Јевреја није био признат као Божји пророк. Као последица тога Јевреји су из Медине били протерани и истребљени.

Овај развој бих хтео да илуструјем путем два позната стиха у Корану.

Сура 2, стих 256: Нема присиле у вери. Јасно се разликује исправно од заблуде; а ко се одрекне лажних богова и верује у Алаха, тај се држи најчвршћих хваталишта која се неће покидати; а Алах је свечујући и свезнајући.

Овај стих је објављен, након што је Мохамед емигрирао у Медину и морао организовати суживот са великом јеврејском заједницом. Наизглед одобрава овај стих слободу вере и савести. Али према ортодоксном учењу овим је мишљено само на обраћање у Ислам. Ово је свакоме слободно. Апостасија је забрањена и кажњава се смрћу.

Сура 9, стих 30: Тако говоре Јевреји: »Езра је син Алаха.« а кажу и Назарени (Хришћани): »Месија је син Алаха.« Таква је реч њихових уста. Воде такав говор као неверници од раније. Алах ће их поубијати! Како су само неразумни!

Овде о толеранцији више нема говора. Ово откривење је уследило након освајања Медине. Мохамед је стајао на врху своје моћи. Сада се наравно поставља питање, који се стихови са исламског гледишта требају следити. Сам Коран на то даје одговор:

Сура 2, стих 106: Што смо од стихова уклонили или однели у заборав, надомећемо бољим или једнаким. Не знаш ли, да Алах има моћ над свим стварима?

Тиме су дакле хронолошки млађи стихови они, које старији стихови Корана бришу. Сура 9 је напослетку објављена сура Корана. Она дефинише однос према неверницима.

3. Опште о односу према неверницима

Исламски израз за неверника ја Кафир (плурал Куфар). Карактеристично је да је конотација врло негативна. Бити назван Кафир имало би можда значење „Курвин син“. Реч Кафир потиче од арапског корена (К-Ф-Р) – у арапском су велики број речи насталих из корена изведени из три конзонанте – Као преисламски појам називао се КФР сељак, који посејано семе покрива земљом. Реч Кафир би према томе могла представљати некога, који нешто сакрива. Као религиозни појам мишљен је неко, који истину (Ислам) сакрива или покрива.

Тиме је отворен један посебан однос према неверницима. Неверник није из убеђења неверник. Он препознаје истину ислама (семе) чим му она буде објављена. Одвраћање од Ислама дакле не долази од добре воље, него од злобе. Неверник додуше препознаје истину, али покушава да је сакрије. Ово је кривица неверника и коначно разлог за њихово проклетство у пакао.

Сура 48, стих 4: Он је, који је свог посланика са вођством и религијом истине послао, да би победила све друге вере. А Алах је довољан као сведок. 29. Мохамед је посланик Алаха, и његови следбеници су немилосрдни према неверницима, а самилостиви међусобно.

Неверници су непријатељи Ислама.

Сура 60, стих 4: Имали сте леп пример на Авраму са његовим (људима) код њега, кад су рекли свом народу: »Видите, ми немамо ништа са вама и оним, чему се осим Алаха молите. Ми вас се одричемо, и између нас и вас је насталао непријатељство и мржња, докле год једино у Алаха не верујете.«

Због тога је Муслиману забрањено да склапа пријатељство са неверницима.

Сура 3, стих 28: Не требају верници да узимају невернике за пријатеље/помоћнике. Ко ово чини, не налази од Бога никакву помоћ осим ако га се бојите. Сам ће вас Алах штитити, и Алаху се сви враћају.

Свет је подељен на царство ислама и царство рата. Царство ислама (dār al-islām/دار الإسلام ) је место, где су заповести Алаха – шарија – врховне заповести. Царство рата (dār al-harb/ دار الحرب ) је остатак света. Крајњи циљ је, целокупан свет уврстити у царство ислама.

4. Правни статус неверника

Правни статус Мушрикуна

Сура 9, стих 5: Али чим су свети месеци минули, поубијајте идолопоклонике, где их год нађете, и хватајте их и опседајте и вребајте у свакој заседи. Ако се пак покају и обављају молитву и дају милостињу, онда их пустите да иду својим путем. Види, Алах је опраштајући и милостив.

Идолопоклоници (мушрикун) имају следећи избор: Или обраћање у Ислам или смрт. Они немају право на живот у исламској држави.

Правни статус Народа књиге

Сура 9, стих 29: Борите се против оних, којима је дато писмо, који не верују у Алаха и судњи дан и не забрањују, што је забранио Алах и његов посланик, и не сазнавају сазнање истине, док понизно не плате трибут (данак, дажбина, глоба).

Народ писма (Јевреји и Хришћани) имају избор: Или обраћање у Ислам или водити понижен живот као Dhimmi (поверен на заштиту/ ذمّي‎ ) под влашћу Муслимана или смрт. Право на живот као понижени Dhimmi, човек друге класе, се од стране апологета ислама пропагира као доказ исламске толеранције. Dhimmi морају да плаћају трибут, како би у исламској држави уопште могли да живе. Овај трибут се назива џизија (ǧizya/ جزية ). Dhimmi не може да има власт над муслиманом. Dhimmi немају могућност рада у јавном чиновништву. То значи да су искључени из учешћа у државним пословима. Они не смеју своју веру да објављују према споља; не смеју да обраћају Муслимане; нe смеју да граде нове богомоље; не смеју да реновирају постојеће богомоље... Одлучујућа ознака Dhimmi је његова подчињеност и пониженост. Поједини прописи потичу од Умаровог пакта.

http://www.pi-news.net/2009/07/der-unselige-pakt-von-umar/

Однос према неверницима је однос рата. Неверници су непријатељи Алаха и задатак Mуслимана је, етаблирати власт Алаха над читавим светом а невернике подјармити или поубијати.

Сура 9, стих 32: Угасити светлост Алаха хоће они својим устима; али Алах ће довршити своју светлост, чак иако су неверници противни. 33. Он је, који је свог посланика послао са вођством и религијом истине, да би она победила све друге религије, чак иако су неверници противни.

Коначни циљ Ислама је владавина светом.

5. Успоредба са Националсоцијализмом.

Разлике

Најважнија разлика је, да је Националсоцијализам расна идеологија. Подела човечанства на Над- и Подчовек је расна односно генетска. Онај који је расно нечист не може да приступи господском народу. Ислам дели свет на Надљуде (Муслимани) и Подљуде (Неверници), само се то не образлаже расно већ морално. Неверник има избор да пређе у Ислам, иступање из Ислама му пак није дозвољено. Апостасија се кажњава смрћу.

Подударности

Следеће паралеле између Националсоцијализма и Ислама су уочљиве:

Фирердржава

У Исламу је фирер Алах, који се има безусловно слушати. Заступан на земљи је Алах од стране калифа.

Toталитарна власт

Заповести Алаха, шарија, су тоталитарне у том смислу, што владају свим аспектима живота. Проток дана је уређен кроз пет обавезних молитви. Сва деловања човека од државног права преко приватног права па до питања, са којом се руком брише задњица, све је то уређено од Алаха.

Световладавина

То је налог за војним освајањем читавог света преко Надљуди; џихад за Алаха.

Владавина путем терора

Свака форма критике Алаха и Мохамеда је забрањена. Бласфемија се кажњава смрћу. Иступање из Ислама, апостасија, такође се кажњава смрћу. На даље су обезглављивање, разапињање, одсецање руку и ногу као и бичевање казнене форме за непослушност према Алаху.

Налог за истребљење група становништва

У националсоцијализму Јевреји, Цигани и инвалиди. У Исламу Мушрикун, који се стављају пред избор смрт или обраћање у Ислам.

Елиминаторска јудеомржња

У Корану су Јевреји упоређени са мајмунима и свињама. Они су навукли на себе гњев Алаха и најогорченији су непријатељи Муслимана.

Мохамед је стога објавио:

„Судњи дан неће доћи, док се Муслимани не боре против Јевреја и поубијају их, кад се Јеврејин сакрије иза камења или дрвећа, рећи ће камење и дрвеће: „О Муслимане, робе Алаха, један Јеврејин крије се иза мене, о дођи и убиј га.“ Једино Gharkadbaum неће то учинити, јер је то јеврејско дрво.

Види:

Сахих Муслим, 41:6981/ 41:6982/ 41:6983/ 41:6984/ 41:6985

Сахих Ал-Бухари, 4:56:791/ 4:52:177

[Спутник]

КАКО КАО БИВШИ МУСЛИМАН ВИДИМ ИСЛАМ

Увек изнова чујемо од такозваних „Коранексперата“, да су коран и исламска религија, која базира на корану, мирољубиви и ускладиви са демократијом и толеранцијом.

Лично нисам никакав експерт у погледу исламске теорије, већ ако ишта онда упућен, што се тиче исламске праксе. Био сам нормалан муслиман из Ирана и тек у Немачкој иступио из ислама, јер то у мом завичају повлачи за собом смртну казну.

Мој иступ је дошао непосредно после страшних догађаја од 11. 09. 2001. Коначно је то био једини начин дистанцирати се од терора у име Алаха, јер исламски гледано овај је терор нажалост легитиман. Овде се не ради о томе да ли мирољубиви муслимани своје понашање могу легетимисати кораном, већ о исламским терористима, који за своје делање са пуним правом тврде да је по вољи Алаха и Мохамеда.

Желео бих да ово појасним помоћу неколико примера из корана. Моје преводе корана сам имао искључиво са странице www.islam.de. Ова страница припада „Централном савету муслимана Немачке“. Председавајући овог удружења је родом из Саудијске Арабије „Др. Надим Елијас“. Овај је човек био предмет једне Панорама-Емисије где су показани видео записи, на којима он прориче пропаст Запада, уколико се не буде развијао како он сматра за сходно. Даље је овај човек доказани члан (радикално-исламског) Муслиманског братства Muslimbruderschaft и строго се противио, да одбаци каменовање као казну.

Ако се превод корана добави са овакве странице, онда се једва може пребацити изокретање или изопачавање, што муслимани против факти из корана радо чине.

Дакле почињем:

1.) Може ли муслиман, који смишљено убија цивиле да ово оправда кораном?

Нажалост ДА.

У преводу корана са www.islam.de стоји у Сури 2, стих 191: „И убијајте их, где год на њих наишли, и прогоните их одакле су они вас прогнали, јер је завођење (у неверство) горе од убијања.“

Даље се каже у Сури 4, стих 89: „Они хоће да постанете неверни, као што су и они неверни како бисте се изједначили. Не узимајте дакле заштитника од њих, докле не крену Алаховим путем. А ако се одврате, тада их ухватите и убијте их, где год их нашли; и не узимајте никога од њих као заштитника или помоћника.“

2.) Да ли коран легитимише самоубилачке нападе?

ДА.

О томе у Сури 9, стих 111: „Алах је вернима њихов живот и иметак откупио за рај: Они се боре за Алахову ствар, убијају и бивају убијени.“

Верни се дакле боре против неверних са обећањем Алаха да на њих чека рај, ако падну (умру). При томе се и сваки, који порекне Мохамеда као последњег пророка, сматра неверником.

3.) Може ли се не-муслиман ослонити на примирје са муслиманом?

НЕ.

О томе јасан и невосмислен захтев Алаха у Сури 47, стих 35: „Тако не попуштајте (у борби) и не позивајте на примирје, докле год имате надмоћ. А Алах је са вама и неће вам умањити ваша дела.“

Докле год су муслимани слабији од неверника, требају се држати у миру, како би изненада прекршили примирје да униште невернике. Tако је Мохамед урадио са становницима Меке, а наши су медији ову исламску „Худну“ изједначили са „примирјем“ (обустава борбе и у наставку мировни преговори) како га ми познајемо. Ови су се медији потом чудили, како Израел није прихватио „Худну“ исламских терорбанди.

Ова се Сура може перфектно применити на муслимане који овде живе. Докле год су у мањини, требају се држати мирно и обмањивати нас. Али ако довољно ојачају, онда се требају борити против нас и наше демоктратије.

4.) Ко је заправо у очима Алаха неверник, кад се толико говори о убијању неверника у име Алаха?

На то се каже у Сури 5, стих 17: „Заиста, неверници су они који веле: „Алах је Месија, Син Маријин“

Дакле сви људи, који тврде да је Христос Син Божји, важе за невернике. То су неких 2 милијарде Хришћана широм света. Ко исламску верзију Христа доведе у питање, тај је неверник и сходно томе легитиман циљ. (Примедба: Из овог разлога се око 250 милиона Хришћана у претежно исламским државама прогоне и годишње се у претежно исламским земљама убију око 175.000 Хришћана.)

Даље се каже у Сури 5, стих 33: „Плата онима који против Алаха и његовог посланика гледају да у земљи изазову рат, биће да буду убијени или разапети или да им се руке и ноге унакрсно одсеку или да буду протерани из земље. То ће им бити срамота на овом свету, а на оном свету им следи тешка казна.“

Уколико се дакле неко устручава да прихвати Мохамеда као пророка, онда је према корану обавеза да доживи овакав тертман, како је горе детаљно захтевано. Готово се може помислити да је Алах џелат. Од једног милостивог Бога овде нема ни трага.

Мучење и терор у име Алаха иду и сваком случају даље у Сури 8, стих 12: „Тако је твој господар дао анђелима: „Ја сам са вама; тако утврдите верне. У срца неверника бацићу страх. Ударите ух по потиљку и откините им сваки прст!“

(Примедба: Према исламском праву сматрају се неверницима и они муслимани, који се не држе прописаних обавеза ислама, који се нпр. не моле пет пута. Тако упућује једна фатва (исламска правна одлука), да муслиман који не обавља свакодневне молитве, треба бити убијен. (види Фатва о свакодневној молитви Fatwa über das tägliche Gebet). Узгред буди речено, фатву редовно изговарају високи исламски учењаци. У шиитском исламу је фатва правно обавезна, дакле мора се следити.

5.) Смеју ли се муслимани интегрисати у једну већински хришћанско/јеврејску заједницу?

О томе коран врло јасно и недвосмислено. Сура 5, стих 51 каже: „О ви који верујете! Не узимајте Јевреје у Хришћане за заштитнике (пријатеље). Они су себи заштитници (пријатељи). А ако би ко од вас узео њих за заштитника (пријатеља), тај је доиста њихов. Заиста, Алах неправедном народу неће показати пут.“

Па како се неко може интегрисати у заједницу, чије се заштитништво (многи други преводи говоре о пријатељству, као горе примећено а не о заштити) и пријатељство не сме да прихвати?

Да ли је у овим условима чудно, да муслиманске мањине од Филипина преко Тајланда и Кашмира па до Израела, Француске и Немачке имају толико проблема са интеграцијом у једну неисламску већину? Да ли је неуспех интеграције у овим различитим друштвима, или то ипак има нешто са исламом?

6.) Шта је онда циљ ислама, ало се узме коран као извор?

Извештај о томе имамо у Сури 8, стих 39: „И борите се против њих, да више не може бити завођења и (борите се,) док сво поштовање једино Алаху буде упућено. Одустаните пак (од неверства), јер заиста, Алах добро види шта они чине.“

Поштовање Алаха дакле значи признавање Мохамеда као последњег пророка. То је оно, што не може да уради ни један Хришћанин или Јеврејин, а да се не одрекне своје религије. Треба се значи борити, докле год се не постигне „исламски мир“, дакле сходно исламу поистовећење свеукупног размишљања са религијом. Има и других тоталитарних система (Хитлерофашизам), који теже сличном идеалу и коначном циљу. Да ли је онда чудно, што је негдашњи највиши исламски духовник (тадашњи велики муфти Јерусалима) био блиски савезник Хитлера и за овога оформљивао СС-дивизије? Чуди ли се још ко, да је било и има уске кооперације између исламских и десно/левичарских тероргрупа?

Даље се каже у Сури 48, стих 28: „Он (Алах) је тај, који је свог посланика послао са вођством и правом вером, како би учинио да победи све друге вере. Алах је довољан као сведок.“

Овде стварно није потребно никакво објашњење, будући да је циљ јасно и недвосмислено формулисан. Ако је дакле неко муслиман, тада се мора идентификовати са овим тоталитарним и свевладајућим назначењем ислама. Нити сме муслиман критиковати Мохамедове освајачке ратове и масакре, нити сме изоставити поједине пасаже из корана, пошто је то реч Алаха и има се прихватити само као целина.

Но, могу рећи неки људи, да такође у Библији и Тори постоје овакве пасаже.

Оваквим бих људима хтео да контрирам следећом аргументацијом:

Ислам се не види само као једна религија, већ много више као идеологија, која хоће да доминира све сфере живота. Подела власти (одвајање политике и религије) не долази у обзир. Исто тако не долази у обзир, да се људски прописи поставе изнад прописа Алаха (корана).

Ово није моје схватање, већ схватање верних муслимана. Ово је такође разлог, зашто ниједна од 50 исламских држава света нпр. ни приближно није демократска, као једина јеврејски уређена држава или као „хришћански“ Запад. Данас не постоји ни једна хришћанска диктатура, али сијасет муслиманских диктатура, које припадају најгорим режимима света. Лично сам живео у једном оваквом режиму.

Има додуше и у Старом завету Библијских текстова, који позивају на насиље. Али ови су се Библијски текстови увек односили на историјске (ратне) ситуације. Насиље у Старом Завету никад није пројектовано на будућност. Oво се међутим догађа у исламу. Коран каже нпр. у Сури 8, 39: „Борите се против њих (неверника), док сво поштовање једино Алаху буде упућено.“ Христос напротив одриче свако насиље. У Новом Завету (Нови Завет почиње рођењем Исусовим) нема ни једног Библијског стиха, који позива на насиље. Супротно је случај. Исус каже у проповеди на Гори: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне...“ (Матеј 5, 44) Он даље каже: „Не браните се ода зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други.“ (Матеј 5, 39) У корану напротив има мноштво сура, које позивају на насиље, па чак и убијање немуслимана.

Управо сам пронашао следеће успоредбе:

Мохамедови позиви на убијање у корану: 2000

Христови позиви на убијање у Новом завету: 0

Мохамедова убиства документована у корану/хадисима: 1000

Христова убиства: 0

Ратови које је Мохамед предводио: око 50 (Према Prof. Mark Gabriel било је 27 које је Мохамед лично предводио. 47 даљих ратова вођено је по његовом налогу.)

Ратови које Христос предводио: 0

Мохамедова каменовања: 70 документованих у корану

Христова каменовања: 0

Порекло: politikstube.de

Вебстраница Muslim§Recht погађа у центар: „Ислам је животни поредак, који треба успешно да управља свим аспектима живота и једне државе. Слобода одлучивања, који ће закони владати муслиманима у њиховим земљама не егзистира.“ (Примедба: Страница изгледа више не постоји.)

Ово чини да се дотични цитати из Библије или Торе показују у сасвим другом светлу, него овакве заповести Алаха у корану.

7.) Да ли је тачно, да муслимани не могу у име ислама припремити демонстрацију против терора, јер им (омиљени изговор муслимана) недостаје организација?

Кад су почетком 90-их година нацисти у Мелну и Солингену убили странце, изашли су милиони Немаца на улицу. Чак су и у 50 годишњим терором мученом Израелу највеће домонстрације у земљи, демонстрације за мир. Муслимани којима наводно недостаје организација, организују широм Европе пефектно спремљене демонстрације протов забране ношења мараме. Други су муслимани у стању, да једном годишње на одређен дан, на такозвани „Ал-Кудз-дан“ организују широм света демонстрације са више милиона учесника, где се позива на уништење Израела.

Колико онда веродостојно звуче изговори, да муслиманима недостаје организација за анти-терор демонстрације? Прави разлог је (нажалост), да би исламска анти-терор демонстрација против исламског терора широм света заправо била демонстрација против корана, против Алахове речи и против Мохамедових дела. А то не сме нити ће учинити ни један муслиман.

Са пријатељским поздравима Курош Фарзи

Оригинал на:

http://de.narkive.com/2005/11/17/1694749-wie-ich-den-islam-als-ehemaliger-moslem-sehe.html

[Спутник]

http://www.propagandafront.de/182140/demokratie-fur-anfanger-agyptische-dschihadisten-fordern-schliesung-der-pyramiden-tod-von-christen-und-weltregierung.html

Демократија за почетнике: Египатски џихадисти захтевају затварање пирамида, смрт Хришћана и светску власт

Западне обавештајне службе су у оквиру „арапског пролећа“ обавиле читав посао. Нежна биљчица демократија израста под египатским сунцем у свој својој лепоти.

Bob Unruh, World Net Daily, 29.08.2011

Један џихадиста који унутар исламског покрета све више добија на моћи, који од пада режима Хосни Мубарака игра од најважнијих улога, изјавио је недавно у интервјуу једном дневнику, да се под одређеним условима Хришћанске цркве морају спалити и Хришћани поубијати, како би се исламско право, шарија, могло несметано успоставити.

Ови коментари су од Scheich Adel Schehato, једном од кључних вођа египатских џихадиста. Шеих је 1991 због својих идеја био инхафтиран а почетком ове године у току револуције, у којој је Мубарак срушен, поново ослобођен.

У његовом интервјуу, којег је 13.08. 2011 објавио египатски дневник Roz Al-Yousef, одговорио је Шеих између осталог и на питање, да ли се против Хришћана, који у Египту не представљају безначајну мањину, треба применити сила:

„Ви сте против рушења цркава?“, питао је новинар дневника Шехата. „Да и не“, одговорио је овај и додао:

„Хришћанима је дозвољено, да се моле свом Богу у њиховим црквама, али ако Хришћани Муслиманима приређују проблеме, ми ћемо их уништити. Ја се орјентишем према шарији а она прописује, да они морају плаћати џизија-порез, кад су подчињени.“

Новинар дневника је казао, да „овакве представе нас плаше“, нашта је Шехато објаснио:

„Ја сигурно нећу деловати против своје вере, како бих људе усрећио... Ми ћемо објаснити Хришћанима, да се имају или обратити у Ислам или морају плаћати џизију, иначе ћемо ратовати. Шарија не базира на логици, већ на божанском праву. Из тог разлога смо ми против универзалних, од људи састављених устава.“

Након других тврдњи, које је исламски вођа поставио, објаснио је да се и пирамиде морају учинити недоступним туристима:

„Биће туризма у циљу медицинских третмана, али туристичке атракције као сфинга или Шарм-ел-Шеих морају бити затворене, јер мој задатак је служити Алаху, а не људима. Ниједан поносан Муслиман неће хтети да живи од туристичких прихода, јер туристи, који овамо долазе, пију алкохол и курвају се. Ако желе да дођу, морају се држати услова и прописа Ислама. Ми ћемо им објаснити, да пирамиде према шарији потичу из једног незнабожачког и политеистичког доба.“

Шехато је појаснио, како ће изледати египатска уметност и култура, уколико он дође на власт:

„Нешто као уметност, тога нема у Исламу. Сликање, певање и игре су забрањени. У држави неће бити ничег осим исламске културе, јер ми не можемо подржавати безбожну културу... Ми ћемо се вратити разумној култури Муслимана и муслиманским праоцима и исламској повести.“

У опширном интервјуу представио је и своје планове за светску владавину:

„Као Муслимани, ми морамо веровати да је Коран наш устав и да је нама немогуће, увести западни демократски режим. Ја сам против демократије, јер она не одговара вери Муслимана... Према Исламу је људима забрањено, да владају и успостављају законе, јер је Алах једини владар. Алах није поменуо појам [демократија] као облик владавине, он се уопште не појављује у арапском и исламском лексикону... Кад заповест Алаха буде уведена, престаће надлежност људи и Алах ће бити врховни владар.“

Шехато је изјавио, да Исламски владари не требају знати, шта људи желе:

„Нема саветовања [представника власти] са обичним грађанима, као што су радници или сељаци, нити има саветовања, изван оквира шарије.“

Шехато је упозорио, да Муслимани као Мубарак, који воде исламске земље, без да се строго придржавају шарије, нису друго него отпадници:

„За разлику од неверних Јевреја и Хришћана ово су отпали неверници, и сваки, који сумња да су ово неверници, сам је неверник.“

Он је објаснио, Муслимани морају са тим бити начисто, да Хришћани и Муслимани не могу бити пријатељи:

„Ја морам подржавати Муслимане а борити се против Хришћана. Ако ми Хришћанин не наноси штету, одржаваћу са њим ограничени контакт. У Исламу има разних нивоа контакта са Хришћанима, наиме: одржати обећање, бити искрен према њему, опходити се према њему љубазно и пријатељити се са њим. Прва три су дозвољени, али четврти је опасан, јер је супротан стиху, у којем стоји: ´...не пријатељи се са мојим непријатељима и твојим непријатељима.´“

Осим тога је костантовао, да је свесветско царство Ислама разумљиво само по себи:

„Наравно да ћемо покренути кампању за исламско освајање читавог света. Кад Муслимани и Ислам буду контролисали Египат и увели шарију, обратићемо се суседним регионима, Либији и југу Судана. Сви Муслимани света, који хоће да раде на спровођењу шарије, доћи ће у египатску армију и формирати исламске батаљоне, чији ће задатак бити, донети победу Исламу.“

Спољна политика ће према његовом схватању функционисати једноставно:

„Има Муслимана и неверника. Ми ћемо у свакој земљи имати амбасадоре. Ми ћемо захтевати од других земаља, да приђу Исламу, то ће бити задатак амбасадора. Ако се ко устручава, биће рата.“

World Net Daily већ је извештавао, да се џихадисти поносе тиме, у какав „рај“ су преобразили регион, од како је Мубарак свргнут...

[Спутник]

ПАР ЦИТАТА О ИСЛАМУ

Шаих Омар ал-Бакри Мохамад: имам у Лондону

„Ми не правимо разлику између цивила и нецивила, између невиног и виновног – само између муслимана и неверника. А живот неверника је безвредан!“

Порекло: “Publica”, Portugal, 20. 4. 2004

^{==================================================================================================}

Wafa Sultan:

„Jeврejи су трагедију (холокауста) оставили иза себе и приволели свет, да их уважава, њиховим знањем и учинцима а не терором и кукњавом. Нисмо видели ни једног јединог Јеврејина, који се у неком Немачком ресторану дигао у ваздух. Нисмо видели ни једног Јеврејина, који је разрушио Цркву или протествовао, тиме што је убијао друге људе. Муслимани су разорили три Буда-статуе. Али нисмо видели ни једног Будисту, који је спалио неку џамију или амбасаду, или убио неког муслимана.

Само Муслимани бране своју веру, тиме што спаљују Цркве, убијају људе и руше амбасаде. Муслимани се морају запитати, шта могу да учине за човечанство, пре него што очекују да их човечанство уважи.“

^{==================================================================================================}

Мој први сусрет са Исламом био је преко паса, наиме утолико, да сам могла научити како мој вучјак није чист, што је пророк већ био казао. Тада сам већ помислила, колико болестан и глуп мора да буде систем, у којем пси важе као нечиста створења. За просечног Европљанина тако je нешто потпуно неразумљиво.

За Келте није била увреда, ако би се неком рекло „Пас!“ За њих је то био комплимент, јер су пси били неподмитљиви чувари, који су стражили над својим домом и стадом, верни на киши, снегу и ако би суседна племена напала. То је племенито створење, са којим је човек пре више хиљада година склопио савез, којега пас никад није раскинуо.

Можда је то, што Муслимани, Ислам и њихов врховни муфти Мохамед не могу код паса да поднесу: Пси су увек искрени, увек верни и одани. Пси те не издају него те штите, шта год да се деси. Пси су сажаљиви и адоптирају све могуће сисаре, иако још и сами сисају. Пси су храбри и у срцу чисти.

Пси су у том смислу стварно најнеисламскија животиња, која се да замислити.

^{==================================================================================================}

Ајтола Каменеи, највиши верски и духовни вођа Шиита је казао:

„Хришћани и Јевреји кажу: Не убиј! Али ми кажемо, да је убиство исто што и молитва, кад је неопходно. Обмана, подмуклост, завера, превара, крађа и убијање нису друго него средства за ствар Алаха.“

Овим је Каменеи фундаменталну разлику између Хришћанства и Ислама у неколико речи боље изразио, него у нашироким дискусијама и полираним вокабуларом многи теолошки научници или критичари Хришћанства.

^{==================================================================================================}

Трећи светски рат се води са три оружја, демографијом, такијом и терором. Куфар на жалост не види глобалну спрегу.

^{==================================================================================================}

Највиши духовник шиита, Велики-Ајатола Хомеини:

„Сви који мисле, Ислам није проповедао паролу рат, рат, до победе и тврде да ова реченица не стоји нигде у Корану, имају право. Коран захтева још много више: он тражи рат, рат, до уклањања сваке покварености“.

„За противнике убиства нема места у Исламу... Наш пророк је убијао сопственим светим рукама!“

^{==================================================================================================}

Ајатола Хомеини

„Хришћани и Јевреји су исто што и смрад зноја камиле и говноједи и припадају најнечистијима на свету... Све немуслиманске власти су творевина сотоне, која мора бити уништена.“

Ово није цитат неког пролупалог Муслимана из средњег века. Нико мањи него сам Ајатола Хомеини, највиши духовник у хијерархији шиита и тиме истог ранга као и папа у Хришћанству, квалификовао је овим речима на многим јавним и мање јавним наступима паушално све Хришћане, Јевреје и остале “Невернике“ света.

^{==================================================================================================}

Jaya Gopal, индијски књижевник

„Учење Корана, друштвени и политички систем Ислама, његови морални принципи као и његови закони почивају на аутократији Алаха. Ислам у овој ствари садржи све битне карактеристике фашизма.“

^{==================================================================================================}

Younus Shaik, пакистански лекар и поборник људских права

„Ислам је организовани злочин против човечности и срамота за цивилизовани свет!“

^{==================================================================================================}

…почујмо сада шта је један високи Исламски учењак казао о мирољубивости у Корану:

Слепи Шеих Омар Абдел Рахман са каирског Ал-Азхар универзитета имао је зацело духовну проницљивост, када је на једно питање студента о мирољубивости у Корану пред 500 студената 1980 казао:

„Мој брате, има једна читава сура, која се зове „ратни плен“. Нема ни једне суре, која се зове „мир“. Џихад и убијање су глава Ислама, ако се они изузму, Ислам је обезглављен.“

(Проф. Марк Габриел: “Islam und Terrorismus”; страна 44).

Сасвим исправно именује М. Габриел у истој књизи кључну тачку: „Убијање је та велика разлика између Ислама и свих других религија“.

^{==================================================================================================}

Dietrich von Bern (12. Mai 2011 14:50)

Шта Ислам има да понуди?

Ради се о питању, шта Ислам иначе има да понуди. Које цивилизацијске вредности има да нам предложи, који правни систем, који јавни поредак, који образовни систем, коју инфраструктуру, које оперске куће, које библиотеке и болнице, које одговоре на еколошка питања. Јер само организација ових ствари, може да се назове цивилизацијом!

Свуда, где је Ислам у последњих 800 година „цивилизацијски“ деловао, оставио је за собом сиромаштво, неписменост и заосталост.

Ислам је цивилизацијски потпуно заказао, он је модерно доба преспавао још од ренесансе. Ко више не располаже способностима, радо нуди религију као универзалну медицину. У овом случају религија није духовно-повесно наслеђе, већ стварно опијум за народ.

^{==================================================================================================}

Оно што Хришћанство и Јеврејство толико јако разликује од Ислама и зашто љубав према ближњем, опраштање и милосрђе не заузимају једнаку вредност, условљено је историјом настанка. Јеврејство се развило из кошмара ропства и прогонства. Исто тако и Хришћанство које је пропатило искуство прогонства и презира, пре него се формирало као „религија“. Оба верска правца су додатно узајамно повезана – дакле једна врста судбинске припадности. Пошто су обоје најпре прошли улогу жртве, могло се вредновање за сажаљење, опраштање, љубав и др. развити у много већој мери. Ислам никада није био у улози жртве, већ више насилника/ освајача. Ислам је од почетка био самоуверен и јак и жестоко потиснуо конкуренцију. Условљено оваквим развојем, њему су горње особине потпуно непознате. Не може учити опраштање, онај ко је насилник. Не може се развити самилост, кад се није пропатио бол жртве. Стога је погрешно размишљање Европљана, да према Исламу треба бити фини и љубазан, како би и он то био према нама. Ислам познаје „фини“ и „љубазан“ само од робова и подчињених народа. Фини и љубазан значе слабост а не моралну снагу, као што Европљани мисле.

Ово објашњава читаву дилему конфесионалних дијалога. Ми живимо на истој планети, али имамо два различита света моралних вредности.

^{==================================================================================================}

Оснивач „Египатског Исламског Џихада“ Др.Фадл, јавно је критиковао Бин Ладена и питао:

„Чему то доприноси, кад се разруши једна од зграда непријатеља, а он тада разруши једну од твојих земаља?“

^{==================================================================================================}

Исламски терор у Алжиру однео је преко 80.000 жртава, скоро искључиво исламских цивила. Ово је многоструко од онога што је однео 60-годишњи блискоисточни конфликт. Упркос томе су у јавним дебатама готово неопажене изјаве за јавност исламских званичника о овом крвопролићу. Јер од вајкада је важило за Ислам: међуисламски покољи се према споља прећуткују односно багателизују. За ово постоји појам „фитна“. Као фитна описане су оне међуисламске верске борбе, које у себи носе опасност расцепа вере. Да се унутарње сузаједништво Ислама не би угрозило, према општем исламском схватању, ови се сукоби не смеју тематизовати пред „Неверницима“.

Оно што Ислам такође драговољно прећуткује: Укупан број свих Муслиманских погинулих, који је узрочен таквим међуисламским сукобима, далеко надмашује суму свих убијених Муслимана у укупним ратовима против „Неверника.

^{==================================================================================================}

VOLTAIRE, François Marie Arouet, 1694 – 1778, Европски просветитељ, у једном писму Фгидриху Великом

„Признајем, морали бисмо га веома поштовати, да је оставио прописе о миру. Али да један трговац камилама у свом гнезду дигне буну, да своје суграђане убеђује, како је разговарао са Арханђелом Гаврилом; да тврди како је отишао до неба и тамо добио део оне несварљиве књиге, која на свакој страници потреса здрав људски разум, па да, како би свом делу прибавио респект, своју отаџбину пресвлачи огњем и гвожђем, да очеве дави, кћери оводи у заточеништво, да пораженима оставља слободу избора између смрти и његове вере: Ово је са сигурношћу нешто, што ни један човек не може да оправда, осим ако је као Турчин дошао на свет, осим ако је празноверје у њему угушило сваки трачак природне светлости.“

^{==================================================================================================}

FLAUBERT, Gustave, 1821 – 1880, у једном писму „Madame Roger des Genettes“ од 12. или 19.1.1878

“Ово уображење, да неко хоће да брани Ислам (који је сам по себи монструозна ствар), то ме гњеви. Захтевам у име човечанства, да се црни камен здроби и његов пепео распири у ветар, и захтевам разорење Меке и скрнављење Мохамедовог гроба. На овај начин бисмо могли да зауставимо фанатизам.“

^{==================================================================================================}

Кад би Коран био основни партијски манифест неке странке, било би мноштвo paзлога, да се ова странка забрани.

^{==================================================================================================}

Упркос убеђењу већине Европљана, били су под влашћу Кордоба-Калифата стотине хиљаде Хришћана и Јевреја поубијани, обезглављени, па и целокупне сеоске заједнице живи разапети – и од лобања обезглављених Неверника подизани су у Aндалузији читави минарети у знак хвалославља Алаху ради победе његове религије над „Неверним“ Шпанцима. Принудно опорезивање Хришћанског и Јеврејског становништва од стране Муслимана достигло је толико висок и неподношљив ниво, да су стотине хиљаде Хришћана и Јевреја отишли у Ислам, како би избегли јарам пореског трибута, који је угрожавао њихову егзистенцију.

Ипак мит о мирољубивом Кордоба-Исламу налази се још увек у уџбеницима повести, на многим интернетфорумима, на ТВ-дискусијама и у медијским коментарима.

^{==================================================================================================}

Ralph Giordano:

„Марама је симбол архаично-патријархалне културе у Исламу. Ако видљива коса раздражује мушкарце, не би ли било боље, ставити мушкарцима лисице на руке, него женама мараму?“

^{==================================================================================================}

Bassam Tibi:

„Кад се у исламском Судану женама путем одсецања клиториса сакати сексуалност, онда то за културорелативисте није прекршај људског права на телесну целину, већ једноставно израз других обичаја, као нпр. ношење мараме или хиџаба.“

^{==================================================================================================}

У времену трајног свесветског терора, спровођеног у име Алаха, пита се неисламски свет, да ли је коначно Ислам мирољубив или је изузетак унутар осталих, начелно мирољубивих великих религија. У настојању да се овај феномен дволичности Ислама схвати, посежу инелектуалне елите за једном помоћном конструкцијом, тако што Ислам деле на једну мирољубиву грану „умерених“ Муслимана и на једну „фундаменталистичку“ тј. „терористичку“ грану. Прву грану називају „Ислам“, другу „Исламизам“. Ипак ово разлучивање је уметно створено и превиђа чињеницу, да Ислам и Исламизам нису друго до различите стране једне те исте медаље.

^{==================================================================================================}

Ханс-Петaр Радац

(Hans-Peter Raddatz: „Von Allah zum Terror?“, München 2002, страна 71)

„Ни у једној другој култури, акамоли религији постоји кодификација за убиство, пљачку, поробљавање и утеривање пореза као верска дужност. Ни у једној другој религији постоји освећена легитимација насиља против друговерујућих као Божје воље, што је Ислам као интегрални део своје идеологије кодификовао у Корану и кроз историјску праксу потврдио. Не налазимо такође ни оснивача религије, чије се узорно деловање као код Мохамеда не огледа само у вођењу рата, него и у ликвидацији противника нарученим убиствима.“

^{==================================================================================================}

Муслимани смеју убити људе, који иступе из Ислама:

„Убијте свакога, који напусти религију (Ислам)!“

(Bukhari V4 B52 N260, пренесено од Икрима)

„Крв једног Муслимана, који је посведочио, да нема Бога осим Алаха и да сам ја посланик Алаха, не сме бити проливена, осим... кад такав отпадне од своје вере и раскине своју везу са заједницом (муслимана).“

(Бухари, Хадис Бр. 965)

http://hadith.al-islam.com/Loader.aspx?pageid=786&BookID=689&TOCID=589&PID=968

^{==================================================================================================}

Мануел II Палаиологос Византијски Цар

(о улози насиља у Исламу, у разговору са једним Персијским књижевником):

„Дај покажи ми, шта је Мохамед донео ново, и ту ћеш наћи само зло и нехумано, као ово, што је прописао, да се вера, коју је проповедао, шири мачем...

Богу није потребна крв, и не деловати према разуму, не деловати σὺν λόγω, то је страно Божјој природи. Вера је плод душе, а не тела. Ко дакле хоће да некога приведе вери, треба способност доброг говора и исправног размишљања, али не насиље и претње... Да би се осведочила разумна душа, није потребна рука, нити мач или неко друго средство, којим се некоме може претити смрћу.“

^{==================================================================================================}

Увек је изнова интересантно колико мало сазнања о Исламу имају немуслимани, који говоре о Исламу или Муслиманима. Једно од најинтересантнијих схватања (широко распростањеног) гласи, Ислам је само једна религија као и све друге. Коначно, сви смо ми ипак »једнаки«.

Глупо је само да ово схватање не дели и Коран – он Муслиманима даје једно сасвим друго поимање.

Да би се схватила суштина Ислама, морају се упознати његова темељна начела – неподлежна реформама:

1. Сви људи нису једнаки, заправо се деле у три групе са различитим правима: Муслимани, народ књиге (као Хришћани, Јевреји, следбеници Заратустре или Сабејци) и сасвим на дну још атеисти или многобошци.

2. Све потребе људи имају се подчинити захтевима Ислама.

^{==================================================================================================}

Mustafa Kemal Attatürk

„Од пре више од 500 година формирала су правила и теорије једног старог арапског шеиха (Мохамеда) и апструзна тумачења генерација поганих и малоумних имама целокупно цивилно и казнено право у Турској. Они су успоставили форму устава, која до детаља одређује поступке и понашање свих грађана, њихову исхрану, време за одмор и будност, обичаје и навике па чак и најинтимније мисли.

Ислам, ова апсурдна теологија једног неморалног бедуина, је као усмрдела мрша, која трује наш живот. Он није друго до једна обезчашћујућа и мртва ствар.“

^{==================================================================================================}

Taqiyya – Обмана при неповољном односу снага, у циљу заштите Муслимана.

„Гледајмо у лице појединих немуслимана са осмехом, док их у срцу проклињемо.“

Abū-d-Dardā’ (+625 у Дамаску, блиски сапутник Мохамеда)

Једно подробније објашњење о „Такији“ налази се у чувеној егзегези (Tafsir) од Ал-Табари (+923), која представља стандардну и ауторитативну референцију за читав муслимански свет:

„Ако ви (Муслимани) стојите под ауторитетом неверника и бојите се за себе, онда се језиком понашајте према њима лојално док у унутрашњости требате гајити непријатељство... Алах је забранио вернима, да уместо у сувернике имају у невернике поверење и гаје према њима пријатељске односе – осим ако их ови ауторитетом надилазе. У таквом једном случају нека верни изгледају пријатељски према неверницима.“

Уколико се однос снага промени онда важи Сура 47, 35: „Тако не посустајте и не позивајте на примирје, кад сте у надмоћи. Алах је са вама и неће вам умањити ваша дела.“

^1vgl. Raymond Ibrahim:

http://tool.donation-net.net/Images/Email/1097/Taqiyya_and_Islam_s_rules_of_war.pdf

^{==================================================================================================}

Аброгација

[1]у Корану

Трик иза привидне противречности Корана – и зашто су радикални Муслимани увек у праву.

„Коран кao ни једна друга света књига светских религија, садржи у себи мноштво противречних исказа. Што је на једном месту забрањено, на другом се изричито захтева – или обрнуто. Ипак ова противречност Корана је само привидна. Она се моментално губи, чим се препозна брижно заштићена тајна, која се скрива иза архиктетуре Корана. Суре Корана нису наиме поређане хронолошки, већ према њиховој дужини – и млађе суре (насилничке Мединcке, из касног доба Мухамеда) бришу [1] старије по успоредби још морољубиве из ере Меке. Ова се тајна од исламских учењака чува као светиња и о њиј се говори само посебним поводом.

[1]латинскиabrogare = брисати, уклонити, укинути

^{==================================================================================================}

Recep Tayyip Erdogan – турски политичар

„Демократија је само воз, на који ћемо се попети док не стигнемо на циљ. Џамије су наше касарне, минарети наши бајонети, куполе наши шлемови а верници наши војници.“

^{==================================================================================================}

Ernst Woldemar Sacks, (1866 - 1929)

Глупoст малог човека у једноставном оделу је безопасна, има мирис земље и Богом је дана – али глупост одевена академским мантилом је опште опасна, подмукло смрди и од сотоне је.

^{==================================================================================================}

Једна муслиманска жена је питала имама: „Ја у јавности увек носим лого Ислама, али кући имам једног пса. Моје питање је: Да ли ми је дозвољено да пред псом скинем хиџаб?“ Имам одговори: „Сходно исламској шарији: Ако је пас мужјак, онда вам није дозвољено, да пред њим скинете хиџаб, ако је пас женка, онда је дозвољено, скинути хиџаб“.

Незнам је ли шала или збиља, али ово је бисер!

^{==================================================================================================}

SCHMID, Carlo, 1896 – 1979

„Што се мене тиче ја мислим, да уз појам демократија не припада, да она сама створи услове за њено уклањање. Да, хоћу да идем још даље. Хоћу да кажем: Демократија је само тамо више него продукт једне голе нужности, где се има храброст, веровати у њу као нешто неопходно за достојанство човека. Ако се пак има ова храброст, онда се мора имати и храброст за нетолеранцију према онима, који демократију хоће да искористе, како би је уништили.“

^{==================================================================================================}

Трећи светски рат се води са три оружја, демографијом, такијом и терором! Куфар на жалост не види глобалну спрегу.

^{==================================================================================================}

Ислам се не може упоредити са другим религијама. Религија је само један саставни део од многих, који заједно чине укупан пакет Ислам – једну обимну идеологију. То је комплетан друштвени модел, који обухвата и регулише сва подручја живота. Ко Ислам види само као религију и тиме његову културну, политичку, правну и приватну страну игнорише, може са истом прецизношћу и сурлу слона да означи као змију.

^{==================================================================================================}

Х.П. Радац пише: „Муслимански брат М. Сабуни, својевремено професор Шарија-Универзитета у Мекки, потврдио је 1984, да се крајњи циљ исламског „мира“ неће изгубити из вида:

„Ако се неко пропаганди Ислама испречи на пут и покуша, да Ислам омете у његовом напредовању, биће неопходно уништити га и очистити земљу од његове прљавштине, како би правовођство Алаха допрло до свих људи и како би сваки човек са пуном сигурношћу могао да ужива своју верску слободу.“

H.P. Raddatz: Von Allah zum Terror?, München, 2002, страна 211

^{==================================================================================================}

Ἀριστοτέλης

ТОЛЕРАНЦИЈА је последња врлина једног друштва у пропадању.

^{==================================================================================================}

„Ја смем да пљачкам и пленим и од тога профитирам, ранијим пророцима ово није било дозвољено.“

Ово су сопствене речи Мохамеда – према Сахих Ал-Бухари № 0438

^{==================================================================================================}

Док Муслимани у Хришћанским земљама уживају максимум верске слободе (укључујучи слободу мисионирања), владају у исламским земљама беспримерне репресалије свих немуслиманских верских праваца.

Организација за људска права OpenDoors[1] садржи податке 50 земаља у којима се Хришћани прогоне: у 8 од првих 10, као и у 40 од обухваћених 50 влада Ислам. И Турска се – још пре Марока, Палестине, Бангладеша и Бахреина – убраја у земље, које Хришћане масивно шиканирају и прогоне.

Од преко 2 милиона Хришћана на крају Османског царства – који су тада још чинили 30 процената укупног становништва – данас је у Турској остало око 100.000 Хришћана, који сада чине 0,2 процента становништва.

[1] http://www.opendoors-de.org/verfolgung/laenderprofile/

^{==================================================================================================}

Kaрл Maркс, Објава рата – Из прича о Оријенталним питањима

„Коран и на њему стојеће муселманско законодавство редукују географију и етнографију различитих народа на једноставну и комотну двоподелу у вернике и невернике. Неверник је „харби“, то значи непријатељ. Ислам презире нацију непријатеља и ствара стање перманентног непријатељства између Муселмана и неверника. У том смислу су пљачкашки бродови берберских земаља били света флота Ислама.“

^{==================================================================================================}

Mark Steyn је писао у „America Alone“, да је грађански рат као на Балкану једина могућност за Европу:

„Зашто је Босна исклизнула у најгоре крвопролиће, које се у Европи десило после 2. светског рата? У тридесет година пре колапса босански Срби су се у укупном броју становништва смањили са 43 на 31 проценат, док су се босански Муслимани увећали са 26 на 44 процената. У демократском добу није се могуће сукобити са демографијаом – осим кроз грађански рат. Срби су морали разумети, као што ће остали Европљани у наредним годинама такође морати разумети: Ако се непријатељ не може победити већим бројем деце, онда се мора уништити и протерати. Проблем, пред којим се Европа налази јесте, да је демографски профил Босне модел за читав континенат.“

^{==================================================================================================}

Zafer Şenocak, Die Welt, 29. Dezember 2007

„Право лице Ислама не срећемо на исламској конференцији неке западне земље. Срећемо га у земљама као што је Пакистан. Овај Ислам је усмерен против свих, који не живе према прописима Корана – против демократа, против атеиста а пре свега против жена. А свет посматра као паралисан... Терор долази из срца Ислама.“

^{==================================================================================================}

цитирано према Zülfü Livaneli

„У сутон вечери дође један човек у село и рече, да је он пророк. Али сељаци му не вероваху.

„Докажи то!“, захтеваху они.

Човек показа преко на појасни зид и упита: „Ако овај зид проговори, хоћете ли ми веровати?“

„Бога нам, тада ћемо ти веровати“, одговорише они.

Човек се окрете зиду, испружи руку и заповеди: „Говори, о зиде!“

Тада проговори зид и рече:

„Овај човек није пророк, он вас само обмањује. Он је лажов.“

^{==================================================================================================}

Велика предност Хришћанства наспрам Ислама је истовремено и психолошки недостатак: Хришћанство је много старије; читавих 600 година након Христа појавио се Мохамед. Тако су протекла прва столећа Хришћанства без икаквог додира са Исламом, док се новонастала религија најпре сукобила са Јеврејством и Хришћанством. Муслиман зна из Корана прилично тачно, шта треба да мисли о Хришћанима и како да их критикује. Томе напротив Хришћани често немају јасно мишљење о Исламу, јер их Нови Завет није припремио на долазеће мохамеданско учење, него само уопште на апокалиптичке лажне пророке и псеудомесије.

^{==================================================================================================}

Arthur Schopenhauer

„Ако погледамо нпр. Коран: ова лоша књига била је довољна, да оснује једну светску религију, да задовољи метафизичке потребе многих милиона људи од пре 1200 година, да постане основа њиховог морала и значајног презира смрти, као и да их одушеви за крваве ратове и широкопросторна освајања. У њему налазимо најжалоснији и најбеднији облик теизма. Могуће је да се много изгубило кроз преводе, али ја у њему нисам могао открити ни једну једину вредну мисао.“

^{==================================================================================================}

„За тријумф зла је довољно, ако добри не чине ништа“

„All that is necessary for evil to triumph, is for good men to do nothing.“

Edmund Burke

ирски књижевник, филозоф и политичар

1729 – 1797

[Спутник]

Драги брате Григорије!

Незнам на жалост о овој двојици, како ти кажеш назови теолога, ништа. Исламу је од његовог настанка Хришћанство било трн у оку, јер је Мохамед био убеђен да ће га Јевреји и Хришћани уважити као „печат пророка“, али се ту прешао у процени. Није само фер, што је за своју неспретност и неверодостојност окривио друге, наиме Јевреје и нас.

Овај мали цитат објашњава зашто се ми налазимо у дефанзиви:

„Велика предност Хришћанства наспрам Ислама је истовремено и психолошки недостатак: Хришћанство је много старије; читавих 600 година након Христа појавио се Мохамед. Тако су протекла прва столећа Хришћанства без икаквог додира са Исламом, док се новонастала религија најпре окомила на Јеврејство и Хришћанство. Муслиман зна из Корана прилично тачно, шта треба да мисли о Хришћанима и како да их критикује. Томе напротив Хришћани често немају јасно мишљење о Исламу, јер их Нови Завет није припремио на долазеће мохамеданско учење, него само уопштено на апокалиптичке лажне пророке и псеудомесије.“

Што се тиче ових противречности: Тачно је да се Коран сматра непреводивим, јер не постоји ни један језик, који би био на истој разини са арапским. Из тог разлога се заправо сваки превод исправно каже „приближно значење“.

У овом чланку ПРИМЕДБЕ О ПРОТИВРЕЧНОСТИМА У КОРАНУ имаш лепо описано, како се те противречмости имају разумети. Суре Корана нису поређане хронолошки, већ према њиховој дужини. Према том „принципу аброгације“ (који уважавају све њихове школе), кад има два стиха, који се међусобно искључују, на снази су они стихови, који су касније написани. То је њихово учење.

Драги брате Григорије, нека је слављено свето Име Господње!

[Спутник]

Hamed Abdel-Samad

Пропаст исламског света

Der Untergang der islamischen Welt

Прогноза

Мом оцу, који ме је још као дете научио читавом Корану.

Као одрастао рекох му:

„Ја сам се од вере обратио размишљању“

Пре пар година био сам несрећни студент политологије на једном просечном немачком универзитету. Студије нису текле најбоље и конфликти идентитета су постепено клијали у мени. Од некад радозналог мисирског студента, који је дошао и Немачку да стекне знање и живи у слободи, постао сам одједном беспомоћни борац за културу, који је према својој земљи-гостопримцу осећао једино још презир. Слабости сопствене културе и личне конфликте, које сам са собом понео, нисам се усудио да распакујем. Преостало ми је само да играм једну врсту идентитет-покера.

Најважнија карта у овој игри је била, уздизати соптвену и демонизовати културу другога. Уз то је припадало, све своје страхове и културолошке разлике пројектовати на Немачку. Тако сам почео да по историјским књигама тражим за срамотним мрљма запада, од крсташких радова преко колонијализма и империјализма, па до неолиберализма и привредног протекционизма. Волео сам да слушам Немце док се растрзају и киње сопствену културу.

У овој фази сам код једног познаника наишао на једну стару књигу, која ми је испрва изгледала као златна мина: Освалда Шпенглера „Залазак западног света“. Веровао сам да ћу овде наћи све аргументе против декадентне западне цивилизације, која је мене као побожног муслимана толико иритирала, и моја радост због предстојећег краја ове културе није била мала. Но још пре него што сам прочитао увод у монументално дело, био сам већ уморан. Мимо тога, што је књига писана књижевним језиком, који је за страног студента, који је тек пре пар година научио немачки била тешко разумљива, садржај књиге ме је шокирао. Јер стање залазеће цивилизације, како га је Шпенглер описао, учинило ми се врло познатим. Културу зашлу у године, која је постала хладна и бездушна, те поткопану материјализмом и бесформним насиљем добро сам познавао. Мучио сам се кроз тежак текст док нисам наишао на овај пасус:

„Поднајзад, у позном добу цивилизације, утињава ватра душе. Опадајућа снага прене се још једанпут, са полууспехом – у класицизму, који није стран ни једној гасећој култури, на велики подухват; душа се још једанпут – у романтици – са чежњом присећа детињства. Коначно губи, уморна, скапала и хладна, вољу за битисањем, и жуди – као за доба римског царства – из хиљадугодишњег сјаја назад у таму прадуховне мистике, у материно крило, у гроб.“

Читао сам овај пасус више пута, тако дуго док сам напокон разумео. Тада сам књигу одложио на страну. Нисам могао поднети мисао, да се Шпенглерова анализа у вишеструком смислу односи на данашње стање исламског света. Пред собом сам видео многе муслимане, за које знам да се у модерном свету не сналазе, те стога беже у наводну реллигиозност. Видео сам одлучне исламисте, који су се забравили пред духом времена, и маштају о имагинарној празаједници ислама у граду Медини. Видео сам себе. Више нисам доживљавао злурадост, већ несигурност и гнев и морао сам прекинути лектиру. Уплашио сам се, да моја представа о сопственој култури није друго до мехур, у којем сам се година крио од реалности. Од тада па надаље, мрзео сам Шпенглера и његову књигу и Немачку утолико више. За један коперников преокрет било је још прерано.

Тек након више од десет година, поново сам се латио „Заласка западног света“. Мој немачки још није био перфектан, али овога пута сам разумео више. Читао сам пак књигу другим очима и при томе покушао да следим Шпенглеров савет, да пропасти сопствене културе „помно гледам у очи“. У аналогији о клијању, процвату и увенућу једне биљке, покушао је минхенски учењак Освалд Шпенглер у његовој 1918 објављеној књизи, да животни циклус једне културе објасни као „Морфологију повести“. Слика коју је по свој прилици преузео од арапског историјског филозофа Ибна Калдуна, који је говорио о детињству, младости и старости једне културе.

Процес од успона преко процвата до исчезнућа прошле су све високе културе, од Фараона преко хеленистичких Грка и Римљана па до Османског царства. Касно стање цивилизација према Шпенглеру, оцртава се кроз безличност и окамењеност свих животних подручја. Ратови цивилизација и борбе на уништење праћени су анархичним бесмислом и индустријом за забаву. Ишчезавање културноинтересованог становништва, смрт уметности и фиксирање на panemetcircenses, хлеб и игре – то су појаве, које се при пажљивом погледу на исламско друштво, под условом да се гледа преко побожне фасаде, јасно препознају.

Неизбежну пропаст исламског света не видим само због религиозне окорелости, већ и с обзиром на чињеницу да су највећи број исламских земаља потпале менталитету конзума, из којег како се чини нема духовнног излаза. Религија није у стању, држати баласт владајућем материјализму, како би друштво одржала у равнотежи, јер религија се налази у оштром сукобу са материјализмом и пориче његов дух. Ово чини експлозивну комбинацију, која је далеко опаснија него сама радикална религиозност.

Док се на западу контрапол материјализму и потрошачком понашању налази у културном репертоару рационализма и хуманизма, мањка практикованом исламу здрав одбрамбени механизам против конзума, без да га категорички искључи или прокуне. Могло би се рећи да конзум без Канта води у збрку. Пошто већина људи у исламским државама гута инструменте и продукте модерног доба, али се затвара за модел размишљања који стоји иза тога, егзистира у стању шизофреније, које се пре или касније стаче у фанатизам или културолошко расуло – или чак у оба истовремено.

Ово стање је већ давно реалност у исламском свету и од многих се поједноставњено тумачи као конфкикт између традиције и модерне. По мом схватању ипак, оно указује на распад једне религије, која више не може да понуди конструктивне одговоре на питања модерног живота и на распад једне културе, која своју посебност ставља изнад преображаја, иако ова посебност више не садржи никакву супстанцу.

Оно што запад разуме као реисламизацију исламског света, у стварности је само завеса, која треба да сакрије нестајање једне религије. Повремено агресивно истицање исламских симбола није друго до знак повлачења религије.

„Онај који превише говори о раси, тај више нема никакву“, пише Шпенглер. Но на то се може узвратити, ислам није раса. Грешка! Будући да највећи број модерних исламских нацоналних држава не успева, својим грађанима пружити стабилан, осмишљени идентитет, бива Шпенглерова „раса“ надомешћена религијом, као главним извором идентитета. Пошто исламска религија из себе више не може црпсти никакву креативну снагу, преостаје јој једино култура отпора. Овај се отпор пак не усмерава против правих разлога заосталости и не резултира револуцијом, већ радије тражи жртвене јарце у иностранству, који се чине одговорним за сопствену мизерију. Ова борба против ветрењача отима религији, култури, људима преосталу енергију, коју једно друштво потребује за промену.

На западу влада уверење, ислам је надмоћан и незадрживо надолази. Демографски развој у исламском свету и Европи као и крвави напади и урлајући тонови фундаменталистичког ислама утврђују многе људе на западу у њиховом уверењу. Чињенично је ипак тако, да се исламски свет осећа сатеран у дефанзиву и против, по његовом схватању, агресивне западне политике моћи и привреде жестоко протествује.

Ангажман западних сила у Авганистану и Ираку, као и многи нерешени конфликти у исламском свету, од Чеченије до Палестине, чине да бујају теорије завера о хегемонијалним захтевима и настојањима запада. Док се многи европљани прибојавају исламизације Европе и заласка западног света, виде се многи муслимани више као жртва једне западне подвале, која предвиђа тоталну конролу над ресурсима муслимана и поткопавање њихових светилишта.

Оба ова поимања су умногоме условљена сопственом сликом. Произилазе од властитих страхова, недовољности и пројекције сопствене повести на другог. Једна страна погледа без поуздања у будућност и пред очима су јој опасности прошлости: средњевековни фанатизам, верски ратови, Турци пред Бечом. Друга страна вида своје ране из прошлости и оплакује трауматска искуства са крсташким ратовима и колонијализмом. Пораноја влада на обема странама једног просто несавладивог духовног зида. Али чињеница да је неко у параноидном стању, ни из далека не значи да су му други стварно за петама!

Што се ислама тиче, може он у свом садашњем стању бити све могуће, само једно по мом схватању сигурно није: Он није снажан. Он је напротив тешко оболео и налази се како културно тако и друштвено у повлачењу. Верски мотивисано насиље, растућа исламизација јавног простора и грчевито држање до видљивих исламких симбола су нервозне реакције овог повлачења. Напредак исламизма је само узрујана мобилизација и, као што је Шпенглер писао: „Јао онима, који мобилизацију тумаче као победу.“ То су јасни показатељи недостатка самопоуздања и могућности деловања. Ради се само о очајном кречењу куће, која само што се није срушила. Али срушавање куће остаје опасно, и то не само по своје станаре.

Из историје учимо додуше, да једна култура не бива смењена кроз принципе, него од једне млађе, надмоћније културе и да ревносни, борбени „варвари“ на послетку увек победе декадентне, исцрпљене „цицилизиране“. Шпенглер наводи принцип „крв“ као меродаван за мобилизацију бораца, код Ибн Калдуна је то asabiyya, то значи „племенска свест“. Oбa пojмa могу бити кроз „религија“ ако не надомешћена, оно барем надопуњена. Овоме не могу сити, цивилизацијом разгаљени становници велеградова ничим да контрирају у временима, када су ратови и територијални конфликти бивали одлучени на отвореном бојишту, у борби човек против човека, војска против војске.

Ипак у добу глобализације, интернета, нанотехнологије и прљавих бомби могу историја и историјска филозофија условно да помогну. Они нам могу показати, где се сада налазимо и ради чега се ту налазимо. Кад је у питању пак будућност култура, они могу да дају само непоуздане показатеље. Стога ме је при другом читању „Заласка западног света“ није толико интересовала прогноза сама по себи, већ анализа пута.

Следствено логици исорије, исламска култура је морала нестати са лица Земље најкасније пропашћу Османског царства двадесетих година двадесетог столећа. Након укидања калифата све је указивало на то, да је идеја теократије неопозиво замењена модерном националном државом, тако да стара патријахална владајућа шема нема више шанси. Ипак оснивање муслиманског братства у Египту 1928 године и откривање сирове нафте у Саудијској Арабији кратко време иза тога, очигледно су били довољни да губљење ислама зауставе. Неочекивани новац, приватизација џихада и флорирање радикалног вахабизма изгледа да су политичком исламу дали огроман подстицај. Или не требају ли ови догађаји бити ништа друго до уметно дисање једне културе, која је свој зенит одавно прекорачила и већ лежи на самртној постељи?

Говорити о будућности исламског света није ништа лакше, него разумети глобалне климатске промене. Можемо уочити, да се велики део исламског света драстично дистанцира од световног знања и попрома непомириво држање према духу модерне. Надаље, да фундаментализам и озлојеђеност према западу расту као чир те да свој изражај налазе у насиљу и издвајању. Истовремено се код младих муслимана одвијају процеси индивидуализације, где се прекомерено користи интернет и већ према финансијким могућностима, такође прекомерено конзумирају модерна добра и где се у старе традиционалне структуре више нема поверења. Ови различити, паралелно текући, међусобно условљени и надопуњујући развоји, могу да се слију како у демократизацију тако и у масовни фанатизам и насиље. Све зависи од тога, на које инфраструктуре наиђу учавурене индивидуе.

У земљама као што су Иран и Египат напредују како радикалне форме ислама тако и настојање младих људи, да се ослободе ових форми. Линије фронта су отврднуле као никад, и огорчена конфронтација је неизбежна. Од Самуела Ханингтона заговарана „Борба култура“ је давно постала стварност. Она се не одвија само између ислама и запада, као што многи предпостављају, већ и унутар исламског света између индивидуализације и притиска конформитета, између континуитета и иновације.

Но и поред тога политичке реформе као и реформа ислама леже у далекој будућности, јер образовни системи фаворизују лојалност уместо слободног размишљања. Недостатак продуктивности и растуће нерасположење становништва ради промашене политичке и привредне ситуације придоносе радикалним исламистима све већи прилив. Чак се и у финансијски боље стојећим државама заливадруштвено и политичко отварање разумеју као увођење најмодернијих добара конзума, не као обнова размишљања.

Нарочито су у заливу друштвене заједнице још увек дубоко патријархално наглашене, чак иако се финим, модерним листом смокве настоје закамуфлирати. У многим исламским земљама је женама додуше дозвољено образовање, али им се често онемогућује да у животу саме одлучују. Такозвани реформисти ислама још увек се не усуђују дотаћи елементарних проблема културе и религије. Дебате о реформи се заправо често начну, али никад не воде до краја. Једва да се неко пита: „Има ли можда (генетског) поремећаја у рађању наше вере?“

Сва питања о реформи почињу код Корана и сламају се коначно о овај нестални блок исламске културе. Реформисти и конзервативни су као и досад опчињени светим текстом. Док једни у њему виде фундамент теократије, реформисти трагају у њему за позитивним пасажама, које су подесне за модеран живот. Чепрка се око текста, док се икако не пронађе некаква погодност за садашње друштво. Нико се не усуђује да пита, чему нам је Коран данас уопште потребан. Нико и не помишља на посткорански дискурс. Јер увек кад дебата о реформи прети да постане озбиљна, онда се политичким манипулацијама узбурка стара озлојеђеност према западу, као би се реформске снаге оклеветале као пета колонија запада и на тај начин лако дискредитовале или отклониле. Страх од санкција, које у најгорем случају могу да окончају сопственом смрћу, задржавају многе да инсистирају на својим захтевима.

Koрaном сам и ја изгледао опчињен и хоћу стога да покажем, како чак један текст из Корана једноставном логиком осуђује исламски свет на пропаст. У сури 13:17 стоји написано:

„Он (Бог) шаље воду са неба, тако да долине бивају натопљене и бујица износи пену на површину. Једна слична пена је у ономе, кад се у жељи за накитом и прибором загрева у ватри. Тако Бог наглашава истину и заблуду. Пена пак, она пролази као мехурови; али оно, што човеку користи, то остаје на Земљи. Тако Бог изражава успоредбе.“

Чак и Коран предочава да оно, што човечанству не користи, коначно мора исчезнути са Земље.

Једном ми је било постављено збуњујуће питање, шта би свету недостајало, уколико би исламске државе скупа нестале. Није ми пало на памет ништа осим сирова нафта и пар лепих туристичких дестинација те можда и страх од терора, који поједине људе узбуђује. Уз то би вероватно патили произвођачи луксузних кочија, чија најбоља клијентела живи у земљама залива.

Да, питање се сме поставити, шта садашњи исламски свет оставља, што би човечанству удобрило. Који су доприноси исламског света на пољу световног знања, уметности, архитектуре, да именујем само ова три подручја? Ово се питање да лако са “мало“ или “ништа“ одговорити. Ради чега онда многима пада тешко препознати, да је исламска култура свој цивилизацијски зенит одавно прекорачила и да више није у стању, да се уврста у светску заједницу? Оно што је од исламске повести размишљања преостало, то је по мојој процени интелектуална пена непомирљивог православља и та не може дуже опстати у модерном свету. По последњи пут ће пена у очајању гњевно прекрити површину, пре него што нестане.

Са овом књигом покушавам разумети, како је дошло до распада ислама и шта значи за данашњи свет кад се тако велика маса скрха у његовом средишту, јер овај се пад тиче свих нас. Овде се с правом сме устврдити, исламског света као таквог и нема, јер преко једну милијарду људи од Индонезије до Марока посматрати као истоветну масу то је једноставно претерано. Тачно је ако исламски свет видимо као географску, теолошку или политичку јединицу, али се у овој књизи ради о исламском свету као имагинарној конструкцији по имену Umma, кoja треба да обухвати заједницу свих верника; сан који окриљује амбиције политичког ислама од његовог настанка. Ради се о ставу многих муслимана према модерном добу; ради се о исламу као о политичкој идеји, која је у међувремену изгубила на садржају и једва да има одговоре на светска збивања осим гњева и насиља. О овом се исламском свету ради.

Постоји ли ли тај ислам? Питање које се често лукаво поставља, како би се критика ислама угушила у корену. Разумљиво да је ислам у свим својим струјањима и изражајима врло хетероген, но упркос томе може се говорити о једном исламу. Ове разлике могу бити од интереса за теологе и етнологе, политички гледано оне су свакако прилично иррелевантне. Кад говоримо о исламу, не мислимо на фолклорни призор него најчешће на политичку идеологију, држање духа, које верском систему лежи у основи.

Кад муслимани лично говоре о исламу, када се рецимо ради о увођењу исламске веронауке на европским школама или о захтеву за статус службене установе у јавном праву, тада је реч о једном исламу. Када муслимани говоре о »религији мира«, онда не кажу на који ислам тиме мисле, али ако се појави критика ислама наступа шибицарски трик да би се критика угушила: О којем исламу Ви уопште говорите?

О којем алкохолу говоримо, када кажемо: »Много алкохола шкоди здрављу и води у алкохолизам«? Да, алкохол се користи за справљање медицине или за кување, али о овој се функцији не дискутује када говоримо о социјалном дејству алкохола. Ислам је за мене упоредив са алкохолом. Мало од тога може деловати корисно и инспиративно, али ако муслиман у свакој животној ситуацији посеже за флашом догми, тада је опасно. О овом високопроцентном исламу говорим, јер он шкоди индивидуи и угрожава суживот.

Тачно је да се земље као Турска, Индонесија и Малезија не могу поистоветити са арапским светом. Ситуација у ове три земље често важи као нада у демократизацију читавог исламског света, јер су се последљих година добро развиле у образовању и привреди. Чак и почеци једне релативно напредне исламске теологоје дају се опазити у овим земљама. Ипак утицај ових земаља на остатак исламског света у подручјима науке и теологије је нажалост маргиналан. Обрнуто је утицај Саудијске Арабије и Египта на Турску, Индонезију и Малезију веоме значајан, што је тамо појачано довело да поновног окретања исламу и осетног узимања многих демократских процеса.

Нарочито се у арапском свету како регионалне тако и глобалне перспективе морају назвати опасним. Брзо растућа армија подјармљеног и мало образованог становништва, пражњење резерви сирове нафте и драстичне климатске промене које уништавају обрадиве површине, угрожавају привредну основу ових земаља и заоштравају постојеће регионалне и религиозне сукобе. Ово може водити до тога, да држава постепено изгуби утицај, што ће водити у приватизацију власти. Грађански ратови у Авганистану, Ираку, Сомалији и у Судану само су страшан почетак овога. Духовна и материјална окамењеност подтичу ме на прогнозу: Исламске државе ће се распасти, ислам ће бити као политичка и друштвена идеја, као култура он ће пропасти.

Упоредимо ли арапско-исламски свет данас са »Титаником« кратко пре потонућа, наилазимо на паралеле. Брод стоји усамљен и сломљен у сред леденог океана новог доба и незна одакле помоћ треба да дође. Путници треће класе и даље у својим ћелијама а и не слуте надолазећу катастрофу. Богати са чамцима за спасавање хватају маглу и још гледају да на мизерији зараде, док духовне вође понављају уобичајене позиве на истрајност. Такозвани ме исламски реформисти подсећају на салонски оркестар, који свира до краја, како би код путника створио илузију нормалитета. Свирају мелодију реформе, а знају да свеједно нико више не слуша.

Једна битна разлика свакако пада у очи: Исламски брод је из почетка био остарео и пун рупа, а ипак је за многе муслимане важио као непотопив, јер су у његовим једрима видели божански налог. Гломазни брод плутао је столећима на мору без компаса и орјентације. Пошто није знао куда треба, сваки му је ветар био добродошао. Никакав жестоки удар, већ само лагани додир са ледником по имену модерна, био је довољан да исламски брод избаци из равнотеже. Тек са појављивањем далеко одмаклих »других« увидели су муслимани сопствене слабости. Упркос томе су понос и тврдоглавост спречили спознају, да је промена не-опходна.

Исламски је свет по мом свхватању на свом културолошком и цивилизацијскком конту дубоко у минусу и живи преко својих могућности. Да је ислам фирма, давно би банкротирао. Оно што исламу треба, то је планска инзолвенција, ивентар, при којем ће исламски свет коначно морати да се опрости од многих слика: Слика о Богу, слика о друштву, слика о жени, слика о пријатељу и непријатељу.

Како британски оријенталиста Бернард Луис као и немачки оријенталиста и историчар Дан Динер виде кључни проблем ислама у природи светога, које подилази све сфере живота. Такође и природа арапског језика, који је везан за текст корана и његових конотација, отежавају свако настојање секулиразације, тврди Динер. Ово је довело исламски свет да садашњег застоја, који он назива »запечаћено време«. Слично аргументује у егзилу живећи сиријски књижевник Адонис, ограничујући своју тезу на арапски свет. Чињеница, да се културом у арапским земљама управља искључиво државно бирократски, да се арапски језик не обнавља и да арапски свет у недостатку креативности нема човечанству ништа више да понуди, покреће Адониса на прогнозу да ће Арапи убрзо као и стари Египћани, Грци и Римљани постати прошлост.

Емануел Тод и Јусеф Курбаж напротив очекују, да ће се ислам хитро модернизовати. Обојица статистичара и списатеља књиге »Незадржива револуција«, која се на француском оригиналу зове »Lerendez-vousdescivilisations«, студирали су демографију исламског света и закључили, да код младих муслиманских мушкараца и жена долази до повећане алфабетизације, што са друге стране води до опадања наталитета. Ова промена води до нове социјалне мобилности, која је одговорна како за обнову тако и за фундаментализам. Закључак ових аутора гласи: Вредности модерног света промењују исламски свет.

Моја књига »Пропаст исламског света« не пружа ни повесну, ни социолошко-емпиријску студију. Иако прича о распаду и данашњој друштвеној динамици игра у лектири централну улогу, остаје књига лична анализа и процена равоја у деловима исламског света који ја познајем, наиме у арапским државама. Стога моја родна земља Египат стоји у средишту анализе, коју ја још увек видим као микрокосмос и трендсетер у исламском свету, кад се ради о модернизацији или радикализацији. Друштвени процеси и погрешни развоји, који су довели до закочења у реформи, биће представљени и анализирани у историјском, религиозном и политичком контексту. Из корана произишла представу о Богу и човеку као и схватање хијерархије и части и њихов утицај на образовни систем и на слику о себи и другом биће педмет дискусије.

Мени није стало до тога, да подстичем на сажаљење над пацијентом ислам, нити да полемизирам против њега, већ до тога, да скренем пажњу на мало расветљене фасете проблематике.

[grigorije22]

Драги брате Григорије!

Незнам на жалост о овој двојици, како ти кажеш назови теолога, ништа. Исламу је од његовог настанка Хришћанство било трн у оку, јер је Мохамед био убеђен да ће га Јевреји и Хришћани уважити као „печат пророка“, али се ту прешао у процени. Није само фер, што је за своју неспретност и неверодостојност окривио друге, наиме Јевреје и нас.

Овај мали цитат објашњава зашто се ми налазимо у дефанзиви:

„Велика предност Хришћанства наспрам Ислама је истовремено и психолошки недостатак: Хришћанство је много старије; читавих 600 година након Христа појавио се Мохамед. Тако су протекла прва столећа Хришћанства без икаквог додира са Исламом, док се новонастала религија најпре окомила на Јеврејство и Хришћанство. Муслиман зна из Корана прилично тачно, шта треба да мисли о Хришћанима и како да их критикује. Томе напротив Хришћани често немају јасно мишљење о Исламу, јер их Нови Завет није припремио на долазеће мохамеданско учење, него само уопштено на апокалиптичке лажне пророке и псеудомесије.“

Што се тиче ових противречности: Тачно је да се Коран сматра непреводивим, јер не постоји ни један језик, који би био на истој разини са арапским. Из тог разлога се заправо сваки превод исправно каже „приближно значење“.

У овом чланку ПРИМЕДБЕ О ПРОТИВРЕЧНОСТИМА У КОРАНУ имаш лепо описано, како се те противречмости имају разумети. Суре Корана нису поређане хронолошки, већ према њиховој дужини. Према том „принципу аброгације“ (који уважавају све њихове школе), кад има два стиха, који се међусобно искључују, на снази су они стихови, који су касније написани. То је њихово учење.

Драги брате Григорије, нека је слављено свето Име Господње!

To su dvojica njihovih ucenjaka na koje se oni stalno pozivaju. Inace zahvaljujuci njima jedan broj hriscana se odrekao Hrista i presao u Islam

https://www.pouke.org/forum/topic/15460-%d0%bf%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%ba%d0%b5-%d0%b8%d1%81%d0%bb%d0%b0%d0%bc%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%ba%d0%b5-%d0%b7%d0%b0-%d1%85%d1%80%d0%b8%d1%88%d1%9b%d0%b0%d0%bd%d0%b5-%d0%b2%d0%b8%d0%b4%d0%b5%d0%be/page__st__12

[Спутник]

http://www.youtube.com/watch?v=Ib9rofXQl6w

Видео је кратак (око 8 минута). Ја сам само превео на Српски.

Три ствари о Исламу које ниси знао

За свако становииште или мишљење које се заступа има људи, који верују управо супротно. Углавном тврде обе стране о себи, да су оне исправне. Да оне имају најбоље аргументе, да познају праве чињенице и што је иронично, да је супротна страна индоктринирана, слепа за очигледно, или врло просто глупа. Највећи број људи отворен је само за оне идеје, које одговарају сопственом погледу на свет. Неудобно је чинити нешто друго. Упркос томе, желимо ти дати пар изненађујућих информација на тему Ислам. Истовремено те молимо да сам решершираш, да гледаш изван медијских шаблона и ако за то нађеш времена, да и сам читаш Коран.

За почетак ево три ствари о Исламу, које вероватно ниси знао:

1. Ислам није инструментализован. Најчешћи немуслимани претпостављају, да је Ислам инструментализован, јер полазе од тога да су све религије сличне. Разлог што се немуслимани у овоме збуњују јесте, да незнају, да се Коран битно разликује од других верских књига које познајемо.

Хришћанска Библија је збирка списа, различитих аутора, који су делимично писали у размаку од стотина година. Ту се налазе параболе, савети и визије, све сабрано у једну једину књигу. Исто важи и за Јеврејску Тору. У западном свету ово међу нама знају и они, који нису ни Хришћани ни Јевреји па стога претпостављају, да ово важи и за Коран.

Али Коран је једна књига, писана од једног човека у току његовог живота. Треба се узети дословно и није испуњен симболима и замашним успоредбама, него најчешће директно мишљеним наредбама. Коран садржи противречности као и други верски списи, али сам Коран даје пропис читаоцу како да се опходи према овим противречностима. Стоји директно у Корану да, ако су две пасаже противречне, она, која је касније написана замењује ону ранију *). Највећи број људи у западном свету није свестан тога, да мирољубиве и толерантне пасаже Корана потичу из Мохамедове раније пророчке каријере. Као што се у Корану да прочитати, ови су стихови замењени кроз касније насилничке и мање толерантне стихове.

Када западни свет чује џихадисте, који цитирају насилничке цитате Корана и мирољубиве Муслимане, који цитирају мирољубиве стихове, интерпретира то тако, као да неко цитира Библију или Тору. Ми мислимо: О, очигледно има много противречних текстова у Корану, као и у другим верским списима, то значи, Муслимани могу да проберу шта им најбоље одговара и да тако оправдају своје делање. Тако у Корану заправо није. Не постоји одабирање. У Корану стоји директно и недвосмисленим речима, да Муслиман ни једно место ове директне и јасне поруке несме да изостави или измени. Ако ово учини, гореће вечито у паклу.

2. Тежити свесветској институционализацији шарије је верска дужност. Многи људи не реализирају, колико је у свом језгру Коран заправо политички. У стварности је Ислам мање једна „религија“ колико једна „религиозна идеологија“. Садржи један прописани и високо комплексни правни систем, један политички план, звани шарија. Не постоји подела између религиозног и политичког Ислама, многовише чине Ислам и шарија један тоталитарни систем, који друштво уређује у свим подручјума.

Шарија обухвата:

- Ритуале и Богомољење

- Пословне договоре и споразуме

- Морал, част и понашање

- Веру

- Кажњавање.

У Корану каже Алах сасвим јасно, да су људскостворене власти (као например демократија) као и слободно изражавање мишљења (као рецимо критиковање Корана) грозоте и да морају бити уништене.

Појам „CreepingSharia“ означава полагано, промишљено и методично увлачење исламског права у немуслиманске земље. Официјелних шарија судова већ има у Великој Британији. Они се баве разводима, финансијским резмирицама и кућним насиљем. Покушаји да се шарија интегрише у правне системе Немачке, Шведске и других европских земаља су све бројнији. Док шарија код малих диспута, као наследство и кућно насиље, већ држи ногу у вратима, треба да те узнемири, да шарија наређује, да се они који пију или коцкају морају бичевати, дозвољава мужевима да туку своје жене, тужитељу гарантује егзактну освету (дакле дословно око за око), наређује, да се крадљивцима мора одсећи рука, наређује да се хомосексуалци убијају, наређује да се ванбрачни актери бичују а браколомници каменују, за сваког Муслимана или Немуслимана, који Мохамеда, Коран, или чак шарију критикује захтева смрт, наређује да се вероотпадници убијају, захтева офанзивни, агресивни и неправедни џихад.

Шарија је заповест Алаха. Свака друга форма власти је грех. Дужност сваког Муслимана је тежити, да се свака власт подреди шарији.

3. Муслимани имају одобрење да немуслимане заводе и обмањују, док је то у корист Исламу. Принцип „Taqiyya“ је један други концепт Ислама, који немуслимане често изненађује. Док друге религије високо цене искреност, Коран упућује Муслимане да се пред немуслиманима вербално одрекну своје вере и политичких амбиција, како би штитили и ширили Ислам. Постоје многи примери исламских вођа, који западној штампи на енглеском кажу једно, а наредних дана међу својима на арапском сасвим друго. Обмањивати противника у рату је од помоћи, а Ислам се налази у рату са немуслиманским светом, докле год се читав свет не покори шарији. Сви немуслимани у немуслиманским земљама су непријатељи. Стога се у потпуности акцептира и чак подстиче обмањивање људи на западу, ако то служи циљу ширења Ислама. Као пример из недавног времена да се поменути организација звана „IslamicAmericanReliefAgency“ , која је скупљала прилоге за сирочиће, али како се испоставило, ова средства користила за финансирање тероризма. На овај начин су добронамерни немуслимани обманути да поклањају новац, који је употребљен да би се немуслимани убијали. Ово није једини случај, истражуј и сам!

Ислам као религија мира. Од муслиманских организација по читавом свету чујемо опет и опет, да је Ислам религија мира. Како да ово разумемо? Изгледа лако једном Муслиману да цитира мирнодопски стих из ранијих делова Корана и по принципу такије прећути, да је овај стих званично замењен једним каснијим, отворено насилничким. Према Корану свет ће се налазити у миру тек онда, када Ислам и шарија валадају у свакој земљи света а не пре тога. У том погледу може сваки Муслиман искрено да каже, Ислам је религија мира.

Ако те је само једна од ових ствари изненадила, буди сигуран, да ту има још много, чега ти није познато. Ова ће се тема ускоро тицати и тебе. Користи прилику и информиши се – док до тога не дође.

____________________________________________________________________

*) Сура 2, стих 106: Што смо од стихова уклонили или однели у заборав, надомећемо бољим или једнаким. Не знаш ли, да Алах има моћ над свим стварима.

[Спутник]

http://michael-mannh...rder/#more-3154

Prorok Islama je bio brutalni ubica

Мохамед важи у Исламу као „најбољи од свих људи“, као узор правоверног делања и милосрђа. Ако неко спомене његово име, мора да уследи облигаторско „Благослов и мир над њим“. Ипак у стварности је Мохамед био брутални убица и немилосрдни, безобзирни прогонитељ својих критичара.

Ко год га је критиковао, дао је да се убије. Oва пракса је толико узрујала Меканце против Мохамеда, да су га прогнали из града. Да су га тада ради његових убистава убили, свет би био поштеђен неописаних патњи. Али тако му је успеко бекство у Медину, где је успоставио први исламски калифат. За време своје владавине у Медини Мохамед је водио око 60 ратова: пљачкашки препади каравана, ратови против Меке, ратови против „неверника“. Дао је да се поубијају сви, који још на лицу места нису прешли у Ислам. Децу и жене давао је својим ратницима као (секс-)робље... најлепше жене је узимао за себе...

Мохамедова наредба „Убијте свакога, који напусти своју религију!“ чини религиозну основу свих фатви против апостата све до садашњости. Ислам као једина религија до данас прети смрћу свакоме, који се усуди, да овој Killer-Religion окрене леђа. Ништа у Исламу није у складу са темељним принципима западних устава: једнакост свих пред законом, једнакост мушкарца и жене, право на телесну целину, право на слободу изражавања или право индивидуе, да сама себи изабере религију – што подразумева и право, да се не определи за било коју религију!

Ако се Муслиманима скрене пажња на ове околности, они по правилу поричу све негативности. Нарочито је опасно онда, ако им се укаже на злочине њиховог пророка. Одмах се упућују претње, бива се оптужен за лаж, за кривотворење повести. И бива се скренута пажња на то, да они у својој религији имају право, убити свакога, који њиховог пророка увреди. 1400годишње испирање мозга у Исламу делује до данас. Муслимани су готово у потпуности ресистентни на чињенице и разумевање, кад се ради о критици њихове религије. Ту више и такозвани „модератни“ Муслимани не знају за шалу. Критика религије: то је такорећи лакмустест за религиозну толреанцију. Муслимани овај тест не пролазе готово никад.

Муслимани се моле – да ли свесно или не – једном Богу, који им налаже убиство свих „неверника“. Они поштују једног пророка, који је већ у оно време важио као убица и наручилац убистава. Ајатолах Хомеини је ове две тачке сажео следећим речима:

„За противнике убиства нема места у Исламу. Наш пророк је убијао својим сопственим светим рукама.“

(Тахери, Убијање за Алаха, с. 71).

Ислам је, како је то Јунуз Шаик (Younus Shaikh), један бивши Муслиман скицирао, „организовани злочин против човечности“.

Политичка убиства по налогу Мохамеда

Према иранском учењаку Ali Dashti пророк Мохамед је био иницијатор многобројних политичких убистава. Нередни текст информише о некима од тих убистава:

Kaab ibn al-Ashraf из јеврејског племена Надир био је после борбе код Бадра јако узнемирен растућом моћи Мохамеда. Стога је отишао у Меку, не би ли покренуо Кураишите (становнике Меке) да се и даље боре против Муслимана. Потом се вратио у Медину, како би обишао неке своје муслиманске познанице.

Мохамед је оово узео као изговор, да би се обрачунао са Kaab ibn al-Ashraf. Питао је своје присталице:

„Ко ће од вас да за мене расчисти са Ibn al-Ashraf?“

Muhammad ibn Moslama се подигао и понудио услугу. Пророк је одвратио:

„Онда учини то, ако можеш!“

Ibn Moslama је заједно са четворицом других људи из племена Аус пошао да ово обави. Један од ових људи, Abu Naele, био је познаник од Ibn al-Ashraf. Он се имао потрудити, да Ibn al-Ashraf ништа не посумња. По ноћи су се упутили његовој кући, Мохамед их је пратио до ивице града, опростио се од њих и молио Бога да им помогне. Кад је Ibn al-Ashraf међу долазећим људима препознао свог познаника, изашао је из куће, не слутећи ништа, да би са њима разговарао. Они су га уводили у разговор толико дуго, док нису били на сигурном одстојању од куће, онда су скочили на њега и убили га. Кад су се вратили у Медину затекли су Мохамеда будног. Чекао је на њихову вест.

Sallam ibn Abi al-Haqiq, један утицајан Јеврејин, био је једна од даљних жртава.. Неколико људи из Кхасраја молили су пророка за одобрење, да убију овог поглавара Јевреја и неколико његових кључних савезника. Пророк је одобрио њихов захтев, а килер-командо је предводио Abdullah ibn Atik. Задатак је био обављен и на повратку су људи известили пророка о успеху тако што су пуним гласом викали: „Аллаху акбар“.

Yasyr ibn Barzam је био Јеврејин из Медине, који је нахушкао бедуинско племе Кватфан, да се боре против Мохамеда. Са пута га је уклонила група убица под вођством Abdullah ibn Rawaha.

Khalid ibn Sufyan, један поглавар Хазли-племена, такође је био на листи кандидата за смрт. Он је после Нахкле-препада (Мохамед је са својим следбеницима напао и опљачкао један караван Меканаца) ширио у народу непријатељство против Мохамеда. Он је такође био убијен.

Када је Refaa ibn Qays у свом племену основао један анти-муслим-покрет, наредио је пророк свом следбенику Abdullah ibn Abi Jadar, да оде и да му донесе главу од Refaa ibn Qays. Убица је обавио свој задатак, тако што је Refaa ibn Qays намамио у једну заседу, где га је убио секиром и потом му одрубио главу, коју је одмах однео Мохамеду.

Abu Afak, један старац у позном добу, био је убијен јер је писао анегдоте и приче о Мохамеду. Његов убица је био Salem ibn Omayr, који га је на захтев Мохамеда погубио. Пре тога је Мохамед питао своје поданике:

„Ко ће од вас да оконча са овим ништаком?“

Убиство тако старог човека толико је узбудило Asma bint Marwan (једну жену), да је почела да грди Мохамеда. За то је била кажњена смрћу.

Након борбе код Ухуда дао се у бегство Muawiya ibn Moghira, један поражени противник Мохамеда. Abbu Ezza, један други противник, предао се Мохамеду и молио га за милост и опроштај. Пророк је наредио Zobayr ibn al-Awan, да овога одмах погуби, а оног у бегству ухвати и такође убије. Обе наредбе су биле извршене.

Цитирано из: „23 године каријере пророка Мохамеда“ – Аутор: Ali Dashti

КРАЈ

Поговор уз тему од познатог исламокритичара Хелмута Цота (HelmutZott):

Већ више од хиљаду година један аналфабет из арапске пустиње прави човечанство будалом. Он је своја патолошка стања надувао у богоделујућа откривења и из тога захтевану веру чак изнудио мачем...

У уводу превода Корана од Лудвиг Улмана (Ludwig Ullmann) пише Лео Винтер (Leo winter), који је овај превод ревидирао:

„На прелазу столећа Мохамеда су све чешће спопадала патолошка, по свој прилици епилептичка и стања транса, којима није увек могао да влада. Осећао се прогањан од демона, бежао је у усамљеност брда Хире и тамо повучено живео седмицама. Овде му је дошло прво откривење (96. сура) – медицински се из прве руке говори о верском лудилу.“

Од када је калуђер Теофанес (Theophanes, 752-817) у својој хроници писао, да је Мохамед патио од епилепсије, многи историчари су поновили ово мишљење. Тек кад су у касном 19. столећу настале боље теорије о психопатологији, ова је дијагноза доведена у питање. Боља научна анализа података показала је, да су код њега били присутни симптоми Aкрoмeгалије, са појединим психопатолошким параноидним цртама.

Један поглед на врсту и начин, како се посланик Алаха, који је најбољи пример и за чијим опонашањем ревнују сви Муслимани, опходио са људским достојанством и људским животом, врло је издашан и помоћан за разумевање исламског духа.

Sunan Abu-Dawud, књига 38, № 4348: извештава од Abdullah Ibn Abbas:

„Један слепи човек имао је робињу, која је говорила лоше о пророку (мир и благослов над њим). Он јој је казао, да престане са тим, али она га није послушала. Он ју је опоменуо, али она није одустала од својих навика. Тада је он узео једну лопату, ставио јој на стомак, притиснуо је и усмртио. Дете, које је изашло између њених ногу, било је обливено крвљу. Кад је свануло, пророк (мир и благослов над њим) је о томе био информисан. Он је прикупио народ и рекао: `Кунем се Алахом и и захтевам од овог човека, који је то урадио, да устане`. Човек се подигао. Сео је испред пророка (мир и благослов над њим) и казао: `Посланиче Алаха! Ја сам њен господар. Она је говорила лоше о Вама и презирала Вас. Ја сам јој то забранио, али није хтела да чује, ја сам јој претио, али она је наставила. Имам два сина са њом, који се као бисери а она ми је била пратиља. Прошле ноћи је почела са тим, да говори лоше о Вама. Онда сам узео једну лопату, притиснуо јој њом стомак, док није умрла`. На то рече посланик: `Ох ти си ми сведок. За њену крв није потребна освета`.“

Један коментар од Ali Sina гласи:

„Усуђујем се да тврдим, да сваки онај, који ово чита а да му се не смучи, има пред собом још дугачак пут, да постане човек.“

Још један пример о опхођењу Мохамеда са достојанством човека:

„Umm Qirfa је била једна жена, која се противила пророку. На његов налог ухватио ју је Заид. Присталице нове религије везали су њене ноге за две камиле и потерали ове, да трче у супротним правцима, док Umm Qirfa тело није било раскидано. Пророк је похвалио Заида за његов допринос вери.“

Sirat rasul Allah, p. 665; цитирано према Jaya Gopal: „Gabriels Einflüsterungen“ S. 188

Како напослетку мора да изгледа вера, за коју је ово крволоштво био добар допринос? У сваком случају не тако, како нам многи Муслимани у улепшаваном лажоподметању бајкозборе и многи апологети добрбљавају.