Како се млад човек одлучи за службу Божију

[сербон]

Лик и дело нашег попе

Мада у Шумадији користимо израз поп, до скора, се ретко ко обраћао свом  пароху са оче.

Но добро знамо о чему се ради.Овде бих да започнем једну дискусију о следећом стварима.

-како се млад човек одлучи за службу Божију,

-који су мотиви за ову одлуку, избора професије (морамо употребити и

  овај израз иако је мало рогобатан и не одсликава право стање ствари),

-како се спремају у кући, и на школовању за овај позив,

-на какве категорије отпора вери су обучени да се супроставе (неверујући,

  иноверни, ...),

-којих тековина цивилизације (пре свега техничких) су спремни, да се

одрекну, због служења Богу у неком пределу који називамо неразвијени,

-има ли паралеле са официрском службом, у коју се ступало из

најсебичнијх разлога (сигуран посао и стан), али јој се мало њих одужило

(барем из ЈНА),

-Какав је однос „запостављених“, према својим надређенима,

-како се догоди да се још за време школовања догоди поларизација у

  ставовима младих богослова, која постане повод, за поделе у народу,

-како је могуће исповедати исту веру, и желети јединство са хришћанима

које никад нисмо ни видели, ма скоро не знамо ни да ли постоје, али са најближима ( браћом, роћацима,комшијама,...) бити у нетрпељивости

Наравно да има још питања, која ће се сама отворити и наметнути,

па браћо и сестре на здравље вам дискусија, изволите.

[Guest Alefshin]

Лепа тема, штета што је запостављена.

-како се млад човек одлучи за службу Божију,

Укратко, ја сам после средње школе( гимназија, математичко-технички смер) тражио Бога умом, разумом и срцем, а чудо у војсци( преживљавање и брз опоравак после гадног рањавања) ме је дефинитивно променило и определило за свештеничку службу. Површно и једнострано средњошколско образовање ме уопште није задовољило, тако да сам трагао за попуњавањем духовне и интелектуалне празнине која ми се нимало није допадала. У православљу сам нашао оно за чим сам у ствари трагао, а да нисам ни знао да сам за тим трагао. Ето, у најкраћим цртама моји лични мотиви за ову одлуку.

Толико за почетак.

[deda]

-како се млад човек одлучи за службу Божију

Па, код мене је то ишло постепено. У Цркву сам "ушао" кад сам кренуо у средњу школу, иако сам кршен као клинац. Постио и причешћивао се тек од 91 (годиште сам 85) али то је било јер нас је мајка водила у Цркву али мислим да је то било из неких сујеверних разлога, типа, ваља се, добро је...и слично. То је, било кад ми је отац умро. И сећам се тих дана у цркви, смрзавање као клинац. А, чим сам кренуо у средњу, случајно сам чуо да у цркви суботом увече има веронаука. Отишао сам на дан св. Илије да питам и тад ми је тадашњи ђакон рекао да веронаука креће од септембра. И тад сам кренуо. На дан св. Саве сам први пут ушао у олтар. Убрзо сам кренуо да облачим стихар, да чтецирам. Затим, ту су кренуле прве архијерејске литургије, па чтецирање на истим. И током целе средње школе, интересовао сам се за веронауку и увек сам постављао питање ЗАШТО. Дакле, на све што сам чуо или прочитао, ја сам ишао дубље постављајући питање А што то? А зашто? И ишао све дубље и дубље. Највише сам смарао свог тадашњег вероучитеља-ђакона (који је данас свештеник и са којим данас имам другарски однос буквално... и он ме исповеда јер све зна о мени).

Дакле, радозналост је код мене преовладала. Доласком новог епископа у Шумадију, рукопроизведен сам за чтеца, што је за мене то тада било....вауу  0104_cheesy   

И како се ближило време да се упише неки факс, дилеме није било. Богословски факс. У међувремену сам доста схватио проблематику редовног причешћивања.

-који су мотиви за ову одлуку, избора професије (морамо употребити и

  овај израз иако је мало рогобатан и не одсликава право стање ствари)

Мотиви? Хм. Па, рекао сам горе. Пука радозналост и осећај да ме привлачи да се бавим тим стварима. Мислим да сам себе пронашао у томе.

-како се спремају у кући, и на школовању за овај позив

У кући ништа посебно. Мајка је била ок према мојој одлуци. Чак јој се то и свидело. Мало се плашила у почетку кад је видела да сваке суботе увече идем на час веронауке и бденије и свако недељно јутро да устајем за цркву. По суцну, киши, снегу, ветру...ја идем.

А како се сад више ближи тренутак завршетка факса, и можда кроз неку годину улазак у мантију...хм... још увек себе не сматрам довољно зрелим да обучем мантију. Мислим да је потребно још неко време да прође, да сазрем за неке ствари.

-на какве категорије отпора вери су обучени да се супроставе (неверујући,

  иноверни, ...)

Ово баш не разумем.....

-којих тековина цивилизације (пре свега техничких) су спремни, да се

одрекну, због служења Богу у неком пределу који називамо неразвијени

Мислим да питање баш није на месту. Човек можда и није свестан од чега је завистан или чега може да се одрекне без проблема. Мада, често помислим како би ми било супер у неком селу...породица... нема интернета.... књиге, књиге, писанија.... мада, мислим да су данас тв, интернет, радио, новине свуда доступни.

-има ли паралеле са официрском службом, у коју се ступало из

најсебичнијх разлога (сигуран посао и стан), али јој се мало њих одужило

(барем из ЈНА)

Никад нисам размишљао у том правцу, да идем у мантију због кинте или стана или чега већ што нужно следи. Наиме, то ми се чак не свиђа, то са станом. Јер си на неки начин завистан. А ја не волим да имам нешто код себе да га користим а да знам да није моје. А то што неминовно свештеници имају пара..хм...мислим да неће још дуго бити тако...

-Какав је однос „запостављених“, према својим надређенима

Црква је сабрана око епископа, и ту нема дилеме. Логично је да према надлежном епископу некад постоји несугласица, неразумевање јер је он тај који издаје уредбе, декрете и наредбе. Да не улазимо у црквену политику, има и ту свега и свачега. Али, добро, Боже мој.

-како се догоди да се још за време школовања догоди поларизација у

  ставовима младих богослова, која постане повод, за поделе у народу

Не разумем каква поларизација? Па, ја мислим овако, неки други мисли онако... Али, то није разлог да ми не будемо у љубави. Дакле, ако се сви водимо максимом "Љубави да немам, ништа сам", онда нема разлога за бригу. Све остало је мање битно.

-како је могуће исповедати исту веру, и желети јединство са хришћанима

које никад нисмо ни видели, ма скоро не знамо ни да ли постоје, али са најближима ( браћом, роћацима,комшијама,...) бити у нетрпељивости

Е ово је супер питање. Мислим да многи овде идеализују кад крену да причају како треба волети и своје непријатеље, а овамо свог оца или свог рођеног брата не волимо јер смо се посвађали око куће или чега већ. Српска посла- поделе. Мислим да је ово много тешко. И да је потребно мноооогоо труда и напора да бисмо могли причати о љубави према некима које нисмо видели. Наиме, на то смо позвани, да љубимо једни друге. И мислим да сваки дан треба о томе да размишљамо. Али, да увек кренемо од свог дворишта. Дакле, да решимо несугласице са својим рођацима, комшијама....

п.с. то је то за сад  8084.gif

[сербон]

E баш ми је драго да си одговарао по свим питањима, једино, пошто сам ја лаик и мирјанин, сигурно има и бољих питања, па их сами постављајте. Верујем да је ово "за сад", те даће бити наставка.. 8084.gif

[deda]

Па, сигурно ја имам шта још да додам. Али ми треба можда још неко питање. Ти слободно питај, ако нешто желиш.  Ја немам шта да кријем.  8084.gif

[сербон]

Па онда ћу да поставим овде на форуму, шта сам deda-и послао као додатна питања на пп,

ево

]-на какве категорије отпора вери су обучени да се супроставе (неверујући,

 иноверни, ...)

Ово баш не разумем.....

Да, управо сам и мислио да је ово питање најмање обрађивано на школовању. Па ради си о следеђем. Отпр према вери се некада исказује кроз улазак неверујућих у црквене одборе, нпр, а да би имали добар увид и "пословање цркве". Не заборави да је Црква до скор била непријатељ државе, односно држава је прогласила Цркву за свог непријатеља, а ни данас стање није много боље. Ниме ми смо секуларна држава и државна брига о Цркви се своди на чист фолклор, а уплитање Цркве у било какве политичке  одлуке, се сматра непримереним (сети се усвајања закона о дискриминацији)

Дакле овде сам ти навео само један мали пример који обавезно проучавај у својој парохији, дај Боже  да нема ових којепоменух.

Други, такође неугодни и досадни су празноверни, који у свему траже симболику, ја за Богојављење не могу прићи да узмем водицу, од оних који долазе у Цркву само тог дана, ал  добро, не жалим се, но дај Боже да им је то на радост и спасење.

Трећи си још опаснији, (и сам спадам у такву групу  0104_cheesy),

а то су они који нешто знају, мислим о понашању у храму, имају већ потврђен друштвени статус, образовани су и оће да провере колико је опште знање, младог попе. Па ако су недобронамерни (е то већ нисам  8084.gif), куку мени.

Четврти су посрнули секташи, које увек није лако ни препознати, и за њих се треба добро припремити, можда чак и са стручњацима ван Цркве, у полоцији на пример, али увек са инспекторима који су верујући, а на срећу таквих има.

И тако, има још да се набраја , ал видећеш и сам.

Најважније је одлучити се на позив из жеље за спасењем себе и других, ближњих наравно. Ако би требало вулгарно (просто) појашњење овог става, онда би аналогија са пливањем била солидна, наиме ко овлада пливањем, требало би и друге да научи, а неки се плаше, неки брзо науче, а неки и не желе!

Свако добро.

[сербон]

Хм, к`о да сам и овде тражио провокаторе 0409_feel

[сербон]

Изгледа да је бити млади попа баш фенси, скинеш мантију и ко те зна у велеграду.

Е синовац ал у мањем месту ај да те видим? Има да брусиш трпљеницу само тако.

И кад би опсово, не смеш оће да чују они који не смеју.

Понекад се питам, како ли је Сремац намолово оне његове, Спиридона, Ћиру и Олују.

Млого бре Сремче, млого си их оцрнио, још испаштамо због тог светогрђа.

Ал ди ово неко да каже у књижевној јавности, па био би истеран не из клуба књижевика, него и из кафане Клуб књижевника, а ко није био у тој кафани, одма да му кажем да је то опасна казна. 0202_238

[deda]

Јој, ја био по разним кафанама по Бг-у али нисам у Клубу био.

А то за попа...хм....  млади попа- фенси попа.... наравно да су увек велике разлике између велеграда и мањег места......у мањем месту сви се знају, и одмах се прочује брзо... поготово у селу, где су сви комшије на неки начин и род  неки, ближи или даљи....

[deda]

Занимљиво је нпр можда рећи нешто о томе, да ли се човек промени када обуче мантију... и, када има фину парохију и самим тим фин прилив новца...

Нажалост, код нас у Шумадији није сређено то стање, да нпр свештеници имају плате.. онда би другачије стање било.... фиксна плата.....  нема водица и сличних ствари.... већ мисија, проповедање, мисионарење, жртва..  "одвући" свог парохијанина на Литургију и објаснити му да је то за његово добро.... за вечно добро....

Ја то сад гледам на часовима веронауке.... и, како кад, како где...негде деца схвате шта је Литургија, Причешће, молитва.... а негде немају благе везе..али Боже мој, то су деца.....  треба све разумети....

Али, да је задатак тежак, јесте  (објаснити детету значај Литургије и Причешћа... да причешће није кад нам мама ујутру на Божић да гутљај вина и дрен)

[сербон]

Е  сад бих волео, кад би нам овде неко од свештеника или ђакона,

испричао како се боре против секти. Ал конкретна борба на парохији. 0409_feel

[сербон]

Упозорење: у овој теми није писано већ више од 120 дана.

Уколико нисте сигурни да желите да одговорите, размислите о покретању нове теме.

Све ми се чини да млади богослови и не умеју да се боре са секташима на парохији.

Али на форуму, е то је већ нешто друго, ту се одмах види сва бистина њиховог младог ума,

и сво знање упијено као сунђером.

Е роде, за парохију те питам.

Има ли који поп овде да зна и да хоће да призна да му се

секташи мувају по парохији?

[Guest свештеник Иван]

Упозорење: у овој теми није писано већ више од 120 дана.

Уколико нисте сигурни да желите да одговорите, размислите о покретању нове теме.

Све ми се чини да млади богослови и не умеју да се боре са секташима на парохији.

Али на форуму, е то је већ нешто друго, ту се одмах види сва бистина њиховог младог ума,

и сво знање упијено као сунђером.

Е роде, за парохију те питам.

Има ли који поп овде да зна и да хоће да призна да му се

секташи мувају по парохији?

Ево ја сам млади попа. Код мене на парохији нема секташа. Нема ни познатих врачара. Мислим да им моја парохија није интересантна (секташима). Има једно село близу мене, Велики Поповић- у њему постоје и суботарска и јеховистичка организација. Углавном су то људи ромске националности који су на привременом раду у иностранству.

Интересантно је да у градовима велики број ромских породица прелази у неке протестантске организације. То је показатељ да ми као Црква ту ништа не радимо. И што је најинтересантније: Роми су врло предани вери и читању Светог Писма.

[коЖељ њацИ]

Упозорење: у овој теми није писано већ више од 120 дана.

Уколико нисте сигурни да желите да одговорите, размислите о покретању нове теме.

Све ми се чини да млади богослови и не умеју да се боре са секташима на парохији.

Али на форуму, е то је већ нешто друго, ту се одмах види сва бистина њиховог младог ума,

и сво знање упијено као сунђером.

Е роде, за парохију те питам.

Има ли који поп овде да зна и да хоће да призна да му се

секташи мувају по парохији?

Ево ја сам млади попа. Код мене на парохији нема секташа. Нема ни познатих врачара. Мислим да им моја парохија није интересантна (секташима). Има једно село близу мене, Велики Поповић- у њему постоје и суботарска и јеховистичка организација. Углавном су то људи ромске националности који су на привременом раду у иностранству.

Интересантно је да у градовима велики број ромских породица прелази у неке протестантске организације. То је показатељ да ми као Црква ту ништа не радимо. И што је најинтересантније: Роми су врло предани вери и читању Светог Писма.

А и протестанти нуде неке пакетиће увек...

[Цвеле1993]

 

Да ли је могуће после основних студија на ПБФ, уписати мастер студије на Филолошком факултету?

...смер - Српски језик и књижевност. И да ли је могуће после тих завршених мастер студија предавати Српски језик у школи, иако су основне студије завршене на ПБФ? Хвала унапред.