Licemerje (hypocrisy)

[marija]

Licemerje (hypocrisy) je jedna od najčešćih "pojava" u ljudskoj komunikaciji o čijim mnogobrojnim negativnim svojstvima će se skoro svi brzo složiti, o čijoj nepoželjnosti će skoro svi brzo glasati ZA, o čijim štetnim posledicama će skoro svi brzo imati sijaset "primera iz života", a zatim mirno nastaviti da je primenjuju u sopstvenom ponašanju, ne videvši u tome ama baš ništa čudno. To je takozvana "dvostruka licemerska petlja" u ljudskom ponašanju. I kad osuđujemo licemerje, dajemo sebi za pravo da budemo - licemerni. Go figure.

Ljudi se retko ili teško odlučuju na kojim sve mestima im najviše smeta kad se "jedno priča, a drugo radi", da li je to u privatnom životu, na poslu kojim se bave i koji im "oduzima" veći deo dana nego privatan život, u društvu u celini, u medijima, pri susretima sa "prijateljima" koji ponekad ostavljaju gorak ukus uzalud izgubljenog vremena potrošenog samo na licemerne razmene lažnih ljubaznosti i praznih priča....na kraju se najčešće odlučuju - za događaje iz društva u kojem žive strasno osuđujući druge za mnogo stvari koje bi i sami uradili "da su na njihovom mestu".

A u neposrednoj blizini svih nas su bića praktično nesposobna za licemerje - naša sopstvena i tuđa DECA. I šta radimo sa njima? Umesto da se (ako smo zaboravili kakav smo svet gledali dok smo i sami bili deca) učimo od njih iskrenosti, otvorenosti i komunikaciji bez licemerja - mi najčešće njih učimo licemerju i to zovemo vaspitavanjem, odgajanjem i odrastanjem. Odsustvo sposobnosti za licemerje je najčešći razlog zašto doba ranog detinjstva zovemo "dobom naivnosti i nevinosti, dobom iskrenosti i bezbrižnosti". A posle većim delom svog odraslog života, ponašajući se potpuno drugačije - "kao" žalimo za tim dobom, što je licemerno, naravno.

Ko god dvaput razmisli mora uvideti kako je strah od međusobne iskrenosti i volja za licemernim ponašanjem potpuno šašava stvar u ljudskom ponašanju. Ta volja da se prikazujemo "kao neko drugi", a ne "kao ono što stvarno jesmo" i još da pri tome pravo da se tako ponašamo smatramo samo svojim prirodnim pravom, ali ne i pravom drugih, često nas onemogućava da i do sebe i do drugih - dopremo. A paradoks je u tome što je to najčešći cilj - dopreti do druge osobe, razumeti se, prihvatiti, biti. Postojati iskreno u komunikaciji sa drugima.

I onda, prirodno, ljudi od licemerja naprave - društvene modele, naprave institucije, kreiraju čitav sistem pravila kojima se licemerje uspostavlja kao jedno od sredstava komunikacije. Takvi modeli, naravno, neminovno stvaraju - nepravde u društvu. Ljudi nepravde vide, osećaju ih na sopstvenoj koži, ali ih retko ili nikako dovode u vezu sa - licemerjem kojem su, u većini, skloni. Kada licemerje porodi nepravdu, ljudi se okreću "velikim rečima" koje su nespojive sa licemerjem i tako često zatvaraju "krug nemoći" zaboravljajući na sosptvene sklonosti ka hipokriziji.

Licemerje (društveno) ljudi najčešće vezuju za politiku, za javnost, za crkve, za autoritete raznih vrsta, za sve one koji javno izgovaraju kako bismo se trebali ponašati. I takvo licemerje ljudi, s pravom, najčešće - osuđuju. Licemerje (privatno) ljudi najčešće vezuju za sopstveno pravo (koje privatno odriču drugima) da se tako ponašaju i retko ga , ili nikada - osuđuju. Češće ga smatraju mudrim sredstvom sopstvenog opstanka, kao da smatraju da je biti iskren, dečije iskren, sa sobom i drugima naivno, glupo i skoro pa po sebe i druge opasno ponašanje.

Licemerje je temelj predrasuda i stereotipa, ono je osnov lažnih slika o sebi i realnosti i uvek odličan početak ljudskih nesporazuma, konflikta i nesreća.

I - licemerje je neuništivo. Može se zauzdavati, krotiti, smanjivati po malko, ali će se uvek nanovo javljati, u različitim oblicima među ljudima.

Ljudi, za svu svoju krhkost i strahove, za svu grubost drugih ljudi i sveta kojoj su katkada izloženi - nisu uspeli da smisle nikakav bolji "štit" za sebe, osim - licemerja.

Samo su zaboravili da taj i takav "štit" nema bodlje samo "spolja, prema drugima" već i "iznutra, prema nama samima".

Jedan od najlepših doživljaja koji se sa ljudima uopšte može imati je proces - oslobađanja od licemerja, proces dobrovoljnog odustajanja da koristimo licemerje tamo gde je mesto iskrenosti. Taj se proces ponekad i negde zove ljubav kad se privatno rešimo da sklonimo "štitove" licemerja ili se zove progresom, napretkom kada većina nas odluči da to uradimo u društvu.

Nemam nijedan razuman i racionalan razlog zbog kojeg verujem da je proces oslobađanja od licemerja uvek moguć - ali verujem da su ljudi za taj proces uvek sposobni. Ljudi umeju da budu pravo čudo, ako i kada se toga sete.

Smešna stvar je da su se ljudi, na primer, setili da ustanove 1.april, kao dan šale i bezazlenih prevara, ali se nisu setili da ustanove "Dan bez licemernog ponašanja, Dan obavezne iskrenosti". Jedan moj drug, temeljan, zdrav cinik mi je pri razgovoru o licemerju odmah ponudio "Ja bih predložio i  utvrdio 30.februar, šta kažeš?".

Šta da mu kažem? Znamo se dovoljno dugo i dovoljno dobro da možemo komunicirati - bez licemerja. Meni katkada treba njegov zdrav cinizam, a njemu treba moja tvrdoglava ubeđenost da i stvari i događaji i ljudi mogu uvek biti bolji nego što jesu.

http://www.zenezaevropu.com/tag-licemerje/22210.html

[marija]

"Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од мирођије и од кима (ствари јефтиних), остависте што је најважније у Закону: правду и милост и веру; и ово је требало чинити и оно не остављати. Вође слепе, који оцеђујете комарца а камилу прождирете!" (То значи, да они темељно опажају ситнице, а важно остављају без пажње). " .... споља се показујете људи праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња" ...

[after_silence]

Ma znate sta je licemerje?! 0110_hahaha

Ja upravo slusam Cecu 0110_hahaha crvenilo

Da mi je neko rekao da cu jednog dana da se valjam toliko nisko, ma mislila bih da laze...

Joooooooooooooooooj zivote 0110_hahaha

Vracam se ja mojoj Ceci, nocas mi pase ta vrsta "secem vene" muzike, al od sutra, "ja da slusam narodnjake, ni pod razno" crvenilo 0110_hahaha 0442_feel

[Маша]

Драги моји форумаши,

шта ви мислите о томе што браћа и сестре у Христу једно причају у лице, а друго иза леђа? И о томе да НИКАД не преузимају одговорност, нити признају кривицу?

Која је то религија, кад православна није?

[Маша]

Мислим да је главни разлог тај што се нема вера ни свест о свеприсуству Божијем.

[fsa]

"Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов" (Гал. 6,2)

Само... ни ово није могуће без Божије помоћи, тј. без благодати...

[Маша]

Шта значи носити бреме конкретно?

Да ти неко то ради а ти да мирно посматраш?

Чисто сумњам.

Мислим да би требало рећи.

[Милица]

Понекад је баш супротно:

нападамо људе који имају особине сличне нашим

јер нам то код нас самих смета,

а не смемо да признамо...

[Жика]

Ја мислим да ако кажемо на пример за неког да је слагао,а он и јесте слагао,да то није осуђивање.Ако неко зна,нек ми мало боље појасни то у вези осуђивања.

[Милан Меденица :)]

кад кажеш да је неко слагао (чин), то није осуда, то може бити чињеница, али морамо пазити да не сведочимо лажно на ближњег.

кад кажеш да је неко лажов (трајно стање), то је осуда, пресудио си му да је такав.

у томе је разлика, и са тим не треба манипулисати, већ бити искрен и отворен, јер је тако лакше исправити, можда је у незнању изречено.

[stanoje]

pakosni i licemerni smo manje-više svi mi samo što to kod sebe teže uočavamo

[Милица]

Не мислим да је потребно било какво додатно објашњење мог ранијег коментара.

Пример који си навела нема везе са оним што сам написала.

Драго ми је што сам ти смешна.

[И.стојковић]

Наслов теме је по мени мало оштар, јер пакост и лицемерје јесу "доступни" сваком људском бићу, али с друге стране обзиром да је овај сајт и форум посвећен православљу, логично је да смо више заинтересовани како се са наведеним борити а остати православан, што је јаче могуће.

Лицемерје и пакост по мени јесу узрочно последични, односно, лицемерје у већини случајева резултира пакошћу. Лек по мени јесте одговорност према себи...не према другоме већ према себи. Ако имамо као водиљу љуби ближњега свога као самог себе, онда сваку реч или помисао према другоме, преиспитујмо тако што ћемо себе поставити у улогу онога коме желимо да се обратимо, или о коме би радо са другима прозборили.Ово упутство можемо наћи и у стручној литератури, али оно што је нама важније, не постоји ниједно писаније Светих Отаца, а да се исто не помиње дословно или посредно. И само Христово упутство о лажном сведочењу, по мени не треба гледати ван контекста свега осталог што нам је Господ оставио. Да за пример узмемо свакодневницу, односно да елиминишемо за сад кривична дела, каква је корист и коме, ако спознамо да особа Х лаже, и брже боље то раструбимо свима које познајемо. Можда је боље да за почетак покушамо да заједно са особом Х дођемо до узрока због кога лаже, па на узроку да хришћански порадимо заједно. Тако остајемо код основних начела, не клевећемо а и зашто би, љубимо брата свог као самог себе, а ако и не успемо нисмо ми ти којима је дозвољено да судимо. Ако се не одлучимо да помогнемо на овакав начин, онда се скоро увек правимо "луди", како би брже боље некоме исто препричали, постали лицемерни, а када се слатко изразговарамо, онда  се та "сласт" претвори у пакост.

И још нешто.Неретко се догађа, да лицемерје није тако уочљиво одмах.Много пута смо се срели са ситуацијама где смо неку особу храбрили у њиховом делању, уздизали га на највише тронове који постоје, не схватајући да можда баш таквим понашањем правимо базу за гордост у њему, и клицу за  лицемрје у нама. Када гордост заокупи у потпуности и заслепи  особу, потпуно недужну, коју други начинише "идолом",њен пад са литице је стравичан, а скоро засигурно сви иницијатори те гордости се одмах повлаче, заборављају све своје раније ставове, односно постају лицемерни, а онда по правилу се сећају оних "светлих" тренутака када су особу саветовали, али ето, шта је хтео то је добио, односно постају пакосни.....

Танке су нити по којима ходамо.....

[Маша]

Ево ја сам покушала са особом, која иначе има пуну кућу икона, стално је по манастирима, како је могуће да је неко сазнао шта сам ја рекла а да му она, која је једини контакт између мене и њега, није рекла.

И она упорно тврди да не зна.

И ај сад ти немој да се нервираш.

[Маша]

А при томе је тај неко, опет, велики православац, чувар иконе, хаџија и не знам шта све, а мајстор који ми је нешто радио и шта сам дебело платила у року.

После њега прокишњава а он игнорише наше позиве и моје нервирање.

Смучили су ми се многи који су у Цркви а понашају се као ђаволи и немају намеру да се покају.