Богослужбене одежде

[shalom777]

Генерално о богослужбеним одеждама, са освртом на њихов настанак, развој и тд.

Од када се у Цркви користе одежде у садашњем облику? Која су најранија свједочанства о облачењу свештенослужитеља? Да ли се одежде,током вјекова постојања Цркве, мијењале?

Изволите и свако добро. :smiley:

Поздрав

[дибидусрус]

Ја видех византијске одежде у Кремљу. Исте ко данас. И Тихвинском храму у Москви служе на Пасху у одеждама старим 100 и више година, јер храм нису затварали. Оне имају златне нити.

У сваком случају последњих 500 година зна се.

Е сад, чуо сам и оно да је некад епископ био бедније одевен од парохијана. То је било у прво време.

[Милица]

Одлична тема!

За то треба истражвати,

па ко први од нас :-)

[Marko Vesic]

Ово је јако занимљиво питање.Штета је што у нашој Цркви не постоји жеља за озбиљним проучавањем црквене уметности, па тако многе ствари пропадају.  0202_238Данас одумиру много лепи занати, међу њима човек може убројати и неке који су се бавили црквеном унетношћу. Да потсетим није само црквена уметност фрескосликарство, иконописање и певање песама, ту има још много заната који нестају или су нестали. Тако нестају уметници који раде мозаик, па чак и настаје израда мозаика, који се свео само на украсе изнад улазних врата Цркве. А некад је у Византији мозаик била главна техника унутрашњег облагања зидова. Имамо ту и вез. И то вез како одежди тако и разних стоњака.  confused

Највећа је жалост што су младе жене престале да раде и да шију одежде, да их везу. Да праве разне стоњаке и прекриваче за Цркву. Али мислим да је највећа жалост што се мешење просфоре претворило у један засебан паралитургиски чин којег врше само бабе. И то све по оној народној греота је да млада жена која има брачне односе меси просфору bu bu bu

По мом мишљењу ово је изузетно погрешно. Отоме на првом месту сведочи стари римски и милански литургиски типици, који нас обавештавају да су управо млади брачни парови доносили просфоре и вино у Цркву. Вино је предавао муж а жена је предавала просфору. Ово је исправна пракса јер су на овај начин млади брачни парови од почетка сог заједничког живота интензивно увођени у Цркву. Једноставно да би били чланови морали су не само да буду ту већ да се интересују и да доприносе својој Цркви.

Не разумем и никад нећу моћи да схватим оне психо - религиозне људе који брачни однос доживљавају као некакво зло confused joooj

Они се са тим ставом директно противе Богу, јер Бог не само да је благословио прве људе већ је Христос прво чудо управо и учинио на свадби. Даље Христос је благословио брак не усмислу да је брак пре њега био некакво зло већ управо супротно. Он благослови брак да би га уздигао на још виши ниво. Па како онда однос у браку може бити зло?

[Marko Vesic]

И одежде су се у Цркви кроз време развијале, исто као и свака друга црквена уметност. Углавном још из периода младе Цркве имамо да су служиељи носили 3 главе одежде, сада те три одежде многи гледају као на део свеколиког одјејанија и не праве никакву разлику између. А свештеници који праве разлику у важности својих одежди обично то злоупотребљавају. Тако рецимо имамо да у Требнику стоји да се за крштење свештеник облачи у комплетну одежду (онако како служи литургију), док велика већина, из само њима познатих разлога облачи само и искључиво епитрахиљ. Али о воме нешто касније.

Да видимо сад сам развој одежди, како је он текао и како је изгледао. Ја ћу вие покушати да ставим акцценат на значење појединих делова свештеничких одежди, него што ћу говорити о њиховом историском развоју.

Познато је да су још стари Јудеји имали у Храму богослужбене одежде. Али исто тако све друге многобожачке религије су имале своје одежде. Тако да слободно можемо закључити да је одежда веома важан богослужбени детаљ. Да сад не улазимо превише у историју религије.

Прво требамо да разјаснимо неке термине везане за облачење. Код нас је устаљено да се појмом одежда означавају ствари које носи свештеник на богослужењу, док израз одело упућује на свакодневну лаичку одећу и све друге ствари које ми у свакодневном животу носимо.Сама, пак, реч одежда код већине византиских писаца означава углавном скупоцено одело царева и клирика. По некима пак, (као у Требнику код Ј. ГОар-а) термин одежда означава покриваче Свете Трпезе и светих сасуда код византинаца.

Што се тиче пак порекла свештених одежди, изражене су до сад три теорије. По једној, сам Господ и Апостоли одредили су од самог почетка начин одевања хришћанског клир. За такву тврдњу немамо ама баш никаквих ваљаних доказа из Светог Писма. По другој теорији, одежде су настале по угледу на старосавезне одежде које је Бог преко Мојсија одредио и заповедио за Првосвештеника и свештеникепри Скинији (Изл.40,12-14). И по трећој, која је изгледа и најтачнија. опдело хришћанског клира добило је свој почетак од уобичајених начина одевања тог времена.Тако у самом почетку Цркве није било разлике у начину одевања између лаика и клирика. И ово је јако логично, пошто је то време апостола, затим прогона и катакомби. Може се рећи да је само једно било важно, када се недељом ишло на литургију узимало се чисто, али уобичајено одело. (велика је штета што данас хришћани уместо да дођу у светио храм лепо обучену у чистом оделу они долазе масни, прљави, често пута смрдљиви, у којекаквим ритама; ово нарочито важи за самопрокламоване чуваре традиције пошто они у својим главама замишљју да ако су прљави дошли у Цркву тиме су већи хришћани; по томе се види да са њиховом психом нешто није у реду).Тек од 4 века може се озбиљније говорити о посебној богослужбеној одежди. Ја мислим да је логично да су они који су додавали и стваралио делове одежде имали пред собом и изглед старосавезног свештенства у Скинији.

Горе поменути Гоар (+1653), у својим забелешкамао црквеним одеждама истока, сведочи да су се од црквених одежди православне Цркве највише користилеодежде беле и црвене боје, и то беле преко целе године, а црвене у време свете Четрдесетице. Исто потврђује Димитрије Хоматијан (12 век), који каже да су тамно црвене одежде биле знак жалости и носилесе само у посне дане и када сеспомињу мртви (дакле на сахранама, поменима...).

О бојама које су коришћене у богослужењима и њиховој символици најпотпуније говори св. Симеон Солунски (16. век)Бела боја за свештене одежде била је у употреби нарочито до 9. века. Те одежде су биле са разним свиленим, златним и сребрним украсима који су обилато коришћени (још јеадан пример да и ми треба да се углеадамо на ову лепу праксу да се све најлепше и најбоље приноси у Цркву; а то важи и лаике који долазе на богослужење, оно што се има најбоље то донеси на службу, значи обуци се у чисто одело и окупај се).

Од 9. века улазе у употребу и друге боје одежди. Тако имамо да се у дане сећања на Апостоле и мученике користе одежде црвене боје, у дане преподобних отаца и матери зелене боје, а у празнике посвећене Пресветој Богородици плаве боје.Овде ваља поменути да се код Руса обично цела Црква пресвлачи покровцима аналогних боја.

Св. Симеон Солунски наводи да беле одежде символишу чистоту, светост и светлост Божанске благодати.Црвена одежда по њему има значење крви коју су Христос и Његови мученици пролили, док је зелена символ наде на вечно блаженство које нам дарује Дух Свети, али такође она је и символ подвига преподобних који су се целог живота трудили у доброј нади на спасење. Плава боја је символ рајске и небеске славе које се већ удостојила Пречиста Богородица. И најзад, тамно црвена (пурпурна) боја углавном користи у време поста и у дане сећања на мртве, јер је то слика кајања и жалости.

Нправославље не познаје црну боју у свом Предању. Црна боја се иначе у сликарству не сматра бојом већ је то ништавило, пошто црна настаје тако што се помешају све основне боје. Зато црна као таква непостоји. Пошто означава непостојање односно небиће црна се уопште и никад не користи у иконопосању.Чак као таква ни не постоји у иконописачкој техници. Стога зашто онда користимо црне опдежде? То је јако глупаво и девијантно. Јер ако већ сматрамо да је црна ништавило, да представља смрт, како онда семо да је користимо за сахране ако знамо да је Христос васкрсао из мртвих. Зато и тврдим да свештеници прво треба да науче тропар Христовог Васкрсења па онда да причају и богослуже.

Да видимо сад и које су то одежде које свештеници користе. Оде ћу дати упоредни приказ све одежди за сва три чина.

Прва основна одежда коју облаче епископи и свештеници је подризник. Подризник символише белу одећу спасења, то је исто тако бела хаљина коју сваки хришћанин облачи на дан свог крштења, али такође то јесимвол нове христолике природе и живота у Царству Божијем.

Друга основна одежда јесте епитрахиљ.То је знак пастирске службе. првобитно је био израђиван од вуне, јер он символише овце за које су пастири одговорни. И епископи и свештеници носе ову одежду сведочећи чињеницу да службеници Цркве живе и чинодејствују једино за припаднике Христовог стада. Зато и нема чинодејствовања без овог дела одежде који је и најважнији.

Даљим развојем појављују се наруквицце. Оне имају чисто практичну намену јер спречавају да рукави сметају приликом чинодејства. Међутим и оне су добиле своје символичко значење па док их стављају свештенослужитељи говоре стихове из псалама које их одсећају на то да њихове руке приадају Богу.

Ту је и појас, који је додат такође из практичних разлога, да би држао одећу на месту. Наиме пошто су подризници и епитрахиљи озрађивани од скупоцених свила они су клизили једно преко другог и сметали једно другом. Уз то епитрахиљ је израђиван да буде крут као да је од пластике. То се постизало убацивањем коњских длака које су обезбеђивале чврстину. Тако да епитрахиљ морао бити причвршћен уз тело. Појас носе само епоскопи и свештеници. Док стављају појас они изговарају псалме који треба да их подсете да је Бог тај који га опасује снагом да изврши службу.

Ђакони и чтецеви носе стихар.Стихар је исто шо и подризник стим што је много лепше украшен јер се види комплетан кад га носи ђакон. Стихари за чтецеве су настали у доба византије и имају највише естетску функцију.

Поред стихара ђакони се опасују орарем. То је једно дугачко платно које се ставља на десно раме. Касније је оно дотерано и продужено. Такод а се данас орар опасује око груди па испод мишке да би се поново окачио на лево раме. Орар је настао веома рано и вероватно је служио да се на њему испишу јектеније које ђакон изговарао. Зато и дан данас ђакон кад говори подиже орар. Иначе сам назив орар долази од ОРАРЕ што значи молити се. Дакле за ђаконе је ово најважнији део одежде.

Свештеник на крају ставља и фелон.То је дугачка хаљина која изглед као плашт, стим што се спушта са предње стране до паса. Ова одежда се вероватно развила из ђаконског стихара па из практичних разлога изгледа ко огртач. Иначе она се поистовећује са свештеничким животом. Тако се у псалму за облачење фелона каже: Свештеници твоји Господе обући ће се у правду и преподобни твоји обрадоваће се веома свагда... Иначе, фелон су носили и епископи. Па тако имамо на многим фрескама и иконама да су епископи приказани у том свештеничком фелону са омофором око врата. Данас епископи носе фелон који више личи на ђаконски стихар. Само што епископ на њему има и пришивена звончиће, који звоне док се епископ креће. То води порекло од старосавеѕних првосвештеничких одежди. ЈЕр ти првосвештеници су смели да уђу у Светињу над Светињама само једном годишње да би је окадили. Том приликом морали су да принесу жртве очишћења. Међутим дешавало се да првосвештеник умре јер је недостојан крочио у ССветињу над СВетињама. Стога је он да би могао да чинодејствује као првосвештеник морао да име сина наследника који ће га одмах заменити. Дакле и његов син је морао да има довољан број година да би отац могао да чинодејствује. Кад уђе у Светињу над Светињама није се знало да ли је жив или мртав док не изађе. Зато су стављени звончићи на његову одежду да народ чује док кади. Кад би завршио то богослужење првосвештеник је ишао у литији до куће јер је и тад могао да умре због свог греха а био је у Светињи над Светињама, па га је народ пратио да види шта ће му бити.

Посебна одежда за епископе јесте омофор.Који је знак водећег пастра помесне Цркве. Такође омофор символише изгубљену овцу коју проналази Христос и ставља је око врата. Зато омофор и изгледа кад се стави као јагње око врата. По овоме видимо да је епископ заправо икона Христова.

Турским освајањима у 15. веку престаје да постоји хришћанска империја. Из тог разлога епископи постају не само духовне вође већ и световне па почињу да се одевају као световни владари. Носе митре, стоје на орлићу, носе жезло. Све су то символи који показују више световну него духовну власт.Такође почињу да носе владарску одежду звану сакос. У то време почињу и да се ословљавају са речју деспот, што значи владика или господар.

[Marko Vesic]

Од посебне је важности поменути и трикирије и дикирије, које носе епископи. То су свећњаци којима епископ благосиља верне на Литургији. Оне су вероватно настале у доба Васељенских Сабора када су вођени догматски спорови. Из тог разлога трикирије имају три свеће које означавају Тројични догмат о три Лица Свете Тројце, док дикирије имају две свеће које претстављају Христолошки догмат о две Христове природе.

Такође постоје и одежде које се зову набедреник и палица. Они цисе на десним бедрима својих носилаца.Вероватно су се развили из литургиских пешкира, а данас символишу духовну снагу: мач вере и Реч Божију.

И на крају да кажемо да епископи носе и медаљоне око врата на којима су иконе Богородицеса дететом (панагија- Свесвета). Овај медаљон је символ епископског достојанства.

[shalom777]

Марко,текст је /као и обично/ изврсан.

Једино што ми није јасно из твог излагања јесте: да ли су стихар и подризник -синоними или не? Наиме, рекао си да свештеници и епископе носе подризник,а  ђакони и чтецеви - стихар.

На много мјеста,до сад, читао сам да и свештеници(као  ђакони)- носе стихар(премда  ужи од ђаконског)?!

[Marko Vesic]

?????,????? ?? /??? ? ??????/ 0202_238 ???????.

?????? ??? ?? ???? ????? ?? ???? ???????? ?????: ?? ?? ?? ?????? ? ????????? -???????? ??? ??? ?????, ????? ?? ?? ?????????? ? ???????? ???? ?????????,?  ?????? ? ??????? - ??????.

?? ????? ??????,?? ???, ????? ??? ?? ? ??????????(???  ??????)- ???? ??????(??????  ??? ?? ?????????)?!

?? ?????? ? ????????? ?? ????????. ?? ????????? ?? ??? ? ????? ??????????? ???????? ?? ????????? ???????. ??? ??? ????? ?? ????. ???? ?????????? ?????? ? ??????????, ??? ?? ???????? ?????? ? ??????????? ????????? ? ?????? ????????? ??? ?? ???? ????? ??????. ? ???? ???? ?? ???????? ???????????? ??? ?? ????? ???? ? ???? ????? ????? ??????????? ??????. ????? ? ??????? ?? ???????? ????????? ? ????????? ??????? ?? ???? ??? ? ??? ????????? ?????? ????????? ? ?????????.

[shalom777]

Хвала, претпостављао сам да је тако...

Молитва при облачењу десне наруквице:

Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u snazi, desna ruka Tvoja, Gospode, porazi neprijatelje, i mnoštvom slave Tvoje rasterao si protivnike.

Молитва при облачењу лијеве наруквице:

Ruke Tvoje su me stvorile i sazdale, urazumi me naučiću se Tvojim zaapovestima.

[shalom777]

Један интересантан текст:

О ОДЕЋИ И ОДЕЖДАМА ПРАВОСЛАВНИХ СВЕШТЕНОСЛУЖИТЕЉА

Протојереј – ставрофор др Матеја Матејић

Заступници нове праксе да се верници причешћују – без припреме! – на свакој литургији, бране то аргументом да је тако било у почетку хришћанства. У свом чланку, “У праву су али – греше,” објављеном на српском у књизи Дозивања (1) а на енглеском They Are Right yet – They Are and Wrong,” у књизи Wake up Calls (2), навео сам шта је све било или није било у почетку, а сада је црквена пракса. Није било велелепних храмова, литургије св. Јована Златоустог, Св. Васлија Великог, литургије Пређеосвећених Дарова, употреба Осмогласника, Триода, Пентикостара и много чега другог. Епископи су могли да се жене, а сада тога нема.

И проучавање историјата одјејања и титула свештенсослужитеља показује да богослужбене одежде сигурно нису остале исте од оснивања хришћанске Цркве па до данас. Црква није окамењена љуштура, већ живи организам. Због тога не може све бити онако како је било у почетку.

Само, право измена се не сме дати појединцима, чак и ако су епископи, а још мање ако су само свештеници, а најмање ако нису свештенослужитељи, него је то искључиво право Цркве. Код Протестаната је то право дато свакоме, квалификованом и неквалификованом, па је резултат тога да код протестаната ЦРКВА заправо и не постоји, већ само неколико стотина секти.

Нема писмених извора, нити икона из најранијег доба хришћанства на којима бисмо могли видети како су апостоли и први хришћански свештенослужитељи били обучени када су вршили богослужења.

Литургичари који су се бавили и баве темом одјејања свештенослужитеља, сматрају да се апостоли и њихови наследници нису у ван-богослужбеном времену разликовали по одећи од осталих људи свога времена и своје околине. И при богослужењима су били одевени у грађанска одела, само, да се тако изразимо, “празнична”. Тако, св. Јероним пише: Божанска религија има једно одјејање у обављању свештенорадњи, друго у обичним односима и животу”.

И пре ере Константина Великог, обраћала се пажња на одјејање свештенослужитеља, а још више у каснијим временима. Специјална одећа за свештенсослужитеље када обављају богослужења није јединствена пракса. У Енглеској, судије када обављају званичну дужност, имају тоге и перике. Полицајци, ватрогасци, па и портири такође су униформисани када су на дужности, али не и када нису.

Постоје неколико периода у развоју употребе и делова литургијских одежди. Немамо података о богослужбеним одеждама у најранијим годинама хришћанства. Сматра се да су свештенослужитељи служили у грађанским оделима. Уколико је и било делова богослужбеног одјејања, сигурно је да се у свакодневном животу хришћани нису одећом разликовали од својих суграђана. Треба имати на уму да је то било време гоњења хришћана, па није било целисходно и оделом се разликовати од нехришћана. Довољно је било то што су се хришћани од других разликовали својим следовањем Господу Исусу Христу, својим животом и својим врлинама.

Други период се протеже од четвртог до деветог века. То је изванредно важан период у историји хришћанске Цркве. Док је претходни период био доба гоњења и мучеништва хришћана, овај период је време развоја и богословља и богославља.

У овом периоду, у борби са јересима, на седам свехришћанских сабора, од 325 до 789 године формулисани су основни и непроменљиви догмати и донете најважније канонске одлуке. Остварена је и 11. марта 843. године прослављена победа над иконоборцима. Основано је монаштво и написана су многобројна и веома важна дела из светоотачке књижевности. Богослужбена химнографија је обогаћена богослужбеним химнама сачињеним од химнописаца овога периода и представља свеправославно наслеђе којим се до данас користе све православне цркве. Ово је време почетка грађења и скромних и велелепних цркава и манастира.

На Истоку је у овом временском периоду постигнута богослужбена једноообразност, утврђене су врсте, структуре и поредак богослужења. Када је Константин Велики дао хришћанима слободу исповедања, (318 А.Д), наступио је и развој богослужења и богослужбених одежди. Док је раније постојао је велики број местних и областних литургија(3) на Истоку је заведено да се литургија св. Јована Златоустог служи свакодневно, сем у десет прилика када се служи литургија св. Василија Великог, а Литургија пређеосвеђених дарова да се служи средом и петко(4) у току ускршњег поста. Литургија св. Марка и литургија апостола Јакова се такође могу служити, али нису у општој употреби.

Овај период је од посебног значаја за православне Словене. Све до деветог века, они нису имали писменост, бар у правом смислу те речи. Како је Црноризац Храбри, писац из 10. века забележио: прежде даже Словене не имаху писмене, чертами и резами гатаху /пре него што су Словени имали слова (азбуку, ММ) гатали су цртама и резама. Заслугом браће Кирила и Методија, који су изумели азбуку глагољицу, а њихови ученици ћирилицу, Словени су добили и писменост и богсослжбену књижевност и основе и услове за световну књижевност. Кирило и Методије, као и њихови ученици, превели су најпотребније богослужбене књиге са грчког на словенски језик и користили словенски језик као богослужбени.

Вредно је помена и то да се на Истоку такозвана тријезична јерес, то јест правило да се само јеврејски, латински и грчки могу употребљавати као богослужбени језици, није одржала тако дуго као на Западу. Ово је посведочено текстовима литургија које су се служиле на Истоку, а писане су на говорним језицима разних народа још пре деветог века. Када је папа Адриан II (867-872) одобрио да се словенски језик користи као богослужбени језик на територијама Моравије и Паноније, које су биле под његовом јурисдикцијом, направљен је један важан преседан

У овом периоду је дефинитивно заведено обавезно облачење богослужбених одежди приликом вршења богослужења, а није се више дозвољавало служење у грађанском оделу. Тада је уведено и читање одређених молитава приликом облачења сваког појединог дела богослужбених одежди.

Овај процес се није развијао подједнако и истовремено на Истоку и Западу. На Истоку је овај процес завршен пре него на Западу и Исток је био модел према коме се развој стандардизовања богослужбених одежди развио и на Западу.

Трећи период се протеже од деветог до тринаестог века, који је у погледу богослужбеног одјејања важнији на Западу него на Истоку. На Истоку се употпуњава архијерејска одежда. У то време су заведени сакос, наруквице и набедреник, овај последњи уколико није већ раније био у употреби.

Четврти период траје од тринаестог века до данас. Нема значајних промена у деловима одјејања, већ је одлика овог периода употреба скупоценијих материјала и више украса на одеждама.

Употреба бар неких делови богослужбених одежди има практичну примену, а сваки део посебно има и символично значење. Најпре су омофор и орар добили симовлично објашњење, а после тога и други делови богослужбеног одјејања. Символично објашњење омофора и орара је дао већ св. Исидор Пелусиотски (+ ц.440. А.Д.). Најраније тумачење символичног значења појединих предмета православног литургијског одјејања је из осмог века и сачувано је у делу Црквена историја из тога доба.

Постоје разна тумачења символизма појединих делова богослужбеног одјејања. По некима поједини делови одјејања символизују морлане квалитете свештенослужитеља. По другима, они символизују духовно наоружање свештенослужитеља у духовној борби. Према тумачењу које се развило у XII веку делови одејања символизују страдања Христа.

Молитве које се читају при облачењу сваког дела одејејања указују на њихово символично значење. Молитве које се сада читају показују да сваки део богослужбеног одјејања символизује специфичну благодат коју Бог даје свештенослужитељу.

Проучавањем рукописа великог броја Служебника на микро-филмовима, којих у Хиландарској научној библиотеци има у веома великом броју, у свима, сем у једном, те молитве су идентичне. У једном једином хиландарском рукопису из треће четврине петнајестог века (323) молитва при облачењу епитрахиља је очевидно везана за символику страдања Христа, и припада молитвама приликом облачења које су биле у употреби у XIII веку. Она гласи: Јемше и(су)са и вјазавше предаша И(5) понтијскому Пилату игемону (св. Матеј 27:2 )/ ухвативши и свезавши Исуса, предадоше га Понтију Пилату игемону./И ухвативши и везавши Исуса, предадоше Га Пилату Понтијском гувернеру/ Молитва приликом стављања десне наруквице која је у општој употреби у православним црквама у наше време је: /Десница Твоја, Господе, прослави се у снази, десна рука Твоја, Господе, порази непријатеље, и мноштвом славе Твоје растерао си противнике./ (Књига Изласка 15:6-7)

Друго одступање је у молитви када се ставља десна наруквица. У овом Служебнику текст је: десница г(оспод)ња взнесе мја /десница Господња ме уздигну /. Сада се изговара следећа молитва: Руцје Твоје сотвористамја и создаста мја, вразуми мја и научусја заповједем Твојим ( Псалм 118:73/ Енглска Библија: 119:73) /Руке Твоје су ме створиле и саздале, уразуки ме научићу се Твојим зааповестима./

Пре навода молитава при облачењу које указују на символичко значење свакога дела, осврнућу се на одећу свештенслужитеља у свакодневном животу.

Мантија је, ако не од почетка хришћанства, оно већ вековима била одећа монаха (укључујући и искушенике) и свештених лица. Традиционална боја је била црна.

Не знам како је у православним земљама, и земљама у којима су се после Другог светског рата населили православни хришћани, али могу по овом питању да кажем како је у Америци.

Има свештених лица који су у мантији и у цркви и на улици. Али има велики број православних свештеника који су ван цркве обучени у грађанска одела. Скоро сви они као свештеничко обележје носе црне кошуље и беле тврде крагне, исто као и католички и протестански савештенослужитељи.

Осим црних мантија и црних кошуља, популарне су и мантије и кошуље других боја: сиве, плаве, жуте, црвенкасте и ко зна какве још. Уз то, нека свештена лица која играју голф, а нађе се међу њима и понеки епископ, када играју голф обучени су као и остали играчи: кратке панталоне и кошуља.

Некада је мантија била одећа свештених лица и калуђера. Сада је у Америци носе и богослови, и чтеци, и аколути, а понегде и црквењаци.

Да се вратимо на мање деликатну тему: богослужбене одежде и њихово символично значење. Сматрам да су поједине речи или фразе у молитвама приликом облачења богослужбеног одјејања кључ тумачења символизма. У примерима које наводим такве речи сам подвукао.

Осврнућу се на символизам само неких од делова одјејања и цитирати молитве које се изговарају када се ти делови облаче, показујући на тај начин оправданост тражења символичног значења делова богослужбеног одјејања у молитвама које се читају прилком облчења њима.

Одежда ђакона укључује стихар, орар и наруквице.

Делови свештеничких одежди су: стихар, епитрахиљ, појас, десна и лева наруквица и фелон. Уколико је свештено лице протојереј, он има и набедреник, а ако је протојереј-ставрофор има и напрсни крст,

Епископске одежде укључују: стихар, наруквице, појас, сакос, омофор, митру, напрсни крст и панагију.

Стихар носе преко мантије сва свештена лица без обзира на њихов чин. Он је, по традицији, од платна и беле је боје. Молитва која се изговара приликом облачења стихара је следећа: Зарадоваће се душа моја Господу, који ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме, као жениху метну ми венац, и као невесту уркаси ме красотом. На основу овога може се рећи да стихар символизује одећу спасења, коју када на себи има свештенослужитељ Господ га дарује радошћу и духовном лепотом. Бела боја стихара символизује моралну и духовну чистоту свештенослужитеља.

Епитрахиљ је заправо удвојени орар и носи се око врата. Символише јарам, у овом случају јарам Христов, који Господ Исус Христос тражи од својих следбеника да га носе: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смјеран у срцу и наћићете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако. (Св. Матеј 11:29-30)

При стављању епитрахиља око врата свештенослужитељ изговара ову молитву: Благословен је Бог који излива благодат своју на свештенике своје као миро на главу, које се слива на браду, браду Аронову, које се слива на скут хаљине његове (Псалм 132:2/ Енглеска библија 133:2/ Благодат коју Бог излива на свештенике своје даје им снаге да носе јарам свештенички који сам по себи није лак.

Молитве које се изговарају приликом облачења осталих делова одјејања такође служе као кључ за разумеваље символичог значења тих делова.

Одежде свештенослужитељи молитве које се изговарају приликом облачења су у главном истоветне у свим православним црквама. Изузетак чини Сиријска православна црква, где су неки делови одежде јединствени, а и молитве су друкчије.

Пре него што отпочне обављање проскомидије, сиријски свештеник скида свакодневну мантију и притом изговара молитву: Скини са мене, Господе, грешну одећу у коју ме је сотона обукао нечистоћом мојих злих дела, и обуци ме у изабрану одећу која је достојна за служење Твојој слави и за прослављање Твога светог имена, о Господе и Боже наш, заувек.

После тога свештенослужитељ ставља на главу специјалну капу пиро, што значи плод. Капа је од црног сукна и састављена је из седам делова, а донекле личи на јеврејску капу јамаху. Ако је свештенослужитељ јеромонах, он преко те капе ставља Ескимо, то јест капуљачу коју монаси носе на глави и када не богослуже.

Свештенослужитељима није дозвољено да служе у кожним ципелама у којима ходају изван олтара. Отуда они у олтару носе мсоне, папуче које нису од коже. Када стављају ногу у леву папучу, изговарају молитву: Нека моје ноге, Господе, буду потковане припремом јеванђелског мира, тако да могу наступати на змије и скорпије и на све силе непријатеља, заувек.

Када ступа ногом у десну папучу, изговара: Господе Боже, стави под моју ногу сваки лажну гордост која се размеће противно Твоме знању и даруј ми да Твојом помоћу будем у стању да покорим све телесне пожуде, заувек.

Онда свештенослужитељ облачи кутино, то јест стихар. Пошто стихар осени крсним знаком три пута, он изговара молитву: Обуци ме, Господе, у одећу нетрулежности помоћу Твеога Духа Светога, и учини ме достојним да сачувам праву веру и ходам стазама чистоће и праведности у све дане мога живота.

Затим свештенослужитељ ставља хамнико, епитрахиљ и при томе изговара мало измењене стихове Псалма 18:39-40: Опаши ме снагом за бој и покори под ноге моје оне који устају противу мене, покори моје непријатеље и ућуткај оне који ме мрзе.

После тога ставља зеноро, то јест појас. Пошто га осени крсним знаком једанпут, изговара молитву, мало измењене стих Псалма 45:3:: Припаши мач свој уз бедро своје, о Ти најмоћнији, сјај свој и славу своју. Твоја слава тријумфује.

Затим ставља наруквице. Најпре осени крсним знаком два пута леву наруквицу, и стављајући је изговара: Учи руке моје боју, и мишице моје чини да су лук од мједи (Псалм 18:34). При стављању десне наруквице, он говори: Десница Твоја ми помаже и нека ме Твоја љубазна дисциплина уздигне (измењен стих 35 18-ог Псалма).

Најзад свештеник облачи фајно, врста фелона, и балагосиљајући фајно изговара молитву : Свештеници Твоји нека се обуку у правду, и светитељи Твоји нека се радују6 Ради Давида слуге својега нећеш одвратити лица од помазаника својега (Псалм 132:9-10) Када га облачи он изговара: Одени свештенике своје спасењем а светитеље своје славом..

Да завршим овај осврт на богослужбене одежде свештенослужитеља једним закључком који обухвата више него само одежде. Света Православна Црква поучава, просвећује и надахњује своје вернике не само беседом коју изговара свештенослужитељ у току богослужења, већ је свако богослужење само по себи беседа. Проповедају Јеванђеље и Апостол који се читају, богослужбене песме које се певају, јектеније које се изговарају. А беседе су, ако се разумеју, и иконе, фреске, одежде, покрети свештеника, мали вход када свештеник износи јеванђеље, велики вход када износи дискос са још неосвећеним хлебом и путир са још неосвећеним вином, отварање и затварање царских двери, развлачење и навлачење завесе на царским дверима, упаљене свеће, полијелеји, кадионица и дим који се из ње уздиже. Све то заједно су делови једне дубоке, мистичне, просвећујуће и освећујуће проповеди. Само, потребно је помоћи верницима, па и иноверцима и неверницима, да знају и разумеју шта им сваки предмет, сваки покрет, свака реч, све што чују и виде за време богослужења проповеда.

[Милица]

Одлично, Марко,

сад имамо и те појмове на форуму :-)  0102_laugh

[Hidegkuti Nándor]

Лепо што нам је Марко разјаснио неке ствари.

Али, колико ја видим, у последњој поруци је изрекао неколико увреда на рачун о. Матеје Матејића.

Исправите ме ако грешим...

[Милица]

Ју а где је то било,

нисам у току.

[Guest ага пије млеко]

Шта мислите, како би требала да изгледа једна одежда савременог свештеника ?

Који би били неопходни детаљи и орнаменти на њој ?    winter

[Guest ага пије млеко]

winter