Исповедање Вере монахиње Стефаниде Бабић

[Предање]

Монахиња Стефанида из манастира Михољска Превлака код Тивта

Исповедање Вере монахиње Стефаниде Бабић

Верује у Пресвету Тројицу, Символ Православне вере, Пресвету Богородицу, Свете, Анђелске силе, у мошти, Свету Водицу, у Свето Писмо, Предање, Каноне Васељенских и помесних Сабора, у Свету Причест, свете иконе, у потребу да се човек припреми за Свету Причест постом, молитвом, уздржањем, покајањем, тражењем опроштаја.

Да човек живи стално у покајању, да се редовно исповеда, кад би могао и сваки дан исповест помисли.

Да постоје митарства, и да је душа човекова бесмртна. Да постоје Рај и Пакао. У Други Долазак Христов.

Верује Светим Оцима  и Житијама Светих.

Јесте за постојање иконостаса (не воли оне барокне до врх плафона, али ни оно да нема иконостаса, или да буде само пар икона).

Јесте за често Причешћивање, АЛИ уз редовни Црквени и молитвени живот, уз редовно пошћење свих постова, и среде и петка, и још по који дан уз то, уз редовно духовно руководство, и стражењем над собом и својим духовним животом.

Јесте за појање и наше и византијско, али оба са смирењем.

Јесте и за то да се до краја поје «Достојно јест поклањатисја...»

Јесте и за то да свештеник буде окренут према истоку кад говори: »Горе имајмо срца», јер треба да показује народу где треба да управи срца. И кад каже: »Заблагодаримо Господу» треба ка истоку, да показује народу уздигнутим рукама КА ГОСПОДУ, као предстојатељ.

Јесте и то да се моли за спасење душа наших, и верује да је душа бесмртна, са силом бесмртности у себи од оног момента кад ју је Господ створио.

Верује у постојање митарстава.

Једноставно је за све како је било као пре, једино што јој не смета да Двери буду отворене, и, бар код Вл. Атанасија Јефтића, Вл. Хризостома Жичког и Митр. Амфилохија не доводи то У НИКАКВУ ВЕЗУ са католицима. Сматра - да су отворене Двери саме по себи грех, да не би било тако на Архијерејској Литургији као обавезно, а уз то, Руси дају КАО НАГРАДУ најбољим протојерејима да држе отворене Двери до »Херувике», или, што је још веће унапређење,  до «Оче наш-а».

Не сметају јој ни да се молитве читају наглас, а ни тихо. Ови Архијереји су тако служили као јеромонаси чисто да би народ боље разумео, јер је тада тек била почела обнова Црквеног живота, и мало је људи разумевало црквено-словенски. Код ових Владика то никакве везе нема са католицима.

За Тропар 3.часа мисли да је у праву Св. Ава Јустин, а и оно тумачење, које је изашло у «Православљу» од Св. Арсенија Пароског.

СВЕ ОСТАЛЕ НОВИНЕ НЕ ПОДРЖАВА, нити се тако служило ни у  њеном манастиру, ни у њеном окружењу.

За то је да се све суботе и недеље НЕ ПОСТЕ НА ВОДИ, сем Велике Суботе, како је по Канонима.

Није за то да се римокатоличка »црква» назива сестринском. Против је било каквих екуменских скупова и разговора са римокатолицима, изузев ако неко од њих са интересовањем дође у Православне цркве и манастире, или се обрати Православним људима, са жељом да прими Православље, или се истински интересује за догме наше Цркве, жели да се одрекне погрешног учења, и сл.

АПСОЛУТНО ЈЕ ПРОТИВ било каквих разговора са папом.

Против је учествовања наше Цркве у Светском Савезу Цркава, па и као посматрача.

За то је да се у план и програм веронауке за основне и средње школе укључе и све друге Црквене области, осим есхатологије и Литургике.

За то је да се врати «Догматика» Св.оца Јустина Поповића на Теолошки Факултет.

За то је да се ревизира шта професори предају на нашем Факултету.

[Дејан]

Поводом литургијског дијалога

Царска средина молитвеног трезвења

Број 977, Рубрика Поводи

Опростите на слободи што се усуђујем да се и ја, недостојна монахиња, укључим у литургијски дијалог који је у току. По читању текстова више наших поштованих владика поводом мајског Архијерејског сабора, главно што треба истаћи је следеће: треба да се добро проучи историја Цркве пре но што почне да се говори и пише о овој тако важној теми. За то нису довољни само школски уџбеници.

Друго што треба истаћи, јесте да се код нас у последњих пар векова ништа није мењало зато што није било довољно превода и познавања светоотачке литературе. Нисмо знали ни старе текстове Јаковљеве литургије, ни Маркове, ни Григоријеве и других. Нисмо знали дубље и подробније ни о учењу св. Три Јерарха ни св. Симеона Новог Богослова, ни св. Григорија Паламе, св. Григорија Синаита, ни много других светитеља, из простог разлога што се јако мало преводило. У недавној прошлости био је јарам петокраке, гледало се да се преживи, било је све под присмотром, отежано. Обнављало се, градило порушено после рата. Није било слободе да би човек могао у миру да седне и нешто проучава, преведе и штампа, и да то јавно објављује, да промовише. Све се сводило на „Извјестије“ о коме се говори, и на пар других брошура.

Треба ли зажмурити пред целим огромним светоотачким наслеђем само зато што то није постојало на српском „у моје време“?

Нико не потцењује никог. Није било - није било. Али сад много што-шта постоји, односно, преведено је на наш језик, доступно и на изворнику и на другим језицима.

ПРИМЕНА ИСТОРИЈЕ

Потпуно нормална и по Богу била је потреба код наших појединих архијереја (тада још јеромонаха) да желе да примене у пракси оно богатство које су црпли из историје наше Цркве и богатог искуства седам Васељенских и бројних помесних сабора, па учења св. Атанасија Великог, св. Три Јерарха, св. Максима Исповедника, св. Григорија Паламе, св. Симеона Новог Богослова и каснијих Светих Отаца.

Колико се сећам првих лекција из Литургике на нашем факултету, постоји око 300 врста текстова Свете Литургије. Да су св. Јован Златоуст и св. Василије Велики имали став као већина оних који сада тврде да треба све да буде „униформно и једнообразно“, они не би написали различите текстове литургијских молитава. Како би било да се св. Василије Велики неким случајем наљутио на св. Јована Златоустог што он хоће да пише молитве за Св. Литургију кад их је он већ написао? Да га прогласи за гордог, за некога ко хоће да буде у центру пажње?

Ако је Бог дао некоме већу стваралачку мудрост и већу дубину да изучава Свете Оце (што му је и послушање од Цркве - владика Атанасије као професор патрологије), треба са смирењем и поштовањем прихватити то као његов допринос Цркви, и са свешћу и радошћу да има неко да нам укаже на дубље поимање Светих тајни.

Управо то инсистирање на униформности одлика је папске власти. Пракса петровградска, примљена у доба Петра Великог, и кијевска, времена језуитске инфилтрације, које данас неки тако чврсто хоће да се држе, као да је у питању догма, управо је пракса под јаким утицајем католика. Они који се плаше покатоличавања, управо би требало да преиспитају такву литургијску праксу, као и неке друге нове обичаје (само четири пута годишње причешћивање, укидање причешћа за Васкрс и слично).

Ја не могу, на пример, да замислим да монахиња, која се сва посветила Богу, која никад не једе месо (осим рибе), која се труди по цео дан да се моли Богу, да живи у покајању, која се редовно исповеда, да не може да се причести на Васкрс или више од једанпут у току поста, а пости строго цео пост и сав живот је посветила Богу. Св. Јован Златоусти каже у својој Васкршњој посланици да, због величине Празника, приђе и ко је постио и ко није постио да се причести. А новом „праксом“ спречава се нешто што је најнормалније. Човек је и постио цео Часни пост да би се припремио да се причести за Васкрс! Кажу: „Не сме се на Васкрс (недавно сам први пут чула тај разлог) зато што ћеш тога дана, после Св. Причешћа, да мрсиш„ (?!). Какве то везе има шта ћеш после Св. Причешћа јести? Пости се пред Причешће, а не после (што не значи да уздржање престаје у време мрсних дана).

И то што се инсистира да се строго држи седам дана на води пред Св. Причешће, то је, по мом мишљењу, више за оне људе који једу месо, и који не посте све постове, ни среду ни петак, па бар тада да отпосте. А за оног који редовно пости све постове, и среду и петак (а монаси и понедељак), то је у току године око 200-230 дана. Такав се обично и редовно исповеда и има духовника, моли се, иде у Цркву, дакле живи целом душом са Господом. Код таквога инсистирати да дода још седам дана на води, ако жели чешће да се причешћује, мислим да је ипак превише.

Да ме погрешно не схватите: нисам ни за другу крајност, да се човек без припреме причести. То не!

СРЕДИНА ТРЕЗВЕNjА

Мислим да у Цркви сада постоје најмање три, да кажем, „струје“. Прва је она која хоће да се држи праксе последња два века, без икакве жеље да дубље истински проучи Св. Оце и да схвати потребу верујућих људи за ревноснијим црквеним животом и ближом заједницом са Богом. Друга струја су они који поштују древну вековну праксу и углавном се је држе, али из ревности по Богу, од радости откривања изворних вредности и Светоотачког наслеђа, од слободе у Богу; који са смирењем и дубоким поштовањем обнављају понешто од истински изворног вековног предања. Да ли чувају вековну праксу, како се захтева у одлуци Сабора, они који држе онако како је било у току петнаест-шеснаест векова, или они који држе како је било последњих векова, у неким од помесних Цркава?

Постоји и трећа струја, која иде у крајност са превише слободе и одбацује истинско Светоотачко наслеђе, и код које сувише без подвига бива, због које, уствари, и из страха од ње, ова прва струја одбацује сваку промену оног што је било уобичајено последњих 200 година.

А царска средина трезвења је најбоља. Ни окамењено, везано само за средњошколске уџбенике, ни превише слободе одбацивања подвига и предања, већ истински, изворно, дубоко проучавање Православља и примењивања у пракси оног што је Светоотачко и са Васељенских сабора, из љубави према Богу и Цркви, и из радости присније заједнице са Богом, у страху Божјем, са смирењем и покајањем: „Са страхом Божјим, вјером и љубављу приступите!“

У тој првој пракси хоће да се пости на води и субота и недеља, ако је причешћивање, нпр. у понедељак, и нема силе да би такви разрешили на уље, а по канонима Васељенских сабора забрањено је да се пости на води суботом и недељом, сем Велике Суботе.

Благоразумно се благосиља (по расуђивању друге групе) да ти дани буду на уљу - да се тиме и даље пости, да се не мрси, а уједно да се испоштује да не буде пост на води, сагласно канонима Цркве.

Што се тиче читања молитава свештеничких наглас на Св. Литургији, и отворених двери, то је једноставно почело само зато што се жели да народ боље чује и види шта се дешава, да учествује свом пажњом заједно са свештеником у Литургији. То је урађено из љубави према људима, из жеље да се они више приближе Богу, да боље разумеју, да им је већа и буднија пажња.

А зар на архијерејској Литургији није обавезно да двери буду отворене - ту је епископ који символише Христа? Па зар је мања Литургија кад је свештеник служи, и зар није он уместо епископа, јер епископ не може у исто време да буде на сто места? Зато је и настала та пракса да свештеник служи, јер у прво време сви су били на архијерејској Литургији, а кад се број верника и богослужбених места увећао, онда се увела пракса да свештеници служе сами, без епископа. Јесте да је на епископу пуноћа благодати, али, по св. Симеону Новом Богослову, и свештеник такође има велику благодат, па и изузетне дарове (као што је било у његовом случају). Епископ има пуноћу дарова духа, али његова лична благодат, која зависи од њега самог, од светости његовог живота, она варира, зависно од тога колико се остварио као епсикоп и као хришћанин. Наравно да он има епископску благодат и да једино он може да учествује у хиротонији епископа, да рукополаже свештенике и да обавља бројна друга чинодејствија за која је искључиво он властан.

ГРЧКИ И РУСКИ УТИЦАЈ

Када свештеник стекне велику благодат, она, као облак духовни покрива и испуњава и присутне вернике, па они могу сабрано у духу да прате све, и сами дубље да улазе у Свету тајну. Док, кад је мања благодат на свештенику, онда је и народ расејанији, па се дешава да прима помисли и мање безбедно гледа и слуша текстове молитава.

Неко замера неким владикама што су били у Грчкој, да су „грчки ђаци“, као да је то само по себи нешто лоше! Па зар није истина да су Грци православни од првог века, и директно од Апостола Павла примили Хришћанство, док су Словени од тада још девет векова били пагани? Да се разумемо: много волим Русију и руске старце, али зар нису све дубоке догмате истине писали баш Грци, и зар нисмо све то добили баш преко Грка, па и Св. Литургију? Зар св. Атанасије Велики и св.три Јерарха нису Грци? Па св. Максим Исповедник, св. Симеон Нови Богослов, св. Григорије Палама, и многи други? Зар нису одлуке прва три Света Васељенска сабора донели углавном Грци, зар нису Грци оформили Символ вере? Истине ради, не заборављамо да је духовни отац св. старца Пајсија Светогорца био Рус, да је св. старац Порфирије Атински и Капсокаливитски примио благодатни дар од старца Диме - Руса, да је наш св. старац Тадеј такође од Руса примио монашко предање у манастиру Миљкову...). Дакле, потребно је да свеобухватност, саборност, саборно Предање буде мера свега. Прављење националних партија, фаворизовање једног народа на уштрб других, није у духу Православља и свеобухватне љубави Христове, а и осуђено је као јерес етнофилетизма на Сабору источних Патријараха 1872. г.

Ако постоје неке новине које нису светоотачке, треба их разлучити од оног што је светоотачко, и не одбацивати због таквих ствари унапред и све оно што је из перспективе задњих сто година ново, а у ствари је старо, саборно вековно Предање Цркве. То што није светоотачко је, на пример, учење да душа спава после смрти, да нема митарстава, и сл. Значи, нешто што је од празног умовања не по Духу Светом, то одбацити, а оно што је истински наслеђе светоотачко од првих векова до данас - то прихватити и усвојити, јер је то на изградњу Цркве, а не на рушење.

Став да све мора бити униформно и по директиви је, по мом мишљењу, папско начело, и није у духу Православља. Никада у Православљу није све било униформно, осим догмата Цркве, јер је у Православљу слобода, креативност, радост у Духу Светоме. Шта ти знаш, владико, да не седи поред тебе на сабору нови св. Василије Велики, који има слободу, због дубине своје вере и светости живота, да може и сам писати у духу Светотачком? Па, Хришћанство је од првог века, садашња Литургија је оформљена у четвртом веку, а неке ствари су додаване и касније (као тропар 3. часа). Како би било кад би нас сада осудио св. Јован Златоуст што смо додали нешто што он није био написао?

Ако се плашите уније и римокатоличког и протестантског екуменизма (и ја сам изричито против тих ствари), онда свакако морате имати поверења у вл. Атанасија (Јевтића) и његову теологију. Из текстова које је написао избија сила Духа Светога и аргументи истине.

Нису ни сви Апостоли узишли на Тавор, већ само тројица који су били спремни. Дакле, не могу сви да виде пуноћу славе Божје на овој земљи, него само они који су спремни.

Зна се да иконостас, какав је данас, није постојао у прва три-четири века. Та преграда је стављена кад је побожност почела да слаби, кад је вера постала државна, кад је подвиг почео да се умањује, кад су људи масовно улазили у цркву неспремни. А лично мислим, да као што су живели први Хришћани, тако треба да живе и последњи. И као што се тада умножило зло, али се излила и већа благодат и већа жеђ за Богом била присутна, (а самим тим и усмереност људи на духовне ствари, отвореност да упију), тако је сада и код нас, ових последњих Хришћана, појачана глад и жеђ за Богом. Људи су сад спремнији да дубље осете Свете Тајне, и да целим бићем учествују у службама Божјим.

Они који су после саборске одлуке наставили са праксом коју су до тада имали, нису се огрешили о Саборске одлуке, јер је та пракса заиста вековнија и древнија од ових последњих 200 година. А у одлуци није прецизирано о којој вековној пракси је реч.

Мислим да свакоме треба оставити по савести.

Искључивост, о којој се говори, управо се испољава код оних који се држе ове новије праксе која се проглашава за „вековну“ и неизменљиву. Ја јесам против несветоотачких новина, против екуменизма, против свега што није Православно, али ово у вези са богослужењем, да ли ће завеса бити отворена и да ли ће се наглас или полугласно читати молитва, то није догматска ни канонска ствар. Нисам за било какве новотарије, али јесам за обнову Светоотачког наслеђа.

Зар је то страшно ако се служи Јаковљева Литургија, или Маркова? Па то је право богатство. А, ето, тамо је поредак сасвим другачији него у уобичајеним Литургијама. Зар су оне зато мање Литургије? Зар се на њима исто не претвара Духом Светим хлеб и вино у Тело и Крв Христову?

Није добро називати самовољом дејство Духа Светога у некоме ко има велику слободу у Богу због своје потпуне преданости Богу и бескомпромисне вере и ревности. Како би било кад би св. Василије Велики назвао св. Златоуста самовољним што му је, скраћивањем и мењањем молитава, сккратио службу?

Под изговором једнообразности, једностраношћу лишавати Цркву богатства вере и њене историје, њеног саборног Предања и сведочанстава која су од Духа Светог, значи да радимо на томе да форма угуши суштину.    

Монахиња Стефанида (Бабић)

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/977/tekst/carska-sredina-molitvenog-trezvenja/print/lat