Епархија канадска

[Guest]

Прослављена храмовна слава и освећење новог живописа у Виндзору

Published on Monday, 07 November 2011 23:45

Наш Св.Храм, Светог Великомученика Димитрија у Виндзору,прославио је своју крсну славу,заштитника и покровитеља свог.Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ канадски господин Георгије са свештенством.

Велики је ово дан за нас хришћане,јер нам је у сусрет дошао наш заступник пред Господом Св.Димитрије,који нам носи благослов Господњи и моли се за све нас пред Престолом Његовим.Лијепо је видјети препун храм благочестивог и побожног народа,који овај Св.Храм доживљавају као Дом молитве и преображаја душе своје, а потом као свој сопствени дом у коме је предочено Царство Небеско кроз Св.Литургију. Да би наша радост била још потпунија, част нам је подјелити са свим људима добре воље вијест, да смо на овај дан уприличили и освећење живописа, који је започет прије непуне три године, руком зографа м-р Глигора Стефанова.

Свако дјело земаљско,сваки рад,сваки труд све да благословимо најприје именом Господа нашега Исуса Христа и тако благословени да убирамо успјешне и благодарствене плодове. Да незаборавимо,драга браћо и сестре,да смо све добили на дар од Господа Створитеља свега.Живот је дар, а за дар благодаримо,зато и служимо Св. Литургију, свужбу благодарности Богу. По ријечима Св.Јеванђеља, да свако добро дјело доноси плод свој у вријеме своје,за ово несебично залагање и организовање послова поводом жрескописања храма,поносни смо на све чланове и парохијане храма,, Св.Димитрија'', посебно на нашу браћу која неуморно раде у нашој храмовној управи,под пажњом и ријечју господина Жарка Вучинића нашег цијењеног предсједника. Овај Св.Храм,као и сви православни храмови,свесрдачно дочекују све вијерне људе,пружајући им љубав и духовну помоћ.

Као што новорођено дијете хрли својој мајци,тако и ми драга браћо и сестре,пођимо у своје свете храмове, испунимо их,јер они нам шире двери своје и напајају нас живом ријечју Божијом.Зато је важно, да мислимо срцем и живимо срцем,користећи наравно разум и ум, али да они буду у служби срца,а не да срце пати и страда и чека, када ће оно бити слободно и када ће на њега пасти сијеме ријечи Божије.

Нека наш Св.Храм блиста светим Божијим угодницима, баш као пред Престолом Бога Живога у Царству Његовом,јер они се за нас непрестано моле и све људе неизмјерно воле и љубе дјело руку Божијих.

Најприје да се захвалимо нашем епископу господину Георгију,који је и поред својих обавеза нашао времена да радост данашњега дана подјели са свима нама.Такђе се захваљујемо браћи свештеницима наше богомспасаване епархије канадске.Захвалност дугујемо свим нашим гостима,који су својим присуством увеличали нашу славу и овогодишњим кумовима Марку Крдији и његовој породици,kao кумовима живописа господину Жељку Бајићу и његовој породици.

Нека нас Св. Димитрије чува и благослиља од свих искушења овоземаљских у све дане живота нашег са свим Божијим угодницима. Амин!

Протонамесник Мирослав Ратковић

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Слава цркве у Видбију

Published on Thursday, 10 November 2011 20:24

На празник Светог Арсенија Сремца Његово Преосвештенство Епископ канадски г.Георгије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овом светитељу у Видбију уз саслужење: протојереја-ставрофора Василија Томића, протојереја-ставрофора Милутина Вељка, протојереја-ставрофора Провослава Пурића, месног пароха протојереја-ставрофора Милована Средојевића и ђакона Марка Радмановића.

По завршетку Свете Литургије пререзан је славски колач и благословено славско жито и извршен трократни опход око храма, након чега је Епископ Георгије беседио о данашњем празнику и о животу Светог Арсенија Сремца.

На самом крају одржана је трпеза љубави коју су припремиле вредне чланице Кола Српских сестара.

Прота Милутин Вељко

[Guest]

Банкет поводом одласка у мировину торонтског Протојереја- ставрофора Михајла Додера

Published Date

Драги епархиоти,

Верујем да вам је свима знан и драг лик нашег Проте торонтског Михјла Додера, свештеника са најдужим стажом у Епархији.Мало је оних који су, као Прота, дочекали да цео свој радни век проведу у овом одговорном позиву, служећи Богу и народу у времену за Цркву тегобном и бурном.Прота памти као свештенослужитељ и оне далеке године када Канада није имала своју епархију, а када су на престолу Српске цркве на овом континенту били блажене успомене епископи: Фирмилијан Оцокољић, Стефан Ластавица и касније Сава Вуковић.

Протојереј-ставрофор Михајло Додер одлази у заслужену мировину.Тим поводом његова црквено-школска општина и свештенство Епархије са Епископом на челу, приређују у сали Српског центра на Дикси роуду у Мисисаги, у недељу 27.новембра, свечани банкет са "фанд-рејзингом" . Служићемо тога дана заједно, а онда ћемо, након Литургије, дати свој допринос да наш драги Прота, на достојан начин, оконча 41.годину дугу активну службу у Српској православној цркви.Од срца позивам све наше вернике да нам се придруже и да заједно испратимо овог доброг пастира и служитеља олтара Божијег.

Проту Додера знамо као драгог и незлобивог пријатеља, увек добронамерног ревнитеља у вери, чија је скромност закриљивала његово велико теолошко знање. У својој служби, он је увек био, како каже апостол Павле: " кротак,миран, не среброљубац" ( 1.Тим.3,3). Разлог више да се тог дана окупимо и испратимо како то доликује нашег крстоносног Проту Михјла Додера.

Ми нашег драгог Проту нећемо заборавити. Биће ту и даље са нама, да дели радости које нам време пред нама подари, али и да нам покаже како се, кад треба, носе тегобе у животу.

С аархипастирским благословом

Епископ Канадски Георгије.

[Guest]

Епископ Канадски г.Георгије изабран за почасног члана Удружења књижевника Србије

Published Date

Председник Удружења књижевника Србије Радомир Андрић, академик Матија Бећковић, академик Рајко Петров Ного, главни уредник Српске књижевне задруге Драган Лакићевић и угледни писац Миле Медић предложили су да Епископ канадски Господин Георгије (Ђокић) буде примљен за почасног члана Удружења књижевника Србије.

Образложење Драгана Лакићевића

Епископ канадски Господин Георгије (Ђокић) већ четврт века је епископ Српске православне цркве – оснивач Епархије канадске, једно време Епископ милешевски.

Његови родитељи дали су Цркви све четворо деце: поред Владике канадског, један његов брат је Епископ средњоевропски Константин, сестра им је монахиња Надежда, а трећи брат – свештеник Љубомир Ђокић.

Владика Георгије у цркви је непрекидно од своје тринаесте године.

Владика Георгије подигао је Епархију, у њој двадесетак цркава и своју задужбину – Манастир Милтон код Торонта.

Да буде члан нашег Удружења, Владика Георгије достојан је по својој вишеструкој опредељености, љубави и делатности за књигу и књижевност. Изучио је књиговезачки и штампарски занат. Штампарску машину поклонио је Штампарији СПЦ у Београду. У својој Епархији основао је лист и Издавачку установу Источник, која објављује књиге у области религије и књижевности. С Његовим благословом изашле су, у издању Источника, три књиге МИСЛИ великих православних писаца и светитеља – Светог владике Николаја Лелићког и Светог Јустина Ћелијског...

Епископ Георгије и сам је књижевник. Позната је књига његових беседа Печат мојега владичанства (2006) и Ковчежић успомена – Мој пут ка Богу, својеврсно житије (2011) коју је Источник објавио заједно са Српском књижевном задругом, као и Мисли светих по Јустину Ћелијском.

Благост и доброта који веју из речи и мисли Владике Георгија једнако су плод његове службе и целомудрености на једној, а искрености и природности на другој страни. Те врлине посебно су дошле до изражаја у аутобиографској прози Ковчежић успомена, документарном сведочанству о једној побожној породици која рађа свештенике, калуђере и владике, а прераста у ширу породицу верника и целог народа. Епискоип Георгије приповеда налик усменим казивачима – једноставно, духовито и живописно, а при том ствара завештање своје посвећености Господу.

Подижући Епархију и Манастир у Канади, Владика Георгије је подигао и српску културну и духовну заједницу у тој најмногољуднијој српској колонији – друкчије, преданије и несравњено више од свих других епархија, па и ових у Отаџбини.

О свему томе сведоче и Библиотека, Архив и Музеј које је недавно подигао уз манастир Милтон; Библиотека већ има више од десет хиљада књига, углавном штампаних у расејању.

* * *

Пошто је Епископу Георгију предочен овај предлог, стигао је одговор:

Поштовани писци,

Шта могу да кажем, него хвала!

Наравно да сам свјестан да не смијем помислити да станем на сјенку једног Матије или Рајка, али и у књижевничком дому „станови су многи“, па нека буде ту неки ћошак и за мене.

Поздрав и благослов од владике канадског Георгија

[Guest]

Беседа проте Василија Томића поводом одласка у мировину проте Михајла Додера

Published Date

ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР МИХАЈЛО ДОДЕР

-Скица лика свештеника, овдашњег, с краја 20. вијека-

Крстоносни наш брат, друг и пријатељ, отац Прота Михајло Додер полази у мировину, пензију, што бисмо рекли. Мада вјерујем да ће се мало тога у његовом личном животу с одласком у пензију промјенити, жеља ми је да му, у своје братско и другарско име, и у име свију, који су га знали и вољели, честитам тај, преломни, моменат у његовом животу и да му, од срца, и искрено, пожелим коначно мирне и спокојне дане. Заслужио их је.

А кад рекох, да ће се мало у његовом животу с одласком у мировину промјенити, мислио сам на то да је Прота Михајло Додер, давних дана, тај мир, прво, у себи нашао и утврдио и с миром је свима око себе прилазио; мир ширио и шчедро га даривао.

Његов унутрашњи мир је био начин преживљавања у срединама гдје је вазда узнемирених и немирних бивало.

Уз његово име и појаву иде и горепоменуто: крстоносни. Ми ријетки, између његових многих пријатеља, знали смо колико је његов, лични, крст велики и тежак био али је само он знао истинску величину и тежину свога крста. Проносио га је, кроз све црквене службе, куда га је Рука Господња упућивала а да се никад и ником пожалио није.

Уствари, радио је друкчије: својим смислом за шалу и досјетку прикривао је муку своју и раздирања многа. Увијек се, и у својој муци, сјетим његове шале о попу који, с небеске висине, гледа на своје, бивше, стадо и залива их одозго с чиме их је залити могао.

Сјећам се свог првог сусрета са овим добрим човјеком; било је то скоро прије три деценије. У то вријеме он у напону снаге, ведар и витак, што би Црњански рекао. А ја сам желио - не знајући шта тражим - да нам се стазе животне споје. Он је, у мјери својих моћи на томе порадио - а није морао, као што многи и не би. Ни један ни други нисмо могли знати шта нам је живот свештенички приредио. Њему пуно више муке и трпљења неголи мени а ни мени није лако било. Ја сад хоћу, ма колико да је прилика свечарска, у сјећање свију нас да призовем дане када је Михајло Додер, заједно са Владиком нашим, а потом, често и сам, бранећи Цркву своју, кроз шпалир пљувача и псовача, „челик-Срба“ торонтских пролазио. Знам када су њему свештенику српском, и мајку рођену кроз псовку помињали. А не сјећам се - спреман сам да се и закунем ,да је икада и једну од тих особа кроз печал поменуо а камоли, далеко било, кроз љутњу и мржњу; увијек с неком притајеном љубављу, кроз шалу и примјерено поређење.

Исто тако, навире ми у сјећање сцена мог првог сусрета с породицом његовом. Госпођа Зорка пјева у хору Цркве Светог Саве; најмлађе дијете, беба Милина, у наручју, двојица синчића, једва из дајпера искочили, стоје на молитви, закриљени, уз скут своје мајке. Крв ми, и данас, навре при сјећању на једну од чувених, да не кажем, глупавих, годишњих скупштина торонтских, када су, опет они, „челик-Срби“, немајући на кога више, на његову породицу насрнули.

И то им је, на моје превелико чуђење, опростио; истог момента и на лицу мјеста.

Тврдио сам и сад тврдим: Отац Михајло Додер није се вриједноћом растрзавао. А и ко би, послије свега крошта је прошао и шта је све претрпио. И на мањој ватри многи би прије њега сагорјели. Он је био онај невидљиви стуб, носећи, на којем је торонтска Црквена општина почивала. Био је тај стуб све док није изнио на чистину и ведрину претешки терет, на његова леђа, херцеговачка, положени.

Има људи који потпуно незапажено својим животом прођу - да би се и за ваздухом, који су утрошили, зажалити могло. Тако и нестану да никаква трага иза себе не оставе. Отац Михајло Додер, међутим, обиљежио је вријеме у којем је поповао. Познат на далеко и препознатљив. Он ће бити памћен, дуго, по својој људској доброти.

С његовим одласком у мировину остајемо ускраћени за ту његову, истинску, вриједност.

А нама, како буде

Прота Василије Томић

[Guest]

Прота Михајло Додер испраћен у пензију

Published Date

Високопречасни протојереј -ставрофор Михајло Додер, парох торонтски, јуче 27.новембра 2011.године окончао је своју 41.годину дугу активну парохијску службу. Сходно Уставу СПЦ и Статуту Канадске епархије проту Михајла је својим декретом пензионисао надлежни епархијски Архијереј, Његово Преосвештенство Епископ Канадски г.Георгије.

Пензионисање овог дивног и доброг свештеника и човека прошло је врло свечано, управо онако како је то прота Михајло својом приљежном и преданом службом у Цркви заслужио. Најпре је у протином матичном храму у Мисисаги одслужена свечана Света Архијерејска Литургија од стране Његовог Преосвештенства Епископа Канадског г.Георгија, уз саслужење већег броја свештеника и ђакона епархије, да би потом у просторијама Српског центра на Диксију био одржан свечани банкет у организацији Канадске епархије и ЦШО "Свети Сава" из Торонта.

Бираним и топлим речима захвалности и благодарности проти Михајлу и његовој протиници Зорки, синовима Тимотију и Захарији и ћерци Милини,у препуној сали пријатеља, сродника и парохијана, један за другим су се обраћали: др Давор Миличевић,г.Никола Алексејченко ,прота Василије Томић и на крају Владика Георгије. Њихове речи су дирнуле у срце све присутне који су са гласним аплаузима, а често и са сузама у очима, поздрављали све оно што су говорили.

На крају се и сам прота Михајло у своје лично име и у име своје породице захвалио свима, почев од Господа Бога који му је подарио крепости и здравља да цео свој живот и радни век посвети у служби Њему и Цркви Његовој, својим преминулим родитељима Јевту и Матилди који су га васпитали и одгојили у православној вери,својој супрузи, деци и унуцима који су му помагали да свој Крст што лакше и достојније носи, покојном епископу Дионисију (Миливојевићу) и Фирмилијану (Оцокољићу) који су му подарили благослов да упише Богословију и Богословски факултет, епископу др Сави (Вуковићу) који га је рукоположио у ђаконски и свештенички чин и на крају своме садашњем епископу Георгију под чијим омофором је највећи део свога живота службовао, за кога је између осталог рекао рекао да га није само волео као свога надлежног епископа већ и као брата и најбољег пријатеља.

Прота Михајло се такође захвалио и свим присутним гостима, нарочито браћи свештеницима као и онима који су се несебично потрудили и организовали свечани банкет њему у част: куму манастира Преображење у Милтону г.Гојку Кузмановићу, Управном одбору ЦШО "Св.Сава" и Колу српских сестара "Краљица Александра".

После одпеваног многољествија од проте Лазара Вукојева сви су похрлили да још једном проти честитају овај леп догађај пожелевши му да још много година поживи и послужи Господу Богу своме, као и да своје пензионерске дане проведе у што већем миру и љубави са својом породицом.

[Guest]

Састанак представника помесних православних и источних цркава са Канадским министром за емиграцију и мултикултурализам г.Џејсоном Кенијем

Published Date

У седишту Грчке православне Митрополије у Торонту, 2.децембра 2011.године,одржан је сусрет представника православних и источних цркава са Канадским министром за емиграцију и мултикултурализам г.Џејсоном Кенијем.

Сасатанак на коме је Српску православну цркву представљао Његово Преосвештенство епископ Канадски г.Георгије заједно са још пар свештеника епархије, започео је заједничким богослужењем по благослову домаћина,Митрополита г.Сотириоса.

Након богослужења и посног ручка Митрополит г.Сотириос је у име свих поздравио уваженог г.министра Кенија започевши радни састанак.Министар Кени је најпре одржао поздравни куртоазни говор после чега је уследила врло плодна дискусија свих присутних о горућим и текућим проблемима православних и источних хришћанских заједница,која се тичу не само њихових отаџбина већ и Канаде у којој живе.

Са стране наше цркве г.министру је преодчено са каквим се проблемима и свакодневним страдањима сусреће наш напаћени народ на Косову и Метохији.Министру је речено да је више од 50.000 Срба недавно тражило Руско држављанство како би могли да се спасу од немогућих услова за живот.Сам министар је остао готово запањен са оним што је чуо и одмах је наложио својим сарадницима да то запишу како би тај пробелем предочио на некој од наредних седница Канадске владе.На крају разговора министар је обећао да ће учинити све што је у његовој моћи да се изађе у сусрет тим људима као што је Канада недавно учинила у Ираку у Египту прихвативши више од 20.ооо избеглица.

На крају сусрета сви присутни су се заједнички фотографисали и братски целивали и поздравили међу собом.

[Guest]

[Guest]

[Guest]

Глас са Цера: Интервју са Владиком Георгијем

Published Date

Владика највеће епархије Српске Православне Цркве на планети, епископ канадски Георгије (Ђокић), рођен је на Ђурђевдан 6. маја у селу Горње Црњелово код Бијељине од оца хаџи-Крста и мајке Круније који су своју децу подарили цркви. Владичин брат Константин је владика средњеевропски, брат Љубомир свештеник у Вршанима код Бијељине а сестра Надежда монахиња у манастиру Тавни.

Епископ Георгије изабран је на то место 16. маја 1984. године а устоличен на дан Покрова пресвете Богородице 14. октобра исте године у епархији Канадској која се простире од Атлантског до Тихог океана. Под његовим руководством освећено је 11 нових цркава и капела и први српскиманастир Светог преображења Господњег у Милтону који је круна градитељског рада владике Георгија. Владика је и оснивач Савезног Кола српских сестара, довео је у Канаду 15 нових свештеника, покренуо епархијски лист „Источник“ и издавачку делатност епархије, основао библиотеку „Светог преображења Господњег“. Неуморно ради на превладавању раскола и његових последица у СПЦ и води бројне акције за помоћ Србима у отаджбини.

Владика канадски Георгије је недавно боравио у Београду а сусрет са њим делимо са нашим читаоциама.

Какви су Ваши утисци о православној Србији данас?

Волио бих да је Србија православна. У Уставу Републике Србије стоји: „Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.“

Дакле, Србија је и православна и неправославна, «европска», ма шта то значило. Као да нисмо били Европа онда када је Европа била хришћанска, када се поштовао ред и морал, када се знало шта је морално а шта нормално. Сада то, нажалост, више није случај.

Jа Србију видим у старом сјају – када смо били огледало културе, сликарства, архитектуре, вјере и морала. Још вјерујем да Србија има своју душу, своју вјеру, свете обичаје, да поштујесвете аманете и живи духом православног исповједања. У такву Србију вјерујем и надам се да ће се очувати и одољети притиску да мијења све што јој је „свето и честито и миломе Богу приступачно“.

Имали смо прилику да Вас упознамо на промоције Ваше књиге „Ковчежић успомена-Мој пут ка Богу“. Колико је детињство важно на човековом животном путу ?

Развојни пут свакога дјетета оставља дубоког трага у даљем животу. Ако је тај развојни пут био нормалан, већа је шанса да и даљи ток живота буде, сљедствено томе, добар. У противном, носимо у себи и неплемените пориве животне, а то понекада може да знатно измијени животни пут човјека и да га спута у његовом духовном узрастању.

Манастир Тавна у Босни је место где сте још као дете одлазили и заволели Христа и цркву. То је место коме се увек враћате. Али Ваш пут ка Творцу ишао је и преко Косова и Метохије и Пећке Патријаршије.Шта бисте издвојили са тог пута?

Сваки Србин има свој манастир (требало би да има свој манастир) у који одлази на духовну доградњу. Мој манастир је незабораван. Манастир Тавна, задужбина Краља Драгутина, у монаштву касније Св. Теоктиста монаха, био је, како и једна пјесма каже, „зборница дјеце Богу благодарне“. Тавна је била важна у свим сферама живота Срба; у ратном периоду, а ратова је било много у толико вијекова, Тавна је страдала и носи ожиљке страдања; у данима слободе Тавна је блистала у сјају и била школа вјере, традиције и културе Мајевице и Семберије.

После Тавне, био сам у неколико мени веома значајних и драгих манастира. То су: Озрен, Косијерево (на Требишњици, у Црној Гори), Преображење (у Овчар Бањи), Савина (код Херцег Новог), Студеница, Острог и, опет, Тавна, гдје сам био духовник 11 година. Обилазећи најважније наше манастире, стигао сам једне јесени (1966) и у Пећку Патријаршију. Ту сам провео седам дана. Како је сваки манастир моја кућа, радо се прихватам кућних послова. Тако сам у Пећкој Патријаршији пожелио да помогнем сестрама да оберу орахе на обронцима Бистрице. Ту сам окусио сву муку и невољу сестара у манастиру. Нису смјеле било шта да кажу Шиптарима који су сакупљали омлаћене орахе за себе. Ја сам се успротивио са стабла, чак ударио мотком једног од те двојице Шиптара… Тек тада су отишли. Сестре су ме у стријепњи склониле иза зидина манастира како ме Шиптари не би срели и извршили одмазду. Тада сам схватио патњу нашег народа на Косову и Метохији…

Повремено дођем у Патријаршију и питам их чиме могу да им помогнем. Игуманија Февронија ми рече једном приликом: „Само да нам дођете, да вас видимо. Ништа нама друго не треба.“

Ја се дивим тим драгим сестрама које су имале храбрости да тамо опстану и остану све до данас. Нека им је Бог у помоћи. Свакога су дана у мојим молитвама.

Косово и Метохија и данас страда. Жива црква Христова и манастири и цркве, све је на удару. У ком правцу ићи да би се стигло на пут спасења, шта верницима ваља чинити?

„Крст носити нама је суђено!“ Христос нам је показао да без Крста нема спасења. Неправда је да само једна мала група састрадава, а ми, понекада, само то мирно посматрамо. Треба да смо сви спремни на неку врсту жртве, не само они који су на Косову и Метохији, нашем Српском Јерусалиму. Ако је то наш Јерусалим, онда да се угледамо на Јевреје.

Они из цијелога свијета долазе на подвиг у Израел, више пута у животу, да покажу да их има и да нису заборавили свој Јерусалим. „Ако заборавим тебе,Јерусалиме, нека ми буде заборављена десница моја“ (Пс. 137, 5). Ми, првенствено, треба да се Богу молимо, да поштујемо заповјест Божију о рађању и и множењу „и владању земљом“. Затим, да не тргујемо са Косметом зарад неких благодети, „европских интеграција“, да имамо чврсто поуздање у Бога и у савезнике по вјери да ће Косово, које је најгушће засађено православним српским светињама, опет припадати онима који су ту земљу освештали и опјевали кроз вјекове!

Ми, који живимо у миру и благостању, треба да свим средствима помогнемо онима који стоје на бранику вјере и традиције српске, тамо, на Косову.

Ми са Косова смо страдали биолошки и економски; попаљени и порушени су нам домови, цркве, манастири, објекти српске културе, гробови… Да ли западни свет има свест о томе и да ли се медијска слика о српском страдању мења?

Промијениће се и став западног свијета када ми будемо достојни представници Косова и Метохије. Данас је јасно да и српски Парламент има опречно гледиште о Косову. Једни кажу, сада већ јавно, да ће нам били лакше без Косова, „имаћемо мање обавеза, јер ми много трошимо на Косово“, а има и оних који би да све продају ради своје фотеље и свога положаја. Немамо патриотизма, а и они који су се борили да очувају територијалну цјеловитост, сада су по западним казаматима или у Хагу као ратни злочинци. Многи од нас не схватају шта нама значи Косово, а очекујемо да то неко други у свијету схвати. Но, у Бога је поуздање. Ја сам убјеђен да ће Косово опет бити српско. Не може се на насиљу, рушењу, паљењу светиња, убијању недужних људи, дјеце нарочито, стварати држава.

Шта је то заслепило европског и западног хришћанина те не види страдање верски блиског, православног хришћанина са Балкана, свог брата у Христу, и не подиже глас против тога?

„Свијет је овај тирјан тирјанину, а камоли души благородној“, каже Његош. Све више се у свијету, на Западу посебно, живи материјалистички, док духовне вриједности, нажалост, немају значај. Што је некада било неморално, сада постаје нормално. Главне вриједности европске цивилизације такође су измијењене.

Ви сте, познати и као епископ који неуморно ради на превладавању раскола у СПЦ. Који су узроци наших раскола и где су назнаке решења?

Раскол, та болна рана на организму Српске цркве, формално је залијечена. Остају, међутим, ожиљци који стварају непријатност, жуљају, боле… Мислим, прије свега, на такозвани Дионисијев раскол, али има и назнака нових раскола. Још увијек није залијечен раскол у Македонији, иако сада тамо имамо канонску јурисдикцију кроз „Охридску архиепископију“. Такозвана Црногорска црква, која је у спрези са тамошњом влашћу, велики отпор и немир ствара у душама вјерника у Црној Гори, некадашњој Српској Спарти.

Постоје и покрети „старокалендараца“ и други отпадници од „једине свете саборне и апостолске цркве“, у виду нових самосталних групација које себе зову црквом. У Америци је такав случај Кливланда, а у Торонту парохије Св. Арханђела Михаила, која, када је саборска одлука о уједињењу донијета, ни помишљала није на улазак под окриље Српске цркве, већ је отишла у грчки раскол. За све то треба имати и стрпљења и мудрости и не давати преоштрим изјавама подстицај новим расколима.

Светска економска криза делује жестоко и има погубне последице на велики број становника у Србији. Расте сиромаштво, породица је на удару и једним делом разбијена, а солидарности готово и да нема. Наталитет је љута бољка. Како Ви гледате на ова питања?

Једно је криза морала, а друго материјална криза. Једно са другим има додирних тачака утолико што човјек, када постане саможив, бива незадовољан, несрећан и погађа га све што му одузима од онога што он мисли да му треба. Заборавља да он одузима живот људски, рушећи основну заповијест Божију „Рађајте се и множите…“.

Бог је створио свијет и дао толико изобиље свега да сви имају довољно! „Све бјеше добро веома“, каже се у књизи Постања. А кад Бог то каже, Он и зна шта и колико нам је потребно. Но, похлепни човјек жели да себи приграби за много година (понекада и много десетина година) живота у богатству, макар други умирали од глади и немаштине. Презасићени човјек потом тражи алтернативну храну да скине тјелесну тежину, холестерол, притисак, шећер, а не жели да се одрекне, бар када је храна у питању, сувишнога у корист милиона гладних људи.

Проблем опадања наталитета увезен је путем лажне доброчинитељске претпоставке „да се људи не муче“; све се чини да се човјек што комотније осјећа, премда је највеће и најтрајније благо човјеку пород. Да је тачно ово што кажем, види се по томе што је пад наталитета забиљежен само у бијелој (европској) популацији, док сиромашнији слојеви имају много већи наталитет.

Духовници кажу да велике светске кризе остављају простор за духовни развој. Као епископ највеће српске православне епархије у свету, реците нам, молим Вас, шта се на плану вере може очекивати у овом веку?

Када човјек који је научио да ужива, и Бог му не треба, осјети кризу и немаштину, онда се Бога сјети. Но, то није прави извор вјере, већ лични, егоистички („ако те има, Боже, помози ми“). Тај осјећај Бога почива на страху, док је прави осјећај за духовни пут и напредак – радост. Да некоме, када смо у добру, можемо помоћи, то би био прави осјећај вјере у дјелању. Неко од светих отаца је ракао: „Само је твоје оно што си на добро утрошио, све остало је туђе чему си ти само бесплатни чувар.“

Kада се будемо сјетили ријечи Господњих „хљеб наш насушни дај нам данас” знаћемо да се Богу обратимо и за сваки наредни дан. Тада неће бити проблем ни седмомилијардити, ако је вјеровати, становник Земље.

Оно што је евидентно данас, код нас и у свету је чињеница да је све мање безверја и религијског индиферентизма, али повратак православљу и светосављу није ни једноставан а ни лак пут ?

Када год човјек пожели да живи само тјелесно, одмах се рађа индиферентост према вјери. Некада се знало и поштовало да се без молитве ништа не чини… Да из сваке куће неко оде недељом у цркву, да се измећу себе поздрављамо са „Помаже Бог“ и „Бог ти помогао“, а не „здраво“ и „ћао“. Није исто вјеровати у Бога и вјеровати „у нешто“. Наша вјера мора да осијава Истином, оном која је својствена само Христу. А Христос је „пут, истина и живот“. Све друге истине су релативне и недостојне праве вјере, вјере у којој смо рођени и коју смо од светих предака наслиједили да је чувамо и покољењима пренесемо.

Бити Православац и Светосавац није лако, али није ни тешко. Потребно је само мало жеље и воље, а онда све постаје лако.

Рекли сте на Коларчевом народном Универзитету у Београду да Канада и Америка немају традицију монаштва, а ако монах значи онај који је са Богом шта нам то говори о земљама које ту традицију имају? И да ли је онда, монаштво карика која недостаје хришћанству у земљама које је немају?

Рекао сам да у Канади и Америци није било традиције монаштва, чак ни код тамошњих Грка, који до само десетак година уназад нису имали ни један једини свој манастир. Традицију монаштва имамо и ми, а Грци посебно, у својим земљама. У последње вријеме Грци су подигли десетину манастира у Америци, благодарећи једном монаху (Јефрему) из манастира Филотеја, на Светој Гори. У нашем случају, истакао сам да, поред субјективних, постоје и многи објективни разлози за недостатак монаштва, првенствено низак наталитет. У старо вријеме било је много више дјеце, која су, редом, опредјељивана: за краља, (војници) за цркву (монаси) и за кућу (да наставе лозу).

Данас, када је једва двоје или једно дијете у породици, тешко је да ће, поред благодети овоземаљске – макар и о кризи говорили – отићи у манастир и оставити све зарад служења Господу.

Дохалкидонска Православна црква, у Египту, Копти, и данас, иако живе у окружењу муслиманског свијета, имају богату традицију и много монаха. У појединим манастирима имају по хиљаду монаха. Био сам у једном манастиру у Румунији (Варатек-Агапиа), гдје имају хиљаду монахиња. Богу хвала. Некада је то био случај и са српским манастиром на Светој Гори, Хиландаром, који је имао до хиљаду монаха. Времена стара, времена славна!

Руси су, за вријеме совјета, имали тзв. бијело монаштво – дакле, оне који нису носили монашку ризу, али су живјели монашким животом и подвигом.

И на крају разговора, у ком правцу ће се одвијати Ваш будући рад и ваша владичанска мисија?

Један је пут и један правац за једног владику, а то је – да вјером својом поучава друге и примјером добрим их подстиче на подвиг. „Ријечи говоре, а примјери привлаче.“ Нема другог пута за епископа Цркве Христове до пута јеванђелског. „Да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо.“

РАЗГОВОР ВОДИЛА: СЛАВИЦА ЂУКИЋ

Промоција књиге владике Георгија „Ковчежић успомена- Мој пут ка Богу“ у задужбини Илије Коларца у Београду

Издавачка кућа канадске епархије „Источник“ одржала је промоцију својих најновијих издања у задужбини Илије Коларца у Београду. У великом амфитеатру овог угледног здања представљена је књига владике канадског Георгија под насловом „Ковчежић успомена –мој пут ка Богу“.

У невеликој по обиму али драгоценој по садржају збирци кратких описа догађаја који су испунили његову животну путању, владика Георгије поделио је са читаоцима драгоцено сведочанство о времену свога духовног узрастања и службе Богу и народу Божјем на просторима српских земаља и далеке Канаде.

Садржај књиге и списатељски дар аутора представили су песници Матија Бећковић и Рајко Петров Ного, Драган Лакићевић, уредник издања и Давор Миличевић, секретар епархије канадске. Књига је заједничко издање Српске књижевне задруге и издавачке куће „Источник“.

Владика канадски Георгије (Ђокић) написао је у форми сећања своју животну и духовну биографију. Владика се сећа детињстава, породичног дома, раних игара и несташлука, школе, одлазака у манастир Тавна и дефинитивног одласка у цркву у тринаестој години, а потом службе – од рукоположења до хиротонисања па све до данас.

Владика Георгије приповеда на начин усмених казивача једноставно, сликовито, искрено, духовито. Његова аутобиографска исповест личи на кадрове филмског сећања, а укупна прича оставља утисак албума успомена. Сви они прате младог Ђорђа-Георгија на путу ка Богу. Његова књига личи на ковчежић живота и вере, а вера и живот не могу се раздвојити ни у његовом случају.

Преузето са сајта Гласа са Цера http://glassacera.wordpress.com/2011/12/03/intervju-vladika-kanadski-georgije/

[Guest]

Миломир Главчић предложен за добијање ордена Светог Саве првог реда

Published Date

Српска православна епархија Канадска и парохија Св.пророка Илије из Нијагаре Фолса, имају особиту част да поделе са јавношћу вест да је њен угледни епархиота и парохијанин г.Миломир Главчић, успешни пословни човек и велики добротвор Српске православне цркве и српског народа, предложен Светом Архијерејском Синоду СПЦ од стране Његовог Преосвештенства епископа Канадског г.Георгија и Његовог Преосвештенства епископа Жичког г.Хризостома за добијање ордена Светога Саве првог реда, највишег ордена наше помесне цркве.

Овај велики Србин светосавац, родом из села Попа, засеока поткопаоничког села Ковачи, дошао је у Канаду пред крај Другог светског рата.Од тада родни крај никада није посетио али зато својим роћацима и мештанима родног села сваке године шаље новчану помоћ.Осим тога Миломир је саградио две цркве у Србији у епархији Жичкој а недавно је поклонио 600.000 ЕВРА за градњу новог Светосавског дома Жичке епархије.