Социјална тржишна привреда у Европској унији

[Marjanovic]

Евро је у виду новчаница и кованица уведен 1.јануара 2002. у укупно 12 држава чланица Европске уније. То је, свакако био историјски догађај. По први пут после 1500 година исти нивац важи од Средоземља, па све до Балтика.

Развојни пут ка „европској валути“ одвијао се поступно. После закључивања Уговора из Рима, створена је најпре царинска унија са јединственом заједничком царинском стопом, а затим и заједничко тржиште, које је карактерисало укидање граничнох контрола између држава – чланица. Сада настаје заједничко „Европско домаће тржиште“ са заједничком валутом и Европском централном банком. То је, свакако, најчвршћи облик економске → интеграције суверених држава који историја економије познаје (Европска економска и монетарна унија).

Истовремено смо и сведоци убрзаног процеса→ глобализације, а налазимо се и на путу ка друштву знања, чије стварање омогућавају нови облици комуникације и протока инфоримација.

У тој ситуацији, пред Европљанима стоји задатак да формулишу заједничка начела економске политике за 12 држава чланица монетарне уније. Традиције које се односе на ово питање су веома хетерогене. Са једне стране, имамо француски систем, који карактеришу изражени елементи централистичке државне економије. Поред тога, постоји и англоамеричка варијанта слободне → тржишне економије, коју је Маргарет Тачер у Енглеској скоро беспрекорно примењивала. И, коначно, имамо и немачку традицију „социјалне тржишне привреде“ Лудвига → Ерхарда, која се базира на правнополитичком моделу Валтера → Ојкена и Алфреда → Милер - Армака. Ширење ове идеје отежава чињеница да њихова дела нису објављивана и на другим језицима, те стога и нису позната.

Европски парламент правовремено се потрудио да прибави стручна мишљења. У ту сврху послужило је и оснивање Бриселске иницијативе (1994). Она представља удружење универзитетских професора, привредних стручњака и политичара, који су имали задатак да израде концепт економске политике најоптималнијој за Европску унију. Своје основне идеје удружење је представило јавности у октобру 2000, у оквиру Прашке декларације о →социјално тржишној привреди. После тога, уследила је иницијатива немачких и пољских бискупа, који су у оквиру декларације из Килца истакли захтев да се појам социјалне тржишне привреде унесе у Уговор о стварању ЕУ као основни модел економске политике.

У Европском парламенту расправља се сваке године о „смерницама економске политике“, које се усвајају у јуну месецу на предлог Комисије и Савета, а после прибављања мишљења Европског парлемента (→Европска унија органи и институција). Овим поводом је 2001. Достављен и такозвани Вогауов извештај који захтева да социјална тржишна привреда постане основна идеја - водиља економске политике Европске уније. Као принципи социјалне тржишне привреде дефинишу се слобода и демократија, → тржишна конкуренција, монетарна стабилност, супсидијарност, приватна својина и солидарност.

У својој књизи Capitalisme contre Capitalisme Михаел Алберт описује економски систем Савезне Републике Немачке, који се у начелу доводи у везу са појмом „социјалне тржишне привреде“, као „Рајнски капитализам“. Ово је свакако погрешно. Централни инструмент управљања тржишном привредом није капитал већ је то тржиште. За то су неопходни јасни социјални, еколошки и тржишни оквирни услови.

Исто тако, широко је распрострањено и мишљење да су тржиште и тржишна конкуренција сами по себи нешто лоше, те је стога неопходно да социјалне иснтитуције попут сервисне службе иду за тржиштем како би покупиле све жртве „зле“ тржишне конкуренције. Дискусија која се води у Европском парлементу треба да доведе до спознаје да је тржиште, уколико је регулисано јасним правилима, у стању да само по себи доведе до постизања адекватних социјалних резултата.

Један од најзначајнијих принципа социјалне тржишне привреде јесте, свакако, тржишна конкренција. У европским институцијама у Бриселу у току је дискусија о томе како изгледа однос између тржишне конкуренције на слободним и отвореним тржиштима и напора државе, општина, односно независних добортворних организација да се осигурају неопходни егзистенцијални услови. Став је да би предност требало дати тржишту, уколико је оно у стању да на исти начин осигура снабдевање грађана него што то могу да чине поменуте институције.

Тржишна конкуренција на слободним и отвореним тржиштима представљала је и основу економског система Лудвига→ Ерхарда. Ипак, док је он био министар правде и савезни канцелар, у Немачкој је и даље постојао монопол у области телекомуникација, снабдевања енергијом и саобраћаја. Лудвиг Ергхард је, међутим, у одговарајућим члановима Уговора из Рима утемељио основне принципе тржишне конкуренције. Прихватање ових принципа представљало је његов услов за ратификацију поменутог Уговора.

Данас се може констатовати да је у међувремену дошло до реимпорта идеја Лудвига Ерхарда из Европске уније у СР Немачку. Наиме, до укидања монопола у сфери телекомуникација дошло је тек на основу регулативе Европске уније. Но, ту се крије једна велика опасност: да се државни монополи замене приватним монополима. То би значило да би држава продајом својих предузећа остварила једнократну добит, али зато за саме грађане не би осигурала све оне предности које тржишна конкуренција носи са собом.

Током припрема за усвајање Уговра из Мастрихта, посебно жучне расправе вођене су око значаја стабилности цена. Чланови странака са еколошким предзнаком, социјалисти и социјалдемократе сматрали су да би централна банка, поред циља очувања стабилности цена, равноправно требало да тежи и циљевима унапређивања → привредног раста и →запошљавања. За разлику од њих, представници народних странака и либерали били су мишљења да би очување стабилности цена требало да буде примарни циљ, док би централна банка могла да се усресреди и на остваривање поменутих циљева једино ако се тиме не угрожава стабилност цена.

За овако снажно наглашавање → стабилности нивоа цена постоје два разлога: као прво, инфлација у првом реду погађа оне који морају да живе од малих, сталних → прихода. Они једноставно немају никаву могућност да себе сачувају од последица инфлације. Смањење вредности новца у оваквим случајевима делује као „притајена“ експропријација.

Стога и политика очувања стабилности цена представља први корак ка успешној → социјалној политици. Као друго, инфлација усмерава инвестиције у погрешном смеру, а долази и до настанка искривљене слике у погледу сигнала који уређују тржиште. Стога стабилност цена представља један од основних предуслова за функционисање тржишне привреде.

Прицип супсидијарности, који је у међувремену утемељен и у Уговору о оснивању Европске уније, мора - поред институционалне примене – да важи и за економску политику. У економији је овај принцип добро познат, пошто су током протеклих деценија готово сва велика предузећа децентрализована, при чему су уједно и интерне структуре подељене на прегледне сфере одговорности. У домену економске политике, примена овог принципа мора да доведе до јасне поделе надлежности и одговорности између појединих нивоа политике. При том, биће неопходно да се заједница, која је окренута наглавачке, постави на ноге. Као последица случајности њеног историјског развоја, Европска заједница се у неким областима и превише централистички развијала, док је – са друге стране – заједничка способност деловања остала недовољно развијена.

Стварањем заједничких спољних граница, као и отварањем унутрашњих, уклањањем трговинских баријера међу државама – чланицама Европске уније и увођењем заједничке валуте, интензивирана је тржишна утакмица предузећа у корист грађана, а уједно је повећана и тржишна конкурентност у односу на друге државе. Није, међутим, у питању само тржишна утакмица између предузећа, јер истовремено настаје и утркивање самих држава – чланица и њихових регија око питања ко ће својим грађанима пружати државне услуге на бољи и економичнији начин (→ конкуренција система).

Литература

ALBERT, M (1992), Kapitalismus contra Kapitalismus (Капитализам против капитализма), Frankfurt am Main; WOGAU, K.v. (1999), Soziale Marktwirtschaft-Modell für Europa (Социјална тржишна привреда - модел за Европу), Europa Union Verlag



Карл фон Вогоу

Лексикон социјалне тржишне привреде, Еконoмска политика од А до Ш, Фондација Конрад Аденауер, Београд 2005, 348- 351 стр.

[Juan Valdez]

Данас се може констатовати да је у међувремену дошло до реимпорта идеја Лудвига Ерхарда из Европске уније у СР Немачку. Наиме, до укидања монопола у сфери телекомуникација дошло је тек на основу регулативе Европске уније. Но, ту се крије једна велика опасност: да се државни монополи замене приватним монополима. То би значило да би држава продајом својих предузећа остварила једнократну добит, али зато за саме грађане не би осигурала све оне предности које тржишна конкуренција носи са собом.

Приватни монополи не могу да постоје без државе. Где год имаш ”приватни” монопол, само мало прочепркај, и видећеш да тај ”приватник” има дебелу залеђину у државном апарату.

[Juan Valdez]

Поред тога, постоји и англоамеричка варијанта слободне → тржишне економије, коју је Маргарет Тачер у Енглеској скоро беспрекорно примењивала.

Ово је подметачина, мада верујем да је ненамерна, јер људи не знају. Ово није никаква англо-америчка варијанта, него у теоријском смислу чисто европска. Философска подлога је класични либерализам, који је европска тековина, како англо, тако и континтентална. Практична економска школа је аустријска и она је више тржишна од еквивалентне америчке (чикашке), која је нагињала интервенционизму.

[Marjanovic]

Е баш је подметачина. У овом контексту реч је о економском моделу који су заговарали Маргарет Тачер и Реган.

[Marjanovic]

Приватни монополи не могу да постоје без државе. Где год имаш ”приватни” монопол, само мало прочепркај, и видећеш да тај ”приватник” има дебелу залеђину у државном апарату.

Или су толико моћни да контролишу државни апарат?

[Juan Valdez]

Е баш је подметачина. У овом контексту реч је о економском моделу који су заговарали Маргарет Тачер и Реган.

О Тачерки не знам много, али немој ми о Регану молим те. Ево како је о њему писао један од ”бардова” либерализма.

http://www.lewrockwell.com/rothbard/rothbard49.html

http://www.lewrockwell.com/rothbard/rothbard60.html

[Juan Valdez]

Или су толико моћни да контролишу државни апарат?

Па наравно. Али решење није у ограничавању њихове моћи коришћењем силе (државе), него ограничавање самог државног апарата. А моћ приватника се ограничава омогућавањем слободне конкуренције.

[Crveni Baron]

Или су толико моћни да контролишу државни апарат?

"Drzavni aparat" su ljudi kao ti ili ja. A svi mi imamo cenu. Kontrolisati drzavni aparat uopste nije komplikovano, vec u nekim slucajevima skupo. Kod nas je trenutno prilicno jeftino.

[Marjanovic]

Основна идеја социјалне тржишне привреде јесте идеја ордолиберализма http://en.wikipedia.org/wiki/Ordoliberalism

[Михајло]

ја признајем само Resource-Based Economy остало је све матрикс...

То је систем у коме су све робе и услуге доступне без коришћења новца, кредита или било којег другог система дуга или ропског положаја.

Сва средства постају заједничко наслеђе свих становника, а не само изаберане неколицине.

Премиса на којима се заснива овај систем је да Земља обилује ресурсима, наша пракса рационализације ресурса кроз монетарни систем је контрапродуктиван за наш опстанак.

Економија заснована на ресурсима би искористила постојеће ресурсе са копна и мора, физичку опрему, индустријска постројења, итд ...да се побољша живот становништва. У економији заснованој на ресурсима, а не новацу, можемо лако производити све потребне животне намирнице и обезбедити високи животни стандард за све.

Економија заснована на ресурсима би омогућила да користе технологију за превазилажење ограничених ресурса применом обновљивих извора енергије, компјутеризације и аутоматизовање производње и залиха, пројектовање безбедних енергетски ефикасних градова и напредног транспортног система, пружање универзалне здравствене заштите и образовања, и система заснованог очувању животне средине.

У прилог..

[uros]

Но, ту се крије једна велика опасност: да се државни монополи замене приватним монополима. То би значило да би држава продајом својих предузећа остварила једнократну добит, али зато за саме грађане не би осигурала све оне предности које тржишна конкуренција носи са собом.

Ово је ужасно проблематична изјава зато што предпоставља да ће држава сигурно да буде корумпирана али не даје једино могуће решење за решавање тог проблема. Не постоји никаква разлика између "државних монопола" и "приватних монопола". И у једном и у другом случају држава је та која профитира, а народ је тај који плаћа. Потпуно је ирелевантно на који начин ће држава да произведе монопол: да ли ће да га прода јавно или "испод стола" (мито), или ће да га направи сама. Једини омни-присутни чинилац у тој једначини је - држава. Према томе једини начин да се изађе из овог зачараног круга је да се држава у потпуности уклони из те једначине, да се склони са својим регулацијама и законима и да остави тржиште да се само стара о себи. Тада _нико_ не би могао да буде поткупљен па самим тим ни монопол не би био могућ (односно био би могућ само онда када један предузетник прави невероватно повољну тржишне околности по потрошаче, у ком случају он не представља проблем; оног момента када почне да диже цене појавио би се други предузетник који би то искористио да ступи на тржиште, зато су монополи на лесефер тржишту увек краткотрајни).

[Михајло]

Ово је ужасно проблематична изјава зато што предпоставља да ће држава сигурно да буде корумпирана али не даје једино могуће решење за решавање тог проблема. Не постоји никаква разлика између "државних монопола" и "приватних монопола". И у једном и у другом случају држава је та која профитира, а народ је тај који плаћа. Потпуно је ирелевантно на који начин ће држава да произведе монопол: да ли ће да га прода јавно или "испод стола" (мито), или ће да га направи сама. Једини омни-присутни чинилац у тој једначини је - држава. Према томе једини начин да се изађе из овог зачараног круга је да се држава у потпуности уклони из те једначине, да се склони са својим регулацијама и законима и да остави тржиште да се само стара о себи. Тада _нико_ не би могао да буде поткупљен па самим тим ни монопол не би био могућ (односно био би могућ само онда када један предузетник прави невероватно повољну тржишне околности по потрошаче, у ком случају он не представља проблем; оног момента када почне да диже цене појавио би се други предузетник који би то искористио да ступи на тржиште, зато су монополи на лесефер тржишту увек краткотрајни).

грешиш синак у старту...

корупција постоји у приватном сектору ..и веома је високо развијена...

око државног монопола...

државни монопол постоји и треба да постоји...

али је проблем...што држава служи појединцима...мишковић, НИБЕС група и сл...и концесије, тендере и послове штелује према њиховим потребама...а не општим потеребама становника...

једини лек..није уклањање држацве..него контрола државе преко демократских институција или недемократских...

једини начин да се избегне корупција, мито и ко зна шта још... је да се избаце паре из приче..и да се економија базира на ресурсима...

[uros]

једини лек... контрола државе преко демократских институција или недемократских...

То је утопија. Људи који не могу да се корумпирају су далеко од света политике и економије (вероватно их уопште и не занима та прича) и могу да се наброје на прсте, а налазе се вероватно у скитовима Свете Горе. Сви остали актери у друштву су итекако подмитљиви и склони корупцији, а морали би да буду ангелске легије и тврђаве морала да би ствар иоле функционисала мада чак ни тада ствар не би могла да фунцконише беспрекорно. Али корупција уопште и није проблем ако се елиминише као могушћност. Једино решење је да се корупција као таква онемогући, а друштво које прихвата лесефер тржиштну економију (а држава владавину права) нуди такво решење одмах данас. Све остало су демагошка наглабања или веровање у утопију.

једини начин да се избегне корупција, мито и ко зна шта још... је да се избаце паре из приче..и да се економија базира на ресурсима...

Економија се већ сада базира искључиво на ресурсима, на чему другом би се базирала, свашта? По дефиницији еконимија није ништа друго него расподела ограничених ресурса. Када би ресурси били неограничени економија би била беспотребна. А "паре" нису ништа друго него један ресурс који друштво изабере као медиум да би себи омогћило брзу размену других ограничених ресурса. Проблем са парама је што оне данас нису ограничени ресурс него су неограничена монополистичка алатка за пљачкање народа од стране државе. Када би и оне биле ресурс (нп. руда као што је злато) оне би поново добиле своју природну првобитну улогу.

[Михајло]

То је утопија. Људи који не могу да се корумпирају су далеко од света политике и економије (вероватно их уопште и не занима та прича) и могу да се наброје на прсте, а налазе се вероватно у скитовима Свете Горе. Сви остали актери у друштву су итекако подмитљиви и склони корупцији, а морали би да буду ангелске легије и тврђаве морала да би ствар иоле функционисала мада чак ни тада ствар не би могла да фунцконише беспрекорно. Али корупција уопште и није проблем ако се елиминише као могушћност. Једино решење је да се корупција као таква онемогући, а друштво које прихвата лесефер тржиштну економију (а држава владавину права) нуди такво решење одмах данас. Све остало су демагошка наглабања или веровање у утопију.

није баш тако...ја сам..мали..знам 5 људи који нису корумпирани и баве се бизнисом и политиком..

а корупцију можеш избрисати једино ако укинеш новац и такву врсту економије

Економија се већ сада базира искључиво на ресурсима, на чему другом би се базирала, свашта? По дефиницији еконимија није ништа друго него расподела ограничених ресурса. Када би ресурси били неограничени економија би била беспотребна. А "паре" нису ништа друго него један ресурс који друштво изабере као медиум да би себи омогћило брзу размену других ограничених ресурса. Проблем са парама је што оне данас нису ограничени ресурс него су неограничена монополистичка алатка за пљачкање народа од стране државе. Када би и оне биле ресурс (нп. руда као што је злато) оне би поново добиле своју природну првобитну улогу.

није ...ово ти је тржишна економија базирана на потреби...тј...реклами и ономе шта други мисле да ти треба..а ти се примиш...

а паре нису ресурс..ресурс мора да има релану вредност..паре то немају...

земља, руда, вода,струја..то је ресурс..оно шта продајеш као готов..финалан производ...

а новац као и маркетниг, банкарство, и берзе су ти матрикс ..услуге..

[Grizzly Adams]

ја признајем само Resource-Based Economy остало је све матрикс...

То је систем у коме су све робе и услуге доступне без коришћења новца, кредита или било којег другог система дуга или ропског положаја.

Сва средства постају заједничко наслеђе свих становника, а не само изаберане неколицине.

Премиса на којима се заснива овај систем је да Земља обилује ресурсима, наша пракса рационализације ресурса кроз монетарни систем је контрапродуктиван за наш опстанак.

Економија заснована на ресурсима би искористила постојеће ресурсе са копна и мора, физичку опрему, индустријска постројења, итд ...да се побољша живот становништва. У економији заснованој на ресурсима, а не новацу, можемо лако производити све потребне животне намирнице и обезбедити високи животни стандард за све.

Економија заснована на ресурсима би омогућила да користе технологију за превазилажење ограничених ресурса применом обновљивих извора енергије, компјутеризације и аутоматизовање производње и залиха, пројектовање безбедних енергетски ефикасних градова и напредног транспортног система, пружање универзалне здравствене заштите и образовања, и система заснованог очувању животне средине.

У прилог..

.mislise. Ово неодољиво подсећа на Марксизам...

Прво, греше у основној премиси - ми живимо у свету у коме нема довољно ресурса. Наравно да Сунце емитује огромну енергију која би била довољна за све наше потребе, али ми немамо ресурсе којима би ту енергију искористили. И када једног дана будемо имали технологију да то урадимо, опет ће бити потребни ресурси за изградњу, одржавање, поправке, надгледање итд.

Друго, иако се апсолутно слажем да је наш данашњи монетарни систем потпуно покварен, није решење "економија без новца". Економија без новца не постоји, јер новац је средство добровољне размене. Профит је покретачка снага иновације, људи се труде и ризикују да би остварили неку корист. Осим тога, систем цена има кључну улогу у економији - управља коришћењем ресурса. Економија без слободног система цена је осуђена на пропаст јер не може да рационално користи ресурсе. Зато је пропао СССР и комунистички блок.