Оправданост смртне казне и евентуално увођење исте у вашу државу???

[kordun]

Osim Save i Stefana Nemanja na svakog.

vidi, ja ne mogu da branim sve nemanjice , a i nije tema ovdje za to, nisam bas ni upoznat detaljno sa svakim nemanjicem, ali mozda ces odgovor pronaci u pravilima kako se postaje svetac u okvirima pravoslavne crkve, svetac ti ne znaci bezgresan covjek tokom zivota, kao svetac umres a ne rodis se takav, to je poenta... knez lazar npr. po meni nije bio bas nesto castan covjek, citajuci njegovu biografiju ne svidja mi se, ali on je svetac postao svojim mucenistvom i cistom dusom na kraju, poslje toga je crkva odlucivala da ga proglasi svetcem i sigurno su to cinili mudriji ljudi od mene i tebe, ne smunjam u to

[Дејан]

Jedan od najistaknutujih teologa današnjice , mitropolit Jovan Zizjulas , kaže sledeće po pitanju rata i ubijanja.

Kakav je istinski hrišćanski stav prema ratu, i prema “dužnosti ubijanja”. Kako može hrišćanin da počini ubistvo i u kojim okolnostima?
Ovo je vrlo složeno pitanje. Naravno, princip je – ne ubiti nikoga. I ja lično mislim da je ispravan stav ne ubiti nekoga ko tebe napada, već samo onoga ko napada nekog drugog, za koga ste vi odgovorni, i koji ne može da se sam brani. Mislim da vam je dozvoljeno da odbranite tu osobu, da ste obavezni da je odbranite. I stoga, ako je to neophodno, ubićete. To nije prihvatljivo, to nije lepo, ali ćete počiniti ubistvo, neizbežno. U suprotnom, dopustićete da vaša majka, ili vaše dete, ili neko drugi bude ubijen, a vi ćete ih ubiti time što ih niste branili. Ne ubijate samo oružjem i pucanjem, već i ako dopustite da neko bude ubijen zbog vaše neaktivnosti. To je jedna od tragedija našeg postojanja, da ne možemo učiniti ono što je ispravno, jer postoje takve složene situacije u našem životu. Ali kriterijum je uvek – ljubav. Zaista. Ljubav stvara odgovornost, a odgovornost može čak voditi, da tako dramatično kažemo – i ka vašoj ličnoj večnoj osudi – radi drugoga. To je ono što je Sv. Pavle napisao Jerejima : “Radije bih bio sam osuđen, samo ako bi to spasilo moje Jevreje”. Znači, ako ubijate, vi definitivno činite greh. A onda je to stvar Božije milosti da prosudi da li će reći: “pošto si to učinio iz ljubavi prema nekom drugom, opraštam ti”, ili ne. To je problem sa etikom, moralizmom: vi kreirate princip i onda obavezujete Boga da ga se pridržava. Tako, vaš princip je da ne ubijete, ili da ubijete u izvesnim okolnostima, i onda Bog mora da vam oprosti ako ubijete pod tim okolnostima. Ali istina je da vi morate preuzeti rizik da budete večno osuđeni. Za vreme rata za nezavisnost Grčke mnogi sveštenici su se uključili u borbe, i ubijali. Ali kada se rat završio oni su jednostavno okačili svoj epitrahilj na zid rekavši ”Sada ne mogu da služim Liturgiju, jer sam ubica”. Tako su priznali da su pod Božijom sudom. Etika pretenduje da ima odgovore na sva takva pitanja, ali to nije tačno. Samo Bog zna po kakvim kriterijumima će nam oprostiti ili nas osuditi.

Preuzeto sa 

http://www.crkva-kassel.de

[Дејан]

Zato sluzi zatvor i psihijatrija, a moze da se uvede i jos koja metoda...

slažem se, ako sisemi funkcionišu, nemam ništa protiv, ali ako ne funkcionišu, šta onda?

[Deki992]

Jedan od najistaknutujih teologa današnjice , mitropolit Jovan Zizjulas , kaže sledeće po pitanju rata i ubijanja.

Kakav je istinski hrišćanski stav prema ratu, i prema “dužnosti ubijanja”. Kako može hrišćanin da počini ubistvo i u kojim okolnostima?Ovo je vrlo složeno pitanje. Naravno, princip je – ne ubiti nikoga. I ja lično mislim da je ispravan stav ne ubiti nekoga ko tebe napada, već samo onoga ko napada nekog drugog, za koga ste vi odgovorni, i koji ne može da se sam brani. Mislim da vam je dozvoljeno da odbranite tu osobu, da ste obavezni da je odbranite. I stoga, ako je to neophodno, ubićete. To nije prihvatljivo, to nije lepo, ali ćete počiniti ubistvo, neizbežno. U suprotnom, dopustićete da vaša majka, ili vaše dete, ili neko drugi bude ubijen, a vi ćete ih ubiti time što ih niste branili. Ne ubijate samo oružjem i pucanjem, već i ako dopustite da neko bude ubijen zbog vaše neaktivnosti. To je jedna od tragedija našeg postojanja, da ne možemo učiniti ono što je ispravno, jer postoje takve složene situacije u našem životu. Ali kriterijum je uvek – ljubav. Zaista. Ljubav stvara odgovornost, a odgovornost može čak voditi, da tako dramatično kažemo – i ka vašoj ličnoj večnoj osudi – radi drugoga. To je ono što je Sv. Pavle napisao Jerejima : “Radije bih bio sam osuđen, samo ako bi to spasilo moje Jevreje”. Znači, ako ubijate, vi definitivno činite greh. A onda je to stvar Božije milosti da prosudi da li će reći: “pošto si to učinio iz ljubavi prema nekom drugom, opraštam ti”, ili ne. To je problem sa etikom, moralizmom: vi kreirate princip i onda obavezujete Boga da ga se pridržava. Tako, vaš princip je da ne ubijete, ili da ubijete u izvesnim okolnostima, i onda Bog mora da vam oprosti ako ubijete pod tim okolnostima. Ali istina je da vi morate preuzeti rizik da budete večno osuđeni. Za vreme rata za nezavisnost Grčke mnogi sveštenici su se uključili u borbe, i ubijali. Ali kada se rat završio oni su jednostavno okačili svoj epitrahilj na zid rekavši ”Sada ne mogu da služim Liturgiju, jer sam ubica”. Tako su priznali da su pod Božijom sudom. Etika pretenduje da ima odgovore na sva takva pitanja, ali to nije tačno. Samo Bog zna po kakvim kriterijumima će nam oprostiti ili nas osuditi.Preuzeto sa http://www.crkva-kassel.de

Ovo je jako tesko pitanje zaista.

Nije mi jasan samo ovaj deo:

" Naravno, princip je – ne ubiti nikoga. I ja lično mislim da je ispravan stav ne ubiti nekoga ko tebe napada, već samo onoga ko napada nekog drugog, za koga ste vi odgovorni, i koji ne može da se sam brani. "

Zasto ne ubiti nekoga ko tebe napada da ubije?!

[DYNABLASTER]

 

Jedan od najistaknutujih teologa današnjice , mitropolit Jovan Zizjulas , kaže sledeće po pitanju rata i ubijanja.

Kakav je istinski hrišćanski stav prema ratu, i prema “dužnosti ubijanja”. Kako može hrišćanin da počini ubistvo i u kojim okolnostima?

Ovo je vrlo složeno pitanje. Naravno, princip je – ne ubiti nikoga. I ja lično mislim da je ispravan stav ne ubiti nekoga ko tebe napada, već samo onoga ko napada nekog drugog, za koga ste vi odgovorni, i koji ne može da se sam brani. Mislim da vam je dozvoljeno da odbranite tu osobu, da ste obavezni da je odbranite. I stoga, ako je to neophodno, ubićete. To nije prihvatljivo, to nije lepo, ali ćete počiniti ubistvo, neizbežno. U suprotnom, dopustićete da vaša majka, ili vaše dete, ili neko drugi bude ubijen, a vi ćete ih ubiti time što ih niste branili. Ne ubijate samo oružjem i pucanjem, već i ako dopustite da neko bude ubijen zbog vaše neaktivnosti. To je jedna od tragedija našeg postojanja, da ne možemo učiniti ono što je ispravno, jer postoje takve složene situacije u našem životu. Ali kriterijum je uvek – ljubav. Zaista. Ljubav stvara odgovornost, a odgovornost može čak voditi, da tako dramatično kažemo – i ka vašoj ličnoj večnoj osudi – radi drugoga. To je ono što je Sv. Pavle napisao Jerejima : “Radije bih bio sam osuđen, samo ako bi to spasilo moje Jevreje”. Znači, ako ubijate, vi definitivno činite greh. A onda je to stvar Božije milosti da prosudi da li će reći: “pošto si to učinio iz ljubavi prema nekom drugom, opraštam ti”, ili ne. To je problem sa etikom, moralizmom: vi kreirate princip i onda obavezujete Boga da ga se pridržava. Tako, vaš princip je da ne ubijete, ili da ubijete u izvesnim okolnostima, i onda Bog mora da vam oprosti ako ubijete pod tim okolnostima. Ali istina je da vi morate preuzeti rizik da budete večno osuđeni. Za vreme rata za nezavisnost Grčke mnogi sveštenici su se uključili u borbe, i ubijali. Ali kada se rat završio oni su jednostavno okačili svoj epitrahilj na zid rekavši ”Sada ne mogu da služim Liturgiju, jer sam ubica”. Tako su priznali da su pod Božijom sudom. Etika pretenduje da ima odgovore na sva takva pitanja, ali to nije tačno. Samo Bog zna po kakvim kriterijumima će nam oprostiti ili nas osuditi.

Preuzeto sa 

http://www.crkva-kassel.de

 

Kao prvo on je najistaknutiji teolog danasnjice samo na ovom forumu.

Kao drugo ovo o cemu prica je maloverje.

Kao trece ovo nema veze sa temom.

 

Teoretisanje sbbkbb se ne isplati jer je fikcija. Hriscanima treba da je mera Hristos.

[Skala357]

По мени је смртна казна неопходна у свакој правној држави. Република Српска рецимо у свом уставу још има предвиђену смртну  казну у "посебним случајевима", која се наравно не примјењује у пракси.

Поменули сте могућност грешке, то је истина, али је опет прихватљивији тај ризик него безакоње које се допушта благим казнама за преступнике. Ако се некоме деси да буде неправедно осуђен и погубљен, велика је милост Божија према њему на небесима, али је за примјер будућим преступницима како ће се санкционисати такво понашање, ако ме разумијете.

Што се мене лично тиче, да дођем у такву несрећну ситуацију, да ми неко убије, или силује сестру,мајку,оца, пресудијо би му сам, без размишљања и сматрам да неби погријешио.

[Дејан]

Kao prvo on je najistaknutiji teolog danasnjice samo na ovom forumu. Kao drugo ovo o cemu prica je maloverje. Kao trece ovo nema veze sa temom.   Teoretisanje sbbkbb se ne isplati jer je fikcija. Hriscanima treba da je mera Hristos.

hvala što me nasmeja  

[Дејан]

Zasto ne ubiti nekoga ko tebe napada da ubije?!

Taj ideal treba da potignemo u svom životu  

[Deki992]

Taj ideal treba da potignemo u svom životu

Kapiram da bi nam to bio poslednji ostvareni ideal.

Mislim da je samoodbrana prirodna ljudska osobina,tako da...

[Дејан]

Kapiram da bi nam to bio poslednji ostvareni ideal.

Mislim da je samoodbrana prirodna ljudska osobina,tako da...

Treba prirodu pobediti. Sveci su govorili , ako ne spasiš sve ljude, nemoj ni mene

[Млађони]

nije ni covijek rekao to sto mu podmeces, rekao je za demokratiju i liberalizam, 

 

Како није то рекао? 

 

Naravno da postoji.Edukacija i zabrana demokratije i liberalizma.Te dve zmije su  cista satanska doktrina,a njihov dogmat je,moglo bi se reci:radi sta zelis.

 

 

Управо је то рекао. ЛИбеларизам је сатанска доктрина а догмат сатанске доктрине РАДИ ШТА ЖЕЛИШ то јест - Слобода..

Измењено Јун 6, 2014 од Дејан Бићанић

[DYNABLASTER]

hvala što me nasmeja

Nema na cemu, ne znam samo oce li ti to biti smesno i kad na strasnom sudu budes pitan.

[RYLAH]

Смртна казна чак ни теоретски не може да постоји у нашој земљи, због Европске повеље о људским правима и протоколима које смо уз њу прихватили. То значи да, ако би неко поново увео смртну казну у Србију, искључио би, уколико би хтео да истраје на томе, Србију и све људе који у њој живе, из европског повезивања у области права (што није исто и нема везе са Европском Унијом, да не буде забуне, и многе земље које нису ни кандидати за ЕУ су чланови тих иницијатива).

 

Неко би можда рекао и "шта ће ми Европа, хоћу сам да развијам своје право", што би донекле и имало оправдања ради нечијих политичких ставова, да није заједничких иницијатива, попут Европског суда за људска права, СЕ, ОЕБС, заједничке политике у области међународног приватног права, који су веома важни корективи за све правне системе у Европи, посебно за посткомунистички правни систем који се гради испочетка попут нашег, онда ту је размена искустава, повећана правна сигурност за људе, заједнички пробоји у области правних схватања, пре свега у области заштите људских права, превенције криминалитета, итд.

 

Што се  теоретисања тиче, негде раније на овој теми сам рекао да нисам сигуран да ли треба или не треба да (у замишљеној ситуацији) постоји овако нешто поново у Србији, обзиром да то као општа превентивна мера можда и није толико лоше за оне најокорелије. Међутим, наш проблем није то што нам закони не дају могућности да оштријим казнама делујемо на садашње и потенцијалне извршиоце кривичних дела у смислу превенције, већ то што се закони не примењују доследно и казне се не изричу чак ни у оном распону који је законски дозвољен и предвиђен. Не знам који беше проценат, али велики је проценат, казни у нашем правном систему се изриче испод законског минимума. И оне казне које се изрекну у правилном распону, падају због тога што судије или не воде поступак како треба или не дају образложење како треба, а није страна ни појава корупције. Такође, суђења предуго трају, и врло често дође до застаревања, из овог или оног разлога. Притвори су предуги чак и тамо где има потребе, и као последица тога, често се деси да осуђеник изађе из затвора недуго након притвора јер му је казна само нешто виша од притвора, чисто колико је довољно да се орпавда толико дугачак притвор.

 

Укратко, проблем генералне превенције код нас није проблем зато што су предвиђене казне ниске, него зато што је правосудни систем у веома лошем стању. Када закони у овој земљи коначно крену да се примењују, и то да се примењују тако да не може бити (реалних) замерки било које врсте, и стопа криминалитета ће се смањити. До тада, можемо да уведемо као казну черечење на точку, спаљивање на градском тргу, ваљање у катран и перје, све нам је џаба ако ће та казна да остане мртво слово на папиру због тога што неће никад да се примени.

[Ђуро Станивук]

Ја сам за али на мало другачији начин...читао сан давно од Коеља једну књигу где описује како је један кнез направио вешала и поставио их у центар града, нико није био обешен али су се сви питали за кога су постављена....

[RYLAH]

Ја сам за али на мало другачији начин...читао сан давно од Коеља једну књигу где описује како је један кнез направио вешала и поставио их у центар града, нико није био обешен али су се сви питали за кога су постављена....

Е, то је оно о чему причам и оно што никада не функционише на дужи рок.

 

У стварности, после десет дана, крећу да пролазе поред вешала без да их загледају, а после месец дана, више нико и не примећује да вешала уопште у постоје. Све што не испуњава своју сврху постане неприметно. Вешала која не раде свој посао су оштра казна која се не примењује.

 

Да би постојао страх од казне који ће смањитит криминалитет, вешала морају да се искористе макар једном годишње, или који је већ временски период за који се процени да људима неће ишчилети из памћења задњи вешани.