Stres - znamo li dovoljno?

[Милан Меденица :)]

надовезах се на егов пост да се психолошки проблеми не решавају лекићима ...

[ego]

Ароматерапија и њено значење

Ароматерапија је потпуно природан метод коришћења испарљивих биљних уља, укључујући есенцијална уља, у сврху побољшања физичког и психичког стања. Данас, ароматерапија је пре свега начин одржавања добре психо-физичке кондиције и улепшавања живота. Она је веома дуго присутна у цивилизацији. Ароматерапију познавали су и Грци и Римљани, а у средњем веку помагала је у спречавању заразе. Њоме су се користили исцелитељи Кине, Тибета, Индије и средњег Истока, а на њој је готово у потпуности била заснована медицина старога Египта пре око 5.000 година.

Стари Египћани су били мајстори масаже и стручњаци за негу коже. Краљици Клеопатри је ароматерапија била најдражи начин неге тела и духа. Касније, стари Грци и Римљани такође користе биљке и њихова лековита и мирисна својства у масажи, при лечењу и у козметици. Арапске цивилизације у старо доба усавршавају методу дестилације биљних екстраката и израђују рецептуре како би могли да производводе мирисна уља. У источним цивилизацијама терапија биљкама користила се паралелно с акупунктуром. У средњовековној Европи биљке су коришћене за прекривање подова у сврху оплемењивања простора и спречавања ширења заразних болести.

Ароматерапија је једна од најпопуларнијих грана неконвенционалне медицине у западној Европи, САД, Канади, Аустралији и Јапану. Велику популарност ароматерапије доказују бројни едукациони центри широм света, специјализовани часописи, бројне књиге, публикације, истраживања. Затим, ту су научни институти и ароматерапеутски центри. У Француској, на пример, есенцијална уља и њихову апликацију прописују лекари, специјалисти ароматерапије, а лекови се подижу у апотеци специјализованој за ароматерапију.

Пријатна и природна арома може имати позитивне психолошке ефекте на човека. Есенцијална уља, чист екстракт биљке, пружају нам и психичку и физичку корист када се користе на прави и безбедан начин. Помоћу различитих ароматерапеутских метода етерична уља веома брзо продиру у кожу, најпре у масне делове, а затим брзо прелазе разне слојеве. На крају доспевају у крвоток који лековите честице преноси кроз цео организам. Уља се апсорбују у периоду од 20 до 70 минута. Ово је веома важна чињеница, јер је најважнија особина ароматерапије свестраност њеног деловања.

Есенцијална уља су важна због својих антибактеријских, антимикробских и антивирусних својстава. Она нападају клице, али при томе не оштећују ткива.

Постоји велики број есенцијалних уља, али свако од њих има повољан утицај на неколико врста тегоба. На пример, уље лаванде је општепознато као један од најбољих антисептика у ароматерапији, али оно такође отклања умор и депресију, подише расположење, помаже код кашља, и освежава ваздух.

Корист од ароме:

Есенцијална уља која чулом мириса доспевају у тело стимулишу мозак на позитиван начин, а природне компоненте есенцијалних уља долазе у плућа и такође дају позитиван уцинак. Многа есенцијална уља имају својство да успоставе физичку и психичку равнотежу организма. Ова уља ублажавају стрес, могу освежити памћење и јачају ослабљени крвоток. Али, треба бити веома опрезан: неправилна употреба есенцијалних уља може довести до озбиљних последица.

Корист од физичке апликације:

Компоненте различитих уља помажу код разних здравствених, естетских и хигијенских стања коже. Ова уља су у одређеном степену бактерицидна, а нека помажу чак и код лечења вирусних инфекција. Делују као антисептици, антиреуматици, потпомажу циркулацију крви и лимфну дреназу, повољно делују на ендокрини систем, помажу код мршављења и ПМС-а, имају јако стимулативно дејство. Такође благотворно делују на иритирану и запаљену кожу, помажу код лечења акни, дерматитиса, екцема, псоријазе, рана и повреда.

Пошто су есенцијална уља тако моћна и концентрована, никада се не смеју наносити на кожу у неразређеној форми. Да би се есенцијално уље безбедно нанело на кожу, оно се прво разреди у тзв. ‘носећем’ (базном или carrier) уљу, које је у ствари неко благо биљно уље.

Остала корисна дејства:

Есенцијална уља су нам од вишеструке користи. Нека су природани пестицид, нека одбијају инсекте, као нпр. цитронела свеће које се пале лети да би одбијале комарце. Користе се и да нам побољшају атмосферу у кући и на послу, да освеже просторију и подигну нам расположење.

Мешавине есенцијалних уља:

Есенцијална уља се могу међусобно мешати да би се добио специјално пријатан мирис, а мешавине се употребљавају да би донеле извесну здравствену корист. Синергистичка мешавина исправно одабраних уља има већи учинак од употребе појединачних уља. Али, приликом припреме мешавина, никада не треба комбиновати више од 5 уља, јер се изнад тог броја губи њихово синергистичко дејство.

О производима ароматерапије:

Нису сви производи на којима пише ‘ароматерапија’ чисти и природни. Производи који садрже вештачке састојке немају права ароматерапеутска својства. У најгорем случају, од њих нема никакве користи. У најбољем случају дају само делић од користи коју имамо када употребљавамо чиста есенцијална уља.

Ароматерапија

Стари Египћани су били мајстори масаже и стручњаци за негу коже. Краљици Клеопатри је ароматерапија била најдражи начин неге тела и духа. Касније, стари Грци и Римљани такође користе биљке и њихова лековита и мирисна својства у масажи, при лечењу и у козметици. Арапске цивилизације у старо доба усавршавају методу дестилације биљних екстраката и израђују рецептуре за производњу мирисних уља. У источним цивилизацијама терапија биљкама користила се паралелно с акупунктуром. У средњовековној Европи биљке су коришћене за прекривање подова у сврху оплемењивања простора и спречавања ширења заразних болести. Иако умеће ароматрапије сеже у далеку прошлост, сам термин "ароматерапија" установљен је у Француској 1928. године, када је познати хемичар Гаттефоссе открио лековитост етеричног уља лаванде уронивши у њега своје хемикалијама опечене руке. Гаттефоссе је са одушевљењем схватио да су опекотине пуно брже и безболније зарасле него обично. То га је подстакло на дубље истраживање, што је резултирало рођењем појма "ароматерапија".

Појам ароматерапија означава контролисано коришћење етеричних уља, како би се уравнотежило и унапредило здравље тела, ума и духа. Ароматерапија сваком човеку пружа могућност да на потпуно природан, нешкодљив начин, користи екстракте биљака којима ће одржати психофизичку равнотежу, ојачати имуно-систем, ослободити своје тело напетости, уравнотежити и смирити своје емоције. Релаксација духа и тела, односно склад психичког и физичког, циљеви су које данас поставља себи готово сваки човек код којег се пробудила свест о неопходности здравијег и лепшег изгледа.

У свету постоје два модела ароматерапије – француски и енглески модел . Француски модел ароматерапије је интегрисан у медицину, што значи да се ароматерапијом баве искључиво лекари. Француски модел подразумева и орално узимање етеричних уља. Енглески модел, за разлику од француског, искључује оралну примену етеричних уља. Уља се користе наношењем на кожу и инхалацијом, у сврху смањивања стреса, олакшавања тегоба изазваних стресом, превенције болести, као и за негу и улепшавање тела. Према енглеском моделу, за ароматерапеутску праксу није потребно имати медицинско образовање.

Шта су то етерична уља?

Етерична уља су есенција моћи биљака, и божански мирис је тек један од њихових квалитета. Она су комплексне материје пуне енергије које су у биљкама заступљене у врло малим количинама. Налазе се у жлездама биљке, венама, врећицама и жлезданим длачицама и представљају саму срж биљке, њену “душу”. Мада се зову "уља", ради се о потпуно немасним, лако испарљивим екстрактима из ароматичних биљака. За добијање уља користе се следећи делови биљке: цветови, листови, стабљике, трава, дрвени делови, коре, корење, биљне смоле, луковице, семење и плодови.

Начини добијања етеричних уља

Дестилација – најстарији и најчешћи облик добијања етеричних уља, где водена пара проласком кроз биљни материјал извлачи и преноси компоненте етеричних уља. Смеса се затим хлади и као резултат добијамо ароматичну водицу (хидролат,) на чијој површини се скупља етерично уље. Хладно пресовање - користи се најчешће за добијање етеричних уља из коре цитрусног воћа.

"Енфлеураге" метода екстракције уља - често се користила у индустрији парфема како би се изоловала етерична уља и мириси руже и јасмина. Принцип је да се биљни материјал урони у биљну или животињску маст и остави да стоји. Мирисне супстанце издвајају се затим из масти помоћу одређених растварача. Због сложености процеса, овај принцип се данас користи још само на југу Француске, за добијање уља јасмина, цветова поморанџе и туберосе.

Екстракција помоћу хладних растварача - етерична уља се овом методом екстракују помоћу органских растварача , најчеће петрол-етер. Ипак, ова уља се радије не користе у ароматерапији, јер често садрже остатке растварача и друге супстанце које могу изазвати реакције на кожи, посебно код преосетљивих особа.

Екстракција помоћу течног угљен-диоксида - у овој методи уместо водене паре користи се угљен-диоксид под високим притиском, како би се издвојила етерична уља. Фитонички процес - најновија метода екстракције етеричних уља употребом посебних нових растварача који се називају фитосоли. Хемијске анализе показују да се уља добијена фитоничким процесом ипак разликују од осталих етеричних уља. Метода и технологија добијања уља зависи наравно од врсте уља, али и намене за коју се то уље користи. Састав и квалитет уља може варирати у зависности од поднебља и тла на којем је расла биљка, као и од генетичког материјала варијетета биљке.

Подела етеричних уља

Према испарљивости, делимо их у три групе које зовемо горња, средња и доња нота. Горњу ноту чине еукалиптус и цитрусна уља, која брзо испаравају, подстичу концентрацију и освежавају, одлично негују масну кожу. Њихов мирис је свеж, лепршав и стимулативан. Ту спадају: мандарина, поморанџа, лимун, грејпфрут, бергамот. Средња нота слабије испарава од горње, мирис јој је трајнији. Њу чине цветни мириси, који су најомиљенији, а делују на душевна и емоционална стања. Уравнотежују рад нервног система, такође утичу на лучење појединих секрета у кожи, и на тај начин негују и суву и масну кожу. Тој групи припада уље руже, јасмина, неролија, yланг-yланга, геранијума, потом већина медитеранских етеричних уља: мента, рузмарин, жалфија, лаванда, мелиса, чајевац, тимијан.

Доња нота најспорије испарава, мирис је дрвенаст, дубок, умирујући. Дрвенасти или смоласти мириси делују на органски и хормонски склоп у телу, стабилизују нашу психу, враћају нас у стварност. Побољшавају крвоток у ткивима, регенерешу ћелије и јачају имуно-систем. Овој скупини припадају етерична уља добијена из дрвета, односно смоле. Нека од уља доње ноте су бор, јела, клека, чемпрес, кедар, цимет, клинчић, ђумбир, пачули, сандал. Приликом мешања етеричних уља пазимо да у мешавини буду заступљена уља из сваке скупине. Средња нота повезује горњу и доњу, а етерична уља из доње ноте успоравају испарљивост етеричних уља горње ноте. Ова подела је посебно важна приликом креирања парфема. Мешањем 3 до 5 уља долази до синергијског деловања (уља међусобно појачавају и подстичу своја деловања), док мешањем више од 5 уља долази до антагонистичког еловања (уља међусобно неутрализују или умањују своја деловања).

Примена етеричних уља

Етерична уља и ароматерапија могу бити вредна помоћ у вашем стварању здравог живота и бриге за лепоту. Најчешће их примењујемо у мирисним лампама или масажама. Осим тога, могу се применити и у топлим купкама, компресама, за инхалацију (суву или мокру) или као додатак козметици. Због свог хемијског састава, етерична уља морају увек бити разређена у неком медију (биљно уље, морска со, мед...) како не би исушила кожу или надражила слузокожу. Удео укупних етеричних уља не би смео прелазити 3%, што је отприлике на 10мл базног уља највише 3 до 5 капи етеричног уља.

Природна етерична уља изузетно добро делују при масажи тела и лица. Контакт уља са завршецима нерава у кожи изазива тренутну реакцију нервног система, чији је резултат опуштање. Моћ етеричних уља да продиру у кожу је изузетна. Она најпре продиру у масне делове коже, потом све дубље и, на крају, доспевају у крвоток. Време које је потребно да буду апсорбована креће се од 20 до 70 минута.

Природна етерична уља одличан су додатак личној козметици. Са свега неколико капи можете оплеменити своје шампоне, креме и лосионе. Уз мало знања и правилним комбиновањем етеричних и биљних уља, можете потпуно заменити индустријску козметику природном, нешкодљивом и далеко ефикаснијом алтернативом. Бићете изненађени резултатом!

Методе провере квалитета етеричних уља

Природна етерична уља препознају се по изузетно снажном и "пуном" мирису. Због сложеног хемијског састава, немогуће их је у потпуности фалсификовати. У продаји има много синтетичких уља, која су далеко јефтинија од изворних природних уља, и она се могу користити у парфимеријској индустрији или у мирисним лампама, али њихова употреба у ароматерапији потпуно је неприхватљива, јер немају животну енергију, немају никакав утицај на организам, а пропратни ефекти су лоши.

Уља се подвргавају разним анализама јер, да би се користила у терапеутске сврхе, морају бити потпуно природна и чиста. Најчешћа анализа је хроматографија, којом се проверава хемијски састав и чистоћа уља. С обзиром на то да се у ароматерапији етерична уља користе растворена у биљном уљу, обратите пажњу и на њихов квалитет. Биљна уља морају бити потпуно чиста, добијена без хемијске и термичке обраде - хладним цеђењем биљног материјала. Само таква биљна уља имају очуван изворни биљни састав, а самим тим и његово изузетно терапеутско и козметичко дејство

Мере опреза

Иако етерична уља садрже потпуно природне супстанце, она нису безопасна, па их је потребно користити са великом пажњом и у прописаним дозама. Овде не важи изрека "од вишка глава не боли", тако да је увек боље употребити једну кап мање него једну кап више! Етерична уља се не смеју наносити на кожу неразређена; изузетак су лаванда и чајевац, када је реч о мањим површинама (акна, брадавица, херпес).

Пре употребе, препоручује се мали тест алергије, посебно код људи са осетљивом кожом. Тест обавите тако што ћете једну кап етеричног уља, разређену у кашичици базног уља, нанети на унутрашњу страну подлактице или иза уха, па оставити 24 сата да делује. Ако се не појави црвенило, свраб или пецкање, уље се сме користити.

Не препоручује се дуготрајно коришћење истог уља јер би могло доћи до преосетљивости. Дуготрајним коришћењем сматра се свакодневна примена у периоду дужем од 3 месеца. Цитрусна уља су фототоксична, и не смеју користити најмање 12 сати пре излагања сунцу или соларијуму јер резултат може бити неравномерна и неестетска пигментација. Етерична уља треба чувати на тамном и хладном месту, даље од извора топлоте јер су запаљива, мења им се хемијски састав, и брже испаравају.

Етерична уља нису за оралну употребу, уколико немају одговарајуће сертификате и уколико их не ординира стручна особа. Избегавајте додир етеричних уља са очима и слузокожом. Особе које имају јаке алергије, болују од астме, епилепсије, старије особе и труднице, требало би да обрате посебну пажњу приликом употребе етеричних уља и свакако да се посаветују са стручном особом или лекаром.

Како се носити са стресом уз помоћ ароматерапије?

Како ароматерапија може помоћи?

Ароматерапија је холистичка терапија која користи етерична уља за уравнотежење тијела, ума и духа. Ароматерапија помаже у управљању стресом директним дјеловањем на лимбички и аутономни сустав. Када нешто помиришемо, олфакторни рецептори шаљу поруку лимбичком суставу, који је повезан с инстинктима, расположењем и емоцијама. То је један од разлога зашто је ароматерапија добра код стреса, емоционалних и психолошких проблема.

Редуцирање стреса помоћу ароматерапије је нарочито учинковито јер угодан мирис сам по себи има умирујуће дјеловање. Етерична уља која се користе имају терапеутска својства која активно снижавају разину стреса. Тако код третмана добијете угодан мирис, као и терапијско дјеловање.

Набројат ћемо нека уља која добро дјелују код стреса и напетости.

Етерична уља погодна за све (укључујући труднице, дојиље и бебе):  

- права (љековита) лаванда

- црвена мандарина или зелена мандарина

- римска камилица

- нероли

Етерична уља погодна за одрасле особе:  

- yланг-yланг екстра супериор

- yланг-yланг

- арапски тамјановац или индијски тамјановац

- слатка наранча

- мушкатна кадуља

- мажуран

- гераниј бурбон или марокански гераниј

- петитграин горке наранче

- јасмин

[ego]

акупунктуром (као и другим лековима) се може само последица лечити, не и узрок.

Наравно, али пошто смо на православном форуму, добро нам је познато како можемо да превазиђемо узроке. Међутим исто је тако битно отклонити и физичке последице дуготрајног стреса.

Акупунктура их, рецимо, доста ефикасно отклања. Лекови их не отклањају, већ само "камуфлирају". Није да се и тим путем не би могло позитивно утицати, већ једноставно данас преовладавају закони тржишта. Далеко је исплативије да се стекну стални потрошачи разних услуга и медикамената, него да се исцеле и постану независни од једног тако изграђеног система. Истина се додатно замаскира разним false теоријама и тврдњама како ти процеси трају врло дуго, међутим није све тако.

Помоћу акупунктурних иглица се природним путем утиче на лучење биолошких супстанци у организму и успоставља равнотежа. То је добар показатељ да је основни узрок проблема биофизичке природе, који затим доводи до хемијског дисбаланса. Ако се у организам уносе хемијске супстанце, оне утичу тек на секундарни поремећај, а не на примарни, чиме долазимо до светог грала стицања профита - поремећај се стално лечи, а никако да се излечи.

Да ли знате да у Вашем телу постоји читава лабораторија лекова? Постоји али је треба покренути. Стимулацијом акупунктурних тачака то управо и чинимо.

Експериментално је доказано да се у току акупунктурне стимулације повећава ниво извесних биолошких супстанци, као што су ендорфини, простагландини, серотонин… Хипофиза под утицајем акупунктуре појачано лучи хормон који је по аналгетичком ефекту три стотине пута јачи од морфијума.

Значајно је дејство акупунктуре :

- на болна стања ( главобоље, мигрене, неуралгије тригеминуса, парализа фацијалиса )

- вртоглавице,

- стања укочености. спондилоза, лумбоисхиалгиа, лумбалгија, хроничан бол у крстима )

- на респираторни систем ( астма , синуситис, хроницни бронхитис )

- на гастроинтестинални тракт ( гастритис, поремећај варења, опстипације…)

- на крвне судове ( грчеви у ногама, поремећај венске и лимфне циркулације, едеми…)

- хормонски поремећаји ( климактерични синдром, поремећај менструације )

- јачање одбрамбених способности имунитета

- нервна напетост, несанице

- подмлађивање акупунктуром фаце-лифтинг лица ( третирање бора на лицу иглицама и ласером )

- одвикавање од пушења

- гојазност...

Посебно место акупунктура заузима у лечењу гојазности.

Уколико сте одлучили да скинете вишак килограма морате обратити пажњу на три суштинске ствари : кориговану исхрану , физичку активност и психичку компоненту.

Акупунктуром уз корекцију исхране утичемо на центар за глад у таламусу , смањујемо осећај глади, смирујемо желудац, регулишемо метаболизам, регенеришемо рад жлезда и активност коже. Кожа постаје свежа, еластична, без бора и здравог изгледа.

Антистрес терапија - Акупунктура у борби против стреса и за очување здравља

Да ли се будите са укоченим вратом и болом у зглобовима, да ли осећате напетост у току дана и вечерњи замор? Акупунктура, акупресура етеричним уљима у пријатном амбијенту ће Вам свакако помоћи да доживите унутрашњи осећај спокоја и снаге.

Акупунктуром против хроничног бола у леђима

Шест месеци акупунктуре има бољи учинак у лечењу болова у крстима него конвенционална терапија, говоре светске студије на више од 1500 пацијената.

http://www.ordinacijatao.co.rs/akupunktura.html

"Акупунктура је продужена рука модерне медицине јер има много болести које се савременим методама не могу излечити. То су, на првом месту, алергије, поремећаји имунитета, бронхитис, бронхијална астма, главобоље, мигрене, ишијалгије и други болни поремећаји. Осим тога, акупунктура је веома ефикасна и у домену гинекологије, нарочито када је реч о болним менструацијама и поремећајима насталим услед хормонског дисбаланса, док код деце помаже у спречавању ноћног мокрења. У психијатрији је показала одличне резултате у лечењу тешких психоза и неуроза. Акупунктура се, такође, примењује и у хирургији, посебно као анестезија за болеснике који не могу да се подвргну класичној анестезији."

др Весна Маринковић-Мичић из Центра "Виталис", један од пионира акупунктуре у нашој земљи, оснивач и председник Удружења акупунктуролога Србије

[Никола Ђоловић]

Човек је под стресом онолико колико жели да буде чак и ако га никакви објективни разлози у томе не подстичу. Дакле, изазов слободне воље!

Са друге стране, постоје стресне ситуације које имају медицинско порекло и ситуације које нам приређују наши ближњи. Опет од наше слободе зависи како ћемо да реагујемо.

Бити без стреса, значи бити без изазова по своју личност и своју веру!!!

Види: https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6107.0.html

[ego]

Стрес би се пре могао описати као мера удаљености од Христа. Када смо са Њим и кроз веома стресне околности пролазимо без веће клонулости духа. Добар пример су Христови апостоли.

Вероватно је најстреснији позив у историји света апостолски позив. Погледајмо само нека од искушења кроз која је пролазио апостол Павле:

“Као безуман говорим, ја сам још више: више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности; Од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, Три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини; Често сам путовао, био у опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; У труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи; Поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве. Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим. Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити. Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку.”

Међутим нисмо приметили на њима последице које се приписују дуготрајној изложености стресним околностима, напротив.

Такође знамо да се ништа не дешава без Божијег допуштења и да нам није на спасење.

“Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих неће пасти на земљу без Оца вашега. А ваша је и сва коса на глави избројана. Не бојте се дакле; ви вредите више од многих врабаца.”

Na koji način treba razmišljati o bolestima i nesrećama

Božiji Promisao brine o nama tako da i naše najmanje telesne teskobe ne ostaju neprimećene s Njegove strane. Kao posledica toga, svako od nas pri telesnoj teskobi treba ovako da razmišlja: ova bolest ili druga nezgoda je posledica ili mog neopreza ili ljudske zlobe, ili nečeg drugog, - ali u svakom slučaju se ne bi desila bez Božijeg Promisla, koje ju je odredilo prema mojim snagama, tako da njen početak i njena težina (slabljenje ili pojačanje) zavisi od Njega. Na isti način od Božije Promisli zavisi i način isceljenja iste. On urazumljuje lekara i ukazuje na sredstva, ili se suprtostavlja svemu, jer su i dobro i loše, život i smrt, siromaštvo i bogatstvo od Gospoda (Sirah. XI, 14). Na isti način u svim dogadjajima koji nam se dešavaju treba rasudjivati da su predvidjeni i dopušteni od Boga. Neprijatelj zloslovi i proklinje te, - znaj da su sva njegova huljenja i reči koje izgovara zlobnim ustima, stavljeni pre veka na vagu Božijeg Promisla: koliko mu je dozvoljeno toliko će i reći, i ni jedne reči više od toga. Zašto se ti uzalud protiviš i gneviš? Tako isto razmišljaj i o svim drugim tvojim nevoljama čije dešavanje, broj, težina, trajanje i završetak odredjuje Bog. Zato se pokori Božijem Promislu, govoreći s Psalmopojcem: «Ja sam nem – i ne otvaram usta moja» (Ps. XXXVII, 14). Neka bude volja Tvoja, Bože moj! Po Tvom Promislu i dopuštenju se sve dešava. A ukoliko si Ti to uredio, onda bih ja bio nesrećan bezzakonik ukoliko bih Ti se usprotivio. Dakle, Tvojoj svetoj volji Bože moj se povinujem u svemu i sa blagodarnošću ću primiti od Tebe sve što mi šalješ i trpeljivo ću pretrpeti.

BOŽIJI PROMISAO  Sv. Jovan Tobolski

Не можемо слободном вољом тек тако мењати сложене околности, нити своје душевно и физичко стање, није све баш тако једноставно. Није немогуће, али првенствено зависи од Божије благодати и промисла. Обично нам је потребно много трагања, труда и Божије помоћи да тако нешто постигнемо.

[ego]

Постоје и други моћни начини за отклањање душевних и физичких последица стреса. Исус Христос нас је упутио на молитву и пост. Углавном нам је позната снага молитве, али смо у доброј мери потиснули и заборавили делотворност поста. У зависности од околности треба пронаћи своју меру. Више о томе писано је на теми: Колико дуго се сме гладовати?     

[ego]

Psihijatrija i stvaranje besmislenog nasilja

Užasno uzdržano shvatanje je da je pucnjava u školi 20. aprila 1999. godine u Kolumbini, u Koloradu, sa pustošenjem kao posljedicom, jedini incident u tragičnom nizu neshvatljivih djela ozlijeđivanja i ubistava. Samo trebate čitati novine ili gledati prenos televizijskih vijesti, da biste znali da škole nisu jedino mjesto gdje se dešavaju ovi napadi. Razmatranje medijskih izvještaja u zadnjih petnaest godina otkriva da se ovakvi incidenti takođe dešavaju na našim autoputevima, u restoranima, poštama, kućama i fabrikama od jedne do druge obale. Dok se broj ovih incidenata nastavlja intenzivirati, više je uznemiravajuća činjenica da se povećava bizarnost ovih bezrazložnih ubistava i samoubistava.

Djela kriminalnog nasilja su s nama od pamtivijeka, ali ono čemu smo svjedoci zadnjih nekoliko decenija zaprepašćuje um i napada razum.Ova groteskna djela, lišena svakog mogućeg osjećaja moralnog poštenja, udaraju nas kao potpuno neshvatljiva, majke prosipaju mozak svojoj djeci, očevi režu svoju djecu na dijelove, radnici koji mirno šetaju svojim kancelarijama u fabrikama ubijaju radne kolege, djeca učestvuju u manijačkim pucnjavama u školskim dvorištima...

Kako se prikaže koja nova reportaža, sjedimo zaleđeni užasom ispred televizora i pitamo se šta se dešava sa našim životnim putem.

Kako to da smo u 21. vijeku sa tehnologijom koja nas lansira u svemir, a još uvijek nemamo rješenje za povećan broj djela nasumičnog, besmislenog nasilja? Razlog je to što smo naučeni pogrešnim razlozima zašto se ove tragedije dešavaju tako da i se i nastavljaju dešavati.

Nije za sve ove užasne događaje zajedničko vatreno oružje – neki se dešavaju noževima, sjekirama i čak automobilima. Nemaju veze ni sa oblačenjem, godinama starosti, polom ili političkom orjentacijom. Činjenica izostavljena od većine je da su psihijatrijske halucinogene droge čest uzrok poražavajućeg broja ovih djela nasumičnog besmislenog nasilja. Ovi "lijekovi" (psihijatrijske droge), koji su sve prisutniji u društvu i među djecom školskog uzrasta, posebno u toku zadnje dve decenije, zapravo izazivaju djela nasilja. 1997. godine, prodaja psihotropičnih droga dostigla je 1.5 biliona dolara, odnosno uduplana je u odnosu na prodaju od dve godine ranije. Ukratko, porast besmislenog nasilja u Americi podudara se sa povećanom upotrebom psihijatrijskih droga.

Razmotrite sljedeće:

Samo u Americi sada ima približno četiri miliona djece na psihijatrijskom lijeku Ritalin (metilfenidat hlorid, psihijatrijska droga za djecu i odrasle), lijeku kojeg DEA (Drug Enforcement Agency – Društvo za primjenu lijekova) svrstava u istu kategoriju (2. red narkotika) sa opijumom, morfinom i kokainom. Ritalin (metilfenidat hlorid, psihijatrijska droga za djecu i odrasle) je amfetaminska droga često prepisivana djeci za izmišljeno mentalno oboljenje ADHD (ADD ili poremećaj pomanjkanja pažnje i hiperaktivnost ili poznat još kao hiperkinetički sindrom).

Čak i proizvođač Ritalina upozorava da se pri zloupotrebljavanju "mogu javiti stvarne psihotične epizode", dok DSM (Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje) od APA-a (američkog društva psihijatara) tvrdi da veća komplikacija pri prekidu uzimanja Ritalina jeste samoubistvo.

Ako ovo nije bilo dovoljno loše, preko 909,000 djece i adolescenata starosne dobi od 6 do 18 godina su na psihijatrijskim antidepresivima.

Važno je primjetiti da je samo u periodu od 1988. do 1992. godine bilo izvještaja da preko 90 djece i adolescenata koji su doživjeli samoubilačko ili nasilno samouništavajuće ponašanje dok su koristili noviji antidepresiv Prozac (fluoksetin), SSRI (inhibitor serotonina).

Ipak, kako će sljedeće jasno pokazati, veza između psihijatrijskih droga, nasilja i samoubistva je daleko od ograničavanja na djecu.

Izučavanja psihijatrijskih droga

Nije da psihijatri ne znaju.

Naučno istraživanje koje je dokumentovalo vezu između nasilja, samoubistva i psihijatrijskih droga je poražavajuće.

Možda najviše objelodanjuje izjava profesora Candace B. Pert sa vašingtonskog univerzitetskog medicinskog centra, koja je objavljena 20. oktobra 1997. godine u časopisu "Time". Profesor Pert je izjavio: "Alarmiran sam čudovištem koje smo Johns Hopkins neurolog Soloman Snyder i ja stvorili kada smo prije 25 godina otkrili jednostavan ogled vezivanja droga za receptore... Javnost je pogrešno informisana o preciznosti ovih SSRI-a (inhibitora serotonina) kada je zdravstvo prepojednostavilo njihovo djelovanje u mozgu..."

Kratki izvodi iz nekih od brojnih izučavanja koja dokumentuju vezu sa nasiljem/samoubistvom uslijedili su sljedećem:

1. Testiranje je otkrilo da j Eric Harris, jedan od preminulih osumnjičenih u kolumbinskom incidentu, imao terapeutski nivo Luvox-a (fluvoksamina, psihijatrijske droge) u krvi. 4. maja 1999. godine ABC-ova filijala u Koloradu je saopštila da je "Luvox trgovačko ime za fluvoksamin koji, kako su pokazala istraživanja, može prouzrokovati maniju". Ovo je potvrđeno u članku američkog časopisa "American Journal of Psychiatry" pod naslovom "Manija i fluvoksamin" gdje se tvrdi da "lijek može kod nekih osoba dat u normalnoj dozi izazvati maniju".

Naknadno, studija od strane istraživača sa Hadassah-Hebrejskog medicinskog Univerziteta u Jerusalemu, objavljena u časopisu "Annals of Pharmacotherapy", donijela je sljedeći zaključak o Luvox-u: "Serija naših slučajeva sugeriše da fluvoksamin može imati sposobnost da izazove ili podstakne postojeće manično ponašanje kod depresivnih pacijenata. Ljekari su upozoreni da nadgledaju ovaj efekat preokreta..."

1. Psihijatar i stručnjak za lijekove je izjavio: "Prema proizvođaču "Solvay", kod 4% djece i omladine koji uzimaju Luvox razvila se manija u toku kratkih kontrolisanih kliničkih pokusa. Manija je psihoza koja može prouzrokovati bizarne, grandiozne, detaljno razrađene destruktivne planove, uključujući masovna ubistva... "

2. Časopis "New York Post" je objavio 31. januara 1999. godine da su dobili dokumente posredstvom slobode informisanja pokazujući da je Njujorški psihijatrijski Institut testirao Prozac (fluoksetin, psihijatrijsku drogu) na šestogodišnjaku. U ličnim dokumentima psihijatrijskih istraživača zabilježeno je da su "neki pacijenti prijavili povećano javljanje samoubilačkih misli i/ili nasilno ponašanje." Druga nus pojava – divlje manične epizode – takođe je potvrđena u istraživačkim izvještajima.

3. Izučavanje vođeno na Yale medicinskom univerzitetu i objavljeno u martu 1991. godine u časopisu "The Journal of The American Academy of Child and Adolescent Psychiatry", otkrilo je da su ponašanje ili ideje o samopovređivanju započele ili se intenzivirale u toku "liječenja" sa antidepresivima kod 6 pacijenata starosne dobi od 10 do 17 godina, od 42 pacijenta koji su bili izučavani.

4. Izučavanje objavljeno u časopisu "The Journal of Forensis Science" u septembru 1998. godine otkrilo je da je od 392 samoubistva među mladima u Parizu od 1989. do 1996. godine 35% uzimalo psihoaktivne lijekove.

5. Nordijska konferencija 1995. godine saopštila je da novi antidepresivi naročito imaju stimulativni amfetaminski efekat i konzumenti ovih "lijekova" (psihijatrijskih droga) mogu postati "agresivni" ili "doživjeti halucinacije i/ili samoubilačke misli."

6. Jedan kanadski istraživački tim koji je izučavao efekte psihijatrijskih droga na zatvorenicima, otkrio je da su se "nasilnički, agresivni incidenti dešavali znatno češće kod zatvorenika koji su koristili psihotropične (psihijatrijske ili halucinogene) lijekove u odnosu na zatvorenike koji ih nisu koristili." Istaknuto je da su zatvorenici na glavnim sredstvima za smirenje bili više od dva puta agresivniji nego kada nisu uzimali psihijatrijske droge.

7. Članak objavljen u časopisu "The American Journal of Psychiatry"

8. godine otkrio je da glavna sredstva za smirenje (Torazin (hloropromazin), Haldol (haloperidol), Mellaril (tioridazin hlorid), itd.) mogu "izazvati akutnu psihotičnu reakciju kod pojedinaca koji ranije nisu bili psihotični".

9.

1. godine, udžbenik o neželjenim efektima psihijatrijskih droga istakao je mogućnost ovih droga da izazovu nasilje, tvrdeći: "Zaista, čak i djela nasilja kao što su ubistvo i samoubistvo, prepisani su reakcijama bijesa prouzrokovanim hlorodiazepoksidom (Librium) ili diazepamom (Valium)."

10. Valium (diazepam) je poslije zamijenjen Xanax-om (alprazolamom, psihijatrijskom drogom za smirenje) kao najčešće prepisivanim sredstvom za smirenje. Prema izučavanju Xanax-a 1984. godine, "Ekstremna ljutnja i neprijateljsko ponašanje javili su se kod 8 od prvih 80 pacijenata koje smo liječili alprazolamom (Xanax)."

11. Proučavanje Xanax-a 1985. godine, objavljeno u časopisu "The American Journal of Psychiatry", tvrdi da je 58% "liječenih" pacijenata doživjelo ozbiljan "gubitak kontrole", npr: nasilje i gubitak kontrole, u poređenju sa samo 8% kojima je dat placebo.

12. Novine su 1975. godine opisale negativno dejstvo glavnih sredstava za smirenje koje se zove akatizija (od grčke riječi "a" što znači "bez" ili "ne" i "kathisia" što znači "sjediti") koja je prvi put prepoznata kao nemogućnost ljudi koji uzimaju ove droge da mirno udobno sjede.

13. U svom časopisu "The Many Faces of Akathisia", istraživač Theodore Van Putten je prijavio da je skoro pola od 110 posmatranih osoba iskusilo akatiziju. Opisao je šta se desilo ovim ljudima nakon upotrebe "lijekova" (psihijatrijskih droga). Jedna žena je počela udarati glavom od zid tri dana nakon injekcije glavnog sredstva za smirenje. Druga kojoj su davani ovi lijekovi 5 dana, doživjela je "porast halucinacija, vrištanje, čak i bizarnije misli, agresivne i samouništavajuće izlive bijesa i nemiran hod ili ples," dok je treća rekla da je osjećala odbojnost, sviju mrzila i čula glasove koji su joj se rugali.

14. Dr. William Wirshing, psihijatar sa UCLA, izjavio je 1991. godine na godišnjem sastanku društva psihijatara da se kod pet pacijenata razvila akatizija od Prozac-a (fluoksetina, psihijatrijske droge). Dr. Wirshing je vjerovao da ih je akatizija "sve navela da razmišljaju o samoubistvu".

15.

1. godine, izučavanje objavljeno u časopisu "American Journal of Psychiatry" otkrilo je da su se pacijenti koji koriste lijek Elavil (amitriptilin), antidepresiv, "pokazali odbojnijim, razdražljivijim i impulsivnijim... Od velikog statističkog značaja su povećano zahtijevno ponašanje i djela nasilja."

16. Izučavanje djece koja su koristila Elavil (amitriptilin) objavljeno u časopisu "Psychosomatics" 1980. godine, otkrilo je da se kod nekih pojavila histerija i odbojnost. Jedno dijete je počelo "ispoljavati prekomjernu razdražljivost i ljutnju, prekomjerno se kretati i tvrditi da se više ne plaši, da više nije kukavica."

17. Drugi članak objavljen u časopisu "American Journal of Forensis Psychiatry" 1985. godine, opisao je pet slučajeva "ekstremnih djela fizičkog nasilja" usljed akatizije prouzrokovane Haldol-om (haloperidolom). Ovi slučajevi su uključivali djela ekstremnog, bezrazložnog, bizarnog i brutalnog nasilja.

Ponekad se navodi kao razlog za pojavu djela nasilja to što pojedinac "nije uzimao svoj lijek". Ovo se u cilju odvraćanja pažnje šalje u medije zbog interesa psihijatara da bi se odvratila pažnja sa lijekova kao kreatora nasilja. "Lijekovi" (psihijatrijske droge) su ti koji stvaraju ova stanja. Nekoliko izučavanja ilustruje ovu stvar.

1. U februaru 1990. godine, Dr. Marvin Teicher, harvardski psihijatar, objavio je u časopisu "The American Journal of Psychiatry" da se kod šest pacijenata koji su bili depresivni ali ne skloni samoubistvu, razvila intenzivna, nasilna, samoubilačka preokupacija sa slabostima od upotrebe Prozac-a (fluoksetina, psihijatrijske droge).

Pisma koja su uslijedila od liječnika, objavljena u časopisima "The American Journal of Psychiatry" i "The New England Journal of Medicine" objavila su slične zaključke. Izvještaj u časopisu " The New England Journal of Medicine " objavio je da pacijenti nisu bili skloni samoubistvu prije upotrebe lijeka i da su njihove samoubilačke misli naglo prestale pri prekidu upotrebe.

1.

1. godine, devet australijskih psihijatara se zalagalo da se SSRI (inhibitori serotonina) prodaju sa upozorenjem nakon što su se pacijenti povređivali ili postali preokupirani nasiljem dok su ih uzimali. "Nisam želio umrijeti, samo sam osjećao potrebu da si rastrgam meso na komade", jedan pacijent im je rekao. Drugi je izjavio: "Uzeo sam svoj otvarač za konzerve desnom rukom i htio si odrezati lijevu ruku u predijelu zgloba." Samouništavajuće povređivanje se počelo javljati nakon početka "liječenja" ili povećanja doze, a smirilo se ili prestalo sa prestankom "liječenja".

2.

1. godine izučavanje je dokumentovalo težnju glavnog sredstva za smirenje Haldol-a (haloperidola) da poveća odbojnost ili nasilno ponašanje. Prema izučavanju, dosta osoba koje ranije nisu bile nasilne, "bile su znatno nasilnije pri korišćenju Haladol-a (haloperidola)." U ovom izučavanju, istraživači su označili i pripisali povećanje nasilnosti akatiziji.

3. Izvještaj objavljen u časopisu "The Journal of the American Medical Association" pokazali su primjer uznemirenosti koja može pratiti akatiziju. Opisujući čovjeka koji je četiri dana ranije počeo uzimati Haldol (haloperidol), istraživač je zabilježio da je čovjek "...postao nekontrolisano uznemiren, nije mogao mirno sjediti i hodao po nekoliko sati." Nakon žaljenja na nasilne nagone da napadne bilo koga ko mu je u blizini, čovjek je napao i pokušao da ubije svog psa.

Druga slabo poznata činjenica je da prekid uzimanja psihijatrijskih droga može ljude učiniti strašno nasilnima. Činjenica da ovi "lijekovi" (psihijatrijske droge) mogu izazvati ovaj efekat može biti nepoznata zato što često nakon što je nasilni zločin učinjen, psihijatri ili njihove savezne organizacije kao što je farmaceutska kompanija koja finansira NAMI (National Alliance for the Mentally Ill – Nacionalni savez za mentalno oboljele), okrivljuju za nasilno ponašanje prestanak korišćenja "lijekova" (psihijatrijskih droga). Međutim, istina je da je ekstremno nasilje dokumentovana nus pojava prestanka uzimanja psihijatrijskih droga.

1.

1. godine, dansko medicinsko istraživanje je objavilo sljedeće nus pojave ovisnosti od psihotropičnih lijekova: "emotivne promjene: strah, teror, panika, strah od ludila, pad samopouzdanja, nemiri, razdražljivost, agresivnost, nagon za uništavanjem i, u gorem slučaju, nagon za ubijanjem."

2.

1. godine, Centar za nacionalno prioritetne lijekove, osnovan od strane novozelandskih psihijatara, izdao je izvještaj o "akutnom prekidu uzimanja droga", tvrdeći da prekid uzimanja psihoaktivnih lijekova može izazvati 1) povratne efekte koji pogoršavaju prethodne simptome "bolesti" i 2) nove simptome koji nisu povezani sa stanjem koje je pacijent prethodno doživio. Antidepresivi mogu izazvati "agitaciju, ozbiljnu depresiju, halucinacije, agresivnost, hipomaniju i akatiziju."

Tinejdžerka Janet, kojoj su bila prepisana sporedna sredstva za smirenje i antidepresivi, rekla je da je pri prestanku uzimanja ovih "lijekova" (psihijatrijskih droga), imala nasilne misli i morala kontrolisati svoju agresivnost koja je uključivala želju da izbode bilo koga ko joj je smanjivao dozu "lijekova": "U prošlosti uopšte nisam bila nasilna. Ova nova osjećanja nisu bila dio takozvane "mentalne bolesti" koju sam mislila da imam; nikada nisam bila agresivna prije nego što su mi prepisani lijekovi. Kada sam ih jednom bezbjedno i postepeno prestala uzimati, nikada više nisam osjetila nekontrolisane nasilne nagone."

Kao što je ranije zabilježeno, čak i APA (američko društvo psihijatara) uljepšano priznaje u DSM-u (Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje) da je samoubistvo ozbiljnija "komplikacija" kod prestanka uzimanja Ritalin-a (metilfenidat hlorida, psihijatrijske droge za djecu i odrasle) koji je aktuelan među milionima djece.

Efekti odvikavanja od ovih "lijekova" (psihijatrijskih droga) mogu biti ozbiljni i zahtijevati ozbiljan liječnički nadzor koji bi osigurao bezbjednu detoksikaciju osobe. Na primjer, Stevie Nicks, iz rok grupe "Fleetwood Mac", govori o velikoj teškoći detoksikacije od psihijatrijskih droga: "Sama sam shvatila da je to ono što me ubija [psihijatrijska droga, Klonopin (klonazepam)]." Trebalo joj je 45 dana da se odvikne od Klonopin-a (klonayepama). "Bila sam bolesna 45 dana, stvarno, stvarno bolesna. I gledala sam generacije ovisnika koji dolaze i odlaze. Znate, ovisnika o heroinu, 12 dana...i oni bi otišli. A ja sam još uvijek bila tamo."

S obzirom na ovo istraživanje i dramatičnog povećanja upotrebe halucinogenih droga od strane djece kao i odraslih, uzrok za povećano bezrazložno nasilje postaje sve jasnije.

Slučajevi besmislenog nasilja

Internacionalna CCHR (Građanska komisija za ljudska prava i istragu nedjela psihijatrije) ima bazu podataka stotina slučajeva nasilja koje obuhvata zadnjih 15 godina. Sljedeći su samo nekoliko primjera:

6. marta 1985., poštar iz Atlante Steven W. Brownlee, izvadio je pištolj iz džepa i ubio nadzornika i pomoćnika. Drugi pomoćnik je ranjen. Brownlee je bio liječen psihotropičnim lijekovima.

20. novembra 1986., četrnaestogodišnji Rod Mathews istukao je svog školskog druga na smrt u šumi blizu njegove kuće u Kantonu, u Masačusetsu. Njemu je bio prepisan Ritalin (metilfenidat hlorid, psihijatrijska droga za djecu i odrasle) od trećeg razreda.

William Cruse je optužen za ubistvo šestoro ljudi u pucnjavi 23. aprila 1987., u Palm Bay-u, na Floridi. Cruse je uzimao psihijatrijske lijekove nekoliko godina unazad.

Bartley Dobben je ubio dvoje djece 26. novembra 1987., tako što ih je ubacio u kotao livnice na 1,300 stepeni. Bio je u upravi za psihijatrijske droge 1985.

*20. maja 1988., Laurie Dann je u Winnetka, linois, ušla u učionicu drugog razreda sa tri pištolja i počela pucati na nevinu djecu, ubivši jedno i ranivši petoro prije nego što je ubila sebe. Testovi krvi koji su uslijedili pokazali su da je imala Litium i antidepresiv Anafranil (klomipramin hlorid)u krvotoku u vrijeme zločina.

26. septembra 1988., devetnaestogodišnji James Wilson je donio revolver kalibra 22 u osnovnu školu u Greenwood-u, u Južnoj Karolini, i počeo pucati na djecu, ubivši dve osmogodišnje djevojčice i ranivši sedmoro druge djece i dva nastavnika. Wilson je išao od psihijatra do psihijatra godinama ranije, a 8 mjeseci prije ubistava uzimao je nekoliko psihijatrijskih droga koje mogu prouzrokovati nasilno ponašanje. Od 14. godine davane su mu psihijatrijske droge, uključujući Xanax (alprazolam), Valium (diazepam), Torazin (hlorpromazin)i Haldol (haloperidol).

17. januara 1987., Patrick Purdy je otvorio vatru na školskom igralištu punom djece u Stockton-u, u Kaliforniji. Tokom žestokog i ničim izazvanog napada, ubio je petoro djece i ranio trideset prije nego što je ubio sebe. Tokom dve godine prije ubistava, uzimao je dva jaka psihijatrijska "lijeka" (droge) iz kategorije za koju se zna da uzrokuje nasilje.

28. aprila 1992., Kenneth Seguin je drogirao svoje dvoje djece starosti 7 i 5 godina, odveo ih na ribnjak, prerezao im ručne zglobove i bacio njihova tijela u vodu. Zatim se odvezao kući i sjekirom ubio svoju ženu dok je spavala. U to vrijeme je bio na Prozac-u (fluoksetin hloridu).

U novembru 1992., Lynwood Drake III, u San Luis Obisbo i Morro Bay, u Kaliforniji, ubio je šestoro ljudi pištoljem prije nego što je ubio sebe. U njegovom tijelu pronađeni su Prozac (fluoksetin hlorid) i Valium (diazepam).

U decembru 1993., Steven Leith iz Čelza, u Mičigenu vratio se na školski sastanak i ubio kolegu nastavnika. U to vrijeme je uzimao Prozac (fluoksetin hlorid).

Šesnaestogodišnji Brian Pruitt, koji je na smrt izbo baku i dedu 1995., bio je na "lijekovima" (psihijatrijskim drogama).

3. novembra 1995, vodnik Steven B. Christian, koji je bio 25 godina policijski komandant u Dalasu, dovezao se u policijsku stanicu i ozbiljno ranio policajca ispred stanice pokušavajući da uđe i ubije ostale. Christian je ubijen od strane dvojice kolega policajaca. Autopsija je pokazala da je imao visok nivo antidepresiva u krvi.

U Connecut-u 6. marta 1998., Mathew Beck, računovođa na lotu, brzo se prijavio na poslu, objesio kaput i metodično pucao na četvoricu šefova, ganjajući jednog od njih po parkingu, prije nego što je ubio sebe. Beck je viđao psihijatra i uzimao 3 vrste "lijekova".

28. maja 1998, Brynn Hartman je ubila svog supruga, komičara Phil-a Hartman-a, zatim počinila samoubistvo. Bio joj je prepisan i uzimala je Zoloft, koji je obdukcijom pronađen u njenom tijelu zajedno sa alkoholom i kokainom.

19. februara 1996., desetogodišnji Timmy Becton je zgrabio svoju trogodišnju nećaku kao štit i nanišanio pištolj na zamjenika šerifa koji je pratio oficira nadležnog za školske izostanke njegovoj kući na Floridi. Becton je u januaru bio odveden kod psihijatra i "liječen" psihijatrijskom drogom.

Dok je bio na odmoru, 25. maja 1997., u Las Vegasu, osamnaestogodišnji Jeremy Strohmeyer je silovao i ubio sedmogodišnju djevojčicu u ženskom toaletu u kasinu. Bio mu je dijagnostifikovan ADHD (ADD ili poremećaj pomanjkanja pažnje i hiperaktivnost ili poznat još kao hiperkinetički sindrom) i prepisan Dexedrine (dextroamfetamin, psihijatrijska droga). Počeo je sa uzimanjem terapije sedmicu dana prije ubistva.

27. septembra 1997., šesnaestogodišnji Sam Manzie je silovao i udavio drugog mlađeg dječaka koji je u to vrijeme prodavao za PTA slatkiše od vrata do vrata. Manzie je bio pod psihijatrijskom "pažnjom" i pod "lijekovima".

21. maja 1998., četrnaestogodišnji Kip Kinkel je pucao i ubio svoje roditelje a poslije izvršio masakr u svojoj srednjoj školi u Springfield-u, u Oregonu, ubivši dvoje i ranivši dvadesetdvoje. Navodno je uzimao Prozac (fluoksetin hlorid) i Ritalin (metilfenidat hlorid, psihijatrijska droga za djecu i odrasle) i išao na časove za kontrolu bijesa.

20. aprila 1999., Eric Harris, jedan od dvojice maturanata koji su izvršili masakr u školi, ušao je u školu pucajući na učenike i profesore i postavio eksploziv. Dvanaestoro učenika i jedan profesor su ubijeni, zajedno sa njima dvojicom koji su se na kraju pucnjave ubili, dok je dvadeset-troje ranjeno. Utvrđeno je da je u Harris-ovoj krvi bio prisutan antidepresiv Luvox (fluvoksamin).

4. maja 1999., Steven Allen Abrams naletio je autom na predškolsko igralište u Costa Mesa-i, u Kaliforniji, ubivši dvoje i ranivši petoro. Bio je na uslovnoj kazni 1994. što je od njega zahtijevalo posjećivanje psihijatra i uzimanje Litiuma.

Zaključak

Sve same horor priče. Površno, ideja da sredstva za smirenje i antidepresivi izazivaju neprijateljstvo i nasilje može izgledati bez smisla. Naime, oni bi trebali učiniti ljude mirnima i tihima. Ali stvarnost je da oni mogu imati i imaju takve neželjene efekte. Naučni dokaz, čiji je samo dio gore predstavljen, je poražavajući.

Psihijatrijski "lijekovi" i "tretmani" izazivaju nasilje i što prije ovo prepoznamo i nešto uradimo povodom toga, prije će se ovakve vrste ubistava zaustaiti.

Ovo su činjenice sa kojima psihijatri i NAMI (National Alliance for the Mentally Ill – Nacionalni savez za mentalno oboljele) odbijaju da se suoče. Psihijatri iz očiglednih razloga – mogli bi i trebali biti odgovorni za zločine učinjene od strane njihovih toksično drogiranih pacijenata – fabrika lijekova" - "3.2 miliona dolara godišnje od 9 takvih fabrika" – "koje proizvode ove lijekove koji često onesposobljavaju um".

Gore je navedeno samo nekoliko primjera stotina slučajeva ubistava, samoubistava i bezrazložnog nasilja koji su dokumentovani u CCHR-ovoj (Građanska komisija za ljudska prava i istragu nedjela psihijatrije) arhivi. Psihijatrijske droge stvaraju nasilje. Neće svako ko ih uzme počiniti djelo nasilja, ali neki sigurno hoće. Istraživanje je nedvosmisleno. Koliko će još da se desi ovakvih slučajeva prije nego što se nešto poduzme?

CCHR (Građanska komisija za ljudska prava i istragu nedjela psihijatrije) se zalaže da vladini službenici i/ili služba za primjenu zakona, naoružani sa informacijama koje su sadržane u ovom izvještaju:

1. Sprovode zakonska saslušanja da potpuno istraže vezu između psihijatrijskih droga i nasilja (i samoubistva);

2. Zahtijevaju obavezne toksikološke izvještaje koji određuju testiranje na psihijatrijske droge svakoga ko počini ubistvo ili ozbiljno nasilno djelo;

3. Obezbijedi da gdje su psihijatrijske halucinogene droge upletene u krivični slučaj, bude odgovoran psihijatar koji ih je prepisao.

http://www.psihijatrija-ubija.info/psihijatrija-nasilje-u-skolama/psihijatrija-i-stvaranje-besmislenog-nasilja.html

[zejak]

Sve češći uzročnik stresa je mobbing  1127_battle. Ovo ukazuje da možda imamo posla sa

u kome je dozvoljeno anti-socijalno ponašanje (društvo koje je slepo za saosećanje i simpatisanje).

Informacije o mobbing-u možete naći ovde, ovde, ovde i ovde.

Pogledajte i

.

[ВИЛМА]

Psihijatrija i stvaranje besmislenog nasilja

Цео овај текст је још једна пропаганда против психијатрије и лекова.

Верујем да су психијатри, као и лекови, многима помогли да подносе живот много лакше и смиреније.

[ego]

Србија без "сиротињске утехе"

Бенсендин у Србији је више од лека који "смирује напетост, опушта мишиће и централни нервни систем". Бенседин је дијагноза друштвеног стања. "Тако велико и неконтролисано коришћење седатива говори да нешто овде дубоко није у реду", каже др Жарко Требјешанин, психолог. "Ми се суочавамо са масовном неурозом." Прошле године потрошено је: 41 милион таблета бенседина, 63 милиона бромазепама и 40 милиона дијазепама. Седам таблета по становнику. Потрошња се годинама повећава. "Из најновијих захтева за увоз активне супстанце за производњу седатива произлази да је реч о 200 милиона таблета. Рачуница каже да ће се наредне године потрошити 25 таблета по становнику!"

Бенсендин у Србији је више од лека који "смирује напетост, опушта мишиће и централни нервни систем". Бенседин је дијагноза друштвеног стања. "Тако велико и неконтролисано коришћење седатива говори да нешто овде дубоко није у реду", каже др Жарко Требјешанин, психолог. "Ми се суочавамо са масовном неурозом."

Прошле године потрошено је: 41 милион таблета бенседина, 63 милиона бромазепама и 40 милиона дијазепама. Седам таблета по становнику. Потрошња се годинама повећава. "Из најновијих захтева за увоз активне супстанце за производњу седатива произлази да је реч о 200 милиона таблета. Рачуница каже да ће се наредне године потрошити 25 таблета по становнику!" (Милош Кнежевић, савезни секретар за рад, здравство и социјалну политику)

Сада су власти одлучиле да "лекове који ублажавају болове и смирују стресна стања, ставе под контролу". Ови лекови ће се одсад добијати само на (двоструки) рецепт. За апотекара који прода лек који спада "у опојне дроге или садржи психотропне супстанце без дуплог или икаквог рецепта, из најновије уредбе савезне владе (Сл. лист СРЈ, број 16/94) у оквиру Кривичног закона (члан 45) предвиђена је казна од три до пет година затвора".

Зависници

Кад уредба изађе из папира чека је сурова стварност. "То је одлука бирократске памети која оперише само великим бројевима и књишким дефиницијама. Књишко је и тачно објашњење да прекомерна и неконтролисана употреба седатива није добра. Али овде се живи ван свих правила. Ако људи имају потребу за хемијским поштапалицама, онда они имају права на њих", каже Вук Стамболовић, лекар из Београда који се бави људским правима.

А људи имају потребу. Једно истраживање показује "да 68 посто пунолетне популације користи лекове против болова". Конкретније: око 80 одсто жена и 50 одсто мушкараца. Грађани у Србији таблете, у просеку, користе "два пута недељно. Тек 13 одсто оних који користе аналгетике купују спасоносну таблету само онда када осете бол."

Стручњаци тврде да овако константно узимање ових лекова води "стварању зависности, односно таблетоманији". Тачније: "За три месеца и дијазепам (бенседин) и бромазепам могу да створе зависност", износи психијатар др Јован Марић. Доза је: три бенседина од 10 милиграма дневно или три бромазепама од шест милиграма. Шта се дешава кад особа хоће да се одвикне? "Неопходан је велики напор, уз строго праћење лекара, месец до два. Али то није нимало једноставно, јер пацијент упада у апстенцијалне кризе." (Др Марић)

Зато су и најтврђи заступници стављања седатива под контролу, које је вест "више него обрадовала" - забринути. "У случају наглог прекидања снабдевања овим лековима на досадашњи начин, можемо веома брзо очекивати праву поплаву озбиљних болесника са озбиљним апстиненцијским појавама, којима треба помоћ на стручан начин", сматра психијатар Стеван П. Петровић. Он тврди да чак "око 80 процената зависника од психоактивних супстанци спада у особе које лекове не узима од лекара".

Утеха

Следи, дакле, даља драматизација. Јер, наш човек је стигао до ове количине бенседина због друштвеног стања које га притиска више од деценије. Професор Светомир Бојанин, психијатар, објашњава да је обичан човек "пред политичким и економским насиљем беспомоћан, гурнут у лажну стварност у којој као ној зарива главу у песак. Не може да утиче ни на шта. Бенседин се ту појављује као прекид везе између ретикуларног система, битног за организовање функција свести и саме свести. Он слаби интегративне моћи пажње и уводи нас у лак и дуг сан. Као кад притиснемо куплунг у ауту и изађемо из брзине: све стане, а све ради."

Бенседин има репутацију "сиротињске утехе". (Тијана Мандић, психолог)

"Опустошен и усамљен у избегличком кампу, угрожен на радном месту без извесне зараде, притиснут напетостима у растрзаној породици човек тражи предах", каже професор Бојанин. "Бенседин му то може приуштити. Али, лекаре то ставља у различите дилеме. Жао ми је што не видим политичаре који о тој дилеми воде рачуна. После 5. октобра 2000. очекивали смо да ћемо бар у просвети и здравству имати људе који се разумеју у свој посао. После Бојића, добили смо Обрена Јоксимовића, а сад овог новог министра који очигледно нема јасну концепцију народног здравства. Ти министри су се дрзнули да српским лекарима забрањују да слободно и одговорно пишу рецепте сумњичећи их за лоше намере."

Лекова народу треба све више, лекари осумњичени да злоупотребљавају "право, умеће и дужност да пишу рецепте", државна каса све празнија и - ми смо у ситуацији да неки бирократа посађен на недодирљиво место у безосећајној хијерархији одлучује о најосетљивијем питању: коме треба лек? Зато је страх од нове уредбе сасвим оправдан.

"Опроштај од националног седатива", стоји у наслову најозбиљнијих дневних новина у овој земљи. "Ово решење је могла да донесе само отуђена памет која има утисак да кад је њој боље, онда је свима боље", каже Вук Стамболовић. "Опијена влашћу и позивајући се на прописе, ред и развијени свет, та егоцентрична памет неће да види да овде врло мало људи има пара за психотерапију. И да овај народ, кога чекају све веће тешкоће, нема неког избора."

Позивање на развијени свет овде има неког основа. Фармацеутска индустрија је у експанзији. Пре две године продаја фармацеутских препарата у свету је досезала суму од 196 милијарди долара и показује стални раст. Онда још једно згодно поређење: на америчком тржишту "најобимнији раст забележен је у пласману лекова за централни нервни систем - 16 одсто".

Откако је пре неколико деценија познати Фројдов ђак Виктор Франкл утврдио да сексуалне фрустрације нису више прве на листи психо-невоља западног човека и обелоданио је да је то сада криза смисла живота - то отуђење се стално продубљује. Тако је Френсис Фукујама, писац који се "прославио" промашеном прогнозом о крају историје после пада Берлинског зида, сада написао књигу - "Човеков крај". "Велики оптимиста" је сад уочио да данашње западно друштво неодољиво подсећа на "врли нови свет" из култног романа истог наслова Олдоса Хакслија.

У Хакслијевој земљи становници "ако им се расположење поквари узимају дрогу по имену сома и све им је опет лепо." Фукујама тврди да ће нашу егзистенцију одређивати две технологије: биотехнологија и информацијска технологија. Објашњава: "Сома наше садашњости и наше будућности зове се риталин. Он заправо треба да умири екстремно хиперактивну децу, пре свега дечаке. У неким америчким школама 50 посто деце добија риталин, а некима се прети да ће ако га не узимају морати да напусте школе. С друге стране, све више жена користи прозак, лек против депресије... Класичан проблем жена, наиме, представља слабо самопоштовање... Уз помоћ ових таблета жене успевају, на пример, да се ослободе злонамерних брачних партнера и да започну професионалну каријеру."

Фукујама види и дубљи смисао таблетоманије у стварању "политички коректног света". "Ако нам се неки аспект личности не допада, ми човека преправимо онако како то одговара тренутно владајућој идеологији и политичком тренду. Доласком нове идеологије, све се поново преправља."

Власт

Нашим политичким елитама, због њихове трагичне неорганизованости, тешко је приписати овако озбиљно осмишљено манипулисање народа. Водећи популацију кроз транзицију наши политичари не показују ни елементарну способност да дефинишу и друштву понуде оно што је у читавој историји било најбољи и најједноставнији пут ка излазу из безнађа.

"Садашња власт није урадила ништа да се организује тако да људима понуди циљ због кога се вреди жртвовати. Знате, оно класично: трпимо, али знамо зашто и знамо да ће нашој деци бити боље", каже Вук Стамболовић. "Даље, ова власт не показује никакву бригу за човека. Он нема осећај да живи у друштву који држи до правичности. Они који крше правила не бивају кажњени. Власт не налази ништа лоше у томе што се привилегије и богатство стичу на најнеправеднији начин. А то је извор највеће депресије и безнађа. У овом друштву важи правило: други човек се не види. Постојимо ја и маса. Други је маса. И императив је: заборави на друге!"

Милиони заборављених и препуштених себи траже излаз. Они који једном нађу спас у хемијским стимулансима и чије "тело памти како му је било лепо док смо конзумирали пилуле или пиће" спремни су да свој рецепт поделе и са својим најближим: "велики број родитеља гласно размишља да ли да својим малишанима самовољно 'пропишу' бенседин и његову хемијску браћу". Сведочење др Иване Тимотијевић, психијатра из Центра за клиничку психофармакологију Института за ментално здравље у Београду има и наравоученије: "да узимање ових медикамената у нежним годинама може опасно да поремети механизам функционисања њиховог централног нервног система".

Али, колико год склоп ових тешких речи звучао опомињуће, проблеми су очигледно често толики да опомене носи ветар. "Дневно нам долази на десетине младих који траже тродоне и бенседине", прича апотекарка из продавнице лекова у једној прометној београдској улици.

Млади

"Изгубљена генерација" живи са идејом да постоји "пилула среће". Верује се у магију, верује се да постоји чаробни штапић који ће да промени реалитет на који не може да се утиче", каже професор Бојанин.

"Млади узимају бенседин са алкохолом чиме се постиже наркотичко дејство", знају искусни психијатри. И опомињу да тако бенседин "може бити смртоносан". Таблете сем што помажу да се живи - омиљено су средство код жена у покушајима за прекраћивање живота. (Иако то није директно у вези с темом рећи ћемо да мушкарци за то, ипак, чешће користе пиштољ). Ускраћивање бенседина народу довешће као и све прохибиције до цветања црног тржишта, а зависници као и они нови којима ће "сиротињска утеха" тек затребати, реаговаће на два начина. "Увећаће се научена апатија", каже Вук Стамболовић. "А код другог дела популације ће се увећати агресивност. И то хоризонтална агресивност: насиље у породици, насртај на сараднике на послу, улично насиље."

Има ли наде? Професор Светомир Бојанин писац помало песимистичке књиге "Школа као болест", подсећајући да су млади људи толико пута кроз историју били злоупотребљавани - нагоњени и на међусобна убијања - сматра да су "они, ипак, увек побеђивали и постајали људи који су изграђивали и унапређивали цивилизацију. Сада они поново стоје пред изазовом да остваре препород и обнове европску културу која је данас битно угрожена." Овакве речи звуче пророчки. У "светлој будућности" свакако ће бити решења. А у садашњости?

Сматра се да је већа штета ако човек живи под стресом него ако узме једну таблету да се смири", једноставно је и тешко оспориво златно правило свакодневног живота. Да ли је тежи друштвени проблем узимање бенседина или ирационални страх у традиционалном друштву да се оде код психијатра и тако заувек буде означен "као лудак"? Професор Требјешанин подсећа да је то, посебно у малим местима, велики проблем. Свакако већи него што неки доносилац уредби, који нема осећај да би опет (ускоро) могао бити народ, може и да претпостави. А да се не говори да кад неко и одлучи да оде код психотерапеута - како у овако организованом (боље рећи распаднутом) здравственом систему може уопште да се изводи сложено "лечење душе".

Или, каква је процедура да се дође до двоструког рецепта у организацији која полази од тога да "лекари краду" и да државни чиновник мора да нас заштити јер за њега се зна да не краде. Зато овде немају никаквог одјека вести из Универзитета у Цириху и швајцарског института за технологију да ће произвести "бенседин" (читај седатив), који ће деловати "подједнако делотворно као данашњи, али неће стварати зависнике". Нама су проблеми земаља где су "пилуле животни стил" неуверљиви, па и смешни. "Симптоми зла" су овде неупоредиво суровијег порекла.

СЛОБОДАН РЕЉИЋ

http://www.nin.co.rs/2002-09/05/24892.html

[ego]

Лековима до политичке коректности

Постављање питања о тајним политичким договорима могло би се окарактерисати као параноја, а нека будућа генерација неуролептика би моглa служити у циљу ефикасног „лечења” политички некоректних грађана као параноика

Неурофармаколошка средства – антидепресиви, седативи, неуролептици – могла би бити злоупотребљена у стварању друштва „политичке коректности“. Следствено, такозвана козметичка неурофармакологија може бити средство за кориговање политичке диверсификације у друштву.

На пример, масовна примена антидепресива прозака у САД, превасходно у женској популацији, ствара грађане са унапређеном сликом о себи у породици и друштву. Употреба риталина, углавном код дечака који су дијагностиковани да пате од „хиперкинетичког поремећаја“, АДХД (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), поред тога што јача концентрацију и повећава учинак, испоставља се да умањује и агресивност. При том, АДХД се тек од релативно скоро квалификује као обољење или синдром. Вишак активности и мањак концентрације некада се нису сматрали поремећајем код адолесцената. Сада се њима за то стање преписује риталин. Задовољније жене у породици (прозак) и мушкарци са мањком агресивности и бољим учинком на послу (риталин), стубови су друштва политичке коректности.

Они су пак и јасни симптоми смањења политичке диверсификације у друштву. Наиме, поменути лекови не морају се преписивати ради лечења неке болести, већ као средство „унапређења“ функционисања већ здравог човека. У том смислу, може се говорити о „козметичкој“ употреби неурофармаколошких средстава. Свака козметика држи се одређених вредносних (на пример, естетских) образаца и води смањењу диверсификације у друштву. Козметичка неурофармакологија није изузетак.

Требало би при том имати на уму да је спектар неурофармаколошких средстава која се могу користити у козметичке сврхе прилично широк. На пример, различите врсте анксиолитика и антидепресива не смањују само анксиозност и депресију, већ повећавају мотивацију, способност учења, а и омогућују функционисање у друштву са мање сна. Према томе, имају дејства слична неким ефектима риталина. Стога су поменути лекови сјајни и за тржишну утакмицу. Сваки послодавац само може да пожели да има мотивисаније раднике, способније да уче, а при том у стању да функционишу у тој утакмици са, на пример, пет сати сна.

Све ово већ је реалност. У случају одговарајуће друштвено-политичке потпоре, односно у случају повратка неких тоталитарних или псеудототалитарних облика владавине у развијеним земљама, отвараће се и нове нежељене могућности. Оне би надилазиле козметичку употребу неурофармакологије. На пример, могло би се манипулисати неуролептицима тако што би се преписивали, уместо пацијентима оболелим од параноје, и здравим људима склоним постављању питања о закулисним политичким договорима, о тајним подацима у поседу обавештајних служби. У Совјетском Савезу, неуролептик халдол већ је и даван политичким затвореницима, укључујући оне који су наводно боловали од „латентне шизофреније“. У САД је забележен случај давања истог лека илегалним имигрантима који су чекали репатријацију. Према томе, постављање питања о тајним политичким договорима (на пример) могло би се у (псеудо)тоталитарним друштвима окарактерисати као параноја, а неуролептици би могли служити у циљу „лечења“ политички некоректних грађана као параноика.

Отварале би се тако и могућности неурофармаколошке стимулације аутоцензуре код новинара. На пример, истраживачко новинарство у коме новинари не би постављали питања (чак ни себи) о тајним договорима између криминалаца и политичара, мора да је идеал новинарства у ауторитарним и криминализованим политичким системима!

Наравно, ово постаје релевантно под условом да неуролептици могу имати поменута дејства на здраве људи. Али и да не могу, није тешко замисливо да ће једна будућа генерација одговарајућих лекова имати таква дејства и на здраву популацију. Иако је можда мало вероватно да ће развој политичких догађаја икада више ићи у правцу поновног успостављања тоталитарних облика владавине у земљама са одговарајућом демократском традицијом, требало би имати на уму да неке земље, које су тренутно у великом економском успону, такву традицију немају. Услед јачања њихове снаге на глобалном нивоу, као и евентуалног кретања њихових политичких система у смеру тоталитаризма (које год да је боје), могло би довести до тога да постанемо сведоци најразличитијих врста злоупотребе неурофармакологије.

http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Lekovima-do-politicke-korektnosti.sr.html

[ego]

Одвикавање од лекова за смирење

Најчешће коришћени лекови данас су средства за смирење, а као први на тој листи су бензодиазепими. Бензодиазепини се пре свега користе у третману тескоба и познатији су као анксиолитици или анксиолитични седативи, односно средства за умирење. Имају 4 основне функције – седативну, функцију ублажавања тескобе, функцију мишићне релаксације и функцију ослобађања грчева.

Како делују бензодиазепини?

Бензодиазепини имају умирујући ефект. Они вас умирују, али вас у већим дозама и успављују. Будући да бензодиазепини оштећују функцију мозга, имају негативан учинак на душевни и физички рад. Пропратни ефекти укључују поспаност, лагану главобољу, помањкање координације и тешкоће у кретању, због чега је отежано или немогуће возити ауто док узимате таблете. Неке су особе навеле да им такве таблете изазивају агорафобију. То је и више него иронично, узевши у обзир чињеницу да ова врста таблете, која се у почетку преписивала као лек против анксиозности, само оставља пацјента с новим страхом.

Иако бендодиазепини имају умирујући ефект, они код неких људи могу изазвати супротни учинак. Уместо да их умире, они их ''уздигну'', па особа постаје узбуђена или агресивна,а у неким случајевима и суицидална.

Такође је примећено да бензодиазепини повећавају учинак алкохола и могу повећати учинке неких других лекова попут таблета за спавање, антидепресива или барбитурата који се често прописују заједно са средствима за смирење.

Како се одвићи?

Међутим, прави проблеми започињу у тренутку када их се пацјент покушава ослободити. Бензодиазепини делују на мозак и производе зависност у релативно кратком времену (4 до 6 недеља!) ако се редовно узимају. Ако нагло престанете узимати ова средства за умирење, осећате тешку аксиозност, напетост, паничне нападе, мучнину, дрхтање, појачан рад срца, знојење и потешкоће у спавању, али то је само део симптома. Национални центар за савете о средствима за умирење (ТРАНX), који је због помањкања фондова морао на жалост обуставити свој рад, саставио је листу од 110 симптома који се појављују НАКОН одвикавања. У екстремним случајевима може доћи до губитка реалног сгледавања себе (осећате се попут ''зомбија''), па постанете конфузни и окончате са нервним сломом или халуцинацијама. Осећате се као да ћете полудети.

Будући да постоје лекари који нису упознати с чињеницом да ове симптоме узрокују хемијске промене што их изазива одвикавање, они преписују додатна средства за умирење или антидепресиве, чиме се злокобни круг поново активира.

Све то не указује на нимало охрабрујућу слику за особе које се покушавају одвикнути од средстава за смирење, и жалосно је да се не пружа никаква подршка људима који поново покушавају преузети контролу над својим животима, одлучивши се на храбре кораке у својим настојањима да се ослободе таблета. С друге стране, пацијенти морају знати да њихова искуства с овим застрашујућим симптомима одвикавања не воде према лудилу, те да, буду ли упорни, имају веће шансе за одбацивање таблета и симптома који се паралелно појављују.

Средства за умирење могу бити корисна ако се узимају у краћем временском периоду, али она НИКАД неће функционисати као истинско решење проблема тескобе. Умјесто да ''прогутате таблету'', радије се посавјетујте с терапеутом како бисте открили шта условљава анксиозност. Само на тај начин можете решити темељни проблем, а да при том избегнете зависност.

Одвикавање од антидепресива

И антидепресиви дају сличне ефекте. Данашња нова генерација селективних инхибитора преузимања серотонина навелико се прописује (често пута заједно са седативима) против депресије и анксиозности повезане са њом. Најпознатији и најчешће коришћени су Прозак и Сероxат. Иако ће многи стручњаци тврдити да они не изазивају зависности, ипак је доказано супротно. Такодје и одвикавање од антидепресива мора бити постепено, јер уколико се нагло прекине са терапијом може доћи до поновног појављивања симптома или чак њиховог појачавања.

http://www.stetoskop.info/Odvikavanje-od-lekova-za-smirenje-4056-s9-news.htm

[ВИЛМА]

Его, молим те ми реци зашто тако упорно пропагираш ове идеје ?

[ego]

Које идеје? Генерално је добар трезвен став, или што би се рекло: "Опрез је мајка мудрости."

Овде лепо видимо да се и лекари трезвено и критички односе према тим савременим тенденцијама.

Не мора се ићи у крајности, али добро је све то имати у виду.

[ВИЛМА]

Слажем се да треба имати то у виду.

Извини, нисам хтела да те прозивам, него ми упада у очи да већ пар дана лепиш текстове који иду ка оној крајности да психијатрима и лековима не треба веровати, па сам помислила да можда заступаш такав став.

stadaradim