"Изгуглах" нешто интересантно!!

[Tane]

Срећа на Руском

"Пошто данас многи, па чак и одрасли, немају неког одређеног појма о срећи, већ је представа о њој једнострано-потрошачка, очигледно да оне који су заборавили вреди подсетити на тачно значење речи срећа у Руском језику.

На руском имати срећу (рус. счастје) значи поседовати део (рус. част) или имати удела у нечему. Израз имати удела такође има везе с поседовањем, али с поседовањем целине, без поделе на делове. У томе је предност кад се има удела. Навешћемо примере.

Шта се може присвојити? Део земље, део општег богатства, зграбити део колача, упознати неке „корисне људе“ итд.

Ту је очито ниско, користољубиво схватање среће. Оно не пружа душевну радост, већ доноси само привремено задовољство због успеха. У самој идеји поделе је садржано зло. Свака превара, блуд, невера, макар и на речима доводе до губитка целомудрености (честитости), ремећења човекове целовитости. Зло се састоји у непрестаној подели. Почев од грамзивог повика „моје!“ и завршавајући одузимањем душе од тела, после чега леш сместа почиње да се распада. Формула злотвора на власти гласи: „подели и владај“. Парола свих неваљалаца гласи: „после нас макар и потоп“. Али, онај који другима одузима, ни сам није срећан. Његово задовољство се састоји из рефлекса улова (као код звери). Уграбио си, откинуо, прогутао. Заситио си се, одморио, огладнео и -- поново „у лов“. Спазио си нешто код суседа -- позавидео му, почео да машташ, изгубио спокој. Није ти успело да набавиш -- наљутио си се, постао љубоморан, почео да се светиш. У нечему већем ниси имао среће -- запао си у очајање. То не мирише на одважност.

Друга је ствар -- имати удела у нечему разумном, добром, вечном. Ту човек престаје да се боји за своје сопство, већ спознаје радост услед јединства са себи сличнима. „Љубав је -- по Платону -- жеђ за целовитошћу“, тежња за сједињавањем делова. Честитост (рус. порјадочност) означава љубав према реду (рус. порјадок). У честитом друштву је свима добро, али човек и сам треба да буде честит. Треба имати савести, умети жртвовати своје ради заједничког. Понашање честитих људи одликује култура, уљудна брига за околне људе. Целомудрени не само што себе узалуд не троши, него и ништа унаоколо не разара, чува природу, цени туђи рад, поштује закон. Услед тога садржајност занимања, ширина погледа, одсуство потрошачке забринутости чине живот културних људи неупоредиво радоснијим од „престижног“ животарења „ловаца“. Али ни то још није крајњи домет.

Врхунско духовно значење среће се састоји у томе да се има удела у Извору бесмртности, у сједињавању човека са Богом. Покајање припрема верника за сусрет. А Православни Хришћани се у самој Светој Тајни Причешћа сједињавају са Васкрслим Христом, кушају Хлеб вечног живота. Шта може бити радосније од поседовања тог дела битка?

Ко се боји да твори зло, тај има „страх Божији“, који је „почетак мудрости“ (Пс. 111, 10). Значи да је тај и мудар, јер је ослобођен страха од смрти, а с њим и свих осталих страхова. Тај је, значи, и богоподобник, то јест сасвим човечан. Па то и јесте срећа -- живети, не бојећи се никога до Бога! У томе је и савршена одважност. И све је тако једноставно!

Први људи у рају нису знали за страх. Били су бесмртни и срећни, док нису спознали зло, док су веровали Богу и извршавали Његову заповест -- не диратии забрањене плодове знања добра и зла. Поверовавши змији-кушачу, изгубили су истинску веру, самовољно прекршили спасоносну заповест и стекли удео у злу. Тада су окушали смрт и лишили се рајског блаженства. Изгубивши страх Божији, почели су да се боје свега осталог. И тада је, ради спасења заблуделих, смртном човечанству била дарована врлина одважности. Она нас како изнутра тако и споља штити да нас не подјарми тама. Али, одважност се стиче једино уз свесно одрицање од зла. Кад се има удела у добру."

http://www.rusija.rs/sveta-rusija/besede/187-making-immigration-easier-in-us.html

greengrin

[Tane]

ЗАШТО ИДЕМ У ЦРКВУ - ОДГОВОРИ ДЕЦЕ

Деца одговара на питање "Зашто идеш у цркву?" Идем у цркву, зато што ми се свиђа да идем у цркву. Молим се за здравље својих ближњих.   

+  +  +

Идем у цркву зато што сам крштен и верујем у Бога. Он нам поможе у свему.   

+  +  +

Не идем у цркву зато што немам времена. Идем на фолклор, на цртање, на самбо, али желим да идем у цркву.   

+  +  +

Идем у цркву да окајем своје грехе. Желим да замолим Баћушку, да не правим глупости, и да ми све успе у животу.   

+  +  +

Идем у цркву да ме баћушка благослови и да сперем своје грехе. Тамо се молим за све људе. Људи пале свеће и моле се Богу. У цркву жене иду са марамама, а мушкарци обично. Мени се допада да идем у цркву!   

+  +  +

Да окајем грехе, да се исповедим. Црква не учи ничему лошем. Тамо се може молити, упалити свећа за своје ближње, за упокојене, оставити цедуља са именима за здравље и упокојене.   

+  +  +

Сваке недеље идем у цркву са баком. Идем у цркву зато што верујем у Бога. Код куће се пре одласка у школу молим пред иконама.   

+  +  +

Иако сам крштена, не успевам да идем (имам пуно задатака). Али када треба (смрт, венчање, крштење), могу да одем. Много пута сам молила маму, али мама и тата остају на послу до касно. Не дозвољавају ми да сама излазим из куће.   

+  +  +

Идем у цркву скоро сваке недеље. Држим постове, али некад не све. Сматрам да треба ићи у цркву да бисмо се молили Богу за отпуст наших грехова. Треба се молити за своје ближње, исповедати и причешћивати. Сматрам да је то дуг и част, пре свега пред Богом, а затим и пред Отаџбином. Треба се молити и чекати, да на  Бог услиши, разуме и помогне. 

+  +  +

Идем у цркву зато што волим да будем на служби. Допада ми се ток службе. Када уђеш у храм, постане лакше души.   

+  +  +

Идем у цркву да се помолим за своје другове. Ја сам не очекујем помоћ од горе, јер ми није потребна, више волим да се уздам у себе и да се суочим очи у очи са проблемима. Моји пријатељи имају много проблема, и ја се трудим да им помогнем, не мислећи о себи. Не желим да радим нешто само због себе, одговара ми стање у којем је свима добро, а ја остајем по страни. Многи моји пријатељи имају проблеме са девојкама, а ја сам чак другу препустио девојку коју волим, и молим се, да им све буде добро. Није ми било лоше због тога, јер се надам, да ће уз Божију помоћ, све око нас бити боље. Ја сам на овом свету не због тога да тражим, него да помажем. Волим своје пријатеље и увек им помажем, иако сам често бирам самоћу.   

+  +  +

Зашто не идем у цркву? Има тренутака када не верујем у Бога! Али не могу да схватим зашто. Сви су ми говорили, да је Бог близу и да ми увек може помоћи, али нисам веровала! Много пута сам молила Бога да ми помогне и било је тренутака када сам то осетила. Сада ми је живот тежак. Не учим добро, лажем родитеље, пијем, а понекад и пушим! Стидим се пред Богом. Дешава се да због љубави наносим себи бол. Тело ми је у модрицама, а руке у посекотинама! Не знам шта да радим. А не знам ни зашто моја породица не иде у цркву. Можда нема времена? Не знам. Искрено, ја бих радо ишла у цркву. Тамо је веома лепо. Не знам како да живим даље!     

+  +  +

Идем у цркву зато што је то обавеза сваког православног човека. Када идем у цркву, искупљујем своје грехе. Одласци у цркву чисте моју душу од лоших помисли. Буде ми лакше. У цркви пишем цедуљице са именима за здравље, да моји ближњи никада не буду болесни, и за упокојене. Црква је најсветлије и најбоље у животу човека.   

+  +  +

Не идем у цркву, јер ме не воде родитељи. Била сам четири пута, када смо ишли на екскурзију. Имам велику жељу да идем чешће у цркву.   

+  +  +

Идем у цркву зато што треба у нешто да верујем, а ја верујем у Бога. И када Га молим за нешто, на пример, када се молим да недеља у школи прође добро, или за нешто друго – често се догоди да се то испуни. Идем у цркву да се молим и да принесем жртву великом Богу. Идем и да исповедим своје грехе. Идем у цркву РПЦ, зато што је та вера увек била главна у Русији. Без вере у Бога се не може, сваки човек треба да верује у то, да ће му неко помоћи да реши свој проблем. И непријатности које се човеку догађају - то је Промисао Божији, односно, ништа се не догађа случајно: Бог шаље човеку искушења, а човек треба да их истрпи. Без вере човек постаје туп, спреман да уради све што му се каже, такви су комунисти. Ја идем у цркву да утолим своју туги и патњу.   

+  +  +

Идем у цркву зато што верујем у Бога. То је свакоме потребно. Када идем у цркву, осећам лакоћу у души. Идем у цркву за сваки празник. Мислим да је потребно ићи у цркву.   

+  +  +

Зашто ја идем у цркву? Да будем ближе Богу. Да се молим. Да се очистим од својих грехова. Црква ми помаже да очистим своју душу. Када одем код свештеника, причам о својим проблемима. Када изађем из цркве, буде ми лакше на души, испричала сам се, очистила сам се.   

+  +  +

Не идем у цркву јер имам веома мало времена – у школи дају много домаћих задатака; али када би било мало слободног времена, ја бих га провела у цркви. Веома ми се свиђа да будем на служби и молим за Божији благослов. У цркви има много различитих интересантних икона, и ја, када идем у цркву, их гледам и палим свеће за здравље и за покој душа. Када бих имала слобоног времена , обавезно бих отишла у цркву!   

+  +  +

Идем у цркву зато што сам верујући човек. Верујући људи треба да славе све црквене празнике. Да држе постове. Сваки човек треба да иде у цркву, да се моли, да тражи опроштај од  Бога или да Му благодари за нешто. Али не раде то сви. Свако има право да иде или не иде. Свако ко уважава себе треба да иде у цркву. Зато што се треба молити. Поштујем себе и своју веру. Идем у цркву, не стално, наравно, али се трудим да идем често. Дођем у цркву, испричам се , говорим о томе што ме је повредило, молим се, молим за опроштај. Када изађем из цркве, осећам се  «поново рођеним».   

+  +  +

Идем у цркву, зато што одлазећи у цркву, ти улазиш у неки други свет, свет доброте, топлине и љубави. У цркви се заборављају сви проблеми и бриге, залече се све душевне ране, а пријатан мирис у ваздуху и појање црквеног хора испуњавају твоју душу топлином и светлошћу. Главни циљ, с којим идем у цркву, - је служење Господу Богу. Идем у цркву да молим за опрост грехова, да очистим своју душу од накупљене нечистоће, да добијем разумевање, помоћ и да тражим савет. Наравно, не заборављам упокојене ближње и молим Господа Бога да их удостоји Царства Небеског, молим се за здравље живих. При изласку из цркве, стиче се неки нови осећај. Човек воли све живо што га окружује. Због тога ја идем у цркву.   

+  +  +

Идем у цркву зато што верујем у Бога. Када имам неки проблем, молим се и палим свеће, молим да ми Бог помогне. Бога ми увек у свему помаже.   

+  +  +

Родитељи су ме крстили са три године. Сада имам петнаест година и православна сам. Али искрено, ретко одлазим у цркву. Зашто идем тамо? У цркви молим Бога за опроштај, тражим помоћ или савет. Црква је најчистије место на земљи. Када сам тамо, осећам да сам чистија, сигурна. У цркви сам окружена добрим, драгим људима. Они су ту у сваком тренутку и пазе ме. Похађала сам недељну школу при храму. Тамо су нам говорили о Богу, одговарали смо, учили црковенословенски језик. Ишла сам тамо око 4 или 5 година. Сада ми то веома много фали.  Уопште, не може се живети без Бога. Једном су ми рекли: ко верује у Бога, тај је слаб, јер тражи помоћ и не може сам да реши своје проблеме. Али ја мислим да то није тачно. Мени је оних што тако мисле чак жао. Ми од Боге молимо такве ствари, које сами не можемо да урадимо. На пример, здравље ближњих.  Не може се живети без вере. Искрено верујем у Бога. Много пута ми је помагао, и не желим да  Га повредим.  Све људе, који не верују у Бога, позивам и молим да се замисле. Бога нам увек може опростити, ако се покајемо.   

+  +  +

Идем у цркву зато што другачије не знам, како бих. Када се дође у цркву, гасну све туге и патње, срџбе, одмах постаје лакше, нестаје униније (ако га је било). Често се после Причешћа иде кући са таквом радошћу у души. Верујем у Бога, уздам се у Њега. Од детињства имам навику да идем у цркву да не пропуштам богослужења. Када се стоји на васкршњој ноћној служби, расположење је такво… Радост, дошао је празник, Христос воскресе! Не могу да не идем у цркву. Ако ме нешто мучи, одем, кажем баћушки и он помогне. Када се деси да пропустим службу, расположење је сасвим другачије. Када у недељу дођем у цркву, као да сам.... не знам како да опишем… избацио (није сасвим исправно) то, што сам за недељу дана накупио. Затим идем кући – и радостан сам, наравно, ако одмах после службе не разговарам, не седнем пред телевизор или за рачунар. У храму сам се избавио од свега што сам акумулирао током недеље, а ако не одем бар једном недељно, радости је далеко мање. Чак и ако пропустим службу због болести. А када идем у манастир, тамо је то уопште… Када се уђе у храм, страхопоштовање… Спокој, све се заборавља (мада не увек). Велики сам грешник, а Господ је тако милостив према нама… Нисам то заслужио својим делима, могу само да Му благодарим и да Га молим за опроштај греха.   

+  +  +

Идем у цркву, зато што су ме томе научили. Играм у тиму чији тренер је веома религиозан. Скоро цео тим иде са њим у цркву  пред сваки меч, а понекад и за празнике. Такође, и моја мајка иде у цркву и када имам времена, ја идем са њом. Мислим да треба ићи у цркву, јер свако од нас је грешан и једном месечно човек мора посетити свето место. Када сам први пут отишао у цркву, завртело ми се у глави, имао сам узвишен осећај, орасположио сам се. Од тада често идем у цркву и мислим да је тако исправно.   

+  +  +

Веома ретко идем у цркву. Када сам била мала, ишла сам често, а сада сам  престала, ни сама не знам зашто. Последњи пут сам ишла у цркву пре испита. Молила сам  Бога, да ми помогне да положим своје прве испите, много сам се плашила јер нисам знала како то изгледа. Била сам у цркви и када смо са разредом били на школској екскурзији. Баћушка нам је испричао много тога интересантног. А пре око две године сам путовала у храм у Москву. Тамо ми се веома свидело, тамо су нам такође организовали екскурзију. Сада браћа не иду са мном у цркву јер они не верују у Бога. Тачније речено, они сами не знају, да ли  Он постоји или не. Раније сам у цркву ишла само када ми је лоше. Ипак сада схватам да не треба да идем у цркву само када ми је лоше. Увек када идем у цркву, палим свеће за здравље ближњих и за оне којих више нема. Била сам и у мушком манастиру, такође на екскурзији. Тамо ми се сивдело. Уопште, сматрам да понекад треба ићи у цркву.     

+  +  +

Идем у цркву зато што сасвим искрено верујем у Бога. У цркви су људи који су ми блиски духом. У цркви сви радимо исто: молимо се. Али у цркви се врше и свете тајне као што су исповест, причешће, и то ми помаже да пронађем душевни мир, да се очистим од својих греха.   

+  +  +

Идем у цркву, али не тако често. Обично пред школу или ако се деси нека непријатна ситуација. И када дођем у цркву, осетим такав спокој у души и буде ми много лакше. Догоди се да не могу да одем у цркву, али тада код куће испред иконе молим  Бога, да све прође без проблема, и да све буде добро. Била сам у врло непријатној ситуацији, код куће сам се пред иконом молила Богу два дана, и после тога је све постало много боље.   

+  +  +

Идем у цркву зато што је то место где се може осетити душевни спокој, а постоји и могућност да се отклони све негативно што се накупило на души за дуго време. Без обзира на то што ретко одлазим у цркву, када нађем времена да одем, осећам се продуховљено. Црква је из мог угла, најважнији део духовног. Када човек упозна духовне вредности, њему буде боље, лакше се односи према свему што га окружује, радује се сваком новом дану. Без сумње, црква чини људе таквим, какви они стварно треба да буду: праведни, искрени, истинољубиви, да имају снагу воље и да буду добри. Црква људе преображава изнутра. 

http://www.rusija.rs/sveta-rusija/besede/1262-zasto-idem-u-crkvu.html  torta

[Фарисеј]

Interesantno je koliko je ruske dece odgovorilo u prethodnoj anketi da idu u crkvu "da bi okajalo svoje grehove"....

[Баба]

Interesantno je koliko je ruske dece odgovorilo u prethodnoj anketi da idu u crkvu "da bi okajalo svoje grehove"....

То не мора да буде оно што ми овде мислимо...

Другачија је ипак култура и вера код Руса другачија код нас.

Мада не кажем да  времена нису последња, ипак другачије Руси верују од нас.

[jassmina]

Interesantno je koliko je ruske dece odgovorilo u prethodnoj anketi da idu u crkvu "da bi okajalo svoje grehove

 

То не мора да буде оно што ми овде мислимо...

Другачија је ипак култура и вера код Руса другачија код нас.

Мада не кажем да  времена нису последња, ипак другачије Руси верују од нас.

 

nije to interesantno to je prelepo ali onaj ko nije osetio tu rec taj ne moze ni da zna kako izgleda.Ne veruju Rusi drugacije nego pravilnije i jace i nisu toliki pomodaristi kao srbi 

[Караконџула]

Ne veruju Rusi drugacije nego pravilnije i jace i nisu toliki pomodaristi kao srbi

Занимљиво размишљање, тако да не познајем Русе помислио бих чак и да су дошли с друге планете.

Само ме занима чиме су Руси заслужили толику предност у односу на Србе, да им се чак и име народа пише великим словом у твојој поруци, опет у односу на Србе.

Немам ништа против Руса, нити сам велики Србин, само молим за објекитвност и реалност.