Др Исак Адижес: Србија је дигла руке од себе, то је горе од кризе

[ego]

ДР ИСАК АДИЖЕС: СРБИЈА ЈЕ ДИГЛА РУКЕ ОД СЕБЕ, ТО ЈЕ ГОРЕ ОД КРИЗЕ

Криза у глобалним размерама ће бити још гора, онај модел капитализма више не функционише, тражи се нови, али још нико не зна какав би он требало да буде

Видим да је ситуација лоша по томе што су кафане у Србији празне. Криза је велика и није најопасније то што је криза, него што су људи изгубили поверење и упали у апатију. Народ је дигао руке, нема више наде, нема алтернативу. Опозиција је иста као власт, што значи да нема никога ко може понудити решење. То ме највише брине, чим људи губе наду, онда нема енергије да се ишта мења - оцењује тренутну ситуацију у Србији др Исак Адижес, оснивач и програмски директор Адижес института, творац методологије управљања предузећима, у разговору за магазин „Бизнис".

„Видите какве су револуције у Африци - Либија, Египат, Тунис, чак и Хрватској 10.000 људи маршира, виче, протестује. А у Србији - нико ништа. То значи да су људи дигли руке, а то је забрињавајуће. Није проблем криза, него последице кризе, која се стално наставља, продужава се из једне у другу...

И како видите Србију у целом том процесу у глобалној кризи?

- Мислим да ће криза у глобалним размерама бити још гора, пошто сматрам да њени корени нису решени. Убачено је много пара на тржиште, помаже се организацијама које пропадају, али тиме што покривате проблем парама не значи да је болест излечена. То је као да имаш рак, а узимаш неки аспирин, па све изгледа у реду.

Корен проблема је у томе што је капитализам банкротирао, као што је предходно социјализам банкротирао, због великих промена - технолошких, глобализације... Онај модел капитализма више не функционише, сада се тражи нови, али нико још увек не зна да каже какав би он требало да буде, још увек нема решења. Нема новог Кејнза да пронађе ново решење, као после велике депресије.

Где ви видите излаз из кризе?

- Моје је мишљење, а знам да ће то запрепастити српски народ, да је решење у самоуправљању. Озбиљно то мислим. Наравно, не оно и онакво вулгарно самоуправљање, какво је било, али треба затворити циклус. Капитализам није затворен циклус - горе су они који имају пара, доле су радници, и то је вертикала. Ја сам много писао о томе зашто је самоуправљање пропало: зато што није у оном систему признало да је важан капитал. И то је грешка. Мора се признати капитал. И као друго, не можете имати демократију на нивоу предузећа, а диктатуру на нивоу државе, то не иде. Али, када би демократија била на оба нивоа, уз признање капитала - то је решење.

Али самоуправљање је код нас пропало...

- Самоуправљање је било интеграција, вулгарно политички примењена. Комунистичка партија је водила предузеће, и то је била грешка. Али, ако узмете самоуправљање као теорију, и поправите је да буде базирана на логици, а не на политичким вредностима, она може функционисати, и ту је будућност. Ипак, да би се то спровело, требало би променити систем вредности капитализма - рећи капиталистима да би радници требало да имају свој глас, а то је већ револуција...

Који су главни проблеми капиталиста, односно самог управљања у светским компанијама?

- Капитализам је заснован на тржишном систему, што значи да постоји конкуренција међу предузећима. Сада је тај систем уведен унутар предузећа, и догађа се сукоб радника и менаџмента, и све се распада. Требало би затворити циклус, наћи систем где има сарадње и радити заједнички.

Моје је мишљење да се самоуправљање било пропуштена прилика Југославије, на жалост. Ово ново самоуправљање неће се родити на овим просторима јер је бивша Југославија са тим системом прошла кроз врло болно искушење. Родиће се у Америци, и то се већ дешава. Имамо примете Јунајтед Ерлајнса или фабрика аутомобила. Још увек то није оно право јер је ипак реч о конфротацији, али полако се јавља.

Да ли су актуелни немири и револуције у Африци узроковани глобалном економском кризом или су можда њен наставак?

- Сав тај народ који се тамо буни и протестује зна шта неће, али не зна шта хоће. Они неће диктатуру, али не знају шта је то демократија, пошто је никада нису ни имали. На пример, демократија је базирана, између осталог, и на слободи медија, а они су у Египту претукли новинарку, дакле не дозвољавају слободу изражавања. Они просто немају то искуство од малих ногу. Мислим да ће се тамо десити нешто као у Ирану, где су извели револуцију, збацили предходног владара и, шта се десило - дошла је друга диктатура. Доћи ће неко други и тај други ће се поново обогатити.

А како ће се то одразити на кризу на глобалном нивоу? Да ли то значи да ћемо стално имати кризе?

- Што се тиче ефекта на глобалном нивоу, сви знамо да ће нафта бити скупља, берза ће пасти, и биће нове кризе. Јавиће се нова економска криза пошто корени ове садашње нису решени, и то само убрзава цео процес. Један енглески врхунски економиста је недавно рекао да ће идућа криза бити још гора. Ја то говорим већ неколико месеци и сигуран сам да нам предстоје нове глобалне кризе.

(Исак Адиџес (74) је оснивач и директор Адиџес Института, Санта Барбара, САД. Творац је методологије која носи његово име и реномирани консултант компанија и влада широм света (Шведска, Бразил, Мексико, Грчка, Израел). Познат по јединственом приступу управљању организационим променама, заснованом на процесу у коме се изграђује међусобно поштовање и поверење.)

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=15051

[florenntina]

Vrlo interesantan text. Cula sam da je dolazio i u CG, na poziv Mila Djukanovica...

Iskreno, slabo poznajem njegov rad, ali dosta stvari koje je izneo u textu zvuce logicno. On verovatno misli na sistem upravljanja slican tzv. kooperativama gde postoji izvesno samoupravljanje ali uz uvazavanje kapitala, trzista i konkurencije...

[ego]

Има добрих запажања.  1000000001010

Исак Адижес: Направите добар производ

Да ли данас у Србији имате политичаре, извините државнике, који су способни да успоставе културу узајамног поверења и поштовања? Ако имате, онда још мало нашминкајте спотове, платите на још неколико светских медија рекламе и – напред. Ако не, не бацајте паре!

Мене и мој институт највише занимају транзиције кроз које пролазе предузећа у Србији. И у томе разликујем три облика транзиције. Прва транзиција је од приватног предузетништва ка професионалним компанијама. Друга врста транзиције је у предузећима која су приватизована. Трећа транзиција је значајна, јер је везана за многе ваше велике компаније, за оно што зовете јавна предузећа. Ту, колико је мени познато, нисте далеко одмакли, што додатно ствара нове проблеме, а један од суштинских разлога те укочене приватизације је управо пренаглашена умешаност политике у ову сферу приватизације.

Овако је др Исак Адижес, творац методологије управљања предузећима која носи његово име, и реномирани консултант компанија и влада широм света, одговорио на наше питање о томе како оцењује садашњу фазу српске транзиције. Наиме, овај ексклузивни интервју (путем е-маила) добио је Бизнис магазин непосредно пре доласка др Исака Адижеса у Србију, на предавање које ће 6. јула одржати у дворани Југопетрола, на Новом Београду. Једнодневни семинар се одржава у организацији новосадског Адижес института South East Europe, а предавање др Исака Адижеса је о теми: Кључни кораци на путу ка топ форми.

У интервјуу за Бизнис магазин др Адижес говори о свом виђењу проблема које имају српска економија и друштво, као и о начинима решавања.

Претпостављам да имате макар оквирне информације о ономе шта се на друштвено-економском плану дешава у Србији у прошлих неколико година. Како бисте прокоментарисали садашњу фазу транзиције Србије – на економском и друштвеном плану?

– Говорићу вам о оним транзицијама које мене и мој институт највише занимају. О транзицијама кроз које пролазе предузећа. Прва транзиција у вашим предузећима је нормална транзиција. То је она која се дешава у великом броју приватних предузећа, која су настала у последњих десет-двадесет година. То је транзиција од приватног предузетништва ка професионалним компанијама. Колико сам информисан од мојих сарадника, нека предузећа су у томе више одмакла, нека мање. Али, већина је на путу. И стићи ће, нека брже, нека спорије, нека лакше, нека теже. То су нормалне промене које се дешавају у свим таквим компанијама у свету и лично ме радује што сте ту на добром путу. Мислим да је то добар сигнал за вашу привреду уопште.

Која је то, по Вама, друга врста транзиције?

– Друга врста транзиције је у предузећима која су приватизована. Знам да и ту постоје одлични примери, али превасходно у оним компанијама које су то на време урадиле. Постоје и компаније које су сада страно власништво. Код њих је нормално да се деси транзиција уз неповерење, са централизованим руковођењем, превасходно страних менаџера, што природно ствара другачији облик управљања компанијама. Сасвим је нормално понашање нових власника на почетку док се не изгради узајамно поверење. Свако би се тако понашао ако би дошао у туђу земљу. Послао би своје људе, све би контролисао. Али временом, уз континуирано увођење савремених метода мена­џмента, природно, мора да расте и култура међусобног поверења и “препуштања” да тако кажем, вођење компанија локалним, едукованим менаџерима.

Трећа транзиција је значајна јер је везана за многе ваше велике компаније, за оно што зовете јавна предузећа. Ту, колико је мени познато, нисте далеко одмакли што додатно ствара нове проблеме, јер очигледно да је један од суштинских разлога те укочене приватизације, управо пренаглашена умешаност политике у ову сферу приватизације.

Биографија Исака Адижеса

Др Исак Адижес је оснивач и професионални директор Адижес института, Санта Барбара, САД.

Творац је методологије која носи његово име и реномирани консултант компанија и влада широм света (Шведска, Бразил, Мексико, Грчка, Израел). Познат је по свом јединственом приступу управљању организационим променама заснованом на процесу којим се изграђује узајамно поштовање и поверење.

Његове књиге Управљање животним циклусима предузећа, Управљање променама, Тежња ка топ форми и Стилови доброг и лошег управљања преведене су на 22 језика.

Својим предавањима на четири језика у 40 земаља скренуо је пажњу научне и стручне јавности на свим континентима.

Рођен је 22. октобра 1937. у Скопљу у трговачкој породици сефардских Јевреја. Током Другог светског рата са породицом је прогнан у Албанију. Рат су преживели захваљујући албанској породици која их је сакривала од фашиста. Крајем 1944. се селе у Београд где Исак Адижес уписује основну школу. Снажни печат у његовом васпитању и образовању оставио је београдски учитељ Вукадиновић који је развио осећај међусобног поверења и поштовања, што је много година касније Исак Адижес уградио у свој научни принцип о ЖИВОТНИМ ЦИКЛУСИМА ПРЕДУЗЕЋА.

Школовање наставља у Израелу, где се породица пресељава крајем 1948. У Јерусалиму је 1963. завршио Економски факултет, магистрирао на Колумбија универзитету у Америци и одбранио докторат 1968. године. Активно говори енглески, српски, шпански и хибру. Македонски, бугарски и италијански разуме али не говори. Однос према српском језику изградио је и захваљујући мајци која му је пренела љубав према српским песмама и музици.

Током шездесетих година радио је истраживања, изучавајући зашто југословенски феномен самоуправног социјализма, као идеја партиципативног менаџмента, не даје онакве економске резултате који се очекују. Бројни су примери и анегдоте које је сакупио из праксе самоуправног периода.

Основао је 1975. МДОР Институт за развој менаџмента и организациона истраживања, који је 1979. преименовао у Адижес институт у Лос Анђелесу, који је током 2000. преселио у Санта Барбару у Калифорнији, где и данас живи.

Исак Адижес је одржао предавања у преко четрдесет земаља света, од Гренланда до Аустралије и Јужноафричке Републике. Своје филијале оснивао је по многим земљама света од којих су данас најактивније у земљама Скандинавије, Канади, Бразилу, Израелу, Кини и просторима западног Балкана коју покрива Адижес за југоисточну Европу, основан 1994. у Новом Саду.

http://www.nirapress.com/content/view/679/2/

[ego]

Пример својеврсног 'самоуправљања' од Саше Радуловића, али на позитиван начин:  nesiguran

Ово је једна прича о једном предузетнику и његовом путу од гараже у дворишту куће његових родитеља до компаније од 250 запослених на путу да постане нови гигант. Прича је врло слична сада актуелној причи о YouTube.com коју је купио Google за $1.65 милијарди. Она је и врло слична причи самог Google.com. Кад мало боље размислим, она је готово идентична по форми и хронологији са скоро свим успешним новим компанијама у Америци, а почиње овако:

Био један предузетник са знањем, идејом и великим сновима без капитала...

Venture Capital - од гараже до Google.com

Од гараже до Google.com – чин други

Од гараже до Google.com – трећи део

[Grizzly Adams]

Криза је велика и није најопасније то што је криза, него што су људи изгубили поверење и упали у апатију. Народ је дигао руке, нема више наде, нема алтернативу. Опозиција је иста као власт, што значи да нема никога ко може понудити решење. То ме највише брине, чим људи губе наду, онда нема енергије да се ишта мења ...

Ово је нажалост 100% тачно.

Коментари о капитализму и "самоуправљању" су 100% погрешни.

[ego]

И ови Јапанци умеју да самоуправљају, а ко ли би то рекао? 

Пољопривредни произвођачи су најбоље организован сегмент јапанског друштва. Вредни су, образовани и организовани у одбрани својих интереса. Имају своја професионална удружења организована на територијалном и струковном принципу. Удружују се у производњи тако да бришу међе између својих малих њива, стварају јединствени технолошки процес производње и реализације на националном нивоу, претварајући Јапан у једну велику фарму. Све своје професионалне, економске и животне потребе остварују у оквирима својих удружења, која се обједињавају на националном нивоу у Централни савез пољопривредних кооператива – »Нокјо«.

»Нокјо« је синоним за јапанску пољопривреду. У тој организацији, посредством струковних - локалних, обласних и регионалних удружења пољопривредни произвођачи су заступљени стопроцентно, у било које да се учлане – постају члан Централног савеза -»НОКЈО«.

Утицај организованих сељака је такав да се ништа се у пољопривреди не може одлучити на нивоу парламента, владе и локалних органа власти ако то није усаглашено са удружењима пољопривредних произвођача. О ценама млека се разговара са произвођачима млека, о увозу америчког и аустралијског меса са произвођачима меса, о увозу америчких цигарета и цитрона са домаћим произвођачима дувана и »Микан«-царских мандаринки. Ни један посланик у парламенту неће дочекати крај свог мандата ако каже нешто о пољопривреди без договора са сељацима из свог изборног округа. Министар пољопривреде неће саставити свој мандат ако јасно и гласно у свакој прилици, ако треба и против свих у влади не штити интересе пољопривредних произвођача. Удружење произвођача пиринча је утицајније од удружења произвођача аутомобила, они не конкуришу једни другима.

http://www.rusnak.info/poljoprivreda-japan-2.htm

[ego]

Ене и Словенаца.  bliss jeeee

Тако на пример, на саветовању о приватизацији која је одржана на Економском факултету у Београду у априлу 2001. године (непосредно пре доношења Закона о приватизацији) гост из Словеније проф. др Јанез Прашникар је између осталог рекао »желим да успете и нисам дошао овде да вам солим памет, али нисам сигуран да сте изабрали добар пут« и пренео њихова искуства. Истакао је да словеначка економска и политичка елита, после дуготрајне расправе почетком 90-их година прошлог века, долази до закључка да треба одустати од идеје продаје неприватизованих предузећа, јер ће мало ко бити спреман да инвестира на подручје који граничи са регионом (Балкан) који је веома нестабилан. Проценили су да је мало вероватно да ће у земљу стићи солидни стратешки партнери, те да се може очекивати долазак спекулативног капитала од кога би било више штете него користи. Словенија се одлучила за инсајдерски тип приватизације, тако да су у око 90% словеначких предузећа радници постали већински власници, а држава је задржала у своме власништву предузећа из стратешких области као што су банкарство, енергетика и телекомуникације.

[DYNABLASTER]

pa znas kako, da bi nesto promenili mora da se skine kompletna garnitura vlasti sve do jednoga, a oni sami od sebe nece da odu, znaci jedino je moguce ako se prolije krv, a nama je izgleda vise dosta prolivanja krvi, ako je neko prolivao onda smo to mi- sto je mnogo mnogo je, nego se sad izgleda uzdamo u Boziju pomoc i promisao, ja drugog objasnjenja nemam