Небојша Катић - текстови

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/beogradska-lakirovka.html

Београдска лакировка

Небојша Катић 

недеља, 31. август 2008.

Кредити које је Србија узела нису рационално коришћени како то теорија сугерише. Да јесу, све би пуцало од привредне активности, запосленост би бујала, а не би опадала из године у годину. Тешко је објаснити куда су отишле десетине милијарди долара узетих кредита као и приходи од продаје државне имовине

У Србији се, корак по корак, уобличава оригинални теоријски концепт везан за универзални проблем дужничких криза. Допринос домаћих економиста светској економској мисли би се могао назвати „београдска интерпретација” проблема задужености. По овом тумачењу, проблем спољног дуга није у његовој висини, већ пре свега у дужничкој структури.

Дужници се тако деле у две групе – у првој групи су привреда, банке и грађани, дакле приватни сектор, чије задуживање неће створити дужнички проблем. Приватни сектор зна шта ради, рационално се задужујe и мудро троши новац на своју корист и ползу домаће економије. Дужнички проблем настаје када се задужује нерационални дужник – држава.

У овом контексту, грађанин који је узео кеш кредит да би купио деци патике и мобилни телефон, а затим их послао на летовање у Турску, зна шта ради. С друге стране, држава која би узела кредит па направила пут или поправила пругу, вероватно не зна. Како је две трећине спољног дуга Србије везано за приватни сектор и мудре дужнике, нема места страху, без обзира на укупну висину дуга.

За последњих годину дана, дефицит биланса текућег рачуна којим су обухваћени сви некредитни девизни токови, повећан је за 70 одсто. Девизни одливи су тако премашили девизне приливе по свим основама (укључујући и дознаке емиграната) за готово пет милијарди долара. У истом периоду, дефицит трговинског биланса, најважније компоненте биланса текућег рачуна, повећан је за 44 процента. Свакога месеца Србија увезе око милијарду долара робе и услуга више него што извезе.

Ови негативни токови се рефлектују на спољни дуг Србије који је у последњих годину дана повећан за око 42 одсто, и сада је око 30 милијарди долара. „Класична” економија би у овим кретањима нашла много разлога за песимизам, па и панику. У складу са „београдском интерпретацијом”, разлога за бригу углавном нема.

„Београдска интерпретација” почива на неуништивом оптимизму њених промотора и несаломивој вери у рационалност приватног сектора и тржишта. Овакав приступ грубо и тврдоглаво игнорише искуства великих криза последњих деценија.

Велике економске кризе које су протутњале протеклих година настајале су најчешће у приватном сектору. Aко се изузму искуства Аргентине и Русије, остале кризе имају мало везе са задуживањем државе. Актуелна криза на тржишту хипотекарних кредита у САД је резултат неодговорности приватног сектора – банака и грађана дужника.

За Србију, али и транзиционе земље уопште, свакако је најпоучније и најважније искуство велике економске кризе која је тешко погодила југоисточну Азију 1997. и 1998. године. И ова криза је везана за задуживање приватног сектора.

Прецењени курс локалних азијских валута довео је до огромног дефицита биланса текућих плаћања. Уз то, привреда и грађани су се задуживали у страној валути на локалном тржишту. Високе домаће камате су стимулисале прилив свих облика капитала, поготово шпекулативног. Дефицит се неко време могао финансирати ино задуживањем, тим пре што су економије у региону биле у експанзији. Оног тренутка када су повериоци проценили да је финансијски ризик коме су изложени превелик, прилив кредита је престао, а капитал је нагло почео да напушта земљу. Огроман одлив девиза довео је до великог пада вредности локалних валута. Трошкови сервисирања иностраних кредита исказани у локалним валутама страховито су нарасли, неликвидност је постала свеопшта, и отпочео је процес ланчаних банкрота.

Сви кључни елементи велике азијске кризе данас су присутни у Србији и не смеју се игнорисати. Србија спада у мању групу транзиционих земаља које нису научиле важну азијску лекцију.

Економске кризе у државама у развоју по правилу настају као последица континуираног дефицита платног биланса и раста спољне задужености. У таквом амбијенту, судбина државе је у рукама иностраних кредитора и виси о концу њихове спремности да (стимулисани високим каматама) обезбеђују прилив кредита на који се економија навикла. Када се из било ког разлога, економског или политичког, прилив кредита успори или заустави, избија криза која се у првом кораку манифестује као платнобилансна и валутна. Смањен кредитни прилив и нагло повећан одлив капитала доводе до прекомерног и неконтролисаног пада вредности домаће валуте који се више не може зауставити интервенцијом централне банке. Одмах потом, валутна криза прераста у дужничку. Страдају сви, па и они дужници који су кредите користили рационално. У кризама ове врсте, савршено је свеједно каква је дужничка структура и да ли више дугује приватни сектор или држава.

„Београдска интерпретација” даје подстицај неодговорном игнорисању дефицита платног биланса и задужености. Кредити које је Србија узела нису рационално коришћени како то теорија сугерише. Да јесу, све би пуцало од привредне активности, запосленост би бујала, а не би опадала из године у годину. Тешко је објаснити куда су отишле десетине милијарди долара узетих кредита као и приходи од продаје државне имовине. Србија је земља пропале инфраструктуре, трагично ниске запослености, прекомерне потрошње, растуће задужености грађана и страховите емиграције. Олака лакировка коју нуди део српске економске мисли је лоша услуга друштву и компромитација струке.

финансијски консултант

[Politika 26.08.2008.]

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/budzetska-zidanica-na-pesku.html

Буџетска зиданица на песку

Небојша Катић 

уторак, 17. јун 2008.

Све што се на економској сцени дешава пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог

Министарство финансија је недавно обавестило јавност да ће буџету до краја ове године недостајати око 440 милиона евра. Буџетски мањак може се надоместити само додатним задуживањем државе, или/и брзом продајом дела преостале државне имовине. Проблем буџета је много озбиљнији него што се јавности презентира. У Србији мало људи ради и доприноси буџету, док огроман број грађана користи средства и услуге које се из буџета финансирају.

Стопа незапослености у Србији је данас на нивоу од око 24 одсто. У држави са око 7,4 милиона становника, запослених (укључујући и пољопривреднике) има мање од 2,5 милиона. Готово исти број запослених има и Финска, али са популацијом од 5,3 милиона. У Швајцарској, која има приближно исти број становника као Србија, запослено је око 4,2 милиона људи. Са стопом запослености какву Србија има, уравнотежење буџета је немогућа мисија.

Овај проблем покушава се сакрити аргументима из класичног неолибералног арсенала. Тврди се да је проблем јавне потрошње у вези са њеним превеликим учешћем у бруто-домаћем производу (БДП) и да то исцрпљује привреду и онемогућава раст запослености. У овом тренутку јавна потрошња у Србији креће се око 43 одсто БДП-а. Тај ниво потрошње није прекомеран и на средини је распона у земљама Европске уније.

Теза по којој висока јавна потрошња доводи до високе незапослености нема статистичко, већ само идеолошко упориште. Јавна потрошња у Данској, Холандији и Аустрији креће се око 50 одсто БДП-а, а стопа незапослености ни у једној од ових држава не прелази пет одсто. Стопа јавне потрошње у Шпанији је мања од португалске, док је стопа незапослености виша. Словачка има знатно нижу стопу јавне потрошње од Чешке, али има готово двоструко вишу стопу незапослености.

Нема економске формуле којом се може одредити оптимални ниво јавне потрошње у односу на БДП. Висина јавне потрошње је, у коначном исходу, ствар друштвеног опредељења. Гласајући за политичке партије и њихове економске програме, грађани се опредељују за пореску и буџетску политику, а тиме и за карактер државе у којој живе. Нико не воли високе порезе, али их становници многих земаља прихватају и плаћају, задовољни услугама и сигурношћу коју им држава пружа. То је цена живота у уређеној и цивилизованој земљи која брине о својим грађанима и не гура их на маргину, у сиромаштво, очај и криминал.

Неидеолошка аргументација у корист смањивања јавне потрошње је снажнија –потрошњу треба смањити јер новца у буџету нема, а због прегрејане тражње инфлација измиче контроли. Ово је лакше рећи него учинити. Простора за смањење потрошње увек има, али тај простор није превелик. Јавна потрошња је добрим делом нееластична и одређена је бројем становника, демографском структуром, географском величином државе, итд. Грађане треба лечити, децу школовати, границе чувати, треба исплаћивати пензије и градити путеве. Где смањивати трошкове, када се у Србији, бар на овим сегментима сигурно не прелива и када је инфраструктура у јадном стању. Упркос томе, у буџету има простора за његову рационалну прекомпозицију, пре свега у корист инвестиција а на терет потрошње, поготово на терет субвенција.

Драма буџета није у његовој висини, већ у структури буџетског прихода и у разлозима који ту структуру одређују. Како мали број људи ради, а још мањи број плаћа порез, више од 70одсто српског буџета мора се покривати кроз различите облике опорезивања потрошње – кроз порез на додату вредност, кроз акцизе и царине. Док продајом државне имовине, огромном потрошњом и прекомерним увозом Србија како-тако попуњава буџет, ти исти фактори јој разарају економију. Ако се приватна потрошња буде смањивала – а морала би, ако би се раст увоза успорио – а последњи је час, приход буџета би значајно опао, а дефицит би драстично порастао. Српски буџет је зиданица на песку.

Србија није успела да нађе модел развоја који би запослио људе и повећао број оних који пуне буџетску касу. При томе, Србија се презадужила, продала је и продаје све што има, укључујући и сопствену децу коју тера у емиграцију. Огромна средства која су ушла у Србију нису оставила развојног трага. Највећи део новца је углавном проћердан, а грађанима, привреди и држави остали су само дугови.

Беспуће српске економске политике не почиње буџетом – оно се ту завршава. Све што се на економској сцени дешава, пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог.

Србији у овом тренутку треба истина о стању економије и о узроцима који су до таквог стања довели. Било би добро да Србија још једном провери и своје основне макроекономске показатеље. Могло би се показати да је стопа инфлације већ годинама виша од оне која се исказује и да је, с тим у вези, реални раст српске привреде нижи од онога који статистика региструје.

Истина је једини темељ на коме је могуће креирати другачију економску политику. Само се на истини може постићи национална сагласност, а Србија припремити за трауматични период који следи. Ако се то не учини, из овакве ситуације ће профитирати једино потенцијални купци преосталих државних предузећа. У Србији ће све бити скупо, само ће државна имовина и евро бити јефтини – и тако до потпуног слома.

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/nostalgija-i-duznicka-faktografija.html

Носталгија и дужничка фактографија

Небојша Катић 

уторак, 20. мај 2008.

Лакоћа задуживања последњих година подсећа на веселе седамдесете, када је Југославија радо узимала иностране кредите, када се добро живело, и када је постојала свест да се живи добро – превише добро. Тог осећаја данас нема, иако се Србија задужује више него седамдесетих, а спољни дуг упорно и безнадежно расте (28,4 милијарде долара крајем марта).

Југославија је свој динамични послератни развој делом заснивала на новцу који је стизао са Запада – прво у виду помоћи, а касније и у облику кредита. Крајем шездесетих година, када су југословенски гастарбајтери похрлили у Западну Европу, почеле су пристизати и дознаке из иностранства. Комбиновани прилив иностраног новца омогућавао је да Југославија инвестира, а да при томе не жртвује животни стандард, како су то чиниле остале социјалистичке земље.

Обиље капитала и „мека” кредитна политика створиле су амбијент у коме су се инвестиционе одлуке, често политички инспирисане и усмераване, доносиле олако. Предузећа нису превише бринула о обртним средствима, рачунајући на помоћ банака које су биле претворене у сервис привреде. Циљ је био да се предузећа, без обзира на њихову рентабилност, одржавају „изнад воде”, и то по сваку цену. Губици привреде су били социјализовани кроз банкарски систем и стални инфлаторни притисак је био неминовна последица овакве политике.

Постојала је, међутим, и друга, светлија страна. Део кредита које је Југославија добијала усмераван је за изградњу инфраструктуре, дакле наменски и селективно. Послове су, наравно, обављала домаћа предузећа. Тако се поред изграђене инфраструктуре и нових радних места стицало и искуство које се касније продавало земљама Трећег света.

Део иностраних кредита је кроз банкарски сектор усмераван привреди. Бољи и ефикаснији део привреде се убрзано модернизовао и био је у стању да тржишту (домаћем, понекад и страном) понуди довољно производа – не врхунских, али сасвим солидних. Банке су кредитирале искључиво куповину домаће робе, па је и то помагало да она буде конкурентна, бар на домаћем тржишту.

Економска политика није била либерална, али је (то се данас јасније види) свакако била добра за грађане Југославије. Велики број људи је био запослен, мада се није претрзао од рада. У сваком случају, сиромаштво и очај нису били масовна појава као данас. Држава је обезбеђивала бесплатно школство, здравство, улагала је у културу, војску, неразвијена подручја, а да при томе није ништа продавала. Коначно, тај систем је створио предузећа и друштвено богатство од чије се продаје и данас живи и опстаје. Да није било ратова деведесетих, да се имовина није (транзиционо) продавала у бесцење, стварне размере тих вредност би биле много видљивије.

Србија и данас, као некада, добија финансијску помоћ, има висок прилив девизних дознака, агресивно се задужује, а поврх тога, распродаје све што се може продати. Узалуд. Све мањи број грађана има стални посао, економска криза је континуирана, а осећање живота, чини се с разлогом, све је трагичније. Иако економски систем апсорбује огромне количине иностраног капитала, инвестира се мало. Озбиљних инвестиција у инфраструктуру нема, сем у предизборним обећањима.

Један од важних узрока оваквог стања у вези је и са банкарским системом, начином како он данас функционише, као и његовом власничком структуром. Банке бескомпромисно и искључиво следе сопствени профитни интерес, и то најчешће краткорочни. Камате и провизије у Србији су међу највишим у Европи. Кредити се најрађе усмеравају тамо где банка може зарадити највише (нпр. кеш кредити), и тамо где се повраћај кредита најлакше може осигурати – хипотекарни кредити, хартије од вредности Народне банке итд. На листи приоритета финансирање производних инвестиција, као најризичније, на самом је дну.

Кредитна политика је рационална из угла банкарског сектора, али је погубна за неразвијено друштво. Сви ови трендови су погоршани власничком структуром банака. Стране банке у малој земљи су недодирљиве и могу чинити што им је воља. Природно је да инострани власници банака не осећају одговорност за домаћу економију, али је опасно да финансијски систем мале и неразвијене земље буде доминантно у страном власништву. Банкарство је крвоток привредног система, а не бизнис као „сваки други”. Из социјалистичке крајности у којој је банкарски систем био потпуно подређен интересима привреде, отишло се у другу, још гору.

Нема успешног модела аутономног привредног развоја који су финансирале иностране банке. Нема ни успешног развојног модела без чврсте и стабилне спреге привреде и банкарског сектора – дакле без савеза пословних елита. Ваља подсетити да ова симбиоза није социјалистички изум. Реч је о финансијском моделу који је био у центру немачког и јапанског привредног „чуда”, а на таквом финансијском темељу почивао је и развој југоисточне Азије и Кине. Србија ће тек зажалити што је уништила домаћи банкарски сектор – то није питање носталгије, већ економске фактографије.

[Иван]

http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-katic-jereticka-pohvala-porezima.html

Небојша Катић: Јеретичка похвала порезима

петак, 11. март 2011.

Буџети великог броја држава су на ивици пуцања, а јавни дугови (кумулирани буџетски дефицити) расту великом брзином и улазе у зону неодрживог. Светска економска криза је додатно погоршала ове процесе, преваљујући трошкове санације банака и приватног сектора на већ преоптерећене буџете.

Из ове опасне ситуације државе покушавају да се извуку пре свега смањивањем јавне потрошње. Друга логична мера у циљу попуне буџета би била повећање пореза, али се она или одлаже, или крајnjе стидљиво примењује. Рецесија није идеалан амбијент за повећавање пореза, али за овај корак никада и никакав амбијент није добар. Ниске пореске стопе су одавно постале мантра и претвориле се у аксиом нове економије.

Пореска револуција, или контрареволуција, већ како ко воли, започела је крајем седамдесетих година, да би своју пуну афирмацију добила у време Реганове администрације. Њена доктринарна основа је везана за тзв. supply-side школу. Доктрина пропагира снижавање пореза и ублажавање њихове прогресивности, образлажући то очекивањем да ће и привреда и грађани тада бити мотивисани да више раде и инвестирају. Тако ће приходи и профити расти, а тиме и основица за опорезивање. У коначном исходу, нижи порези примењени на већу основицу повећаће буџетске приходе.

У складу са овом логиком, Реганова администрација је смањила пореске стопе, поготово за најбогатије, али је буџетски дефицит САД, уместо да пада, убрзано почео да расте. Најављивани ефекат се никада није материјализовао, стварност се наругала бесмисленој теорији, али је политика ниских пореза опстала и траје до данас. Аргументација је сада промењена, акценти су мање на економским врлинама ниских пореза а више на нужности изазваној глобализацијом. Ако држава не подиже порезе, предузећа можда и неће производњу изместити у оне земље које имају повољнију пореску политику.

Политика ниских пореза одговора само богатој мањини, а њихов интерес да се таква политика настави је делом логичан и разумљив. За тај сегмент друштва није превише битно у каквом ће стању бити школство, здравство или социјална заштита, на пример. Њихови приходи су довољно велики да могу плаћати приватно здравство и школство уз обезбеђену угодну старост. Може бити да за неке од њих није превише битно ни у каквом је стању друштво у целини, јер многе од својих потреба могу задовољити и у иностранству (лечење, школовање деце итд.).

Парадокс је што ниске порезе подржава и велики број грађана који таквом политиком само губи. Подржавајући политику ниских пореза, гласајући за странке које на томе инсистирају, гласачи несвесно учествују у поступној деструкцији свих социјалних функција државе. Они подржавају процес сопственог маргинализовања, угрожавајући садашњост и будућност – и своју и своје деце.

Ова политика неминовно води ка појачаном раслојавању и расту социјалних тензија, ка паду квалитета живота, ка порасту криминала и свих врста екстремизама које са тим иду. Последице су поготово погубне у транзиционим државама у којима ново-обогаћена елита ретко показује осећај мере, укуса или социјалне одговорности. Србија или Русија, на пример, тужна су илустрација ових феномена.

Још опасније, смањиваnjе јавне потрошње може радикализовати социјално незадовољство и угрозити функционисаnjе државе. Историја нас учи да су управо слепило и ароганција моћи, њено прецењивање и преигравање, у корену свих револуција и хаоса који уз то иду. (Актуелна збивања на Блиском истоку или у Висконсину, снажно су повезана са слепилом и ароганцијом моћи која је увек у корену највећих социјалних зала.)

Горе поменути парадокс можда то и није, јер је јавно мњење обликовано вештом и систематском пропагандом. Интереси који стоје иза политике ниских пореза су довољно моћни и имају довољно средстава да финансирају медије и академске институције које ће промовисати ову, у економском смислу, бесмислену доктрину. Није случајно на пример, да ни у Србији академска јавност „не види или не разуме“ у којој мери је домаћа пореска политика неправедна и антисоцијална.

Политика већих, прогресивних пореза и веће јавне потрошње подиже квалитет живота и доноси бољитак великој већини грађана. Користи има и за богатију мањину. Како новац и трошење (ипак) нису једини универзум у коме се човек креће, оваквом политиком на крају, добијају и они, животом у сигурнијем и хармоничнијем друштву. У таквом амбијенту и њихово богатство је боље заштићено.

Скандинавска искуства су одлична илустрација ових феномена. Иако јавна потрошња у Данској или Шведској, на пример, учествује са преко 50% у бруто-домаћем производу, јавне финансије ових држава су здраве, захваљујући пореској политици. Високи порези нису отерали предузећа из ових земаља и њихове стопе незапослености су међу најнижим у развијеном свету. Теза по којој ниске пореске стопе воде високој запослености једноставно не стоји.

Када порески приходи нису довоljни да уравнотеже буџет, јавна потрошња мора падати. Проблем је што смањивање јавне потрошње није једноставан процес и ретко доводи до уравнотеживаnjа буџета. Свет се променио од времена Адама Смита. Модерна држава мора трошити све више како би одржала цивилизацијске стандарде које је успоставила и како би одговорила новим изазовима (инфраструктура, еколошка заштита, организовани криминал, тероризам, нпр.). И све то у временима када наталитет пада, а грађани живе све дуже, „оптерећујући“ пензионе и здравствене фондове.

Наравно, залагање за веће, пре свега прогресивне порезе, није исто што и залагање за самоубилачку пореску политику одирања пореских обвезника, или за претвараnjа ситних људских зависти у пореску одмазду. Као и све у животу, и то је питање мере. Проблем актуелне пореске доктрине је што мере нема, што јој искуство не даје за право и што базира на грамзивости која води хаосу.

[Иван]

http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-katic-qkriza-tek-kuca-na-vrata-srbijeq.html

Небојша Катић: "Криза тек куца на врата Србије"

среда, 01. децембар 2010.

Београд - Србију карактерише одсуство сваке економске стратегије, а криза коју смо се трудили да избегнемо тек је пред нама, каже економски консултант Небојша Катић.

"Криза ће нас сачекати. Ништа нисмо решили, само смо суочавање са стварношћу које је требало да се деси 2008. и 2009. померили на 2011. и 2012. Ова криза каква је, јер реч је о великој кризи каква је била у Аргентини неће се избећи. Она ће нас сачекати, али бојим се у ситуацији када смо све своје адуте испуцали. А то су компаније које смо имали да продамо. Надам се да оно што говорим није тачно, али бојим се да ће се то управо овако догодити", каже Катић.

Он тврди да је криза у којој се Србија налази последица превелике приватне потрошње и потрошње привреде. Према његовим речима прво што би Србија требало да уради је да укине кеш кредите грађанима и да део тог новчаног потенцијала усмери у привреду.

"Србија је допала ових мука због огромних задуживања грађана и привреде. Тај приватни дуг грађана и привреде се бар последње три године преноси на државу тако што је држава потрошила 3,2 милијарде евра да би спречила колапс динара. То није требало да ради", сматра Катић.

”Чисто да илуструјем: тих 3,2 милијарде евра то је комплетан приход од продаје Мобтела, то је приход од Телекома и требаће вам још око 300 милиона евра да би се та цифра надокнадила. А то је новац који Србија нема. То је новац који смо морали да позајмимо од ММФ-а. То није ништа него социјализација губитка. Држава дакле вештачки одржава курс да би спречила да грађани и привреда потону", каже Катић.

Катић сматра и да Србија није требало да интервенише на девизом тржишту, јер тиме све дугове преваљује на себе и на грађане који су се одговорно понашали и нису се задуживали.

"Да је пуштен евро Србија би сачувала девизе које има, али би прошла кроз једну жестоку финансијску кризу која би трајала око годину дана. Криза би била жешћа него сада, али би ускоро почео процес опоравка", оцењује Катић.

Тренутну ситуацију он описује као "сечење репа мачки 17 пута да мање боли".

"Србија је сматрала да је довољно да приватизује привреду и да ће тржиште увести Србију у зону среће. То се није догодило", оценио је Катић.

Он каже и да је нова стратегија у којој се помиње ослањање на иностране инвестиције и извозну привреду само декларативни списак жеља који није довољан за стварни опоравак Србије.

"Заборавља се фундаментално искуство земаља у развоју. Најуспешније државе нису оне које су се ослањале на страни капитал, већ су најуспешније оне које су своје средства, таква колика су, користила за споствени развој. Јер Србија није без средстава. Имамо седам милијарди евра девизне штедње и то није мали ресурс", тврди Катић.

ММФ је стечајни управник

Катић каже да је позивањем ММФ-а и склапањем споразума са Међународним монетарним фондом Србија признала пораз своје економске политике.

„ММФ је стечајни управник. Када потписујете споразум са ММФ-ом ви признајете да сте ефективно банкротирали. Позивање ММФ-а у помоћ је признање пораза економске политике, око тога се не може полемисати и то није спорно, тако се перципира на финансијским тржиштима. Тражили сте помоћ, новац од ММФ-а јер нико други не жели да вам га да“, објашњава он.

Катић је подсетио да је у последњем кварталу 2008. почео одлив капитала из Србије, није било прилива капитала, а динар је почео да клиза и претио је банкрот, као и то да грађани додатно интензивирају повлачење новца из банака, а да банке повуку 3,2 милијарде евра из репо операција код Народне банке Србије и да извлаче из земље. „Све је личило на колапс, који је спречен пакет аранжманом са ММФ-ом и Бечким споразумом“

Србија је, међутим, сада у режиму ограниченог економског суверентитета јер ММФ одлучује колико ће и за шта бити потрошено из буџета, а не наша влада.

У каквом стању је држава најбоље, према његовим речима, показује то што је држава дошла у ситуацију да не може да плати струју, воду и грејање.

„Када би се направио списак дуговања државе домаћим предузећима та цифра је монументална. Другим речима, каса је празна, попуњава се кредитима који стижу са стране, а делом и продајом Телекома“, наводи Катић.

Уз то, грађани троше новац који ће јако тешко вратити и све више људи није у стању да плаћа кредите.

Криза у Шпанији и Португалији неће нас погодити

"Ми нисмо директно на удару ове кризе која се дешава у Шпанији и Португалии и она нас имплицитно не погађа. Међутим она показује да Европу карактеришу две групе земаља: хард цоре или одговорне земље а то су Немачка, Холандија, сканднавци и имате ове лепршаве, мање одговорне земље попут Шпаније, Португала. У том смислу придруживања Србије Европској унији, Србија би била перципирана као несолидна земља", оцењује Катић.

Он напимиње и да по Србију знатно већи ризик представља избијање кризе у земљама у региону.

"Државе око нас су у врло тешкој ситуацији. Мађарска, Румунија, Бугарска. Мађарска је ефективно на рубу банкрота већ готово четири године. Румунина и Бугарска су такође у огромним дуговима и сервисирање тих дугова може бити проблем који ће се одразити и на нас. Финансијска тржишта имају интенцију да третирају државе као делове блокова. Финансијске муке Србије су у том смислу структурно сличне као и проблеми које има Хрватска, Мађарска или Румунија. У тренутку када једна од ових држава улази у крупан проблем, финансијска тржишта то перципирају као нешто неминовно што ће погодити све земље и почиње бекство капитала. То бекство капитала је оно што ће увести и ову државу у још озбиљнију кризу", сматра Катић.

Јавна потрошња није превелика

"Погрешна је перцепција да Србија има велику јавну потршњу. У односу на Европу где је јавна потрошња у просеку 47 одсто бруто домаћег производа, Србија са 44 одсто јавне потрошње према БДП-у није најгора. Дакле висина јавне потрошње није проблем, али је проблем структура те јавне потрошње јер се већина тог новца усмерава у ПИО фонд за пензије, а не у изградњу путева, инфраструктуру, образовање", објашњава Катић.

Пољопривреда је спас

"Србија би требало да се фокусира на једину делатност где има шансу, а то је пољопривреда. То је кључ за Србију. Ако постоји глобални тренд који Србији иде у прилог то је тренд пораста цене хране. Србија би по мом мишљењу требало да сва своја средства уложи у једину грану од које може да живи а то је пољопривреда и све пратеће гране. Ту је једино наша шанса за реалан економски опоравак", оценио је Катић.

[Grizzly Adams]

http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-katic-jereticka-pohvala-porezima.html

Небојша Катић: Јеретичка похвала порезима

О овоме би се могло поразговарати. Мислим да није све фактични исправно што он овде каже, али мораћу да прелистам мудријашке књиге и проверим. :bla:

[Иван]

http://www.nspm.rs/hronika/nebojsa-katic-jereticka-pohvala-porezima.html

Небојша Катић: Јеретичка похвала порезима

О овоме би се могло поразговарати. Мислим да није све фактични исправно што он овде каже, али мораћу да прелистам мудријашке књиге и проверим. :bla:

Мени је прогресивно опорезивање сасвим ОК. Упрошћени разлог је тај што су најбогатији заправо против либералног капитализма. Они фактички користе моћ и новац ради стварања административних монопола и административних мера заштите.

Прогресивним директним опорезивањем, друштво на неки начин враћа изгубљену корист од ограничавања либерализма у економији.

Знам да то није сасвим сјајно решење (постоје и негативни ефекти таквог опорезивања), али у економији се треба бавити стварношћу*. А стварност је да се правом, пуном либералном капитализму највише противе најбогатији=најмоћнији. Па, када се већ не може изборити пуни либерални капитализам, хајде бар да "казнимо" оне који су узрок тога.

*у условима теоретског функционисања потпуног либералног капитализма, нисам за прогресивно опорезивање.

[Иван]

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/nebojsa-katic-rat-dolara-i-evra.html

Рат долара и евра

Небојша Катић уторак, 18. октобар 2011.

У позадини светске економске кризе наставља се тихи валутни рат долара и евра. Иако рат није званично објављен, чини се да је битка за уништење еврозоне и евра немилосрдна. Улози су огромни и, ако евро опстане, ако преживи овај велики тест, долар би могао полако сићи са пиједастала водеће светске резервне валуте, могао би изгубити ексклузивитет који већ дуго има и постати само једна од важнијих валута.

Потенцијални економски, али и политички губици које би САД претрпеле у овом сценарију су готово немерљиви. Статус резервне светске валуте даје огромну предност њеном власнику. Тако гледано, било би државно неодговорно ако би САД пропустиле да ову предност задрже што дуже и по сваку цену, поготово ако ту цена плаћа неко други.

Специјални статус долара је установљен по окончању Другог светског рата и био је одраз потребе тренутка, али и апсолутне економске и политичке доминације САД. Бруто домаћи производ САД је био већи од БДП других великих економија заједно, укључујући ту СССР и Јапан. Америчка индустрија је на сличан начин доминирала светом.

Долар је постао сидро светског економског система и замена за злато. Био је конвертибилан у злато са фиксном вредношћу од 35 долара за унцу злата. Све остале валуте су своје паритете фиксирале према долару.

Систем који почива на једној националној валути, без обзира како моћна сила стајала иза те валуте, дугорочно је неодржив.

Систем који почива на једној националној валути, без обзира како моћна сила стајала иза те валуте, дугорочно је неодржив. Да би светски систем функционисао на таквим основама, да би био ликвидан, долара мора бити у изобиљу. Али, да би долара било у изобиљу, Америка мора имати стални и велики дефицит текућег биланса.

Овај феномен се у економији назива „Трифинова дилема“, према економисти Роберту Трифину, који је проблем објаснио далеке 1947. године. Кејнз је такође уочио проблем и понудио другачије решење за светски монетарни систем. САД су биле превише моћне да би одустале од решења које им давало огромну предност на светској економској сцени.

Почетком шездесетих година долари у оптицају далеко превазилазе америчке златне резерве на којима је долар номинално почивао. Паритет долара према злату је неодржив, и то постаје свима јасно. Трифинова дилема се поново актуелизује, понајвише у анализама познатог француског економисте Жака Руфа. Из тог времена потичу и кованице које су и данас актуелне. Једну је сковао тадашњи француски министар финансија Жискар д’Естен, који је позицију долара назвао „прекомерном привилегијом“. На истој линији Руф је писао да само Америка може имати „дефицит без суза“. Ту прекомерну доларску привилегију Путин данас, прилично непоетски, назива паразитизмом.

Од шездесетих година, када је штампање долара узело маха а САД полако почеле да губе своју економску надмоћ, долар је, са кратким прекидима, у стању перманентне кризе или пада. Криза се прво рефлектовала раскидањем везе са златом 1971. године, а потом и падом вредности долара. Пад је шокантан, и то се најбоље види у поређењу са валутама које су на сцени последњих 40 година.

Илустрације ради, за један долар се 1970. године могло добити око 4,3 швајцарска франка. Данас се за један долар може добити око 0,9 швајцарских франака. Исте године долар је вредео око 358 јена, а данас вреди око 77 јена.

Како то да, упркос огромном паду долара, америчка економија функционише без крупних проблема?

Како то да, упркос огромном паду долара, америчка економија функционише без крупних проблема? На чему почива огромна привилегија долара и како то да САД могу имати хроничан двоструки дефицит (и текућег биланса и буџета), а да то не боли?

Пад долара, иако драматичан, нема драматичне последице по америчку економију. Америка се задужује у доларима, купује робе од којих се многе исказују у доларима, и, по правилу, све што увози доларима и плаћа. За друге земље би пад вредности валуте био огроман проблем јер би повећао дужнички терет за износ депресијације и довео до огромног притиска и на цене. Америку овај проблем много не погађа.

Цене нафте и сировина на светском тржишту се исказују и плаћају доларима. Огроман део индустријског извоза азијских земаља, Латинске Америке или Аустралије, на пример, исказан је и наплаћује се (опет) у доларима.

Чак су и недавно издате обвезнице Србије номиноване у доларима, на пример.

Око половине свих дужничких хартија од вредности је номинован у доларима, а и највећи део берзанских и шпекулативних трансакција се реализује у доларима. (Чак су и недавно издате обвезнице Србије номиноване у доларима, на пример.)

Међународна сива и црна економија, које се увек ослањају на готовински новац, функционишу на долару – 75 одсто новчаница од 100 долара циркулише ван територије САД. Централне банке око 60-70 одсто својих резерви држе у доларима.

Држава која жели да купи нафту или неку другу сировину мора имати доларе на располагању. Да би те доларе добила, држава мора да прода робу или услуге, дакле мора разменити реалну тржишно верификовану вредност за зелену хартију. Јужна Кореја, на пример, мора продати рачунар за доларе, па ће њима купити нафту. Ефективно, Кореја је рачунар разменила за нафту, дала је робу за робу, користећи долар само као средство плаћања.

Ни америчка централна банка се не мора секирати да би тако велика емисија долара могла изазвати инфлаторни хаос – добар део емитованог новца циркулише ван земље и никад се неће вратити у САД.

САД, с друге стране, могу да купе нафту дајући за њу хартију која је офарбана у зелено и носи доларски знак, јер та хартија треба свима. Није неопходно да свој рачунар или неку другу робу размене за њу – амерички производ је и зелена новчаница. Америка зато не мора превише бринути ни о стању свог извоза или текућег биланса. При томе, ни америчка централна банка се не мора секирати да би тако велика емисија долара могла изазвати инфлаторни хаос – добар део емитованог новца циркулише ван земље и никад се неће вратити у САД.

Америка се не мора секирати ни око стања свог буџетског дефицита – њега великим делом и без застоја финансирају странци. Више од 50 одсто америчких државних хартија од вредности је у рукама странаца. Велики број држава које имају значајан суфицит текућег биланса (и по том основу огромне доларске резерве) улажу своје вишкове у вредносне папире америчке државе. Америка, делимично и о трошку других, може финансирати и своје ратове.

Овакво обиље долара држи и америчке каматне стопе на нижем нивоу од оних у другим западним државама. Амерички дужници, били они држава, привреда или грађани, имају ниже финансијске трошкове него конкуренција.

Амерички тржишни актери су углавном лишени трошкова валутне конверзије, не морају да страхују од курсних ризика, немају потребу да се од њих штите нити да троше новац на такву заштиту.

Америчка економија је још увек моћна и, наравно, не живи само од штампања новца, али је штампања новца профитабилна допунска активност. Америка живи много боље и троши много, много више него што би то могла да долар није резервна валута. Наравно, ништа не траје довека.

Слабљење економске моћи Америке и страховит раст оба дефицита, успон Кине, еманципација Европе и појава евра запретили су да угрозе специјалну позицију долара. Оно што се на светској сцени види није само криза евра већ и огорчена борба за будућност долара.

Колико год било угодно и уносно контролисати светски монетарни систем, статус земље резервне валуте носи и високе ризике за њеног титулара.

Упркос чињеници да се констелација економске моћи драстично променила од краја Другог светског рата, упркос хроничном слабљењу и честим доларским кризама, није било валуте која је могла угрозити неприкосновену позицију долара на светској сцени. Колико год било угодно и уносно контролисати светски монетарни систем, статус земље резервне валуте носи и високе ризике за њеног титулара. Једина држава која је тај терет могла да носи била је Америка.

САД су биле највећа економска сила, највећа финансијска сила, највећа војна сила и при томе најотворенија економија – не само за робе, већ неупоредиво важније, за токове капитала. На тржишту увек има довољно доларских хартија од вредности које се могу купити или продати брзо, без застоја и високих трошкова. Ова ликвидност доларских хартија од вредности је огромна предност коју инвеститори високо цене.

Велики приливи или одливи капитала, или пак континуиране шпекулативне трансакције могу угрозити стабилност готово сваке државе. Моћ стихије финансијског тржишта или повремене, организоване нападе на валуту, осетиле су готово све државе у различитим периодима.

Швајцарски франак, који је традиционално јак и стабилан и који је у периодима финансијских криза био сигурно уточиште или замена за злато, готово да никада није прешао 2 одсто светских резерви.

Велике промене у вредности валуте (на било коју страну) увек имају лоше последице по економију и дестабилизује финансијски систем. Када валута нагло јача угрожен је извоз, а шпекулативни капитал се слива у финансијски систем. Када валута нагло слаби, увоз поскупљује, долази до инфлаторног притиска услед раста увозних цена, а капитал напушта земљу. Државе су тада приморане на велике корекције каматних стопа, без обзира на стање у коме се економија налази у том тренутку. Још горе, овакве промене долазе изненада, тешко их је предвидети, још теже амортизовати. Због свега овога, ни једна од земаља које су по неком критеријум могле претендовати на статус резервне валуте, нити је могла, нити је желела да тај терет носи.

Швајцарски франак, који је традиционално јак и стабилан и који је у периодима финансијских криза био сигурно уточиште или замена за злато, готово да никада није прешао 2 одсто светских резерви. Економија Швајцарске је релативно веома снажна, али је апсолутно мала.

Моћна немачка економија, са вероватно најквалитетнијом централном банком на свету, дуго је задржавала неке од облика капиталне контроле. Удео марке у светским резервама је достизао максимално 15 до 16 одсто, што је значајно испод њене међународне репутације.

Слично као и Немачка, и Јапан је капиталне токове дуго држао под контролом. Почетак либерализације капиталних токова означио је и почетак жестоког посртања за Јапан. Учешће јена у светским резервама није прелазило 7 одсто ни у његовим „најбољим годинама“.

Британска фунта, која је својевремено владала светским економским системом, пала је својим учешћем у светским резервама са 20 одсто (током шездесетих) на испод 5 одсто.

Велики и чести поремећаји на светском финансијском тржишту захтевају координацију монетарних политика различитих држава. То није једноставан нити лаган процес, јер су интереси држава у таквим тренуцима у правилу супротстављени. Америка је, поново због своје укупне снаге, била у могућности да остале државе или наговори или присили на сарадњу, кад год је то било потребно. По логици ствари, ово споразумевање је у правилу рефлектовало интересе САД, и неретко је спровођено грубо и арогантно.

Креирање евра је као свој крајњи циљ имало неповратну интеграцију Европске уније али и одбрану од поремећаја који су пречесто долазили са доларске стране.

Креирање евра је као свој крајњи циљ имало неповратну интеграцију Европске уније, поступно хармонизовање фискалних политика, али и одбрану (или изолацију) од поремећаја који су пречесто долазили са доларске стране. Окончањем Хладног рата започео је и период постепене еманципације Западне Европе, која је била већ уморна од своје инфериорне позиције у односу на САД. Стварање заједничка валута је један од моћних сигнала тог процеса.

Евро се у облику физичког новца појавио 1. јануара 2002. године. Истог тог дана, у интервјуу CNN-у, Романо Проди, тадашњи председник Европске комисије изјављује да је евро политички, а не економски пројекат. Он предочава значај и улогу евра у креирању би-поларног света (са доларом и евром на супротним половима), уз наговештај да је то тек почетак, „антипасто“, онога што следи.

Упркос свим евидентним слабостима и контроверзама, Еврозона има све услове да долару буде такмац.

Упркос свим евидентним слабостима и контроверзама, Еврозона има све услове да долару буде такмац. У њеном средишту је квалитетна централна банка конципирана по немачком узору. Економија ЕУ је (збирно) већа од америчке, иако је БДП Еврозоне нешто нижи од америчког.

Уз све економске проблеме, а ко их нема, Европа има добру и балансирану привредну структуру, модерну економију и одличну инфраструктуру, далеко бољу од америчке. Водеће европске економије не заостају у продуктивности (по часу) за америчким такмацима. Потрошња енергије је неупоредиво рационалнија, однос Европе према екологији, великој теми двадесетпрвог века, много је одговорнији од америчког.

Еврозона као целина, има значајно мањи буџетски дефицит од САД, као и нижи ниво јавног дуга, упркос улагањима у ширу и хуманију социјалну заштиту од америчке. За разлику од САД, Еврозона има и уравнотежен текући биланс.

С друге стране, на америчкој страни су поред већ раније поменутих предности, флексибилнија економска структуру и изузетан дух предузетништва који не јењава још од пионирских времена. САД су и даље лидер у модерним технологијама.

Америчка демографска структура и трендови су знатно бољи од европских. Није без значаја ни чињеница да је америчко становништво, бар до јуче, исказивало мање захтева према држави од Европљана, демонстрирајући већу самосталност, прилагодљивост и отпорност на шокове.

Америка има само једну владу, а има и институције које су кроз период Хладног рата научиле да своје циљеве, јавне или тајне, ефикасно реализују иза сцене. То умногоме повећава вероватноћу да ће амерички утицај бити јачи од утицаја који Брисел може имати – где год то треба, па и у неким европским земљама.

Евентуалним уласком у Еврозону, Британија би у великој мери допринела снази и стабилности зоне као и јачању евра.

Нејасна позиција Велике Британије, или „седење на огради“, како је то Де Гол називао, представља крупну слабост за ЕУ. Евентуалним уласком у Еврозону, Британија би у великој мери допринела снази и стабилности зоне као и јачању евра.

Коначно, и можда најважније у овом тренутку, циљеви САД су у пуној сагласности са интересима финансијске олигархије која Европу види као препреку ширењу своје моћи. Сви контролни механизми које ЕУ уводи или наговештава, велика су потенцијална опасност и моћна олигархија ће се против тога борити свим средствима и на све начине. У овом блоку су и најутицајнији светски медији који су евро већ прогласили пропалим пројектом и пишу му некрологе.

[Иван]

http://nkatic.wordpr...mitovi-zablude/

Finansijske krize – faktografija, mitovi, zablude

Posted on 20/11/2011 | 30 komentar

Debata o uzrocima finansijskih kriza obavlja se najčešće u jednodimenzionalnom mitskom prostoru u kome ideologija trijumfuje nad činjenicama, a iskustvo se ignoriše ili marginalizuje.

U središtu ovog mitskog prostora je verovanje da finansijsku stabilnost jedne zemlje određuje visina javnog duga i njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu (BDP). Javni dug je ekonomski agregat koji pokazuje koliko sektor države duguje kreditorima u zemlji i inostranstvu.

Po opšte prihvaćenoj mantri, država koja smanjuje javnu potrošnju i čiji se javni dug kreće u prihvatljivim okvirima, ide dobrim putem ka očuvanju finansijske stabilnosti. Prihvatljiv okvir javnog duga se u skladu sa trenutnom modom kreće u rasponu od 40 do 60 odsto BDP-a. Pravila koja regulišu visinu javnog duga Evrozone taj odnos fiksiraju na nivou od 60 odsto, dok je Srbija taj odnos limitirala na nivou od 45 odsto BDP-a.

U tom istom mitskom ambijentu, privatna potrošnja, kao komplement javnoj potrošnji, nikada nije izvor krize. Privatni sektor (banke, preduzeća, građani) je uvek racionalan, pažljivo se zadužuje, i dakako, još pažljivije investira ili troši. Otuda nema nikakvog razloga da se u tom domenu interveniše, ili da se potrošnja privatnog sektora ograničava na bilo koji način.

Ako je uzrok krize svuda isti i samo jedan, onda postoji i samo jedan univerzalni recept. Kontrola visine javnog duga je osnovni temelj zdrave ekonomske politike, primenjuje se na velike i male države, na razvijene i one koje to nisu, na države jakih i slabih valuta. Kontrola i limitiranje javnog duga je okosnica politike Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tamo gde on interveniše.

Iskustva svih velikih ekonomskih kriza poslednjih petnaest godina, uključujući i poslednju krizu Evrozone, u velikom su raskoraku sa ovakvim tezama. Simptom „visokog javnog duga“ koji prethodi krizi, u većini pogođenih zemalja nije bio prisutan.

Podaci ukazuju na druge uzroke krize. Kao najčešći generator krize javlja se preveliko trošenje privatnog sektora iz koga se kriza preliva na budžet, da bi se na kraju sve završilo velikim rastom javnog duga. Mehanizam krize je bolno jednostavan – prekomerno zaduživanje privatnog sektora dovodi do finansijske krize, finansijska kriza rezultira recesijom, poreski prihodi kojima se puni budžet padaju, rashodi ostaju isti ili rastu, jer država mora da interveniše. Ona mora da sanira banke i pomaže armiji ljudi koji su ostali bez posla. Kako sve to „mora“, država mora i da se zadužuje i povećava javni dug.

Javni dug i finansijske krize

U ovom tekstu će biti kratko analizirana iskustva krize Jugoistočne Azije (1997.), Argentine (2002.), Islanda i Evrozone (2008.). Jedina veća kriza koja će biti izostavljena je kriza Rusije 1998. godine, budući da se tu i nije radilo o finansijskoj krizi, već o totalnoj krizi države, ili možda bolje, antidržave.

U tabeli 1. dati su podaci (u procentima) o visini javnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu je 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. Podaci su složeni po opadajućem redu.

Tabela 1. Javni dug i BDP(%)

Grčka 105.4

Italija 103.6

Portugal 68.3

Argentina 53.8

španija 36.1

Malezija 35.2

Island 29.1

Indonezija 26.9

Irska 24.9

Tajland 15.2

Koreja 8.6

Izvor: MMF

Faktografija pokazuje da jasna i nedvosmislena korelacija između visine javnog duga i verovatnoće izbijanja finansijske krize postoji jedino kod Grčke i Italije.

Sa druge strane, iz tabele je potpuno jasno da kriza Jugoistočne Azije nema nikakve veze sa krizom njihovog javnog duga.

U akademskom smislu, ovo je verovatno bila najvažnija kriza poslednjih decenija. Ona pokazuje da i štedljive države koje se pri tome veoma dinamično razvijaju, mogu upasti u strahovitu krizu zbog dugova privatnog sektora i izloženosti stranim kreditorima. U desetogodišnjem periodu koji je krizi prethodio, prosečna stopa rasta Tajlanda i Koreje bila je oko 9 procenata godišnje, Indonezije gotovo 7 procenata npr..

Direktan uzrok krize Jugoistočne Azije jeste popuštanja kapitalne kontrole. Preduzećima je omogućeno zaduživanje u inostranoj valuti, bankama neograničeno uzimanje deviznih kredita u inostranstvu. Konverzijom dolara u lokalnu valutu banke su odobravale kredite po višim kamatnim stopama i zarađivale na velikoj razlici između domaćih i inostranih kamatnih stopa.

Sve dok je kurs domaće valute bio stabilan, sistem je funkcionisao. Kada su špekulanti napali azijske valute, kada je priliv inostranih kredita presahnuo i kada je počelo povlačenje kapitala iz ovih država, došlo je do valutnog kolapsa. To je rezultiralo bankarskom i dužničkom krizom koja je dovela do duboke recesije i masovnih bankrotstava. Fundamentalno zdrave ekonomije dovedene su do ivice ekonomskog i političkog haosa. Na kraju je veliki broj kvalitetnih domaćih kompanije prešao u ruke stranaca po bagatelnoj ceni.

Primeri Islanda, Irske ili španije takođe ne pokazuju vezu između krize i visine javnog duga.

Ako bi vladajuća mantra o javnom dugu kao faktoru stabilnosti bila tačna, ove zemlje nikako nisu mogle doći pod udar krize. Ili, koristeći isti kriterijum, verovatnoća izbijanja krize u Portugalu bila je otprilike ista, kolika je bila verovatnoća izbijanja krize u Nemačkoj, čiji je javni dug 2007. godine bio 65 odsto u odnosu na BDP.

Tekući bilans i finansijske krize

Jasno je da visina javnog duga nije najbolji indikator izbijanja finansijske krize i da se mora tražiti neki bolji i pouzdaniji. Zajednički imenitelj postoji, ali se on ignoriše.

U tabeli 2. dati su (po zemljama) podaci o stanju bilansa tekućih plaćanja u odnosu prema BDP-u. Prikazani su prosečni deficiti u godinama koje su prethodile krizi – petogodišnji u prvoj koloni, desetogodišnji u drugoj.

Tabela 2. Bilans tekućih plaćanja i BDP (%)

Island -11.0 -8.5

Portugal -9.2 -9.1

Grčka -9.1 -7.5

španija -7.0 -5.0

Malezija -6.5 -3.8

Tajland -6.3 -5.4

Argentina -3.5 -3.3

Irska -2.6 -1.4

Indonezija -2.2 -2.3

Italija -1.8 -0.8

Koreja -1.2 0.8

Izvor: MMF

Klasična definicija određuje tekući bilans kao deo platnog bilansa koji obuhvata trgovinski bilans, faktorske prihode (kamate, dividende i sl. ) i transferna plaćanja (doznake emigranata, donacije, itd.).

Pored toga što je tekući bilans slika razmene domaće ekonomije sa inostranstvom, njegov značaj je još širi. Tekući bilans je obračun koji pokazuje da li, i koliko, javni i privatni sektor (zajedno) troše više nego što ekonomija stvara. Island (na vrhu tabele 2.) je u pet godina koje su prethodile krizi, prosečno trošio 11% BDP više nego što je ekonomija mogla da stvori.

Sve države koje su kroz krizu prošle ili koje kroz nju prolaze, imale su kontinuirane, višegodišnje deficite tekućeg bilansa. Deficit tekućeg bilansa podrazumeva da on mora biti finansiran iz inostrnastva. Neminovna posledica hroničnog deficita je da država svoju finansijku sudbinu predaje (ne)milosti stranih kreditora, jer bez njih ne može održavati nivo potrošnje na koju se ekonomija navikla. U trenutku kada kreditori iz bilo kog razloga prekidaju finansiranje, ili kada počinju da traže sve veće nadoknade da bi finansiranje nastavile, izbijaju finansijske krize.

Isti fenomen se može sagledati iz drugog ugla. Najveći javni dug u razvijenom svetu ima Japan. Dug Japana prelazi cifru od 220% u odnosu na BDP, ali ova zemlja još uvek nije u krizi. Tajna se ponovo krije u tekućem bilansu gde Japan ima kontinuirani suficit. Enormno trošenje države pokriveno je štednjom druga dva sektora – štednjom građana, neraspoređenom dobiti i viškovima privrede.

Isti fenomen se uočava i na primeru Nemačke. Uz stalni suficit tekućeg bilansa (konstantno trošeći manje od zarađenog), ni Nemačka nije zavisna od spoljnih kreditora. Nemačka može sama finansirati svoj javni dug (koji nije nizak i koji je prešao 80% BDP-a), a da pri tome ne ugrožava svoju finansijsku stabilnost.

Zaključak bi se mogao svesti na to da je važno ne samo koliko država duguje, već i kome duguje. Ovaj zaključak ni na koji način ne ignoriše opasnost od rasta javnog duga, već ga objektivizira u svetlu iskustava velikih kriza. Visok javni dug svakako ugrožava ekonomiju, ali sam po sebi, nije nužno i okidač krize.

Slepo insistiranje samo na visini javnog duga i zanemarivanje važnijih faktora rizika, neće sprečiti izbijanje finansijskih kriza.

Spoljni dug i finansijske krize

Deficit tekućeg bilansa nužno dovodi do rasta spoljnog duga koji pokazuje koliko jedna ekonomija (javni i privatni sektor) duguju stranim kreditorima. I ovaj pokazatelj je mnogo pouzdaniji indikator krize nego što je to javni dug.

Slično kao ranije, u tabeli 3. dati su podaci (u procentima) o visini spoljnog duga u odnosu na BDP u godini koja prethodi izbijanju krize. Za države Jugoistočne Azije to je 1996. godina, za Argentinu 2001. godina, a za sve ostale 2007. godina. I ovde su podaci složeni po opadajućem redu.

Tabel 3. Spoljni dug (bruto) i BDP (%)

Irska 871.8

Island 567.9

Portugal 216.5

španija 159.5

Grčka 146.3

Italija 120.3

Tajland 63.5

Indonezija 58.3

Argentina 56.9

Malezija 41.3

Japan 38.7

Koreja 19.9

Izvor: Carmen M. Reinhart & Kenneth S. Rogoff “This Time is Different”

Kod država Evrozone koje su krizi, spoljni dug je van svake sumnje previsok i odslikava slabosti tekućeg bilansa, ali ne samo tekućeg bilansa. Irska i Island na primer, imaju prekomeran spoljni dug jer su istvoremeno i značajni finansijski centri. Novac iz inostranstva se reciklirao kroz finansijski sistem ovih malih država povećavajući njihov spoljni dug. Situacija je ipak nešto bolja, obzirom da Island i Irska imaju i potraživanja po osnovu finansijskih plasmana, pa je njihov neto eksterni dug znatno niži.

Iskustva Jugoistočne Azije i ovde pokazuju da se u ozbiljnu finansijski krizu može dospeti čak i na nižem nivou spoljnog duga. Konvencionalno se uzima da je država prezadužena kada njen spoljni dug pređe granicu od 80 odsto u odnosu na BDP.

Dužnička iluzija

Zemlje u razvoju imaju i dodatni problem. U pokušaju da stabilizuju ekonomije, prečesto se poseže za nekim od oblika fiksiranja deviznog kursa. Po pravilu, ovakvom politikom se stiže do precenjenog kursa kojim se ugrožava platni bilans. Ali to nije jedina opasnost. Dodatna opasnost leži u pojavi „dužničke iluzije“ koju najbolje ilustruje primer Argentine.

U tabeli 3. dati su podaci za Argentinu sa indikatorima javnog duga u 2001. (godini koja je prethodila krizi), i 2002. (godina eskalacije krize). Od 1991. godine Argentina je funkcionisala u režimu modifikovanog valutnog odbora. Kurs pesosa je bio godinama fiksiran prema dolaru na nivou 1:1. Kada je došlo do valutne krize i napuštanja fiksnog kursa, pesos je depresirao za oko 75 procenata, a BDP (iskazan u dolarima) je drastično pao, daleko više nego što je iznosio pad realne stope rasta. Indikator javnog duga je sa 54 odsto skočio na 164 i otkrio stvarne razmere problema koje je precenjeni pesos godinama unazad skrivao.

Tabela 4. Uticaj precenjenog kursa na indikator zaduženosti Argentine Godina 2001 2002

Realna stopa rasta BDP-a -4.4 -10.89

BDP u mlrd. US$ 269 103

Javni dug (%BDP) 54 164

Izvor: MMF

Svi ekonomski parametri koji se obračunavaju kao odnos autentične devizne veličine i BDP-a (koji se sintetički izvodi prema dolaru ili evru), pokazuju isti fenomen. Reč je o trgovinskom bilansu, tekućem bilansu, spoljnoj zaduženosti, i sličnim pokazateljima. što je domaća valuta precenjenija, što je inflacija veća, što se država brže približava ponoru, njeni pokazatelji zaduženosti su sve bolji.

Pouke krize

Iskustva ekonomskih kriza pokazuju da države dospevaju u finansijsku krizu kada ekonomija kao celina kontinuirano ima deficit tekućeg bilansa, dakle kada troši više nego što stvara, što dovodi do rasta spoljne zaduženost. Potpuno je svejedno da li u zaduživanju prednjači javni ili privatni sektor, a gotovo da je svejedno i da li je nivo deficita visok ili nizak, pogotovo ako je godinama prisutan. Rizici se strahovito multiplikuju kada se država, privreda i građani zadužuju u stranoj valuti.

Usled rasta spoljnog duga, ekonomska sudbina države se sve više prepušta volji inokreditora, a domaće finansijsko tržište se izlaže riziku od špekulativnih napada. Ovi napadi, ako su dobro koordinirani, mogu ugroziti finansijsku stabilnost države i kada su njeni makroekonomski fundamenti zdravi. Uravnotežen tekući bilans je zato najsnažniji faktor stabilnosti svake ekonomije, pogotovo male ekonomije.

Države su u velikom riziku i kada vode politiku precenjenog kursa domaće valute, i kada se u skladu sa tim samozavaravaju pogrešnim indikatorima zaduženosti.

Konačno i možda najvažnije, države su u ogromnom riziku kada ignorišu svoja i tuđa iskustva i slede nametnute ideološke obrasce bez ikakvog empirijskog utemeljenja.

[Иван]

Americi bi odgovarao slom evra

| NEBOJŠA KATIĆ

U pozadini svetske ekonomske krize nastavlja se tihi valutni rat dolara i evra. Iako rat nije zvanično objavljen, čini se da je bitka za uniŠtenje Evrozone i evra, nemilosrdna. Ulozi su ogromni i ako evro opstane, ako preživi ovaj veliki test, dolar bi mogao polako sići sa pijadestala vodeće svetske rezervne valute, mogao bi izgubiti ekskluzivitet koji već dugo ima i postati samo jedna od važnijih valuta.

Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. Tako gledano, bilo bi državno neodgovorno ako bi SAD propustile da ovu prednost zadrže Što duže i po svaku cenu, pogotovo ako tu cena plaća neko drugi.

Od Šezdesetih godina, kada je Štampanje dolara uzelo maha a SAD polako počele da gube svoju ekonomsku nadmoć, dolar je, sa kratkim prekidima, u stanju permanentne krize ili pada. Kriza se prvo reflektovala raskidanjem veze sa zlatom 1971. godine, a potom i padom vrednosti dolara. Pad je Šokantni i to se najbolje vidi u poređenju sa valutama koje su na sceni poslednjih 40 godina.

Ilustracije radi, za jedan dolar se 1970. godine moglo dobiti oko 4,3 Švajcarska franka. Danas se za jedan dolar može dobiti oko 0,9 Švajcarskih franka. Iste godine, dolar je vredeo oko 358 jena a danas vredi oko 77 jena.

SAD s druge strane, mogu kupiti naftu dajući za nju hartiju koja je ofarbana u zeleno i nosi dolarski znak, jer ta hartija treba svima. Nije neophodno da svoj računar ili neku drugu robu razmene za nju – američki proizvod je i zelena novčanica. Amerika zato ne mora previŠe brinuti ni o stanju svog izvoza ili tekućeg bilansa. Pri tome, ni američka centralna banka se ne mora sekirati da bi tako velika emisija dolara mogla izazvati inflatorni haos – dobar deo emitovanog novca cirkuliŠe van zemlje i nikada se neće vratiti u SAD.

Kako to da uprkos ogromnom padu dolara, američka ekonomija funkcioniŠe bez krupnih problema? Na čemu počiva ogromna privilegija dolara i kako to da SAD mogu imati hroničan dvostruki deficit (i tekućeg bilansa i budžeta), a da to ne boli?

Pad dolara (iako dramatičan), nema dramatične posledice po američku ekonomiju. Amerika se zadužuje u dolarima, kupuje robe od kojih se mnoge iskazuju u dolarima i u pravilu, sve Što uvozi dolarima i plaća. Za druge zemlje bi pad vrednosti valute bio ogroman problem jer bi povećao dužnički teret za iznos depresijacije i doveo do ogromnog pritiska i na cene. Ameriku ovaj problem mnogo ne pogađa.

Cene nafte i sirovina na svetskom tržiŠtu se iskazuju i plaćaju dolarima. Ogroman deo industrijskog izvoza azijskih zemalja, latinske Amerike ili Australije na primer, iskazan je i naplaćuje se (opet) u dolarima.

Oko polovine svih dužničkih hartija od vrednosti je nominovan u dolarima, a i najveći deo berzanskih i Špekulativnih transakcija se realizuje u dolarima. (Čak su i nedavno izdate obveznice Srbije nominovane u dolarima, na primer.)

Međunarodna siva i crna ekonomija koje se uvek oslanjaju na gotovinski novac funkcioniŠu na dolaru – 75% novčanica od 100 dolara cirkuliŠu van teritorije SAD. Centralne banke oko 60% do 70% svojih rezervi drže u dolarima.

Država koja želi da kupi naftu ili neku drugu sirovinu, mora imati dolare na raspolaganju. Da bi te dolare dobila, država mora prodati robu ili usluge, dakle mora razmeniti realnu, tržiŠno verifikovanu vrednost za zelenu hartiju. Južna Koreja na primer, mora prodati računar za dolare, pa će njima kupiti naftu. Efektivno, Koreja je računar razmenila za naftu, dala je robu za robu, koristeći dolar samo kao sredstvo plaćanja.

Amerika se ne mora sekirati ni oko stanja svog budžetskog deficita – njega velikim delom i bez zastoja finansiraju stranci. Preko 50% američkih državnih hartija od vrednosti je u rukama stranaca. Veliki broj država koje imaju značajan suficit tekućeg bilansa (i po tom osnovu ogromne dolarske rezerve), ulažu svoje viŠkove u vrednosne papire američke države. Amerika, delimično i o troŠku drugih, može finansirati i svoje ratove.

Ovakvo obilje dolara drži i američke kamatne stope na nižem nivou od onih u drugim zapadnim državama. Američki dužnici, bili oni država, privreda ili građani, imaju niže finansijske troŠkove nego konkurencija.

Američki tržiŠni akteri su uglavnom liŠeni troŠkova valutne konverzije, ne moraju da strahuju od kursnih rizika, nemaju potrebu da se od njih Štite niti da troŠe novac na takvu zaŠtitu.

Slabosti evra proistekle iz materijalnog sveta (vezane za krizu budžeta perifernih država), pojačane su snažnim i upornim potkopavanjem evra koje dolazi iz ezoterične sfere. Sa te strane se neprekidno dovodi u pitanje realnost opstanka evrozone, insistira se na koncepcijskoj promaŠenosti, i stimuliŠe sveukupna skepsa prema održivosti zone. Američke rejting agencije su tu da daju „naučnu“ podlogu opŠtem skepticizmu. Ovo stanje finansijskog duha potkopava evro bar isto toliko, koliko tome doprinose i loŠe, opipljive budžetske cifre.

Američka ekonomija je joŠ uvek moćna, i naravno, ne živi samo od Štampanja novca, ali je Štampanja novca profitabilna dopunska aktivnost. Amerika živi mnogo bolje, i troŠi mnogo, mnogo viŠe nego Što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta. Naravno, niŠta ne traje doveka.

Slabljenje ekonomske moći Amerike i strahovit rast oba deficita, uspon Kine, emancipacija Evrope i pojava evra, zapretili su da ugroze specijalnu poziciju dolara. Ono Što se na svetskoj sceni vidi, nije samo kriza evra, već i ogorčena borba za budućnost dolara.

Od trenutka kada je novac izgubio svoju zlatnu podlogu, a pogotovo od kada se preŠlo na sistem plivajućih kurseva, svetski monetarni sistem lebdi u prostoru između materijalnog sveta i sveta ezoterije.

Od trenutka kada se evro pojavio na sceni 1999. godine (prvo kao obračunska valuta), započeo je tihi rat za slabljenje njegove pozicije. U periodu od 1999. godine, pa do kraja prvog kvartala 2002. godine, evro je gotovo sve vreme bio pod većim ili manjim pritiskom na finansijskim tržiŠtima. Tokom prve dve godine postojanja, evro je prema dolaru izgubio skoro 40 odsto vrednosti.

Nije postojao nijedan fundamentalni ekonomski razlog za ovako veliki pad evra, niŠta se dramatično loŠe nije događalo u evropskim ekonomijama, ili dramatično dobro u ekonomiji SAD u tom periodi. Delimično objaŠnjenje se moglo naći u većim kamatnim stopama na dolare nego na evra, ali joŠ viŠe u Špekulativnoj prodaji evra.

Time su, od samog početka, finansijska tržiŠta iskazivala nepoverenje u novu valutu. Da li je u slabljenju evra bilo „sistema“, teŠko je reći i nemoguće dokazati.

Evro je tada izdržao sve udare. Na vrhuncu snage, upravo pred izbijanje svetske ekonomske krize 2008. godine, evro je prema dolaru bio gotovo 35 odsto jači nego u trenutku lansiranja 1999. godine. I danas, u trenucima velike krize evrozone, on je prema dolaru na nivou koji je oko 18 odsto iznad nivoa na kome je bio u trenutku kada je valuta nastala.

Za sam status evra i njegovu budućnost nije odlučujuće da on u odnosu na dolar raste. Važno je da poverenje u njegovo trajanje ne bude okrnjeno, da onaj ko danas drži rezerve u evrima ne mora brinuti o tome Šta će se sa evrom dogoditi u slučaju raspada evrozone. Na drugoj strani, za uniŠtenje evra kao rezervne valute, dovoljno je samo podsticati strah svakodnevnim novinskim napisima ili TV prilozima. Slabost koja proističe iz činjenica da EU nema jednu vladu i jednog lidera vidljiva je baŠ u trenucima kriza. Čini se da je Evropa zaglibljena u monetarnoj tehnici i u knjigovodstvu, da je preokupirana prebrojavanjem milijardi koje treba spremiti za pomoć i da se previŠe bavi računom ko i koliko dobija ili gubi.

Medijsko forsiranje krize u Evropi gura u drugi plan strahovitu krizu američkog javnog duga. Taj dug je preko 30% veći od javnog duga evrozone (mereno odnosom prema BDP-u), pri čemu SAD imaju i hronični i neodrživi deficit tekućeg bilansa. Kada bi svetske finansije obitavale u materijalnom svetu, na kriznoj pozornici bi glavna uloga pripala Americi, nikako Evropi.

Iz finansijske provalije u kojoj se SAD nalazi, može se izaći samo kontinuiranim depresiranjem dolara. Ako bi evro projekat bio mrtav, Amerika bi mogla značajno i relativno brzo da depresira dolar, bez opasnosti da će time ugroziti njegov status vodeće rezervne valute. I pored toga Što bi vrednost dolara padala, niko ne bi akumulirao rezerve u evrima. Kineski juan joŠ nije spreman da uđe na veliku globalnu scenu. I oslabljen, dolar bi nastavio da vlada svetskim monetarnim sistemom.

Šta će se dogoditi u narednim mesecima kada će se odlučivati sudbina evra, teŠko je prognozirati. Evropa za sada pokazuje zbunjujuću neodlučnost, povremeno i amaterizam u borbi sa krizom. Ta borba se ne odvija samo u materijalnom svetu gde se evropske države pogađaju oko veličine fonda za stabilizaciju. Ta borba se odvija i u ezoteričnom prostoru u kome Evropa, oklevajući ili Šaljući kontradiktorne poruke, iz dana u dan gubi medijsku bitku.

Ono Što Evropa može izgubiti ne staje u knjigovodstveni račun. Njoj preti da bude razbijena, marginalizovana i oduvana sa svetske scene. Raspad evrozone bi posledično doveo do postepenog uruŠavanja Evropske Unije. Ako bi se to dogodilo, to bi bilo drugo veliko državno samoubistvo u Evropi. (Prvo je bilo samoubistvo SSSR-a, jugoslovensko se ne računa.)

Da bi evrozona opstala, a sa njom i EU, biće potrebno da se proces emancipacije Evrope u odnosu na SAD nastavi. Proces emancipovanja je uvek i proces povremene konfrontacije. Uz to, potrebno je i da Evropa svoj ekonomski prostor uredi i reguliŠe u skladu sa interesima privrede i njenog razvoja, neobazirući se na kritike i pritiske koji stižu iz finansijskog sektora. Za početak bi bilo dovoljno stvoriti evropsku rejting agenciju i uvesti porez na Špekulativne transakcije. Istovremeno, harmonizovanje poreskih politika u Evropi viŠe nije pitanje izbora, već nužnosti.

Sve ove mere spadaju u domen političkih odluka i zahtevaju visok nivo saglasnosti velikog broja država. One bi istovremeno značile i pristajanje na dodatno krnjenje suvereniteta i na limitiranje demokratskih sloboda zemalja članica. EU bi se sa ovim izborom suočila pre ili kasnije. Ekonomska kriza je proces samo ubrzala.

Multipolarni svet je uvek bolji i prirodniji od unipolarnog – kako u politici, tako i u ekonomiji. Eventualna propast evrozone i čitavog evropskog projekta ne bi trebalo da raduje Srbiju. Takvim ishodom nikome u Evropi neće biti bolje, pa sigurno ni Srbiji.

http://www.b92.net/biz/fokus/analiza.php?yyyy=2011&mm=11&nav_id=559968

[Juan Valdez]

Amerika i evro

Katić svoje ekonomske uvide sada polako kombinuje sa teorijama zavere, čime će samo učvrstiti svoju poziciju srpskog finansijskog gurua. Kaže, Americi bi odgovarao slom evra:

"Potencijalni ekonomski, ali i politički gubici koje bi SAD pretrpele u ovom scenariju su gotovo nemerljivi. Status rezervne svetske valute daje ogromnu prednost njenom vlasniku. ... Amerika živi mnogo bolje, i troši mnogo, mnogo više nego što bi to mogla da dolar nije rezervna valuta."

Da vidimo šta kažu ljudi koji su to ustvari pokušali da izmere. Na primer, Paul Krugman: dobit Amerike od dolara kao rezervne valute je na nivou od oko 0.2% GDP-a.

To je ta ogromna, nemerljiva dobit od statusa dolara kao rezervne valute. Evo i mog posta o tome kako mehanizam rezervne valute funkcioniše.

Koliko bi Americi odgovarao slom evra sasvim je očigledno i ako se bar površno prati kretanje američkih berzi. Kad god dođu loše vesti iz Evrope indeksi u SAD padaju; kad god je vest da su u Evropi sklopili nekakav dil američke berze skaču. Američki Fed je sve ovo vreme uključen u pomoć evrozoni i ima direktnu svop liniju kojom ECB obezbeđuje dolare kada su joj potrebni, a SAD daje i ključnu podršku preko MMF-a čiji je glavni finansijer. Da i sama Amerika nije u sličnom finansijskom kuršlusu mislim da bi bila i direktno uključena u operaciju spasavanja evrozone i kupovala grčke i portugalske obveznice.

Zemlje nisu firme i ne takmiče se u takvom smislu. Istu grešku je napravio i Boža Đelić kad je 2008. izjavljivao da svetska kriza može biti naša šansa. To je razmišljanje menadžera a ne ekonomiste. Kada je Coca-Cola u krizi, to je šansa za Pepsi. Ali kada su Hrvatska ili Mađarska u krizi, to nije šansa nego problem za Srbiju. Kada je Evropa u krizi, to je veliki problem za Ameriku, Kinu i sve ostale.

Slavisa Tasic

Izvor: trzisnoresenje.blogspot.com

[Иван]

Slavisa upucuje kritiku sa stanovista ortodoksije trzisnog razmisljanja.

Tacno je, drzave teoretski nisu firme i ne bi trebale se takmice.

Ali cinjenica je da se drzave-ekonomski blokovi-savezi medjusobno takmice. To sto se ne uklapa u libertarijansku teorijsku postavku, sta da se radi, s tim mora da se zivi. U svetu u kojem makar jedna drzava-ekonomski blok-savez se ponasa konkurentski, ponasati se neaktivno je neodgovorno.

Benefiti dolara kao svetske rezervne valute, koje je naveo Katic, prilicno su opipljivi i ne bih se bas oslonio na njihovo minimiziranje (ma, svejedno nam je da li je rezervna valuta ili ne) od strane, pa makar i Nobelovca, Krugmana.

Slavisa pominje korelaciju losih vesti iz Evrope sa vrednostima akcija i indexa u Americi. A da li se setio kako se krece prinos na drzavne obveznice Amerike? U kakvoj su one korelaciji sa losim vestima iz Evrope?

[Иван]

[Иван]

Kriza kapitalizma i novi početak istorije?

29/01/2012 od Nebojsa Katic

Razorna ekonomska kriza kojoj se kraj ne vidi, otvorila je raspravu o sadašnjosti i budućnosti kapitalizma. Od plitkog trijumfalizma s početka devedesetih godina prošlog veka, zapadni svet je došao do stanja duboke zabrinutosti i straha, sumorne rezignacije i vidljivog gubitka samopouzdanja. Rasprave koje se vode u najvažnijim svetskim medijima deluju površno, ili u najboljem slučaju ne sameravaju dovoljno dubinu i složenost krize.

Na veselijoj strani tog misaonog spektra su oni koji smatraju da je reč o nepotrebnoj dramatizaciji ekonomske krize. Po njima, reč je o manje-više uobičajenoj krizi kakvih je bilo na desetine, i o procesu koji šumpeter naziva „kreativnom destrukcijom“ posle koga kapitalizam uvek izlazi ojačan. Ovaj stav, iako na Zapadu sve ređi, kod srpskih predstavnika neoliberalne misli dominira i dalje.

Većina učesnika u globalnoj debati ipak realnije sagledava posledice krize i ogromne sistemske i socijalne rizike. Uočava se da ova kriza nije ciklična poput ranijih. Sve što je krizi prethodilo i što sledi, daleko je malignije. I pored toga, u analizama preovlađuje ekonomizam i verovanje u mogućnost revitalizacije sistema, pod uslovom da se otkloni nekoliko ključnih, identifikovanih slabosti.

U ovom tumačenju, kapitalizam mora da reši problem drastično naraslih socijalnih razlika i da kroz poresku politiku obezbedi pravedniju raspodelu, a time i mir i socijalnu stabilnost. Rešenje se traži u boljoj kombinaciji monetarne i fiskalne politike koja bi podstakla privredni rast i rast zaposlenosti. Ako bi pri tome države malo više regulisale finansijski sistem, a banke malo manje špekulisale, svi problemi bili bi rešeni. Ukratko, ponovno uspostavljanje ekonomske ravnoteže, a to je opsesivni cilj ekonomije kao nauke, stvar je boljeg kombinovanja ekonomskih instrumenata.

Ono što obe grupe mislilaca zanemaruju jeste veza između ekonomske logike kapitalizma, rastuće socijalne entropije, agresivne imperijalne politike i hronične globalne nestabilnosti. Vezujući probleme kapitalizma isključivo za ekonomsku sferu, i jedni i drugi čvrsto veruju da kapitalizam ima kapacitet da se uvek iznova reformiše.

Vitalnost i sposobnost kapitalizma da se transformiše i preživi nije sporna. Sporna je cena preživljavanja i adaptacije, a to zastupnici ove teze zaboravljaju. Dva strašna svetska rata, ogroman broj regionalnih ratova koji neprestano traju i užasna ljudska patnja, cena su takve transformacije. Ovome se moraju dodati i skoriji fenomeni – stalno opadanje kvaliteta života, potpuna atomizacija društva, uništavanje životne sredine i ugrožavanje samog opstanka planete, na primer.

U medijima koji kreiraju zapadno javno mnjenje sistem se može kritikovati, ali se ne sme dovesti u pitanje. Teoretičari koji su bliski marksističkim pogledima, ili školama mišljenja poput Polanjijeve ili Brodelove, ne mogu naći mesto u ovim debatama. šteta. O fundamentalnim slabostima i protivrečnostima kapitalizma, o vezi ekonomije i društvenih procesa, niko nije dublje razmišljao od njih.

Kako su socijalističke države pretrpele strašan poraz, kako socijalistički eksperiment nije uspeo, izvedena je teza, manje ili više eksplicitno, da je neuspeh socijalizma posledica lošeg teorijskog temelja. U tom kontekstu, propast socijalizma dezavuiše marksističku misao u celosti i njoj se ne treba ni vraćati.

Zaboravlja se pri tome da je kapitalizam bio primoran da se menja, da se reformiše i humanizuje upravo u periodu kada su socijalizam i socijalističke ideje bile žive. Zaboravlja se i da su najuspešnija socijaldemokratska društva, pogotovo skandinavska, mnogo bliža Marksu ili bar Polanjiju, nego Hajeku ili Fridmanu. Cinik bi mogao reći da je socijalizam više pomogao kapitalizmu nego sebi.

Nije bitno samo ko je pobedio, već i kakav je svet pobednik kreirao. Samo dvadeset godina od propasti socijalizma (a to je tren u istoriji), svet se nalazi u gotovo identičnoj situaciji u kakvoj je bio početkom dvadesetog veka, kada je proživeo najveće katastrofe u svojoj istoriji. Sve opasnosti, od globalnih ratova do fašizma, ponovo su tu, potencijalno u još strašnijem obliku. I sva fundamentalna pitanja i problemi kapitalizma ostala su i dalje otvorena.

Neoliberalna reforma započeta pre tridesetak godina, dospela je u stanje bezizlaza. Civilizacija koja se svela na samo dve povezane ideje – profit i rast potrošnje, nema više šta da ponudi ili obeća – čak ni rast potrošnje. Dilema se ne može svesti samo na odnos slobodnog tržišta (koga i onako odavno nema) i državnog intervencionizma. Najvažnije pitanje od koga se ne može pobeći, svodi se na mesto čoveka u sistemu.

Sistem koji od čoveka uporno pokušava da napravi robu, u kome privreda ne služi ljudima već ljudi njoj, u kome ekonomija kontroliše društvo a ne društvo ekonomiju, pre ili kasnije završava u zlu i krvoproliću. Opasna je iluzija da se društva koja idu protiv čovečnosti mogu kontrolisati policijom, vojskom, tajnim službama, ili zakonima koji svaku socijalnu pobunu žele da proglase terorizmom.

Novi mislioci bi da promene sistem, ali tako da on ostane isti. Bilo bi bolje i delotvornije ako bi oduvali prašinu sa starih knjiga i počeli da čitaju. Ako već imaju averziju prema klasicima marksizma, neka pokušaju sa Markuzeom i Polanjijem, na primer, a sa Novim zavetom uvek pri ruci.

Stari tekstovi i nova iskustva će možda sugerisati da se izlaz iz haosa nalazi u manjoj, a ne većoj potrošnji, da ljudi treba da rade i imaju manje, a da žive više. Reformisani sistem, kako god se zvao, ne može i ne sme proterati tržište, ali ga mora kontrolisati. U interesu društva je da to radi država a ne banke i velike korporacije. Socijaldemokratija je i dalje najbolja od svih do sada testiranih ideja.

Ako se pažljivije pogleda, ako se skine koprena sa očiju, Marksovo carstvo slobode je danas na dohvat ruke. Ali, to carstvo slobode ne može ni nastati, ni trajati, ako u njemu nema Boga. Za društvo bez vere, entropija je jedino ishodište. (1)

http://nkatic.wordpress.com/2012/01/29/kriza-kapitalizma-i-novi-pocetak-istorije/

KАКО ДОБРА МИСАО!!!

[Иван]

Svuda poglavice, nigde indijanaca – objavljeno u dnevniku „Politika“

20/08/2005 od Nebojsa Katic

http://nkatic.wordpress.com/2005/08/20/svuda-poglavice-nigde-indijanaca/

Profesor Peter Drucker je možda najveći, verovatno napoznatiji, a van svake sumnje najstariji živi teoretičar upravljanja preduzećima. Da ne bude zabune, upravljanje je ono što i mi odskora zovemo «menadžment». Nisam sasvim siguran da li ovaj pomodni i rogobatni neologizam doprinosi preciznosti jezika, ali po svemu sudeći, uspešno zasenjuje prostotu. Bilo kako bilo, taj ću termin, mada nerado, koristiti i ja.

Povodom svog devedeset petog rodjendana (dobro ste pročitali), profesor Peter Drucker je dao intervju britanskom Financial Times-u i taj intervju je objavljen 16/11/04. Tom prilikom je stari profesor komentarisao tzv. MBA programe – menadžment kurseve koji su postali, poslednjih godina, izuzetno popularan oblik postdiplomskog školovanja. Iz SAD se trend otvaranja menadžment škola velikom brzinom preneo i na ostatak sveta. Od mladih i ambicioznih ljudi sve se češće očekuje da u svoju akademsku biografiju uvrste i jedan takav postdiplomski kurs.

Deo te pomodne menadžmentomanije se preneo i na nas. Fakulteti za menadžment i odseci za menadžment u okviru “starih” fakulteta niču kao pečurke posle kiše. Ova se disciplina sa postdiplomskih kurseva spustila na nivo redovnih studija. Kako to kod nas obično biva, reklo bi se da smo čak isprednjačili, a slutim i još ćemo. Mogli bi, zašto ne, otvoriti i fakultet za menadžment fakulteta za menadžment.

No, vratimo se profesoru Druckeru i njegovom intrevjuu. Izmedju ostalog, profesor kaže, da je podučavanje dvadesettrogodišnjaka menadžmentu čisto gubljenje vremena. Citirajmo profesora doslovno: “Možete ih (studente) učiti struci – računovodstvu ili nečemu drugom – ali ih ne možete učiti menadžmentu.” Nota bene – profesor govori o postdiplomcima – možemo samo zamisliti šta profesor misli o podučavanju tinejdžera menadžmentu.

Ovaj stav profesora Druckera korespondira sa mojim radnim iskustvom od nekih 27 godina u zemlji i inostranstvu. Za sve to vreme, jedva da sam sreo desetak ljudi velikog menadžment potenicijala. Mislim, naravno, na potencijal za upravljanje velikim i složenim preduzećima, pardon, kompanijama. (Sreo sam nešto više, ali i dalje skroman broj talenata za upravljanje na nižim nivoima).

Istovremeno, sretao sam izvanredno inteligentne inženjere, pravnike, ekonomiste, matematičare, stručnjake za računare. Neuobičajno mnogo je u nas bilo i sjajnih erudita, poliglota, ljudi koji su pratili sve što se dešavalo u njihovoj strucu. Jedino je pravih menadžera bilo jako malo.

U čemu može biti problem?

Jugoslavija u socijalizmu nije previše marila menadžere. Srbija u socijalizmu, nekako još manje. U nekim periodima se država i direktno borila protiv menadžera. Pa ipak, smelo tvrdim, da onima koji su imali dara, ni socijalizam nije previše smetao da svoj potencijal iskažu. Problem je bio, što su i oni bez dara postajali direktori, skrivajući se lako iza samoupravnih i kolektivnih odluka, a kad kad i iza partije. Neke stvari se kod nas nikako ne menjaju, ali je i ovo neka druga tema.

Rad u inostranstvu i susret za “zapadnim” firmama uverio me je da je i tamo situacija sa menadžerima slična i da se problem ne može svesti samo na sistem i ideologiju. Talenata je malo, pa i to moze biti razlog zbog čega su neukusno, a nekada i besmisleno dobro plaćeni.

Verujem da se pravi menadžer radja i da se tesko može “napraviti” na fakultetima i u obrazovnim ustanovama. Proces pravljenja menadžera počinje u kompaniji, gde se prvo savladava zanat. što je fakultet kvalitetniji, što bolje obrazuje (manje predmeta i dublje izučavanje), proces savladavanja zanata je kraći. Tek po savladanom zanatu, daroviti “zanatlija” počinje da razumeva ambijent i jasno uočava probleme i rešenja koja se odnose na oblast upravljanja.

Proces upravljanja, a pogotovo odlučivanja, nije egzaktna znanost. Odluke se nikada ne donose samo na bazi poznatih elementa koji bi ukazivali na samo jedno rešenje i jedan pravac odluke. U stvari, kada je sve kristalno jasno, to i nije menadžment odluka.

Fundamentalne i teške, dakle prave menadžment odlike, donose se na bazi nedovoljnih i/ili kontradiktornih informacija sa visokim stepenom rizika. (Sretao sam izuzetno inteligente i stručne ljude paralizovane pred odlukom. Sretao sam naravno i budale “kojim je more do kolena”, ali ovde nije reč o njima.) Dar, dobra intuicija koja bazira na promišljenom iskustvu i hrabrost da se preuzme rizik, to je uglavnom “ono” što čini menadžera. Ali ne samo to. Dodajmo talenat za organizaciju, dobro poznavanje psihologije i dobru procenu mogućnosti saradnika, kao i dar da se saradnici motivišu. Nema akademske institucije na kojoj se ovo moze naučiti.

U vremenu u kome obrazovanje nije bilo etablirano kao globalni biznis, postojao je zdrav odnos prema obrazovanju menadžera. Taj odnos je i sada prisutan kod vrhunskih menadžment škola. U tom konceptu, velike kompanije identifikuju darovite pojedince sa menadžment potencijalom i šalju ih na obuku koja traje nekoliko izuzetno intenzivnih nedelja na nekom od elitnih svetskih univerziteta. Kompanija podnosi veliku žrtvu jer školovanje mnogo košta (više desetina hiljada dolara), a važan kadar je za to vreme van procesa rada, što takodje mnogo košta. Žrtva se najčešće isplati, jer takva obuka pomaže darovitima da sistematizuju svoje znanje, da ga prošire i unaprede novim tehnikama i informacijama. Tu je pravo mesto menadžment školi i tom se konceptu nema šta zameriti. Bitno je uočiti da proces kreće tako što kompanija identifikuje talenat.

S druge strane, koncept fakulteta za menadžment je pomalo zbunjujući. Krenimo s kraja, od titule koju student dobija kada diplomira. Titula “diplomirani menadžer” je isto toliko groteskna koliko i oglas za direktora- pripravnika. Da ne pominjemo kakva je degradacija poslati diplomiranog menadžera npr. “internacionalnog menadžmenta” čak, (ne karikiram, jer titula postoji), da kupi nacionalni burek.

Nastavni programi, bar oni koje sam gledao, ponajviše baziraju na onome što se tradicionalno studira na Ekonomskom fakultetu, s tim da je oranica još šira i plića. Verovatna logika je da ne morate nešto poznavati u detalje, već onako, pomalo, otprilike, pa će biti dovoljno za vas menadžere. Koliko je logika verovatno, toliko je i pogrešna.

Napravio sam mali test sa mojim ćerkama koje su školovane u Engeskoj. Ni starija koja je završila fakultet, ni mladja koja studira, ne poznaju nikoga ko je studirao, ili studira menadžment. Usput, na Oksfordu, koji je njihova alama mater, redovne studije menadžmenta ne postoje.

To naravno ne znači da se menadžment ne studira u Engleskoj, već samo da se ne smatra atraktivnim izborom za one koji izbor imaju. S druge strane, u Beogradu srećemo neverovatan broj dece koja studiraju upravo to. Bojim se da nešto ozbiljno nije u redu.

Amerikanci imaju duhovitu pošalicu koja bazira na tome da se ista reč korisiti za šefa i poglavicu. Dakle – svuda samo poglavice, nigde indijanaca. Tako i Srbiji ostaje da se pita, gde će i šta će sa toliko menadžera, jer će i mnogi vlasnici diploma sa tradicionalnih fakulteta aspirirati na menadžerske pozicije. Rizikujemo da ostanemo bez indijanaca, ili da poglavice zapodenu ljuti rat.

Sve ovo ne znači da se na menadžment fakultetima ne može ništa naučiti. šta se i koliko može naučiti, zavisiće od kvaliteta programa, studenata i predavača, o čemu ne mogu da sudim. Problem je što se kroz naziv i marketiranje pomenutih fakulteta i kurseva, kod studenata stvara lažna slika budućnosti, kreiraju nerealna očekivanja i što u tom ludilu, da se poslužim šeksipirom, ima previše sistema. Taj sistem je i osnovni izvor moje brige.