Muslimani pitaju hrišćane

[bosanac]

Kroz sinošnji dijalog brat Oglo je spomenuo da postite vaš post.Zbog poštivanja kojeg imam prema vama nebih pisao za vrijeme posta kojeg postite o temama koje bi nekome nemir unosile.Stoga bih postavio pitanje o tom postu.Koji je to post i objasnite mi na kakav način postite?Zatim da li glavni mezhebi-pravci u krščanstvu se slažu oko posta i načinu posta.

U svakom slučaju da vam post što lakši bude i da kroz post doživite i tjelesno i duhovno pročišćenje.

[bosanac]

Kod nas u islamu prilikom posta zabranjeno je kozumiranje jela i pića dok post traje.Zabranjena je intima takođe.Da li kod vas nešto može pokvariti post?

[Александар Милојков]

Kod nas u islamu prilikom posta zabranjeno je kozumiranje jela i pića dok post traje.Zabranjena je intima takođe.Da li kod vas nešto može pokvariti post?

Исто као и код вас. Само што ми постимо и ноћу, односно не једемо ноћу као ви.

[bosanac]

Neka jela su vam dozvoljena a druga nisu?Zbog čega?

[angst]

Neka jela su vam dozvoljena a druga nisu?Zbog čega?

Мислим да то и није пост, већ разрешење од поста на одређену врсту хране (и пића). Мислим да је пост тотална апстиненција од хране и пића на цео дан, међутим пошто посних дана има око, мање-више 200 годишње - претпостављам да би ретко ко то могао да издржи...

[Александар Милојков]

Neka jela su vam dozvoljena a druga nisu?Zbog čega?

Пост значи потпуно уздржавање од јела и пића. Он се практикује у одређеном делу дана. Обично после поноћи до завршетка свете Литургије, мада има и дана када се хришћани труде да цео дан (24 часа) проведу у потпуном уздржању од јела и пића. Како у току године има око 200 посних дана, разуме се да је немогуће практиковати потпуни пост. Зато хришћани, поред потпуног, практикују и ублажени пост. Постоје три степена таквог поста: спремање поврћа на води или једење истог без термичке обраде; спремање поврћа на уљу и, трећи, конзумирање рибе. Какогод, у току поста хришћани се уздржавају од свих намирница животињског порекла: месо, млеко, сир, јаја, као и од употребе алкохолних пића. Хришћански пост не односи се само на уздржавање од хране и пића. Пост је бесмислен ако није скопчан са чињењем добрих дела, смирењем, праштањем.

[antics]

Neka jela su vam dozvoljena a druga nisu?Zbog čega?

Смисао овог поста је припрема за празник Рођења Сина Божијега.

Најпре, пар речи о смислу самог празника Црквеног. Постоји разлика између историјског сећања и црквеног сећања. Историјско сећање је евоцирање успомене на неки историјски догађај (на пример - дан победе над фашизмом, кад се парадира, кад позову оне који су то преживели - ако су још увек живи - кад историчари и политичари млате главама горе-доле и скупљају обрве...). Литургија је, с друге стране, икона Царства Божијега, прозор у Есхатон, а тамо време има другачији квалитет него овде, односно - оно нема значај. Тако, када се нечега сећамо у Цркви (неког догађаја или неког светитеља Божијег), ми не евоцирамо успомену, ми опостојавамо себе у том догађају, ми учествујемо у њему, јер литургија превазилази сваку просторну или временску дистанцу. На Божићњој литургији ми ћемо бити баш тамо где дође звезда и стаде над пећином у којој беше Дете, ми ћемо бити баш тамо где анђели Божији поздрављају пастире окупљене око пећине чудесним речима: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

Нама је, дакле, пост дат да би се спремили за ту ноћ, предивну, чудну, чудесну, дивну, несхватљиву - ноћ која спаја Небо и Земљу, ноћ која је радовање анђелима и спасење свима земнороднима. Ми се припремамо да - као некада мудраци са Истока - нешто принесемо Богомладенцу.

Шта да му принесемо ми, грешни? Они су му донели злато, смирну и тамјан, ми ћемо најбоље учинити ако пратимо управо онај анђеоски поздрав: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.

Хајде да то мало разложимо:

Слава на висини Богу

У античко доба када би некога на Блиском истоку изабрали за неку важну службу (учитељ, судија, свештеник) био је неписани обичај да тај оде на неко време у пустињу, да мало са дистанце сагледа свет, да мало у тишини пустиње сагледа себе и да у опасностима које пустиња носи стави свој живот на пробу. Ми данас не одлазимо у пустињу, али имамо пост; да из перспективе поста мало посматрамо свет, да у тишини поста сагледамо себе и - пошто је неједење опасно, као и пустиња што је - ставимо свој живот на пробу. Тако, период поста је период интензивиране молитве. Многи хришћани тада користе сваки моменат који нам иначе пропада (превоз у аутобусу, чекање у редовима...) да се посвете тихој (и - што је веома значајно - скривеној) молитви на бројанице, на Исусову молитву, речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

И на земљи мир

Имамо заповест од Бога да волимо ближње. Апостол Јован пише да Бога нико никада није видео (...) Онај ко каже да воли Бога (кога не види), а мрзи брата свога, кога види, лаже. На почетку текста свете литургије стоји упутство које каже: Свештеник коме предстоји свештено тајнодејство дужан је најпре да буде измирен са свима и да нема ништа ни против кога (...). То практично значи да ако постоји и једна особа са којом свештеник не разговара, он не би смео да служи литургију. А оно што се односи на свештеника, односи се и на лаика - ако постоји и једна особа са којом смо у непријатељству, не би смели да се причестимо (свакако, свештеника можемо слагати, али Бога не можемо). Пост нам је, дакле, дат да можемо да опростимо ако нам неко нанесе неправду, али и да имамо храбрости (јер ту јесте потребна храброст - да би се победила сујета, егоизам и саможивост) да опроштај затражимо.

Е ту се можда најбоље огледа дијететска страна поста: кроз две хиљаде година искуства, Црква зна да се то смирење може лакше постићи, ако се исхрана прилагоди духовним потребама. Да суштину нашег живота пребацимо са пропадљиве природе (коју једући пролонгирамо живот до смрти на крају), на вечнога Бога, а ко се Њиме храни, ко једе Његово Тело и пије Крв Његову, тај ће живети у вечност.

Међу људима добра воља

Не може се градити срећа на туђој несрећи. Не може се молити Бог, а да се оглушујемо о несрећу људи који нас окружују. Пост нас, тако, позива на подвиг; а подвиг је увек жртвовање нечег свог ради неког или нечег. Лишавамо се свега што нам није неопходно за живот (на пример жвакаћа гума, чоколада, кока кола, цигарете...), и оно што бисмо на те ствари потрошили, можемо дати у добротворне сврхе. Не морамо да даднемо само новац: некад је велика помоћ (и подвиг) и саслушати човека, упутити му топлу реч или осмех, помоћи му било како...

Не може човек помињати име Божије, очекивати рођење Богомладенца и радовати му се, ако пренебрегава човека - живу икону живога Бога. Е, то треба да принесемо Сину Божијем, Цару свих светова, кроз Кога је све створено, Који се не рађа кад цар - у палати, већ као бедник - у пећини. Ако, дакле, Створитеља није стид да се понизи да би се нама приближио, зар сме нас да буде стид, да се приближимо другом човеку, ради Бога?

Напомињем да хришћани не праве разлику међу људима, ни по раси, ни по нацији, ни по вери. Хришћанину је ближњи сваки који је потребит било на који начин, јер Бог не жели смрти грешнику, него да се покаје и жив буде. Ако Бог једнако воли праведника и грешника, како онда ми смемо да правимо разлике међу људима?

Прехрамбена страна поста, значи, није циљ, него је средство, алатка којом се постиже оно што јесте суштина периода поста.

Е, свему томе служи пост. Да се покајемо, да се измиримо, да бисмо као пријатељи могли сачекати и дочекати Богомладенца, Спаситеља, Творца, Цара и Бога Исуса Христа, Кога Пресвета Увекдевица Марија рађа у пећини испред које ћемо се, кад освећено време литургије настане, и ми окупити у миру и на славу Божију.

Надам се да је овај одговор бар мало осветлио суштину хришћанскога поста...

[bosanac]

Da li je dozvoljeo za vrijeme posta hriščaninu imati intimu sa ženom?

[angst]

Не ускраћујте се једно другом, сем по договору за извесно време, да се предате молитви, а затим да се опет састанете, да вас сатана не искуша због ваше неуздржљивости.

[bosanac]

Смисао овог поста је припрема за празник Рођења Сина Божијега.

Најпре, пар речи о смислу самог празника Црквеног. Постоји разлика између историјског сећања и црквеног сећања. Историјско сећање је евоцирање успомене на неки историјски догађај (на пример - дан победе над фашизмом, кад се парадира, кад позову оне који су то преживели - ако су још увек живи - кад историчари и политичари млате главама горе-доле и скупљају обрве...). Литургија је, с друге стране, икона Царства Божијега, прозор у Есхатон, а тамо време има другачији квалитет него овде, односно - оно нема значај. Тако, када се нечега сећамо у Цркви (неког догађаја или неког светитеља Божијег), ми не евоцирамо успомену, ми опостојавамо себе у том догађају, ми учествујемо у њему, јер литургија превазилази сваку просторну или временску дистанцу. На Божићњој литургији ми ћемо бити баш тамо где дође звезда и стаде над пећином у којој беше Дете, ми ћемо бити баш тамо где анђели Божији поздрављају пастире окупљене око пећине чудесним речима: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!

Нама је, дакле, пост дат да би се спремили за ту ноћ, предивну, чудну, чудесну, дивну, несхватљиву - ноћ која спаја Небо и Земљу, ноћ која је радовање анђелима и спасење свима земнороднима. Ми се припремамо да - као некада мудраци са Истока - нешто принесемо Богомладенцу.

Шта да му принесемо ми, грешни? Они су му донели злато, смирну и тамјан, ми ћемо најбоље учинити ако пратимо управо онај анђеоски поздрав: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.

Хајде да то мало разложимо:

Слава на висини Богу

У античко доба када би некога на Блиском истоку изабрали за неку важну службу (учитељ, судија, свештеник) био је неписани обичај да тај оде на неко време у пустињу, да мало са дистанце сагледа свет, да мало у тишини пустиње сагледа себе и да у опасностима које пустиња носи стави свој живот на пробу. Ми данас не одлазимо у пустињу, али имамо пост; да из перспективе поста мало посматрамо свет, да у тишини поста сагледамо себе и - пошто је неједење опасно, као и пустиња што је - ставимо свој живот на пробу. Тако, период поста је период интензивиране молитве. Многи хришћани тада користе сваки моменат који нам иначе пропада (превоз у аутобусу, чекање у редовима...) да се посвете тихој (и - што је веома значајно - скривеној) молитви на бројанице, на Исусову молитву, речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

И на земљи мир

Имамо заповест од Бога да волимо ближње. Апостол Јован пише да Бога нико никада није видео (...) Онај ко каже да воли Бога (кога не види), а мрзи брата свога, кога види, лаже. На почетку текста свете литургије стоји упутство које каже: Свештеник коме предстоји свештено тајнодејство дужан је најпре да буде измирен са свима и да нема ништа ни против кога (...). То практично значи да ако постоји и једна особа са којом свештеник не разговара, он не би смео да служи литургију. А оно што се односи на свештеника, односи се и на лаика - ако постоји и једна особа са којом смо у непријатељству, не би смели да се причестимо (свакако, свештеника можемо слагати, али Бога не можемо). Пост нам је, дакле, дат да можемо да опростимо ако нам неко нанесе неправду, али и да имамо храбрости (јер ту јесте потребна храброст - да би се победила сујета, егоизам и саможивост) да опроштај затражимо.

Е ту се можда најбоље огледа дијететска страна поста: кроз две хиљаде година искуства, Црква зна да се то смирење може лакше постићи, ако се исхрана прилагоди духовним потребама. Да суштину нашег живота пребацимо са пропадљиве природе (коју једући пролонгирамо живот до смрти на крају), на вечнога Бога, а ко се Њиме храни, ко једе Његово Тело и пије Крв Његову, тај ће живети у вечност.

Међу људима добра воља

Не може се градити срећа на туђој несрећи. Не може се молити Бог, а да се оглушујемо о несрећу људи који нас окружују. Пост нас, тако, позива на подвиг; а подвиг је увек жртвовање нечег свог ради неког или нечег. Лишавамо се свега што нам није неопходно за живот (на пример жвакаћа гума, чоколада, кока кола, цигарете...), и оно што бисмо на те ствари потрошили, можемо дати у добротворне сврхе. Не морамо да даднемо само новац: некад је велика помоћ (и подвиг) и саслушати човека, упутити му топлу реч или осмех, помоћи му било како...

Не може човек помињати име Божије, очекивати рођење Богомладенца и радовати му се, ако пренебрегава човека - живу икону живога Бога. Е, то треба да принесемо Сину Божијем, Цару свих светова, кроз Кога је све створено, Који се не рађа кад цар - у палати, већ као бедник - у пећини. Ако, дакле, Створитеља није стид да се понизи да би се нама приближио, зар сме нас да буде стид, да се приближимо другом човеку, ради Бога?

Напомињем да хришћани не праве разлику међу људима, ни по раси, ни по нацији, ни по вери. Хришћанину је ближњи сваки који је потребит било на који начин, јер Бог не жели смрти грешнику, него да се покаје и жив буде. Ако Бог једнако воли праведника и грешника, како онда ми смемо да правимо разлике међу људима?

Прехрамбена страна поста, значи, није циљ, него је средство, алатка којом се постиже оно што јесте суштина периода поста.

Е, свему томе служи пост. Да се покајемо, да се измиримо, да бисмо као пријатељи могли сачекати и дочекати Богомладенца, Спаситеља, Творца, Цара и Бога Исуса Христа, Кога Пресвета Увекдевица Марија рађа у пећини испред које ћемо се, кад освећено време литургије настане, и ми окупити у миру и на славу Божију.

Надам се да је овај одговор бар мало осветлио суштину хришћанскога поста...

Aferim na vrlo iscrpnom i omotivno, prožetom odgovoru.

Ono što sam mogao primjetiti čitajući o porukama i smislu vašeg posta našao sam ih istim i sa porukama koje nosi naš post.Kroz izgladnjivanje, i odricanje osim što se čovjek približava Bogu on se sjeća i onih koji su u oskudici i njegovo srce biva tokom posta najplemenitije.

Zatim ta duhovna izgradnja.Kod nas vjernici tokom posta dožive potpuni preobražaj, vjerujem i kod vas.Nekakav mir u duši čovjek osječa, ovosvjetke probleme koje on lično ima potisne ih.To može osjetiti samo pravi postač.

[antics]

Da li je dozvoljeo za vrijeme posta hriščaninu imati intimu sa ženom?

Не ускраћујте се једно другом, сем по договору за извесно време, да се предате молитви, а затим да се опет састанете, да вас сатана не искуша због ваше неуздржљивости.

Само бих да додам и ово претходно реченом:

Знам и уверен сам у Христу Исусу да ништа није погано по себи, осим кад ко мисли да је погано, ономе је погано.

(Римљанима посланица светога апостола Павла, глава 14, стих 14)

Али велим: док је наследник млад ништа није бољи од роба, ако и јесте господар од свега;

2. Него је под заповедницима и чуварима све до рока очевог.

3. Тако и ми кад бејасмо млади, бејасмо под стихијама света заробљени;

4. А кад се наврши време, посла Бог Сина свог Јединородног, који је рођен од жене и покорен закону,

5. Да искупи оне који су под законом, да примимо посинаштво.

6. И будући да сте синови, посла Бог Духа Сина свог у срца ваша, који виче: Ава Оче!

7. Тако већ ниси роб, него син; а ако си син, и наследник си Божји кроз Исуса Христа.

(Галатима посланица светога апостола Павла, глава 4)

[bosanac]

Не ускраћујте се једно другом, сем по договору за извесно време, да се предате молитви, а затим да се опет састанете, да вас сатана не искуша због ваше неуздржљивости.

Tokom posta kojeg mi muslimani postimo a on traje od zore pa do zalaska sunca, musliman se u potpunosti suzdržava kako jela i piča, tako i intime.Naravno tokom posta postač se suzdržava bilo kakvog ružnog govora.

U jednom od hadisa Muhammeda a.s. se navodi da je on rekao:Ko se ne okani lošeg govora i postupaka tokom posta Allahu dž.š.ne treba njegovo gladovanje.

[bosanac]

Iako postoje razlike u načinu posta u vašoj i mojoj vjeri ubjeđen sam da post koji vi postite i koji mi postimo nosi iste poruke i pouke.

[antics]

Гледе суздржавања језика... Сећам се да сам некад негде прочитао... Питали неког старца шта је најслађе на свету, а он вели: Ружна реч, када се не каже, него се прогута.

[bosanac]

Гледе суздржавања језика... Сећам се да сам некад негде прочитао... Питали неког старца шта је најслађе на свету, а он вели: Ружна реч, када се не каже, него се прогута.

Velika misao a kod nas u islamu ima:Ako je govor od srebra onda je šutnja sigurno od zlata.

A u drugoj se kaže:Ko mi bude garantovao čistoću jezika i spolnog organa ja mu garantujem Raj