The Catholic Church: Builder of Civilization

[andrej]

У контексту теме и досадашње расправе запитао бих се пар ствари...

Зар нам је сам појам "цивилизација" толико "јасан" да нико није нашао за сходно да га проблематизује? Како ми заправо дефинишемо цивилизацију?

Мени се, из контекста чини, да већина људи о цивилизацији не размишља на свесном нивоу, већ да је (готово "подсвесно") "подразумева" у значењу одређеног система вредности који је на нивоу "аксиома." Наравно, то је "наш," европски систем вредности који се (до модернизма и постмодернизма), најчешће дефинисао кроз три стуба: хеленску културу/демократију, римско право и хришћанску веру.

И ми би, као Европљани, свакако имали право да сопствени идентитет градимо на овим темељима. Проблем је, међутим, у томе што је "морално" оправдање старе колонизације (али и садашњег неоколонијалног продора у тзв. "Трећи свет") управо било утемељено на идеји о "цивилизацијској супериорности" - нпр. чувена француска синтагма Mission civilisatrice. Познате су претензије римокатоличке цркве да се постави за кормило тог "цивилизацијског брода." Од ове идеје није одустао ни садашњи папа Бенедикт XVI, мада секуларизована ЕУ одбија такву врсту "сарадње."

У вези досадашње расправе, а што се тиче односа православља (јасније је можда рећи тако него Цркве, која и несвесно имплицира институционалну димензију) и науке/просветитељства, сложио бих се с братом Урошем. Заиста, угледни појединци и чланови клира имају различите, па и опречне ставове по овим питањима али ставови Сабора (који се једини могу сматрати меродавним) по питањима научног развоја су углавном афирмативни.

Тако, док Ивица замера одређене ставове високопреосвештених митрополита Јована Зизјуласа и Илариона Алфејева, брат Александар Богдановић је био љубазан да на овој теми цитира саборни став Грчке православне Цркве, који је према научним сазнањима и више него афирмативан. С друге стране, код нас је објављен и саборни став Руске православне Цркве у: Основи социјалне концепције Руске православне Цркве, где је, упркос нешто већој опрезности по питању узајамног односа теологије и науке, потоњој дата недвосмислена подршка.

Укратко, мислим да став брата Ивице да је православље "најмрачније" (парафразирам) по питању науке, једноставно није чињенично утемељен и заснива се, по свој прилици, пре свега на критици дела јерархије према пионирима просветитељства. Иначе, ја се први не слажем са преоштром критиком Доситеја Обрадовића и у том смислу нисам усамљен у Цркви. Својевремено је заиста лик овог српског просветитеља био изложен преоштрој и помало једностраној критици (нпр. у књизи високопреосвештеног митрополита Амфилохија: Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића), али има архијереја у српској Цркви који имају и потпуно другачије мишљење о овом просветитељу и и искреном родољубу.

Што се тиче ропства (нарочито западне мисли и духовности) Аристотелу, Ивице, потпуно си у праву. Његова мисао се, потпуно непотребно, на Западу изметнула у догму и тако често кочила напредак науке. Парадоксално, али у исламском свету, где је Аристотел схватан на много необавезнији начин, његова дела су управо подстакла развој науке. С те стране је јасно да ни једна мисао о светским стварима не сме да се изметне у верску доктрину пошто се тиме ствара тоталитарна свест која је и главна психолошка кочница духовног и интелектуалног развоја.

Опростите што сам на овако конфузан начин покушао да дам свој скромни допринос овако значајној расправи - писао сам у журби... 

[NinaD]