Доказано-Ср"Б"и најстарији народ на свету?

[Бартендаз]

ПРОФ. УНИВЕРЗ. У ХАРВАРДУ, АНАТОЛИ КЉОСОВ ЈЕ ДНК АНАЛИЗОМ ДОКАЗАО - СРБИ СУ НАЈСТАРИЈИ НАРОД, А СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НАСТАРИЈИ ЈЕЗИК

„Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси. Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истраживања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити! А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чуде, зар не?

Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању руку ”доступним средствима„, и одједном се решење нађе – сложићете се, то није тако честа појава. А то питање је: ”порекло Словена„. Или: ”порекло полазне словенске заједнице„. Или, ако хоћете, ”тражење индоевропске прапостојбине„.

И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога нису изношене. Вероватно, све је могуће. Проблем је у томе што нико није знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор неће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гласова: ”па то је било познато„, ”о томе су и раније писали„. Таква је људска природа.

А да тај хор упитамо: па где је онда прапостојбина Словена? Одакле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагања: ”питање је сложено и замршено, одговора нема„.

*************

У раду се разматра питање порекла Словена, или порекло полазне словенске заједнице, односно тражење индоевропске прапостојбине. Одговор на питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК-генеалогија.

Помоћу ДНК-генеалогије могуће je пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК.

Њих, те маркере, не могу ”асимиловати„ или ”прогутати„ други језици, културе или народи, како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије.

Износи се гледиште да се хаплотипови и хаплогрупе не асимилују, омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели. Појам ”предачка хаплогрупа„, или ”хаплогрупа рода„ одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому.

Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису ”индоевропски језици„ првобитни, већ прасловенски, аријевски.

”Индоевропски језици„ је еуфемизам настао услед несхватања шта повезује санскрит и његове варијанте и европске језике.

Закључује се да аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и ”индоевропских„ иранских језика.

На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели ”народи који су говорили на иранским језицима„. Тамо су живели Словени,Прасловени, Аријевци и то је био њихов језик. Тај су језик донели у Индију, Иран, Авганистан.

Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места,

И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1.

И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини. ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хапло-типовима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.

Али пре око 6.000 година је започела Велика сеоба народа – изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију источне Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка нам је сада познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица. И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере".

____

Да дам свој коментар-Било је доста приче о томе како се ДНКа анализом може утврдити да ми стварно јесмо најјстарији народ на свету.Да је Србски језик најстарији на свету.Да је Винчанско писмо уствари Ћирилица тј.Србица,пошто нам они "Нису донели писменост" него смо је имали и пре тог.

Приметио сам код фејсбуковца који заговарају да су Срби најстарији народ,доста наде полажу да ће свет уведи преко днк а ко је најјстарији на свету.Говорили су да су и Енлези исто израчунали да су на нашим просторима живели први људи.

Шта мислите о томе?

[DYNABLASTER]

nista novo 0212_rolleyes

[andrej]

Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места,

И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова рода R1a1.

И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини. ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хапло-типовима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.

____

Да дам свој коментар-Било је доста приче о томе како се ДНКа анализом може утврдити да ми стварно јесмо најјстарији народ на свету.Да је Србски језик најстарији на свету.Да је Винчанско писмо уствари Ћирилица тј.Србица,пошто нам они "Нису донели писменост" него смо је имали и пре тог.

Приметио сам код фејсбуковца који заговарају да су Срби најстарији народ,доста наде полажу да ће свет уведи преко днк а ко је најјстарији на свету.Говорили су да су и Енлези исто израчунали да су на нашим просторима живели први људи.

Шта мислите о томе?

Покушао бих да напишем кратки коментар.

Мени је теза о "најстаријем народу," ма који то био - у најмању руку апсурдна.

Хајде да узмемо да је ово истраживање заиста и било урађено на методолошки заснован начин. Рецимо (мада у то озбиљно сумњам) да су чак и резултати овакви, као у овом делу текста који сам цитирао... Другим речима, да "поверујемо" у читаву ову тезу...

И даље имамо проблем: историјски су на овим просторима посведочени Илири, Етрурци, Грци, Римљани, Германи, Дачани, Трачани, Готи, Словени, Турци (нисам набрајао неким посебним редом). Сви ови народи и племена су се мешали кроз миленијуме. Заиста би требало много храбрости да неко тврди да је сада издвојио некакав дефинитивни генески узорак којим је, попут мађионичара који вади зеца из шешира, решио све проблеме историје, археологије и антропологије и дао "дефинитивни доказ који је народ најстарији."

Само један пример: најстарија крвна група би, ваљда, требала да буде 0- (ако се добро сећам податка из Енциклопедије крвних група, књиге која ми тренутно није при руци). Словени, пак, ако се не варам, имају доминантно А крвну групу. Илири и Етрурци су, ваљда, имали доминантно присуство 0 групе, као и Јевреји Христовог доба (дакле не Хазари који су, по свој прилици, имали доминантно Б).

Већ ове просте чињениде бацају "сенку сумње" на горње закључке. Не смем ни да замислим шта би још све искрсло када бих макар мало прекопао литературу и интернет по овом питању. Као што је наш брат Aquilio више пута већ истицао, генетика не подржава чак ни постојање раса. А ако не можемо "генетски" да утврдимо ни "најстарију расу" како тек онда рећи који је народ "најстарији"?

Таква "истраживања" ме подсећају на ликове који трагају за тајном Perpetum mobile-а - залудно и шарлатански. Верујем да ће још неки коментари потврдити са додатним аргументима да сам, на жалост, у праву. А коначно, чак и да је ова научна фантастика на неки волшебни начин "научно заснована": па шта ако су Срби "најстарији народ"? Шта ми, конкретно, као народ имамо од тога? Оправдање зашто нас "мрзи цео свет"? Зато што нам "завиде" на старини? Ово су, иначе, биле "тезе" тзв. "српске аутохтонистичке школе" - која је у академском и сваком другом смислу, равна циркуској лакрдији.

[DYNABLASTER]

Mi imamo od toga to da treba da budemo najbolji, ako smo vec i najstariji, pa da ostali imaju uzor na koji da se ugledaju, ali tek je to naucna fantastika 0212_rolleyes

btw. rec "volsebni" nema potrebe da upotrebljavas

[ssimke]

prvo su nastali srbi, pa onda amebe.

mislim da je to svima jasno

[andrej]

prvo su nastali srbi, pa onda amebe.

mislim da je to svima jasno

1000000001010

Srbi pre Adama i posle njega

istorija jedne zloupotrebe (slovo protiv "novoromantičara")

Византолог Радивој Радић, један од водећих савремених српских историчара, написао је књигу на какву је дуго чекала наша јавност. Радићева студија „Срби пре Адама и после њега”, објављена у издању „Стубова културе”, представља књигу о историји једне злоупотребе. Радић говори о фалсификатима, произвољностима и злоупотребама у тумачењу српске историје, поготово средњовековне и старије. Читајући Радићеву књигу, читалац лако открива како злоупотреба историје постаје основа за преваре у савремености.

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 1

Играње са језиком

Строго узевши, највећи број „доказа” за своје замагљене тезе „новоромантичари” заснивају на подацима из лингвистике. Колико је то опасан и клизав терен, не треба посебно ни наглашавати. Озбиљно бављење овом научном дисциплином подразумева огромно знање, познавање читавог низа како модерних, тако и старих и изумрлих језика, знање, дакле, које, уз часне изузетке, „новоромантичари” не поседују. Уосталом, уверили смо се како неки од њих преводе латинске изворе, а о грчким или неким другим да не говоримо. Уз то, они неретко ратују и са сопственим, матерњим језиком.

Истовремено, сериозно бављење историјском ономастиком захтева и упућеност у огромну и тешко сагледиву литературу која из године у годину нараста. „Новоромантичари” обично игноришу ту литературу, будући да за њу углавном нису ни чули нити их, у њиховој аутистичкој уображености, она уопште и интересује. У најбољем случају, али и то само код неких, њихова се литература зауставља на 19. столећу. Они као да су 20. век провели у некој врсти зимског сна. Ипак, та их чињеница не може поколебати да се устреме на најтеже проблеме и да с махнитом самоувереношћу верују да за свако питање имају одговор.

Ево шта о таквим „истраживачима” каже професор Александар Лома, данас свакако наш највећи стручњак за историјску ономастику: „Има око нас немало стварних слободних стрелаца и чак читавих паранаучних формација који с још више произвољности и необуздане маште врше свакојаке злоупотребе и насиља над језиком и посебно топонимијом, у циљу сензационалистичких и мегаломанских реконструкција своје националне прошлости. То још не би била толико невоља кад би они, пре него што изнесу пред јавност своје резултате, питали за суд неког стручњака, али ти људи без икаквог осећања интелектуалне одговорности држе предавања, иступају на гледаним и слушаним медијима и објављују књиге у високим тиражима, које се, што је најгоре, чак и добро купују. Неретко, своје излагање почињу оградом да нису баш стручни за материју о којој пишу (има их историчара, лекара, инжењера и разних других струка), а у закључку испада да су упркос томе (или можда баш захваљујући томе) дошли до генијалних открића, успели да разбију вековне заблуде и завере и изнесу на видело велике истине за које смо ми, који се сматрамо стручњацима, били слепи или смо пред њима хотимично жмурили. Наш проблем није само како њима објаснити у чему греше него и како то учинити с обичним конзументима њихових брљотина који нам се, збуњени или одушевљени тиме што су чули или прочитали, обраћају за мишљење. Ми нисмо, пак, у ситуацији да само презриво одмахнемо руком, него нас наша струка обавезује да штету која се тако чини поправљамо кад год и где год можемо.

Растегљиви критеријуми

Ако бисмо покушали да у најкраћем сведемо круцијалну аргументацију „новоромантичара” за немерљиву страну српског рода, онда бисмо дошли до закључка да је, по њима, свака реч на било ком језику која у себи има слова С, Р ил Б, неизоставно везана за Србе. Пример: Сурб, Сјарб, Сјарбин, Себр, Сербин, Сибир, Сибрин, Серб, Сербин, Срб, Србин (Д. Јевђевић); Сарба, Сербон, Серби, Сораби, Сороби, Соробати, Сабири (др Деретић); и тако у недоглед.

Ако је већ и то недовољно, то јест ако у таквим речима нема управо та три слова (С, Р и Б), онда ће у обзир доћи све речи које имају слова С и Р, као што су, на пример: Сорди, Сордиски, Серди, Сарди, Сардон, Сарда, Сармати, Спори, Сури, Саромати итд.

Како би међу Србе укључили и читав низ других племена чија имена немају неопходан предуслов - дакле, С, Р и Б, или С и Р, или у крајњем случају само С - они се довијају на разне начине. Из недоказиве и нетачне претпоставке да су Срби најстарији Словени - пошто су најстарији народ на свету, а по убеђењу „новоромантичара” јесу, онда су по неумољивој логици и најстарији међу Словенима - на волшебан начин српска старина доказује се и помоћу слова В и Н, односно слога ВЕН из назива Словен, па се тако, оп-хоп - као неки чаробњак у циркусу, показује да су, примерице, Венди и Венети такође Срби, „генетски” Срби, додао би такав зналац као што је др Влајић-Земљинички, једна од „ударних песница” такозване Српске аутохтонистичке школе.

Када им понестане и те муниције, неуморни истраживачи ће увек наћи потребан прикључак и наставити своју бесомучну лингвистичку игру у којој је све могуће, јер то је лутрија у којој сви добијају. У критичном тренутку, из шешира ће извући нови аргумент - Рашане, и спремно устврдити да је, на пример, „име Тракија само погрчено српско име Расија, као што су Трачани погрчени Рашани”. И тако даље, и тако све укруг. Сви најстарији народи које помињу сачувани расположиви извори, и који се зову на најразличитије начине, у ствари су само и искључиво Срби! Јер, код једног „новоромантичара” налазимо метафору која говори о снази „тог великог и силног народа који се хиљадама година као поплава разливао преко Азије и Европе”.

Марко „четује” по Интернету

Када је реч о комбинацијама у којима се доводе у некакву везу Етрурци и Рашани, цитираћемо мишљење професора Александра Ломе који пише: „У сваком случају, прича о вези наводног назива за Етрурце Расена са Рашанима има отприлике онолико смисла као кад бисмо на основу стиха народне песме о Марку Краљевићу ’Остави се, Марко, четовања’ тврдили да су Срби већ у 14. веку знали за Интернет.” За оне који немају основна знања о компјутерима потребно је мало објашњење. Израз четовање значи својеврсно претраживање, то јест „ћаскање” на персоналном рачунару, док се с друге стране израз четовање у песми о Марку Краљевићу односи на војевање.

Колико је тај „критеријум” који користе „новоромантичари” не само бесмислен него и бескрајно растегљив - јер се његовом овлашном употребом све може доказати - не треба посебно ни наглашавати. Неки од њих каткад одмах, без било каквог доказа, наравно, прогласе све то за српско, други, пак, доведу то опрезно у некакву везу са Словенима или Индоевропљанима на једној страници, а после двадесетак страница то наводе као чврсто изведен доказ. Госпођа Луковић-Пјановић, на пример, категорички тврди: „И у делу старог грчког историчара Херодота (484-425. г. пре Христа) јасно је да су његови Трачани, Скити, Венди, или Венети, Трибали, Илири, итд. сви одреда Срби.” Херодота, „оца историје”, већ стотинама година проучавају десетине научника широм света, али је само госпођа Луковић-Пјановић дошла до реченог закључка. Наравно, ако изузмемо њену сабраћу по „перу и родољубљу”.

И, најпосле, „новоромантичари” ће прогласити и древни народ Пелазга за Словене, односно Србе, јер то иде у прилог њиховим теоријама. Речју, код њих је заиста све могуће.

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 2

Било куда, Срби свуда

Дакле, основна мисао водиља “новоромантичара” јесте поистоветити сва најстарија племена са Србима и онда приступити градњи “вавилонске” куле народа, при чему су наши давнашњи преци и извориште и утока. Да би се то постигло, користе се димне завесе тобожње учености, које замагљују видике недовољно упућенима, али у себи крију грубо непознавање основних начела научне методологије. Присутно је настојање да се силесијом тобожњих доказа, који нису одмакли даље од пустог домишљања, читаоци затрпају и да под тим “теретом”, као омамљени, поверују у натегнуте псеудонаучне конструкције.

Потом се ти примери понављају више пута, при чему такво мултиплицирање има задатак да обезбеди снагу некаквог доказа. На том плану је најстрпљивија и најревноснија била госпођа Луковић-Пјановић која је на страницама своје књиге, потпуно разливена и без потребне унутрашње кохезије, безброј пута наводила поједине изворе у оригиналу, па затим доносила њихове преводе на српски. Онда је податке тих извора поткрепљивала цитатима из неких већ давно заборављених књига или расправа слависта који су живели и радили на размеђу 18. и 19. века, када је историјска наука још увек била без чврсте методологије, и којих се данас, бар кад је у питању етногенеза разгранатог индоевропског стабла, с много разлога више нико и не сећа јер нису издржали пробу времена, једини и непристрасан суд свим истраживачима. И овде, дакле, у другој фази - коју ни у ком случају не можемо назвати доказним поступком - госпођа Луковић- Пјановић доноси цитате поменутих аутора на француском или немачком, али и у српским преводима. Затим, у трећој фази, све то допуњује цитатима њених интелектуалних узора о којима говори дирљиво и трапаво патетично, а то су Милош С. Милојевић - чију библиографију чак доноси на страницама своје књиге, што је, наравно, сасвим бесмислено (али књигу треба учинити дебљом, што ће рећи ученијом и озбиљнијом по сваку цену) - и Сима Лукин Лазић.

Ево једног од њених типичних “закључака”: “Ова Школа (такозвана Српска аутохтонистичка школа - прим. Р. Р.) је сматрала, пише даље Живанчевић, да су они народи, који су живели на словенској данашњој територији: Дачани, Трачани и сви остали народи, који се помињу на Балкану, у јужној Русији и у средњој Европи, само разна имена Срба и њихових племена. Идентификујући Виниде, Венде, Венете са Херодотовим Сарматима и Енетима и са Хомеровим и Цезаровим Венетима, ова Школа је нашла Србе не само на Балкану и у централној Европи, већ и у Италији, на Пиринејима, у Бретањи, Хелвецији, Скандинавији - готово у целој Европи. А ослањајући се на ономастику и филологију нашла их је у северној Африци, Египту и Малој Азији.” Шта рећи на ово сем пароле: “Било куда, Срби свуда!”

Торта од сто спратова

Читав тај “научни” поступак госпође Луковић-Пјановић, изведен с привидно филигранском прецизношћу и бескрајним стрпљењем, личи на слагање некакве джиновске торте. Дакле, најпре, ред извора као што су дискутабилно схваћени и прокоментарисани Херодот, Птоломеј, Плиније, Прокопије или Нестор Кијевски, затим ред слависта-миљеника као што су Сипријен Робер, Суровјецки, Добровски, Шафарик, потом ред неизбежних Милоша С. Милојевића и Симе Лукина Лазића, па онда све из почетка. И тако у недоглед, па ко издржи!?

Ево једног подесног примера како госпођа Луковић-Пјановић комбинује и гради “вавилонску кулу” разних народа у којој се испостави да су, на крају крајева, ипак све сами Срби. Она најпре цитира извесног Франа Марију Апендинија (1768-1837) који је био наставник и касније директор гимназије у Дубровнику, и у предговору Ријечника илирско-талијанско-латинског, издатог у Дубровнику 1806. године, записао: “Према Хирканском мору (тј. Каспијском језеру) налазе се Циркаси, најратоборнији народ, који је дуго времена владао над Египтом под именом Срба. Тамо живе и казарска племена... и сви они вуку порекло од словенског стабла и служе се словенским језиком... Но и у мање давној прошлости, на Солданијевом двору у Египту, војници су, као некада Циркаси, словенски. Циркаси, наиме, потомци старих Сармата и с (њима) једнојезични, заузели су Египат...а тај народ, покорен тамо од Турака, измешан и данас постоји и говори (служи се) илирским језиком (овде престаје навођење сиротог Апендинија и почиње “супериорна” анализа госпође Луковић-Пјановић којој је све кристално јасно!?) - Анализа претходног текста (шта би с једначењем сугласника по звучности? - прим. Р. Р.), са свим допунама, могла би да буде веома дугачка, но - овом приликом - да подвучемо само најбитније: Ако су Циркаси владали над Египтом под именом Срба, онда је сигурно да су и они као Етрурци (Имајте милости и не уводите већ по ко зна који пут по реду ново и егзотично племе у тај Ваш етнички казан) имали - у неку руку - своје домаће име, и примењивали га сами на себе, зовући се Србима. Друго - ти Циркаси нису били усамљени представници некада веома распрострањеног српског народа - управо око Каспијског језера, Црног и Азовског мора и планине Кавказа. Јер, управо у тим областима налазимо Птоломејеве и Плинијеве Сербе, Сирбаце и имена направљена од исти основе.” У продужетку госпођа Луковић-Пјановић наставља да компликује ту смешу народа, наглашавајући да се никако не мимоиђу египатски хијероглифски натписи и барељефни, у камену урезани натписи, који су сачували успомену на “Ширадане” или “Шардане”, што “по извесним ауторитетима” одговара називу Срби, Сирбаци.

Као војнички шифарник

Мало нам је била линија Циркаси - Срби - Казари (ваљда Хазари!?) - Словени - Сармати - Илири, коју смо отпратили на једвите јаде и крајњим напорима, а сада нас збунише најпре Етрурци, па Серби, односно Сирбаци, а о фамозним “Ширданима” или “Шарданима”, који су само “пресвучени” Срби, односно Сирбаци, да и не говорим!

Кад смо већ код речених “Ширдана” или “Шардана”, а за информацију наших читалаца, ево објашњења стручног и беспрекорног: “Шардани..који су уздрмали Египат између 14. и 12. века пре Христа...којима су се придружили Филистинци (о, зар се и то може?).. ратници из Мединет-Хабу... то су људи са севера, Хиперборејани..”

Мало су нам били Циркаси - Срби - Казари (ваљда Хазари!?) - Словени - Сармати - Илири, па онда Етрурци - Серби, односно Сирбаци - “Ширадани” или “Шардани”, а ево нам сада и новог “двојца” Филистинци - Хиперборејани!

Ето овако изгледа научна лабораторија госпође Луковић-Пјановић - савршена као Колумбово јаје - и њена истраживачка лупа, по потреби како телескоп, тако и микроскоп. И, онда све испочетка, и све то у два тома на укупно седам стотина страница - згуснути редови, минималан проред, ситна слова - упорном пресијом на читаоца као да рачуна на његово изнуривање и чињеницу да ће у једном тренутку он изгубити стрпљење и, западајући у растројство, очајнички завапити:”Верујем Вам, госпођо, све Вам верујем, само да овако нешто више не морам да читам!”

На овај начин обликован, доказни поступак, разумљиво је само по себи, претвара се у необавезну и разгаљујућу играрију у доколици која неодољиво подсећа на дечију игру асоцијација или некакав војнички шифарник (лозинке за стражу: Игла - Игало, Шабац -Шанац, Спуж - Пуж, Лозница - Лозица итд.).

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 3

Чарли Чаплин из Чапљине

Име Хорват, Хрбат и Хрват, како рекосмо, појављује се први пут у шестом веку по Христу. Првобитно се то име изговарало Хрбат и Хрбати и није значило посебан народ, него су се Хрбатима звали, називали они Срби који су становали по хрбатима или гребенима планинским...”

Да ли је оваквом “научном” начину размишљања уопште и потребан коментар? Истовремено не могу а да не поставим и следеће питање: Да ли је могуће да је и аутор овог далекосежног закључка збиља могао да поверује у њега?

Или, други пример, из књиге госпође Луковић-Пјановић. Посреди је поново један од њених миљеника - Сипријен Робер: “Између осталих, он (С. Робер - прим Р. Р.) наводи илирску краљицу Церију - Цериа -, за коју каже: ’А зар Церија, та илирска краљица, не носи своје име по планинској области око Цера?’ Овакав закључак нам доста каже о Роберовом познавању српског језика”

И господин Драшко Шћекић, енциклопедиста такозване Српске аутохтонистичке школе, удворички и без трунке било какве интелектуалне сумње, прихвата ову вратоломну ономастичку играрију Цер-Церија.

На исти начин, с истоветним степеном веродостојности - следећи неумољиву логику Цер-Церија - могли бисмо да покажемо да је донедавни амерички потпредседник Ал Гор добио презиме по Црној, Фрушкој, Мокрој, Светој или некој петој - Гори. На исти начин, дакле, може се “доказати” да је Чарли Чаплин добио презиме по Чапљини, ДЖемс Кук по Бабином Куку, руски председник Владимир Путин по селу Путинцима, бивши амерички председник Бил Клинтон по Клини, а садашњи ДЖордж Буш по Бушком блату у Ливањском пољу.

На овај начин све се може доказати, све што помислимо, а ово ћемо илустровати неколиким примерима у којима ћу покушати да следим учењачку логику “новоромантичара”. То је чудо које повезује најудаљеније тачке на Земљи и с лакоћом преброђује не само огроман простор него и епохе људске цивилизације.

На раздраганој љуљашци маште

Колико сам обавештен - а великодушно допуштам могућност да грешим јер сам с библиографијом “новоромантичара” ипак само делимично упознат - нико од њих није се досетио да Канаду прогласи чисто српском, такорећи “генетски” српском земљом. А, ево и објашњења, и доказа чврстог “као град Варадин” да је Канада управо једна српска земља, да “српскија” не може бити.

Прича је то која сеже у најранија столећа, не тако давно после Христовог рођења, прича је то која казује о немирном духу српског племена. Дакле, група храбрих Словена - Срба, вођена радозналим рухом, одважила се да на својим чувеним моноксилима - маленим чамцима израђеним од једног дебла дрвета - крене преко Атлантика. Једноставно, нису веровали у оно што је писало код Херкулових стубова - данашњег Гибралтара - додуше, на латинском, али не мари: Иби дефицит орбис (Онде нестаје свет, односно - тамо је крај света). Јер, из епске поезије добро је знано да су Латини љуте варалице!

Дакле, много векова пре него што је Кристофор Колумбо на галијама “Нина”, “Пинта” и “Санта Марија” кренуо на своје путовање - па чак и више векова пре (евентуалног!) путешествија Викинга - Срби су кренули пут континента који ће се касније неправедно назвати Америка, уместо да понесе име Србија, Сорабија, Сарабија, Србадија или слично. Видимо их како на својим чуновима броде бескрајном пучином Атлантика не бојећи се огромне водене масе и неба које се понекад цакли и налик је на аквамаринску слузокожу, а каткад је олујно сиво и претеће.

“Куда пловимо?” - после много дана, питају неки међу Србима. Најмудрији лаконски одговара: “Пловимо ка нади! Јер, копно је наша нада!” Ту смо: ка + нада = Канада. Када су, напокон, досегли копно - знатно северније него Колумбо - ту су земљу назвали Канада.

Кад смо већ на тлу Северне Америке, можемо да објаснимо и име велике реке која се улива у Атлантски океан, а протиче кроз престоницу Сједињених Америчких Држава - Вашингтон. Реч је о реци која се зове Потомак! И читаоци су намах живнули, већ им видим осмехе на лицу, јер одмах погађају о чему је реч. Наравно, то је чиста српска реч - овога пута од првог до последњег слова, без било каквих примеса. Дакле, Срби су не само походили него и настањивали и тај део Новог света много пре Викинга и Колумба.

Зимбабве - зима баби

Да су наши преци имали насеобине у Европи и Азији, то смо већ знали, да су настањивали и Америку, то смо управо сазнали - поносан сам на свој мали допринос (мада стрепим да то неко раније већ није “установио”) - а шта је са Африком?! Срби су поуздано настањивали и Црни континент, уверава нас госпођа Луковић-Пјановић, а она то најбоље зна! У својој књизи она наводи миленије “у току којих су се Срби кретали преко Азије, Европе, па и преко северне Африке, оснивајући државе, кроз дуго време већ одавно нестале”. Додуше, поменута је само северна Африка, али као мали прилог њеној чврстој тези приложићу следећи доказ којим се и на југ “шири” простор Црног континента који су Срби настањивали.

Опет је посреди прича о једној групи Срба која је лутала унаоколо и крстарила Африком тражећи место где би могли да се скрасе. Јер, одвајкада је познато да су сеобе - судбина Срба. Као и остали стари народи, путовали су заједно како ратници и жене, тако и деца и старији чланови, једном речју - сви. Десило се да су једне ноћи законачили на неком месту где је температура осетно пала - како иначе бива у појединим деловима Африке, познатим по великим температурним осцилацијама. Ујутру је једна бака, која се у току ноћи прописно смрзла, толико дозлогрдила свима жалећи се како јој је било зима и како се прехладила да су то место одмах назвали Зимбабве (зима баби, баби је зима). Куд ћете убедљивији доказ од овога?!

Гледајући неке атласе на којима је приказана Африка, видим и слику насмејаног црнца. Помислих у себи с помешаним осећањима: “Можда ћеш умрети, а нећеш сазнати да си Србин и да је српски ’мајка свих језика’ јер не каже се узалуд “Говори српски да те цео свет разуме”! А, зашто то не знаш? Зато јер не читаш праве књиге, књиге које су написали Доброслав Јевђевић, др Олга Луковић-Пјановић, др Јован И. Деретић, др Борис(слав) Влајић-Земљанички, Драшко Шћекић и њима слични.”

Будући да смо после Европе и Азије “апсолвирали” и Африку, остаје нам далека Аустралија. Овога пута најмлађи континент остављам “новоромантичарима” уверен - у ствари, без било какве дилеме - да ће они с лакоћом и тамо наћи Србе не само пре “дођоша”, као што су били разноразни Англосаксонци, него и пре локалних аустралијских урођеника.

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 4

Крстивоје открио Америку

Као што смо рекли, све речи које садрже гласове С, Р и Б (или, евентуално, Ш, Р и В), према мишљењу „новоромантичара’’, несумњив су доказ о српском пореклу. Отуда се недвосмислено и јасно, ако следимо речену логику, намеће примамљива мисао: Зашто и гласовита Сорбона у Паризу не би била српска кад за то, према неумољивој поједностављеној логици „новоромантичара’’, постоје сви потребни предуслови? Уз мало муке, а уз примену већ усвојеног растегљивог доказног поступка, и то би се лако могло доказати. Ево, дакле, новог задатка за те марљиве и неуморне прегаоце.

Истина, неки тврде да је Сорбону у 13. веку основао Робер де Сорбон, дворски капелан француског краља Луја ИДЖ Светог, најпре као дом за студенте и професоре теологије, а временом као најутицајнији богословски факултет. Али, то је мишљење германске Берлинско-бечке школе и као такво, наравно, ништавно је. По налогу Ватикана они скривају чињеницу да је речени Робер де Сорбон био заправо Србин.

Или, допуштено је претпоставити, наши „новоромантичари’’ старину од тричавих седам стотина година, колико постоји Сорбона, у поређењу с хиљадама година битисања српског рода на планети Земљи сматрају безначајном и стога недостојном већег истраживачког труда, поготово што су они навикли да време рачунају само у миленијумима.

С друге стране, поново ми је пукло пред очима, могло би се доказати и да је Шервуд - где уместо С, Р и Б имамо Ш, Р и В, а то му дође на исто - изразито српска реч, а да је, сагласно томе, Робин Худ брат од стрица Краљевића Марка.

Примери проф. Александра Ломе

У једном предавању, које је у марту 2001. године одржао на Лингвистичкој секцији Филолошког факултета, професор Александар Лома је дао читав низ примера који би могли да заголицају бескрајну машту „новоромантичара’’ и буду им путокази у даљем „трагању’’ за нашим давним прецима. Међутим, он је у наставку дао беспрекорно изведено сциентистичко објашњење свих побројаних топонима. Да видимо како то изгледа!

„Полазна тачка било је име реке у Јужној Африци - Орање. ’Из детињства се сећам, пише наш колега, како су у мом родном селу имали обичај за воду кад потече мутна да кажу да је као орање. Такво значење би добро пристајало великој равничарској реци каква је Орање - али да ли је могуће да су наши преци некад стигли чак до Африке.’ Да погледам, рекох себи, има ли у том делу света још које српско име, па ако има, ту може бити нечега. И ево: усред Африке држава Чад. Када човек потамни у лицу, код мене се каже почадио. Продирући са севера, преко Сахаре, у дубину црне Африке, наши преци су се ту први пут срели с људима чађава лица, Црнцима, па су и земљу назвали по томе.

Мора да су затим завладали добрим делом континента као робовласници и трговци робљем. Успомену на то чува име земље Бијафра од српске робовласничке девизе Биј Афра!, тј. ’Туци роба Африканца!’, као и име главног града данашње Кеније Најроби, јер је ту некад био трг на којем су продавани најбољи робови.

Тој српској владавини у Африци крај је учинило ширење ислама. Задње наше упориште био је југ континента, а граница је једно време ишла баш реком Орање. На то се односи позната претња Краљевића Марка у народној песми: Море, Турци, не газ’те Орања! На другој страни, муслимани су нас потиснули све до источне Индонезије. Тамо су последње уточиште Срби нашли у планинским пределима острва Тимора, како то каже бесмртни Његош: Ор’о гњездо врх Тимора вије, јер слободе у равници није.

Под притиском иноверних завојевача, део Срба се иселио из своје вековне постојбине. Препловивши Атлантски океан, открили су Америку. Први Европљанин који је ступио на њено тле није био Кристофор Колумбо из Ђенове, него бокељски морепловац Крстивоје/Крсто Голубовић из Ђеновића. По карактеристичној узречици његових морнара „богоми’’, „боготи’’, главни град Колумбије и дандањи носи име Богота. У Јужној Америци Срби су стигли све до аргентинских пампаса, о чему сведочи само њихово име, које је настало асимилацијом од сампас - место где се стока пусти сама да пасе, што је врло добар израз за екстензивно сточарење у тим пределима.

На север америчког континента Срби су се ширили у два смера: североисточном и северозападном. Они први дали су име држави Невади, по живом песку тамошњих пустиња, јер је на српском невада оно из чега се не можеш извадити. Придев сијер, ’беличаст’, имамо у имену планине Сијера Невада која је тако названа због својих снежних врхунаца. Све уз пацифичку обалу, део тих Срба стигао је чак до Аљаске, где су се настанили и живели од риболова, па се земља прозвала Аласка, ’рибарска’.

Мани то, ба! = Манитоба

Потомци оних других Срба који су ишли на север дуж обале Атлантика кумовали су реци Потомак на којој данас лежи престоница Сједињених Држава Вашингтон. Доспели су све до Канаде и основали тамо њену данашњу престоницу Отаву, чије име на српском значи сенокос. Једној њиховој групи, састављеној од Босанаца, није се свидела канадска клима, па су се окренули на југозапад рекавши Мани то, ба! Стога се и дандањи део Канаде око језера Винипег зове Манитоба. Та босанска група избила је у средишњем делу континента на реку Мисури, па су хтели да је пређу и продуже даље на запад, али су се на десној обали већ били населили Срби од оног пацифичног огранка, и нису им дали да превеслају на њихову страну. Стога Босанци прозову негостољубиву земљу преко реке Небратска-Небраска, а сами остану на левој обали Мисурија и подигну ту многе воденице, по којима се тај предео прозвао Омаха, јер се српски омаха, омаја, каже за воду која прска са воденичког точка.

Ево, драги читаоци, како се „новоромантичарским’’ начином, дакле, једноставним асоцијацијама, безазленим и необавезујућим слагањем топонима, нехајним поигравањем са сличнозвучним именицама и придевима може показати да су Срби доминирали на неколико континената. Јер, на овом се нивоу - на овој играрији А. Ломе - и завршава „доказни’’ поступак „новоромантичара’’. Усхићени смо, јер смо се уверили да је Србија - цео свет!

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 5

Збуњивање збуњеног народа

Није слуцајно што су се „новоромантицари” размахали управо у завршном десетлецу ХХ века. Рец је о једном од најмуцнијих раздобља новије прошлости српског народа, о деценији сталних сукоба у окружењу, медународних притисака и свеприсутног сиромашења, деценији дубоке летаргије, деценији, дакле, потпуне националне дезоријентације. Због тога су теорије псеудоисторицара, без обзира на своју неутемељеност и фантазмагорицност, код дела српске популације деловале као мелем на рану, као слабашна утеха за несрецу која нас је снашла, као последње прибежиште у вртлогу опасно урушеног националног самопоштовања.

Како се догодило да су поједини од „новоромантицара” у наведеном периоду задобили тако велики простор и „славу”? Остављајуци за тренутак по страни лицне побуде с којима су писци псеудоисторијских књига кретали у своје подухвате - лицна промоција, користољубље, умишљена мисија непоткупљивог историка, тобожње родољубље, нагло пробудена свест о српству које је претходно потискивано југословенством, ксенофобија, идеја да се буде паметнији од званицних, „заблуделих” историцара из „прашњавих” кабинета (набрајамо само неке од могуцих мотива) - стице се утисак да су замагљене теорије о неизмерној српској старини и планетарној распрострањености Срба оцигледно биле по вољи неким од оновремених центара политицке моци. Само се тако може објаснити огроман простор који су „новоромантицари” добили у многобројним медијима (новине, радио, телевизија).

Плодни сусрет псеудоисторицара

Свакодневно запљускивати народ прицама о томе да су Срби најстарији, а уз то још и „небески народ”, и да им зато сви остали завиде и, штавише, мрзе их, ишло је у прилог појединим политицким номенклатурама. Таквим изјавама, како је то формулисао академик Божидар Ферјанциц, само се још више збуњивао вец ионако довољно збуњен народ. При том је од споредне важности питање да ли су поменути центри политицке моци веровали у небулозне теорије „новоромантицара”. Сва је прилика да нису, али их у том времену - а вероватно ни пре ни после - историјска истина уопште није ни занимала.

Другим рецима, дошло је до плодног сусрета и укрштења псеудоисторицарских амбиција и уског и огољеног прагматизма који је руководио поједине групације политицких моцника да за властите интересе једноставно употребе „освешцене” науцнике. Ова неискрена сарадња, ова напрасно пробудена „љубав из рацуна”, ова, дакле, сумњива симбоиза, оцигледно се допала обема странама. У сваком слуцају, ни једни ни други нису имали ништа против такве сарадње. Покушају историцара од заната да уредницима појединих медија укажу на бесмислено промовисање и глорификовање псеудонауке наилазили су на лаконски одговор да је рец о „двема” школама које они, као непристрасни и демократски оријентисани посматраци, равноправно третирају.

„Олгијански пут”

Медутим, оно што је било поразно, а о цему ниједна од поменутих страна уопште није бринула, јесте погубан уцинак који су ненауцне теорије произвеле на друштвеној свести српског народа. Прицама о старини и посебности Срба, којима су поједини медији просто засипали своју публику, придружили су се и разноразни пророци, мистици најниже врсте, приуцени астролози и примитивни шарлатани. Њихове квазитеорије биле су толико примамљиве да су се лепиле за свест дела народа и потхрањивале аутизам, ксенофобију, самодовољност. Отуда не треба да цуди цињеница да су њихове „историјске”, астролошке, апокалиптицне и свакојаке безвредне књиге - како то инаце бива у временима кризе и расула - имале многобројна издања и високе тираже, упоредиве са издањима и тиражима које су некада имале само логаритамске таблице или „мали кувари”.

Истовремено се показало да постојеци прируцници за српску историју, као нека врста противтеже квазиисторијским књигама, нису у стању да код дела српске популације издрже „нелојалну” конкуренцију ових других. Поменуцемо само два таква прируцника који су, додуше, такоде доживели више издања - вец класицну историју Срба Константина Јирецека и Историју српског народа групе аутора. Да ли су они недовољно „комуникативни” са широм циталацком публиком, да ли су заморни због обиља цињеница, да ли су исувише херметицни? Побројана питања захтевају озбиљно истраживање, али би можда требало размислити о писању популарних повесница српског народа, наравно ослоњених на сериозна науцна истраживања. Упркос свему, не можемо да се отмемо утиску да це део циталацке публике увек следити сензационалистицке и ненауцне тезе о пореклу и прошлости Срба.

Нароциту улогу у подстицању националне самодовољности одиграли су поједини истакнути посленици јавног живота који су непрестаним подсецањима настојали да нам у главу улију сомнабулне теорије да смо најстарији, најбољи, да смо, заправо, изабрани народ. Појавиле су се и синтагме „Сви смо ми Олгијанци” и „Олгијански пут”. Ове новокомпоноване реци, они примерци новоговора - придев олгијански и именица Олгијанци својеврстан су „омаж” господи Олги Луковиц-Пјановиц. Медутим, таква аутистицка становишта унела су додатну конфузију у ионако усковитлане националне страсти и нанела велику штету српском народу

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 6

Сликар коме је све јасно

За Милића сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога могу увек издати уверење да је чисти г еније”. Овако је записао лекар-психијатар Веселин Савић у предговору аутобиографије сликара Милића Станковића, познатијег као Милић од Мачве, а ту оцену пренео је и дневни лист “Политика”. Што се мене, пак, тиче, морам признати да сам генија сасвим другачије замишљао.

Управо је овај сликар, током несрећне десете деценије 20. века, безброј пута иступао као нека врста гласноговорника такозване Српске аутохтонистичке школе. Експониран на многим медијима, грмео је како су Срби најстарији народ на свету, бесомучно нападао германску берлинско-бечку школу и најгоре говорио о Српској академији наука и уметности. Ишао је чак дотле да је предлагао да се српским академицима - међу којима има научника светског угледа - одузму докторати и дају нови које би требало да напишу тобож непристрасно. Дати себи за право да се на тако површан и увредљив начин вреднује научни допринос учењака Српске академије наука и уметности, и то из области о којима угледни сликар нема појма, само по себи говори о помањкању доброг укуса. Јер, не треба посебно ни наглашавати, Станковићева упућеност, у историју у најбољем случају није могла да одмакне даље од скамењеног знања једног гимназијалца или, вероватније, под теретом година, умногоме исхлапелог знања давнашњег средњошколца. Истовремено, Милић Станковић је нереалним и сасвим небулозним причама настојао да подигне пољуљани морал свеколиком српству. У одређеним круговима словио је за једног од највећих родољуба и синова “небеског народа”.

Господари света

Милић од Мачве најчешће се појављивао у необичном руху које бисмо могли означити као некакву мешавину одежде свештеника, одеће жовијалног пажа и гардеробе децентног кицоша. Ево како га описује састављач једног новијег мемоарског списа, говорећи о изложби Станковићевих слика на самом почетку деведесетих година прошлог столећа: “Аутор се појавио са закашњењем, ушао на споредни улаз и кроз шпалир гостију прекорачио полако, без једне речи, одевен у црну мантију, с необичном беретком и високо подигнутим штапом. Два дана раније, док су покушавали да спакују слике у комби, видео сам га, у фармерицама и мајици, како изнервиран сочно псује сестру сопственој слици, спреман да је изгази... Али, сада је започела представа и он више није био обичан смртник. Сместио се у плетену фотељу, забацио поглед негде у неодређеном правцу, у даљину, преко људи којима је стајао дах... Уметник узе штап и на исти начин, театрално, напусти вилу у правцу возача и аутомобила.

Упадљиво је да је Милић Станковић раних деведесетих година прошлог века бахато претио целом свету. Ево једног примера таквог његовог иступања: “Ускоро ће Срби бити господари света. Већ сада Срби располажу тајним оружјем из такозваног Теслиног пакета, предатог 1943. године амбасадору Фотићу. Ако само једна бомба падне на Београд, Ватикан, Беч, Бон и Загреб биће протресени изнутра силином формуле В на трећи = нула. Када се то деси Атлантиђани ће се појавити и прогласити Србе империјалним народом, који ће од тог часа у име њих завести ред на Земљи и загосподарити светом... Зато нас из љубоморе сви и мрзе, осећају да смо старешине свију народа од Хималаја до Пиринеја. Па само завијају око нас као прегладнели вуци. Гладни су примата. Шта им можемо кад су се претворили у узно црево. Материјалисти једни.

Вампирске вечери

То фамозно Теслино смртоносно оружје веома је често помињао, а није био ни тако мали број наших сународника који је поверовао у такве приче. Штавише, Милић Станковић је и на такозваним вампирским вечерима призивао српског вампира да помогне Србима у борби против светских моћника. На питање једног новинара о томе какве су шансе српског вампира у борби против Немачке и Сједињених Америчких Држава, истакнути сликар дао је следећи одговор: “Српски вампир ће надживети и победити светски вампиризам. Јер, ми на овим балканским теренима још нисмо потрошили нашу митску снагу. Главна снага српског вампира је у мирису који уништава непријатеље. Поред тога, његово тајно и смртоносно оружје је Теслина бежична енергија. Формула се налази у такозваном Теслином пакету који је песник Јован Дучић добио од Тесле 1942. године.”

Да би поменутом смртоносном оружју дао додатну снагу, Милић од Мачве је испевао и клетву којом је запретио Америци и из које преносимо само неколико делова:

Уста ти се заврат окренула,

Губа ти се на дом распратила,

Обадва ти ока исцурила,

Те вранама жива храна била,

...

Ускрсово јаје не шарала,

Своја оба у менгеле мет’ла,

што Бејкера и Буша донела.

...

Америко, Броз те усрећио,

Нек и тебе ропац крвав снађе,

што границе Брозове признајеш!

Индијана постала држава,

Не слушала Вашингтон килави!

На југу те спопало беснило,

Те црначки гневи уморили!

Клетва моја са небеских соха,

Нека буде Божја промисао,

Њеног дејства никад не отргла,

Докле Србе набеђењем држиш.

Како тугаљиво ове речи - Срби господари света, Теслин пакет, српски вампир, бежична енергија - звуче данас, после само десетак година и после свега оног што смо у међувремену морали да преживимо. Премда ће неко рећи да је посреди мистицизам генијалног сликара, више сам склон да његова наклапања спустим у прозаичну раван и да их назовем правим именом. Без много увијања и околишања, мислим да је овде превасходно реч о преиспољним будалаштинама.

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 7

Цео свет под шљивом

Ево шта је Милић од Мачве, самозвани пророк и визионар, саветовао Србима из Републике Српске на скупштини у Бијељини 25. априла 1993. године: “Босански и крајишки Срби, и кад би потписали ноћас капитулантски венсовеновски (и орвеловски) план, по Србе неповољних граница десет кантона, западни Сотона тамне стране атлантијског лица не би се на томе зауставио... Што се тиче последица санкција, дупло увођених против Србије, пророчки сагледавам да ће оне благотворно деловати у блиској будућности, с обзиром на то да се са њима српски народ уводи у нужно предворје припрема за опстанак пред најављену апокалипсу, која ће се одиграти најдаље за једну деценију. Наиме западну хемисферу захватиће неслућена ланчана тектонска катаклизма у трајању од 15 минута, тако да ће остати живих људи само колико се може склонити под крошњу једне шљиве”. Ова крошња је метафора за Србију”.

“Наравно да не могу остати сви Срби у животу, али ипак остаје језгро нације. Остаће живи Срби као последњи изданак СОРАБА, свепредака свију Европљана. Остаће и српски језик као планетарни, једини језик који се може сматрати прамајка језиком индоевропских народа, и са којим се једино може споразумевати са цивилизацијама других планета. Јер, Срби воде порекло преко оне светле, васионске стране атлантидског лица. Срби ће бити у стању после ове тектонске катаклизме једини да обнове нову европску цивилизацију, пошто се Срби налазе у вечном електролитском купању изазваном моћном спрегом двеју геолошких плоча - бакарне под Хомољима, и оловне испод Копаоника.”

Пупак планете

“Тај набој природе помоћи ће Србима изнова да се одрже као ентогенетски пупак планете, и потврдити тако досадашње археолошке налазе да смо најстарија Европа, само данце Божје каце рајског причеста. Ко удари на ту нашу заједничку европску прародитељску стопу, беснило му душу захватило, обрнуо ноге наопачке, уста му се за врат окренула... А прави, трећи светски рат, одиграће се у европским земљама од 1996. до 1999. како га лепо најављује Нострадамус у свом Тестаменту. Тарабићи који веле: ’Над Србијом ће падати печени људи, а Србији ништа бити неће’. Сасвим је извесно да Европа присуствује последњим месецима своје среће у миру ако наставе овако ситничарски са нама. Они су нас одиста гурнули у крвави рат, а то ће им се још крвавије осветити - снаћи ће их потпуна катаклизма, па ће бежећи испред ње наићи на наше испаћено тло и народ тог тла. Дочекаћемо их са кором хлеба, као што је то увек бивало. Волео бих што пре да се састану сви наши геолози, географи, социолози, демографи и стручњаци за разарања земљишта, како бисмо могли сви заједно да разрадимо ПАКЕТ СПАСЕЊА за овај народ, који је већ ступио у фазу месијанске улоге спасиоца људског рода. Народ ТЛА и ПУПКА ПЛАНЕТЕ, Срби, располажу васионском снагом попут Теслине, и такав народ не може никад бити уништен.

Уз примедбу да се ниједно од Станковићевих суманутих пророчанстава - наравно - није остварило, једино могу додати да су јадни народи који имају овакве саветнике, душебрижнике и предводнике.

Прекори Борислава Пекића

За Милића од Мачве не би се могло рећи да је у погледу процене о старини српског народа био помодар и скоројевић. Напротив, он је много раније, пре бучног доласка “новоромантичара”, иступао с тезама да су Срби најстарији народ на планети Земљи. На овакве “научне” теорије осврнуо се у својим коментарима из дневника и Борислав Пекић (1930-1992).

Он је најпре нагласио како му је у руке доспео сепарат под називом “Сораби” Милића од Мачве који је објављен у децембру 1982. године, а затим је донео читаве пасусе из тог текста. За ову прилику издвајамо само неке од њих: “Сараб или Сораб, скраћено касније у Срб, етимолошки се објашњава са сабрат, најближи рођак, роб Божији на земљи, сапатник. И данас Срб Србину сасвим непознатом каже брате Србине’ или ’еј мој рођаче’... Постоји податак да Бизмаркова баба није знала немачки, већ је једино говорила српским језиком, а он сам на самрти изговорио је једну реч - Србија... Такав прави приступ објашњењу топонима само потврђује ону стару, озбиљну теорију да су Словени на Балкану живели откад постоји света. То су они тајанствени Трачани без накнадно убаченог ’Т’ у ствари Рачани, тј. Расјани, расијани људи, Рачани са главним градом Расом и државом Рашком. Затим Илири и Пелазги. Ја тврдим да су Пелазги у ствари Беласци, то јест бели људи, тј. Словени, Срби... што се тиче Етрураца, средње Италије, и они су себе називали Рашанима, државу Расна, а главни град Расена или данашња Равена... Своје докторате историчари могу касније само обновити, чим помере појаву Срба и Словена за неколико хиљада година уназад и то на далеко шири простор, на исток до Индије и Веда, а на запад до Пиринеја и Баска. То је простор једног самониклог, језичког, етничког језгра који је дао прамајку језика индоевропљанима, који је дао величанствене списе ’РГ Веде’. да се подсетимо ’Рг’ на санскритском језику значи нешто што је сабрано на камару, стргнуто, ргнуто, на једном месту, ргнем ти га мајци, то је сељачки израз за веде, значи мудрости провиђење, виденије, све видети умом. И данас шумадијски сељак каже кад хоће нешто да осмотри: “Одох часком да веднем’, да видим, да осмотрим...”

Тако је говорио Милић од Мачве! У наставку следи део коментара Борислава Пекића: “Има у том сепарату још пуно слика, пуно цртежа, рађања континената, Атлантиде, веза хоризонталних и вертикалних историјских, језичких расних... Међутим, најбоље би било завршити овај извод одатле, оним чиме је суштински, историјски, преглед завршио и сам Милић од Мачве, са оним ’Ргнем ти га мајци’: као главним етимолошким доказом за српски језик као прамајку свих језика.”

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 8

Србин на концерту духовне музике

Милић од Мачве својатао је и Лепенски вир као део древне српске цивилизације, па је чак самог себе прогласио „генералом Лепенским”

На страницама „Политике”, негде у зиму 1999/2000. године, изашао је интервју Милића од Мачве - заправо солилоквијум набијен приземним мистицизмом и необавезујућим сањаријама који ипак нису могли да покрију велико незнање - из којег доносимо неколико главних акцената.

”На нашем терену, у освиту европске цивилизације, то су биле културе Лепенског вира, најстарије уметности света - и Винчанска, са првим линеарним писмом света, насталим чак пре 7200 година, таман нешто испред црте византијског рачунања времена. Па сад видите, каква смо ми култура били!”

Није случајно сликар Милић од Мачве својатао Лепенски вир као део древне српске цивилизације. То исто сматрала је и госпођа Луковић-Пјановић која је била чак спремна и да се љутне на професора Драгослава Срејовића, научника који је открио Лепенски вир. Академик Срејовић је у више наврата са иронијом говорио против оних који су Лепенски вир сматрали локалитетом и спомеником српске цивилизације. Она каже: „Но Срејовић, уместо да се томе радује и да пружи пријатељску руку сваком ко се бори за истину, он иронијом покушава да обезвреди рад других особа, којима судбина није била тако склона као њему. Његова изјава, да никада није тврдио, да су у Лепенском виру живели Срби, личи на опортунизам, неприхватљив, када се ради о једном великом научнику”.

Генерал Лепенски

И сам Милић од Мачве је у једном писаном тексту оштро напао академика Срејовића због истих разлога: „Ни већег научника, какав је археолог Срејовић, ни веће срамоте око његовог разјашњавања значаја Винчанске и Лепенске културе... Срејовић као типични ђак Германске школе са крајњом индигнацијом говори о Винчанском писму... ”Штавише, Милић Станковић је дошао на сулуду идеју и себе прогласио „генералом Лепенским”. Да ли ово уопште треба коментарисати?

Но вратимо се започетом интервјуу у којем нас „лажни” пророк уверава да ће кроз десетак година за нас наступити повољно време: „Сада већ није тајна да првотно племе Дан наслућује у скоро време разрешење миленијумског догађаја - појаву чисте енергије светлости у тренутку када се 23. децембра 2012. године буду поставили у једну линију центар наше галаксије, Млечни пут (’Кумова слама’), звезде Сиријус (Северњача) и Сунце и наша планета Земља. То одређење стоји по најстаријем календару древних Маја. Немам разлога да им не верујем.”

Дакле, драги сународници, треба да издржимо још само девет година и најзад ће, по Милићу Станковићу, и нама сванути.

Размишљања „малог Ђокице”

У наставку читамо: „Често сам тужан кад помислим како је просечан Србин средњег века био ликовно и духовно образованији од данашњег. Уредно је слушао литургијске концерте духовне музике по величанственим својим храмовима и за то време разгледао најбоља уметничка дела свог времена.” Ово је типичан специмен „заслађивања” историје, пример како „мали Ђокица” замишља давну прошлост. Није било баш тако! Ево шта о својој пастви, о тим „просечним” житељима средњег века, на пример, казује Теофилакт, охридски архиепископ крајем 11. и у првим годинама 12. века: „Нечисти варвари који смрде по задаху својих кожуха и који су још сиромашнији средствима за живот него што су богати злупудношћу”. Дакле, нимало романтична слика, изашла из пера једног савременика, али упркос извесним литерарним претеривањима - сурово реална.

Милић о Мачве то не мора да зна - у ствари, он то и не може знати - али зато и не треба да говори тако убеђено о нечему што уопште не зна. Он је то причао да би му се веровало, да би просвет(л)ио народ, а део Срба му је, као познатом сликару и промовисаној личности нашег јавног живота, заиста и веровао! Очигледно је да Милић Станковић није имао ту врсту одговорности према јавно изговореној или написаној речи.

РАДИВОЈ РАДИЋ: СРБИ ПРЕ АДАМА И ПОСЛЕ ЊЕГА 9

Какво време, какви обичаји

Као особено сведочанство о времену о којем говоримо и загађеној интелектуалној клими доносимо и један документ, молбу-захтев која је у архиви Филозофског факултета у Београду. Заведена је под бројем 674/1 дана 4. октобра 1991. године. Документ доносимо у целости, са свим - многобројним и готово невероватним грешкама, недопустивим за неког ко је студент.

Молба Секретаријату Философског факултета

Одељење за историју

Катедри за византологију

Управнику оделења за историју Митровићу

Прилажем молбу и захтев са питањем зашто се у Српским школама Универзитетима неможе наћи одговор ко су Срби и откуда су овде на Балкану и од када и зашто Срби не знају и не уче у школама своју истиниту историју. Ова историја која се учи у школама и Универзитету сматрам да није потпуна јер се везује за Порфирогенетово тврђење да су Словени дошли на Балкан у ВИИ веку по Христу. Тврђење није истинито могуће је да је дошао талас војника, али као што тврди Олга Луковић-Пјанић већа је вероватноћа и сигурна сам да оно што она тврди у књизи “Срби народ најстарији” дошао је у 7. веку талас војника у помоћ Српском народу који су ту староседеоци. Заиста сматрам неопходним њен труд Олге Луковић-Пјанић злата вредан за проучавање Српске историје и српског језика потпуно основаним и потпуно аргументованим.

Исто тако сматрам молим тражим да се у проучавању историје Срба не заобилази историја Милоша Милојевића “Одломци историје Срба” који даје одговор шта је било са Србима и пре ВИИ века.

Имајући у виду ова два дела за које молим тражим захтевам да се нађу у програму основа за учење Српске историје, уколико се изуче ова два труда и прилога највреднија Српској историји проучавању основи Српске историје видеће се да ово што ми учимо Срби о историји Срба подмеће Немачка школа која је највећи непријатељ Српског народа да је и садашња немачка на територији Срба доказ су рекла би Олга Луковић Лужички Срби у Немачкој да је цела Европа првобитно насељена народом који су различито називали а да су то Срби а доказ старости Илирско Трачке Српске културе на обалама Дунава Лепињски вир говори у прилог обема тврдњама да су Срби староседеоци на Балкану и не само на Балкану и да је оправдана тврдња која Олга Луковић-Пјановић цитира историчара Халкидикона: Да су Срби народ најстарији.

Студент сам философије но и у философији мислим да је потребно да се Срби отргну Немачког гледања да се врате истини од које су их Немци вековима одвајали. Шта ће нам већи доказ од оног који нам је показан: Желећи да покажу да су они Аријевски народ стали су и пали пред Србима то је доказ да нису Аријевски народ. А многи други проучавајући језике старости језика многи Французи, Сипријан Робер, Немци тврде дошли су до схватања старости српског језика.

Илири и Трачани су Срби. Грк Кедрин византијски хроничар је написао да облас Трибалија: “област (крај земља) Срба” а то је управо онај крај где је Драгосав Срејовић открио Лепињски вир.

Дакле моја молба-захтев је да се у програм у ком се говори о историји Срба узму у обзир дела Милоша Милојевића Одломци историје Срба (Београд 1872), Олга Луковић-Пјанић - Срби народ најстарији јер без ових дела историја Срба није потпуна. Ђ. К.

студент филозофије

Овај допис је тужно сведочење о нивоу размишљања једног младог човека који треба да постане академски грађанин и да већ сутра васпитава нове нараштаје. Поготово ако се има у виду да је то студент филозофије, дакле, неко ко се, како Сенека вели, бави “јединим бесмртним што је доступно смртнима”.

Та млада жена можда ће једног дана заузети место професора у некој гимназији и својим ученицима предавати да је један древни византијски писац одавно устврдио да су Срби народ најстарији. У међувремену, можда ће и научити његово презиме и уместо Халкидикон зваће га Халкокондил. Свестан сам да на овај начин придајем незаслужен значај једном муцавом и неписменом допису, али га наводим управо као жалосно сведочанство о времену деведесетих година прошлог века.

Злоупотреба светог Саве

У овом одељку биће речи о томе да су неки од “новоромантичара” чак спремни да се поиграју са светим Савом у кога се толико заклињу, и са светосављем у којем виде једини пут за српски народ у овом тегобном времену.

Деведесетих година, сада већ прошлог 20. века, у више прилика могло се чути да на научним скуповима с највишим квалификацијама цитирају одломак Савиног писма епископу Иринеју у којем се тврди да је “Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток... А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога”. Да не говоримо колико је овај цитат био навођен у служби дневне политике. И поменути Милић од Мачве га је с много убеђења у више наврата радо наводио.

О чему је, заправо, реч? Поменутог епископа Иринеја узалуд ћемо тражити у историјским изворима који су савремени светом Сави, што одмах побуђује сумњу у аутентичност изречене поруке. И садржај поруке изазива приличну подозривост. Богослови су нагласили да је “у Савиној теологији искључено свако предодређење судбином, што такође говори о произвољности аутора текста: “У спорној изјави нема ни трага од смерности и скромности средњовековних духовника, већ превладавају другачији тонови.

Стручњацима је, дакле, било јасно да је цитат свакако апокрифан. После мале истраге ушло се у траг овој необичној крилатици, а исход је изложио академик Сима Ћирковић у саопштењу на научном скупу “Свети Сава у српској историји и традицији”, одржаном 1995. поводом четири стотине година од спаљивања моштију првог српског архиепископа. Уз драгоцену помоћ професорке Радмиле Маринковић, академик Ћирковић је поменути текст нашао у књизи Милана Д. Милетића. Реч је о збирци приповедака за које аутор каже да су “засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног - прим. Р. Р.) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте светог Саве које су несумњиво постојале”. Спорни цитат налази се у причи под насловом “СОд”. Иста прича - са истим цитатом, наравно! - поновљена је и у другом издању ове књиге.

У овом тренутку највише ме занимају побуде које су довеле до тога да ова крилатица буде измишљена, с једне, и да буде некритички преузимана од стране истраживача који би требало да знају шта је права научна истина, с друге стране. Немам ваљане одговоре на постављена питања.

И, напослетку, не преостаје ми ништа друго него да узвикнем или завапим: “О, темпора! О морес!” (О, времена! О, морала! То јест какво време, какви обичаји.)

[andrej]

Имали смо више тема које додирују ово питање - рецимо ова:

Srbi narod najstariji i jos ponesto

[w.a.mozart]

smejem se već pola sata  1000000001010 мајкл

“Куда пловимо?” - после много дана, питају неки међу Србима. Најмудрији лаконски одговара: “Пловимо ка нади! Јер, копно је наша нада!” Ту смо: ка + нада = Канада.

moraću da kupim ovu knjigu

[andrej]

Не могу да верујем да ово ниси читао?

Па већ сам постављао делове и раније на форуму. Обавезно је купи и то друго, допуњено издање...

Књига је ВРХ!  1000000001010

[Аурор]

Nemojte da me pogrešno razumete ali ...  Ako ovo shvatate ozbiljno, vi ste luđi od onoga koji je to napisao.

0304_smile4

[Аурор]

link=topic=13272.msg414131#msg414131 date=1303002942]

smejem se već pola sata   0304_smile4 1405_love eheeeej

“Куда пловимо?” - после много дана, питају неки међу Србима. Најмудрији лаконски одговара: “Пловимо ка нади! Јер, копно је наша нада!” Ту смо: ка + нада = Канада.

moraću da kupim ovu knjigu

HAhahahahahahah!  ekstra  0110_hahaha  0110_hahaha

Ili:

-Ajmo na kopnO!

-Ne mogu, strah me od lija!

-Au! Strah od LIJA? Au!Strah!Lija! AUSTRALIJA!

[suza]

ma dobro neka  se zabavalja ko cime oce,dal su pronasli da eva bila srbkinja i adam srbin,slatko se ismija

[Бартендаз]

Nemojte da me pogrešno razumete ali ...  Ako ovo shvatate ozbiljno, vi ste luđi od onoga koji je to napisao.

eheeeej

Па наравно да не може нико нормалан да верује.Ева се иначе није звала Ева,него Кева,неко рече са форума мислим Жељко,упишао сам се,пази Ева-Кева!  0304_smile4 1405_love

[antics]

prvo su nastali srbi, pa onda amebe.

mislim da je to svima jasno

Није, није: прво Срби, па 10 места празно, па тек онда амебе.

Смејурија...

[Бартендаз]

Јел проблем да неко постави о аквилију који је писао за расе ако није проблем?