Митрополија аустралијско-новозеландска

[Зоран]

Архијерејска посета сиднејској Лазарици

уторак, 19 октобар 2010 11:31 SecretaryII

У понедјељак 18. октобра 2010. године у касним поподневним часовима, пошто је завршено прво засједање свих канонских епископа Океаније, у сиднејску цркву Светог кнеза Лазара косовског стигли су уважени гости. Предвођени домаћином, Његовим преосвештенством Епископом Иринејем ту су били Митрополит Новог Зеланда цариградске патријаршије г. Амфилохије, епископ Руске православне цркве за Аустралију и Н. Зеланд г. Агапит те епископ Румунске православне цркве за Аустралију и Н. Зеланд г. Михајло.

Задивљен како спољашњим тако и унутрашњим изгледом храма и црквене трпезарије митрополит Амфилохије је поздрављајући све окупљене, чини се, вербализиовао оно што су сви осјећали: „Испуњени смо великом радошћу што смо овдје на земљи и у овој далекој Аустралији видјели дио Свете Горе, дјелић Царства небеског“!

Послије обиласка цркве и трпезарије високи гости су посјетили умјетнички атеље Епархијске радионице „Риза“. Пошто су извјесно вријеме провели разгледајући предивно израђене свештеничке одежде и црквени вез гости нису скривали своје одушевљење великим напретком Српске цркве на Петом континенту.

СЛИКЕ

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/DSC02716.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/DSC02721.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/DSC02724.jpg

Презвитер Бранко Босанчић

[Зоран]

ОСВЕЋЕЊЕ ФРЕСАКА У ПРОКАТЕДРАЛНОМ ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ У МОНА ВЕЈЛУ

понедељак, 25 октобар 2010 16:02 SecretaryII

Колосални пројекат фрескописања прокатедралног храма Светог Саве у сиднејском насељу Мона Вејлу и званично је завршен Светом Архијерејском Литургијом и освећењем фресака које је у суботу 23. октобра 2010. служио Преосвећени Владика Иринеј са многобројним свештенством.

Пред сам почетак литургије Њ.П. Владика Иринеј рукопроизвео је Лазара Јовића у чин чтеца, први и најнижи свештени чин црквенослужитеља у православној Цркви. Епископу Иринеју саслуживали су локални парох отац протојереј Саша Радоичић, отац архимандрит  Лазар (Царан), протојереј-ставрофор Миодраг Перић, протојереј-ставрофор Милан Збиљић, протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић, протојереј-ставрофор Раде Радан, протонамесник Горан Ћећез, протонамесник Владислав Шиповац, јереј Александар Милутиновић, јереј Бранко Босанчић, протођакон Саша Чолић, ђакон Бранко Василић, ђакон Теодор Соколовић и ђакон Немања Мрђеновић.

Сама литургија најбоље би се описала старом црквенословенском ријечју „торжествена“, што значи да је било више него свечано, скоро небески. Црква је била препуна народа а високе госте, међу којима и ходочаснике са Новог Зеланда, предводила је в.д. конзул републике Србије њена Екселенција госпођа Јасмина Пекмезовић. Анђеоски је појао мјешовити хор,  Лазарички и Светосавски. Началствовао је наравно Владика Иринеј а саслуживало му чак десет свештеника и четири ђакона. Такви догађаји се заиста ријетко дешавају у нашем окружењу. На крају литургије Преосвећени Владика доделио је госпођи Тоњи Ганин, чувеном мајстору фрескописања која је феноменално осликала и овај наш храм, високу архијерејску грамату за изванредан рад и труд.

Преосвећени Владика је у својој бесједи истакао да су фрескописањем храма са њега „скинути зидови“ и да ова црква више нема зидове него „прозоре у царство небеско“. У црквеној терминологији каже се да се фреске и иконе не сликају него се „пишу“ јер постоје посебна правила како се шта осликава на њима и све има своје значење, тако да људи када гледају такве слике могу уствари са њих да „читају“. Како касније у свом обраћању гостима рече и надлежни парох протојереј Саша Радоичић „они који о својој вјери науче само оно што је осликано на зидовима овог храма већ ће бити дубоко у православљу и далеко на путу спасења“.

Посебно је интересантно да су међу фрескама и композицијама као што су оне на којима су „Јасеновачки мученици“, „Београдски мученици“, „Свети Иринеј Лионски“, „Свети Патрикије Ирски“, „Свети Јустин Ћелијски“, „Свети Владика Николај Српски“... нашле и двије јединствене фреске. Прва је наиме фреска на којој је недавно упокојени Свети Патријарх Српски Павле што је вјероватно прва у свијету фреска на којој је он са светачким ореолом. Друга је фреска свештеномученика Будимира Соколовића, чији је директни потомак ђакон Теодор Соколовић који је саслуживао на овој Литургији а и до недавно био парохијски ђакон управо у Мона Вејлу.

Након Литургије домаћини су за све госте припремили изузетно богат ручак, односно трпезу љубави. Та „трпеза љубави“, тј. заједнички ручак послије службе, зове се агапе и служи се у православној Цркви од када се служе и Литургије и помиње се и у Новом Завјету. Послије ручка пред препуним салом гостију наступиле су фолклорне групе из Мона Вејла и Рути Хила и одушевиле све присутне.

У своме обраћању гостима у сали, које смо већ спомињали, прота Саша захвалио је свима који су овај дуготрајни пројекат годинама подржавали, свим ктиторима и приложницима, као и свим гостима. Гостију је било и после ручка јер је сада наш храм не само светиња за православце него и веома привлачна знаменитост за шире друштво и људи долазе са свих страна како би се дивили аутентичној православној умјетности.

текст и фотографије:

Радивој Мачковић

За још фотографија посетите

ГАЛЕРИЈУ

http://soc.org.au/sr/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0?func=viewcategory&catid=27

[Зоран]

Мисионарска парохија у Ливерпулу, посвећена Светом Апостолу и Евангелисти Луки, прославила храмовну славу.

уторак, 02 новембар 2010 11:38 SecretaryII

Прелеп дан у сиднејском насељу Ливерпул и свечарску атмосферу употпунио је благослов Његовог Преосвештенства Владике Иринеја који је началствовао Светом Архијерејском Литургијом а саслуживали су му протојереј-ставрофор Александар Манасијев, свештеник Бугарске Православне Цркве, надлежни парох јереј Александар Милутиновић, протођакон Живота Петровић, протођакон Саша Чолић и ђакон Бранко Василић.

У току Свете Литургије пререзан је и славски колач, освећени су нови сасуди, плаштаница и црквени барјаци које је приложио најстарији члан ове парохије господин Љубомир Анђелковић који је недавно напунио деведесетшест година.

Након приношења благодарних молитава Богу уследила је богата трпеза љубави за коју су се несебично побринули домаћини славе Богданка Игњић, Зоран Шапоња и МихајлоLiverpul2slava2010 Тодоровић уз несебичну помоћ Кола српских сестара.

У оквиру ове парохије устројена је и недељна српска школа веронауке и српског језика те су за време ручка ђаци ове школе, на одушевљење присутних, извели пригодан програм.

Преосвећени Владика Иринеј изразио је своје задовољство напретком ове најмлађе парохије на тлу Аустралије и пожелео члановима управе на челу са свештеником да имају сличне и веће успехе па да једног дана у нашој блиској будућности у Ливерпулу никне и један велелепни храм.

Свештеник Александар Милутиновић поздравио је многобројне вернике и доделио захвалнице најзаслужнијим парохијанима за неизмерну и пожртвовану љубав коју су показали за своју Свету Цркву.

У поподневним часовима прослава је настављена банкетом који је одржан у српском центру Бонириг на коме се такође окупило мноштво верног народа који је имао прилике да ужива у богатом културно-уметничком програму.

[Зоран]

Годишњица упокојења Светог Патријарха Павла

петак, 05 новембар 2010 10:08 SecretaryII

Свему свештенству и верном народу

Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду

Љубљени у Христу,

Као што знате, 15. новембра 2010. године навршава се прва годишњица упокојења Његове Светости, од блажене успомене Патријарха Павла.

Тим поводом ће, у среду 17. новембра у манастиру Раковица, Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј, уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве, служити Свету саборну заупокојену Литургију и првогодишњи парастос поред самог гроба покојног Патријарха Павла.

Тога ради, нареченог дана, 17. новембра, у свим нашим црквама служиће се Света заупокојена Литургија и парастос блаженопочившем патријарху Павлу.

С архипастирским благословом и очинском љубављу,

+ИРИНЕЈ

Епископ аустралијско-новозеландски и

Епископ-администратор Епархије асутралијско-новозеландске

Митрополије новограчаничке

[Зоран]

„Неканонско православље”

''НЕКАНОНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ''

субота, 20 новембар 2010 14:24 SecretaryII

А људи, који су га држали, ругали су му се и у ударали су га,

покрили су га и питали: прореци ко те је ударио? (Лк. 22, 63-64)

ДУШЕГУБНИ РАСКОЛИ И СЕКТЕ КОЈЕ СЕ НАЗИВАЈУ „ПРАВОСЛАВНИМА” И ТЗВ. „НЕКАНОНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ”

У хришћанском свету одавно је позната уситњеност и расцепканост међу протестантским заједницама, често истицана и од стране нас православних како би се још више нагласио понос нашим јединством. То наше јединство, наша саборност, спада у најосновнија својства Цркве по којима се препознаје наша аутентичност, тј. православље.

Истина, од православља су кроз историју многи отпадали, али су они који су остајали увек верно чували апостолску веру, јединство и прeјемство. Међу оним отпадницима многи су кроз историју покушавали да остваре некакво, макар међусобно, јединство које би барем личило на јединство православних, али им то наравно није полазило за руком.

Кажемо наравно јер ни јединство православних не долази само по себи, а још мање од некакве савршености православних хришћана, већ управо из савршености Господа Исуса Христа који је једини Свет и једини савршен и који је глава Православној Цркви а која је тело Христово на земљи. Као што је један Господ Исус Христос тако је једна и заједница људи са Њиме, а та је заједница Света, Саборна и Апостолска. То је, разуме се, Православна Црква.

ДУХОВНО ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ

Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, подељена је у административне јединице које зовемо помесним Црквама, па тако имамо Руску Православну Цркву, Грчку Православну Цркву, Српску Православну Цркву, итд. али је наша вера једна а ми смо једно у Господу.

Наше јединство видљиво је у свакој Литургији. Сваки православни свештеник, где год у свету да служи Свету Литургију, у самој служби моли се за свога Епископа, који је први свештеник одређене Епархије. Тај Епископ, као и сваки Епископ, где год у свету да служи свету Литургију, помиње поглавара своје помесне Цркве; било да је поглавар Патријарх, Архиепископ или Митрополит, а тај поглавар, као и сваки поглавар сваке помесне Цркве, где год у свету да служи свету Литургију, помиње све остале поглаваре свих помесних православних Цркава[1].

Гледајући “са дна према врху“, заједница верног народа чини парохију на чијем је челу свештеник. Заједница парохија чини Епархију на чијем је челу Епископ. Заједница Епископа чини Свети Архијерјски Синод или Сабор Помесне Цркве на чијем је челу “први међу једнакима“ (Патријарх, Архиепископ или Митрополит, како где). Заједница помесних Цркава чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву на чијем је челу Исус Христос.

НЕМОГУЋНОСТ ОСТВАРЕЊА БЕЗБЛАГОДАТНОГ ЈЕДИНСТВА

Они који су ван ове заједнице могу се звати каквим год именом они желе да се зову, али они нису део те Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју ми помињемо у Символу Вере. У такве спадају не само они који себе зову “Реформисана Црква“, “Фундаменталистичка Црква Светаца Послдедњих Дана“, “Уједињена Апостолска Браћа“, “Адвентистичка Црква Седмог Дана“ итд. већ и разне групе које у своја имена стављају и придев “православна“.

Тако имамо тзв. “Црногорску православну цркву“, “Хрватску православну заједницу“, “Српску истински православну цркву“, “Грчку истински православну цркву“ (тзв. “старокалендарску“ која се дели у девет међусобно посвађаних фракција), “Украјинску истинску православну цркву“ (која се дели у двадесетједну међусобно завађену фракцију), “Руску истински православну цркву“ (која се дели у двадесетчетири међусобно завађене фракције), “Руску катакомбну православну цркву“, “Истински катакомбну православну цркву“, а од недавно и предузећа попут аустралијске компаније “Слободна српска православна црква проперти траст“, која у јавним наступима редовно уз своје име истиче и државни регистрациони број предузећа.

Неке од горе поменутих заједница настале су услед раскола у Православној Цркви а неке као потпуно нове секте које су одлучиле да у своме имену користе и описни придев “православна“ иако нису део Православне Цркве нити са њом имају икакве везе.

Тако је например тзв. Црногорска православна црква уствари само Невладина организација (НВО) регистрована у локалној станици полиције у Цетињу, у Црној Гори. Дакле по свом канонском и правном статусу она је у равни удружења навијача “Јужни Фронт“ које је такође регистровано у полицијској станици као Удружење грађана.

“Слободна српска православна црква проперти траст“ (Проперти траст) из Аустралије је предузеће регистровано у надлежним државним институцијама Аустралије како под предузетничким тако и под пословним бројем као добротворна установа.

Тзв. Српска истински православна црква је неформално удружење грађана основано 1995. године а које делује као “одељење“ или “повереништво“ Истински православне цркве Грчке на територији Србије.

Оно што им је свима заједничко јесте често клеветање Српске Православне Цркве и константни покушаји или стварања раскола или превлачења православних Срба у своје редове.

Истински православна црква Грчке на пример, као “мајка“ српских “старокалендараца“, настала је као последица раскола у Грчкој Православној Цркви који се десио 23. марта 1924. године. Тога дана Грчка Православна Црква извршила је календарску реформу и заменила јулијански календар “новојулијанским“ или миланковићевим календаром[2].

Наиме, како се “миланковићев“ и “грегоријански“ календар поклапају скоро у дан у следећих 800 година, један део православних верника у Грчкој помислио је да се ради о усвајању “грегоријанског“ или папског календара, те да је посреди латентно унијаћење и покатоличавање православних. Када се утврдило о чему се заиста ради, један део тих који су отишли у раскол вратио се у окриље Грчке Православне Цркве а други су остали у расколу који до данас траје.

Сва апсурдност “старокалендарског раскола“ огледа се у примеру Свете Горе. Наиме, Света Гора налази се под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Иако је Цариградска патријаршија прешла на миланковићев календар, Света Гора и даље користи, еклисиолошки и грађански, јулијански и то јој ни мало не смета да остане у канонском јединству са Васељенском патријаршијом.

Још је трагикомичнији случај тзв. “српских старокалендараца“, тј. чланова тзв. Српске истински православне цркве, јер сама Српска Православна Црква никада није прелазила ни на миланковићев ни какав други календар него је одувек на јулијанском.

Дакако да је горњи пример врло поучан када се говори о непрактичности и контрапродуктивности самог увођења новог календара, али је још и више илустративан  пример једног другог проблема са којим смо се до сада ретко сретали. Наиме, овде се јасно пројављује секташки и расколнички менталитет вођа и чланова таквих расколничких група који у тако парадоксалној ситуацији не помишљају на покајање и повратак у Православље него за своје поступке траже друга оправдања.

Тако “српски старокалендарци“ сада више не оптужују СПЦ да нема благодат због преласка на “римски“ календар што се се никада није ни десило,  него је сада оптужују за апостасију, односно отпадање од вере, јер одржава дијалог са другим верским и религијским заједницама и удружењима. Конкретно због чланства у Светском савету цркава (ССЦ).

ДЕО (СУ) МИСИЈЕ ЦРКВЕ

Бити отворен за дијалог са свима који желе да причају и за проповед свима који имају уши да чују јесте управо основни услов да имамо право да се зовемо, између осталога и, Апостолском Црквом. Свети Апостоли нису се закључали у једну собицу и ту чекали своје спасење и пропаст осталих, него су истински послушали Христов позив “Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ (Мт. 28:19).

Управо је та жеља за спасењем свих и разлог бављења овом темом. Црква не покушава да заштити некакав “бренд“ православља, нити се бори са “конкуренцијом“, јер Црква као Једна не може никада ни имати конкуренцију. Црква овој теми прилази сотириолошки, дакле са бригом за спасење свакога човека.

Претпостављамо да свако ко је члан неке секте или организације, или је пао у раскол, уствари тражи Христа и тражи ту истинску заједницу са Њим. По речима Светог Симеона Новог Богослова “Трчите, тражите, куцајте, да би вам се отворила капија Царства Небеског и да би сте ушли у њега и стекли га у себи. Јер они који оду из овог живота пре него што стекну Царство, где ће га уопште наћи када оду тамо?’‘ Они су дакле оне залутале овчице које су “трчећи и тражећи“ постале плен грабљивих вукова а све из најбољих намера.

Како би смо им помогли да својим “добрим намерама“ не поплочају пут до пакла и себи и другима, ми као истинска и једина Црква Христова дужни смо и да их коримо али и да им снисходимо до одређене мере.

Из снисхођења ми их зовемо “неканоским православцима“, јер имају спољашњу форму православне Цркве, али немају суштину, ни благодат, ни Духа Светога који никада не напушта Цркву. Из истог разлога из кога разговарамо са протестантима разговарамо и са “неканонским православцима“. Али исто тако када неко напада и клевеће Цркву, када отвара живе ране на њеном телу и тако комада Христово тело као што су радили злобни Јевреји пре две хиљаде година, онда Црква брани и своје достојанство и свој идентитет и своје јединство.

Ако је једна овца изгубљена, треба је тражити и вратити у стадо, на сигурно. Али се у исто време не сме дозволити изгубљеној овци да пред остатком стада глуми пастира. Ако се то дозволи, цело стадо биће изгубљено а пастир кога је власник стада упослио да га чува и пази, биће одговоран за катастрофу.

ПРИМЕР СЕКТАШКОГ МЕНТАЛИТЕТА

Узмимо за први конкретан пример горе помињану фирму Проперти траст из Аустралије. Ова компанија регистрована је као имовинско повереништво, које је пред државом Аустралијом правно лице—власник непокретности манастира Светог Саве поред Канбере.

Након залечења тзв. Америчког раскола у Српској Православној Цркви 1991. године, један део верника бивше Слободне Српске Православне Цркве није желео да прихвати помирење са српском патријаршијом, а међу њима и чланови Проперти траста у Аустралији.

У међувремену од залечења раскола до данашњих дана, председник Проперти траста, Ратомир Нешић, је због кршења подужег низа канона Васељенских Сабора Православне Цркве, екскомунициран из Православља. Дакле, на челу компаније која неретко преузима прерогативе Литургијске заједнице хришћана, и то ни мање ни више него Православне, столује човек који ни сам није у православној вери.

Елем, компанија Проперти траст закључала је манастирско имање којим управља и на њега не пушта српско свештенство него себи доводи рашчињене свештенике попут Драгана Сарачевића или суспендованог апостату Звонимира Јовића, те практично делују као мала верска секта која можда ради ефективније комерцијале у називу користи термин “православна“.

Поменути Звонимир Јовић бивши је свештеник Српске Православне Цркве из Епархије врањске који је након суспендовања због низа канонских прекршаја и афера у крајњем акту апостасије прешао у секту “Војска спаса“ након што је емигрирао у Аустралију. Када се у фирми Проперти траст, фигуративно речено, отворило радно место “имитатор свештеника“ и он је из неке корпе поново извукао мантију на коју одавно нема право а униформу “војника спаса“ (ако у међувремену није аванзовао у официра) бар за неко време вратио на офингер.

Драган Сарачевић бивши је свештеник Српске Православне Цркве који је у време раскола служио у Слободној Српској Православној Цркви, а рашчињен је након што је пре неколико година самовољно напустио Српску Православну Цркву и прешао у неканонске православце, под окриље једне у низу грчких старокалендарских цркава, али и једне од руских секти под називом Руска православна зарубежна црква[3] (РПЗЦ).

Под “омофором“ грчких старокаланедараца не само да је основао своју парохију “Свети Николај Жички“ него је изашао у сусрет и горе помињаној НВО Црногорска православна црква, па служи и за њих и за компанију Проперти траст.

Да ли у току њихових обреда који формом подсећају на православне Литургије ова двојица помињу надлежног Владику или директора фирме, знају само чланови ове секте, или секти. Но и када би помињали каквог самозваног “Владику“, њихово секташење огледа се даље и у томе што тај тзв. Владика нема више кога да помиње, дакле не постоји Апостолско прејемство које је једно ексклузивних одлика Православне Цркве.

Елем, Сарачевић је дакле уједно и део раскола и део секте. Он је одличан пример рапидног уситњавања које је обавезна појава међу тзв. “неканонским православцима“, јер није могао да се заустави ни у расколу него га нешто гони да наставља да пропада и тоне све дубље и дубље.

У том пропадању читав овај свет „неканонског православља“ добија размере трагикомедије и почиње да личи на шпанску ТВ сапуницу. Наиме, ако се задржимо на примеру рашчињеног свештеника Сарачевића долазимо до примера просто невероватних „еклисиолошких акробација“.

Наиме, Драган Сарачевић рекламира се на Интернету као парох „Српске православне црквене општине „Свети Николај Жички“ Сиднеј“. То је неканоска парохија коју је Сарачевић основао сам, након рашчињења у СПЦ, а која се налази под омофором Грчке старокалендарске секте. У тој истој парохији Сарачевић, како каже и на свом веб сајту, обавља верске обреде и за вернике тзв. Црногорске православне цркве, иако та грчка секта и тзв. ЦПЦ нису у општењу.

У исто време Сарачевић служи и у отцепљеној парохији Светог Георгија на Форесту у Канбери коју је он изгледа довео под омофор две различите јурисдикције, како оне грчке секте која у Аустралији има три парохије укључујући и ту на Форесту, тако и под омофор горе поменуте тзв. Руске православне зарубежне цркве. На сајтовима и једне и друге „Цркве“ стоји и адреса ове парохије и име Драгана Сарачевића као пароха.

Даље, он служи и за организацију Проперти траст, на чијем челу се налази из православља екскомуницирани Ратомир Нешић. Веровали или не, Ратомир Нешић члан је управе и парохијанин такозване „Слободне српске црквено-школске општине Свети Никола“ из Јужног Бризбејна која се такође налази на сајту РПЗЦ али јој наводно парох Јован Смелић. Но да ствар буде и гора, у тој цркви упоредо служи и Петар Фомин, који припада тзв. Руској истински православној цркви која није у општењу ни са једном од горе поменутих организација.

Тако је Сарачевић успео у исто време да се повеже са три различите неканонске „цркве“ и једном компанијом које имитирају Православну Цркву а да ниједна од њих не само да није православна него чак спадају у ред секти. Поврх тога, успео је својим обредима да повеже те четири организације које иначе међусобно не опште. То расуло иде чак дотле да поменута грчка и поменута руска секта деле једну те исту србску парохију, у којој Сарачевић наводно служи и за вернике црногорске секте. Таман и да је за шпанску серију, много је.

Враћајући се на тему, морамо приметити да су њихова лутања и немир очевидна последица очајног духовног стања ових залуталих овчица Божјих. Као што каже свето Јеванђеље, пошто пију воду са извора које сами копају и сами муте, нормално је да стално поново жедне и стално се деле и уситњавају, тражећи чистију воду којом ће утолити жеђ. Но када би пили од воде коју Христос даје, а чији је зденац Црква Његова Православна, не би ожеднели до века (Јв.  4,13-14).

СОТИРОЛОШКИ СТАВ ЦРКВЕ

Наше излагање, опет понављамо, не сме се посматрати као заједљива злурадост и ликовање. Ми се нити радујемо њиховом паду нити се одричемо вере да ће и они сами устати и вратити се Цркви и Христу. Али ако се јасно и гласно не посведочи истина нити ћемо моћи да им пружимо руку и помогнемо да устану нити ћемо упозорити друге нити подсетити сами себе на опасност да се још ко не саплете и не падне као и они.

Црква Христова никада се неће одрећи тих људи него се увек држи речи Светог Владике Николаја охридског и жичког који каже “Кад се једна овца изгуби, треба ли да се радује остало стадо? Не, не треба да се радује. Јер гле, пастир оставља стадо и иде забринут да тражи овцу изгубљену. Губитак пастиров губитак је и стада. Зато не радуј се, кад непријатељ твој падне, јер се ни Пастир твој и његов, Господ Исус Христос, не радује паду његовом.“

Но сећајући се увек светих и спасоносних упута Јеванђелских (Мт. 24, 24) не смемо дозволити лажним учитељима да варају народ и заводе душе праведника вичући „Ено Христа, ено пророка, ено чудеса која чине“ јер тако не само да нећемо вратити изгубљене овце него ће цело стадо пропасти.

Ђакон Немања С. Мрђеновић

Напомене:

[1] То помињање имена оних са којима смо у јединству вере видљива је нит јединства православних. Ово морамо нагласити јер не само што многи инославни имају проблем са препознавањем нашег јединства већ је то све чешћа појава и међу самим православцима. Све више Цркву гледамо кроз једну политичку призму па нам се она национална одредница у имену помесне Цркве погрешно чини као најважнија. Све више се жалимо што и ми немамо један административни центар и ауторитет, као што римокатолици имају Ватикан и Папу, а све мање се сећамо Једног и Јединственог Ауторитета над ауторитетима који је глава наше Цркве, Господа Исуса Христа.

[2] Познати српски научник Милутин Миланковић израдио је до сада астрономски најпрецизнији и најтачнији календар тако што је реформисао досадашњи јулијански календар. Пре њега реформу јулијанског календара начинили су астрономи Западне европе, по налогу римског папе Грегорија XIII који је у Римокатоличкој цркви увео у употребу тај реформисани календар 24. фебруара 1582, па је тај добио име “грегоријански календар“. Сам “јулијански календар“ добио је име по Јулију Цезару који је наложио 33. г. пре Христа реформу дотадашњег римског календара.

[3] Не мешати са Руском Заграничном Православном Црквом.

-----------------------------------------------

Литература:

Заблуде расколника тзв. Старокалендараца- Њ.П. умировљени Епископ захумско-херцеговачки Господин Атанасије (Јевтић), „Манастир Жича, Манастир Острог, Манастир Тврдош, Братство Светог Симеона Мироточивог“, Београд, 2004;

Неканоско православље – расколи и секте, Њ.П. Епископ горњокарловачки Господин Герасим (Поповић), „Мартириа“, Београд, Карловац, 2009;

Russian Orthodox Church and Dialogue with Rome, (интервју) Њ.В. Митрополит волколамски Иларион (Алфејев), “ROCOR United“ http://www.rocorunited.com/2009/10/russian-orthodox-church-and-ecumenism_23.html , 23.10.2009, (последња посета 05. новембар 2010.);

The Russian True Orthodox Church, протојереј-ставрофор Мајкл Протопопов, “St. Jonah of Manchuria Orthodox Church“, http://pages.prodigy.net/frjohnwhiteford/RTOC.htm , 09.03.2007, (последња посета 05. новембар 2010);

Список священнослужителей и приходов Русской Зарубежной Церкви с их адресами, Directory of the Hierarchy, Clergy and Parishes of the Russian Orthodox Church Abroad, “Синод РПЗЦ“, http://sinod.ruschurchabroad.org/directory.htm , (последња посета 05. новембар 2010.);

Diocese of Sydney and New South Wales – St. George the Trophy-Bearer, “Old Calendar Greek Orthodox Church-Holy Synod in Resistance“  http://www.synodinresistance.org/Administration_en/Canberra.html , (последња посета 05. новембар 2010.);

Адреса Епархий русской истинно-православной церкви, “ Церковные Ведомости“, http://catacomb.org.ua/modules.php?name=Pages&go=page&pid=396 , (последња посета 05. новембар 2010.);

Укратко о Црквеној општини “Свети Николај Жички“, “Српска православна црквена општина „Свети Николај Жички“ Сиднеј“, http://www.svetinikolajzicki.com/CRKVENA%20OPSTINA.htm , (последња посета 05. новембар 2010.);

Назив „Слободна ЦШО Св. Никола – Јужни Бризбејн“ никада није мењан, Управа ЦШО СВети Никола Јужни Бризбејн, http://www.novinar.de/2008/07/12/naziv-slobodna-cso-sv-nikola-juzni-brizbejn-nikada-nije-menjan.html , “Новинар.Де“,  11.07.2008, (последња посета 05. новембар 2010.)

ЦПЦ добила своју цркву у Аустралији, “Montenegrin Ethnic Association of Australia“, http://www.montenegro.org.au/pobjeda10jan2008.html, 10.01.2008, (последња посета 05. новембар 2010.)

[Зоран]

Свештенички позив у срцу и души - интервју са часним ђаконом Теодором Соколовићем

среда, 01 децембар 2010 14:39 SecretaryII

Ђакон Теодор Соколовић један је од оних људи који свој животни позив носе у срцу. Рођен је у Питсбугу у Америци 1972. године. Одрастао је у Кливленду а завршио студије економије у Колумбусу. Одлучио је затим да 1995. године упише Теолошки факултет у Београду и од тада се његов живот значајно променио. Пре четири године пут га је послом довео у Аустралију. Рукоположен је у ђакона у Мона Вејлу 2008. године а последњих годину дана служи у Сент Албансу. Ожењен је и отац једног детета. Ускоро се са породицом враћа у Америку. Теодор већ дуго година ради за чувену светску компанију Deloitte која у укупно 140 земаља света има више од 170 000 запослених. У Мелбурну је радио на позицији директора, његова следећа станица је Чикаго. Ексклузивно за Српски Глас разговарали смо о православљу и језику, о Аустралији и Америци и наравно о будућности.

teodor1Ви сте завршили економију, данас сте веома успешан менаџер једне велике светске компаније. Како се догодило да сте поред тога изабрали и свештенички позив?

Обично сви мисле да је на то највише утицао мој отац који је свештеник али он ме на то никада није наговарао. Напротив, то је била моја лична одлука јер ја то носим дубоко у срцу. Да, одрастао сам у свештеничкој кући и то је сигурно имало утицаја јер је то онај период када се формира личност. Такође и сама чињеница да је мој деда Будимир Соколовић страдао због свог позива у време доласка комунизма је утицала али изнад свега разлог је био тај што је мени свештенички позив одувек лежао у срцу и души. Мене је моја мајка од малена учила да служење Богу може доћи само из срца.

Ваш деда Свештеномученик Будимир Добрунски недавно је осликан и у сиднејском храму у Мона Вејлу а то је и Ваша прва парохија, како сте то доживели?

Веома сам срећан због тога, то је за мене велика част. Драго ми је да се успомена на мог деду чува и на тај начин овде у Аустралији. Поред тога што је мој деда страдао од комуниста и мој отац је због тога пуно пропатио па је чак морао да промени и презиме. Тако је средином шездесетих и стигао у Америку.

Која је основна разлика између српске заједнице овде у Аустралији и у Америци?

Овде је Црква још млада, ја имам утисак да је све то на једном врло раном нивоу. Иако овде има пуно удружења и српских организација њихово дружење за саму српску заједницу није тако квалитативно као што је у Америци. Људи се овде друже више због саме забаве а мање да би то у заједници у целини оставило трага.

Треба ли богослужења служити на енглеском?

Очување језика јесте најважније за један народ али за мене као свештеника важна је и молитва. Ми у Америци служимо и на српском и на енглеском и то је реалност. Ја видим овде у Аустралији има доста отпора према богослужењу на енглеском али тако је у почетку било и у Америци. Ја увек кажем да ако постоји и једна особа која редовно долази на проповеди и која разуме само енглески онда и за ту особу треба нешто учинити. У Америци има доста мешаних бракова и ви једноставно морате то уважавати а на крају крајева наша црква се и налази у државама где је енглески службени језик. Ти људи који накнадно због својих супружника приме православну веру обично више знају о православљу него ли сами Срби. Јер ми често мислимо да је само довољно бити православац по традицији и да не морамо ништа знати о самом смислу и учењу вере. Имам доста другова из Америке који су оженили Американке и многе од њих не само да знају више о православљу него су и веома искрени верници али не говоре и не разумеју српски. Зато верујем да језик није главна препрека за очување вере и традиције. Треба бити реалан и флексибилан и верујем да је коришћење оба језика подједнако најбоље решење за наше вернике у дијаспори.

Шта је потребно једној етничкој заједници да би се очувала на једном оваквом мултиетничком простору какав је нпр. Аустралија?

Најважније је васпитавати нашу децу у православном духу и да никада не забораве своје порекло. Традиција је јако важна у том процесу очувања нације и ми се тога још увек држимо. Ми смо у teodor2Кливледну (САД) где сам ја одрастао имали сваког петка часове српског језика, веронауке и фолклора и на мене је то оставило доживотног трага. Зато је важно да децу од малена учимо тим стварима. Сада овде у Аустралији има доста покушаја да се наше школе и колеџи институционализују и то је добро.

Ви сте одрасли у Америци а последње четири године живите у Аустралији, где Вам се више свиђа?

Искрено да вам кажем највише ми се свиђа у Европи (смех). Аустралија је прелепа земља и јако је слична Америци, овде може да се ради и заради и да се лепо живи али у Америку, која је сурова, се сада враћам са супругом и кћерком јер су тамо сви моји пријатељи и фамилија.

Шта ће Вам највише недостајати из Аустралије?

Наравно, поред Тањиних родитеља и фамилије који ће нам увек недостајати и због којих ћемо увек долазити у посету најтеже ће ми пасти растанак од аустралијске климе. Посебно сам волео сиднејску климу која је за мене најбоља на свету.

Шта би сте волели најрадије да видите у Српском Гласу?

Свака част Српском Гласу на очувању ћирилице али ја бих изнад свега волео да у Гласу видим једног дана и превод на енглеском. Ја одлично читам ћирилицу, наравно не као енглески али знам да има много младих Срба и овде у Аустралији и у Америци који не могу да читају или барем не могу тако добро као што би требало. Зато би било добро да барем на средњим странама имате садржај на енглеском о догађајима у Србији.

Како иде спој бизниса и служења у Цркви?

Мени врло лако, јер ја у Цркви служим недељом тако да имам времена да се посветим и својој првој и правој професији, економији. тј. рачуноводству. Волим спорт, посебно кошарку и то ме посебно опушта у слободно време.

Шта је за Србију као државу најважније у будућности?

Најважније је да се прво ми Срби међусобно сложимо, јер док год ми сматрамо да су нам за све други криви биће нам тешко. За Србију је важно да се ми коначно изборимо да се наш глас чује. Оног тренутка кад у великим центрима политичке и економске моћи будемо формирали озбиљне и јаке лобије многе ће ствари ићи нама у прилог јер свет тако функционише. Како ће неко из Америке да зна шта се на Балкану дешава ако му ми не објаснимо, то сви раде па морамо и ми.

разговор водио: Саша Јанковић

Српски Глас, Мелбурн, 26. новембар 2010. стр. 16.

[Guest]

ЗАВРШЕНО ФРЕСКОПИСАЊЕ ХРАМА СВЕТОГ СТЕФАНА НА ЗАПАДУ СИДНЕЈА - СВЕТИЊА У РУТИ ХИЛУ КАО ИЗ ПРИЗРЕНА

понедељак, 06 децембар 2010 19:06

Њене пропорције су исте као код задужбине цара Душана, цркве манастира Светих архангела, једног од бисера српске средњовековне архитектуре.

После 12 година рада, на западу Сиднеја у Рути Хилу никао је јединствен бисер српске средњовековне архитектуре.

У овдашњем храму Светог архиђакона Стефана, завршени су фрескописање и унутрашње уређење и тиме је сада обелодањено колико је то велики подухват којим ће ово здање стећи право да га Аустралија уврсти међу најдрагоценије споменике и властите целокупне културе и свог досељеништва понаособ.

Грађевински пројекат, започет из нужде – због структуралних оштећења објекта - промењен је касније у својеврстан изазов: да се у овом предграђу Сиднеја подигне храм који ће бити до краја верно подсећање на изворну српску православну градитељску баштину. О томе, парох,  протојереј ставрофор Србољуб Милетић каже: - Сада смо већ дошли до тачке у којој се види циљ који желимо да постигнемо: урадили смо фреске, захвални смо Богу што је такав таленат дао нашем протођакону и протомајстору Миодрагу Томићу, најбољем иконографу у Србији, који је пристао да дође овамо, на крај света. Он је иначе, после школовања на Светој гори, седамдесетих година створио прву школу иконописа или фрескописа у Србији, јер још од пре Другог светског рата, у Србији нисмо имали ниједну такву школу.

Ово фрескосликарство потиче још из десетог века, од Мануела Панселиноса, који је најчувенији православни иконограф, фрескописац, чак је о њему врло мало познато, не зна се тачно ко је он био. Али су његове фреске остале најбоље у двомиленијумској историји цркве. Он је послужио као узор најлепшим фрескама код нас, то је она Милутинова школа, и већина наших манастира.

У суштини пројекта је била идеја да се црква „оправослави”, каже нам прота Милетић. - Почели смо од оштећења , па се показало да су неопходни већи, темељни радови. Кад смо већ морали то да радимо, онда смо решили да је оправославимо, да јој дамо један православни изглед. Довели смо нашег најбољег архитекту, професора доктора Предрага Ристића и он нам је дао архитектонско решење цркве. Њене пропорције изнутра су сада исте као код цркве манастира Светих архангела код Призрена, што је задужбина цара Душана и једно од светских чуда, ремек-дело. Многи су путописци рекли да, ко није видео ту цркву, није видео ништа.

Овде су до краја поштоване законитости православне архитектуре - истиче прота Милетић и каже да сада њихов храм, са фрескописом и осталим, „говори” званични језик цркве. - Језик цркве је начин како црква народу преноси своју поруку. А она се преноси речју, значи, када свештеник проповеда, а и сликом, кад се наслика оно што пише у Светом писму, затим и обликом, архитектуром, као и свим символима цркве, као што су одежде, крстови, тамјан, свеће, молитве, богослуж ење, зидови, куполе - све је то саставни део једне поруке. То је читава наука, предуго је да идемо у детаље. Али смо успели да то пренесемо и овде, не да бисмо се правили важни и поносили, већ да бисмо једноставно имали српску цркву за коју можемо да кажемо: „Ево овако изгледају наше цркве.”

О изгледима да здање сада буде део аустралијске културне баштине, прота Милетић каже да је то сигурно: - Нема ништа слично, да су сва хиљадугодишња правила, по којима се црква гради, овако испоштована. Имамо око 476 ликова и више од 50 композиција - библијских и сцена из наше историје. Имамо овде у фрескама целокупну хришћанску  историју, целокупну српску историју и целокупну Библију.

Подухват је коштао великог рада и великог одрицања. Парох Србољуб Милетић оклева да изнесе прецизне бројке о трошковима, али каже: - Захвални смо Богу и свим људима који су прилагали, да би се овако нешто уопште могло остварити. А  остварено је уз прилоге свих који су пришли и помогли једнако, и са 100 долара и са 1.000 долара и са 100.000 долара, у новцу, раду, материјалу и скелама, а било је и прилога од 10 долара. Колико је ко могао, приложио је. Да нису људи приложили, не бисмо ово могли урадити. Никада. А овај посао се по вредности сада мери стотинама хиљада долара. Имамо још мало да отплатимо, имамо нешто и дуга у банци, али даће Бог, све ће бити.

Људи обилазе и разгледају, слажу се у томе да су добили далеко више него што се могло очекивати. - Добили су најбоље што се може у овом тренутку добити. Као што су и наши оци, кад су градили наше прве цркве овде, похваљујемо и њих, и они су за оно време правили најбоље што могли – вели парох – а ми настављамо њихово дело.

Петар Бонић је од ове године на месту председника општине. Лане је обављао дужност потпредседника. Он је и дете ове цркве, на коју је сада посебно поносан. - Ја сам у овој парохији и крштен и венчан. Овде сам крстио своје петоро деце и био сам кум три пута. Ово је моја парохија и овде сам целог живота. Задњих годину и по дана сам имао част да учествујем и сарађујем са свештеником, ђаконом Миодрагом Томићем и нашим парохијанима, док су ови радови улазили у завршну фазу. Урађен је огроман посао и видим да су чланови наше заједнице и изненађени и импресионирани како је то све урађено. И по количини и по квалитету урађено је много и веома професионално - каже Петар Бонић.

Кроз храм у Рути Хилу ових дана пролазе грађани, доводе целе породице да разгледају „ново чудо на Западу”.

С. Принцип

фотографије:

http://soc.org.au/sr/%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/3-2009-11-06-03-07-26/2126-%D0%97%D0%90%D0%92%D0%A0%D0%A8%D0%95%D0%9D%D0%9E-%D0%A4%D0%A0%D0%95%D0%A1%D0%9A%D0%9E%D0%9F%D0%98%D0%A1%D0%90%D0%8A%D0%95-%D0%A5%D0%A0%D0%90%D0%9C%D0%90-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%9E%D0%93-%D0%A1%D0%A2%D0%95%D0%A4%D0%90%D0%9D%D0%90-%D0%9D%D0%90-%D0%97%D0%90%D0%9F%D0%90%D0%94%D0%A3-%D0%A1%D0%98%D0%94%D0%9D%D0%95%D0%88%D0%90-%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%98%D0%8A%D0%90-%D0%A3-%D0%A0%D0%A3%D0%A2%D0%98-%D0%A5%D0%98%D0%9B%D0%A3-%D0%9A%D0%90%D0%9E-%D0%98%D0%97-%D0%9F%D0%A0%D0%98%D0%97%D0%A0%D0%95%D0%9D%D0%90

[Guest]

Галерија фресака у Рути Хилу

уторак, 07 децембар 2010 11:34

Епархијски веб сајт објављује галерију фотографија фрескописа новообновљеног храма Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу (Сиднеј). Погледајте овде.

http://soc.org.au/sr/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0?func=viewcategory&catid=29

[Guest]

ПРОСЛАВА ХРАМОВНЕ СЛАВЕ МИСИОНАРСКЕ ПАРОХИЈЕ „ВАВЕДЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ“ У ЈАНГУ

уторак, 07 децембар 2010 12:35

Његово Преосвештенство Eпископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј посетио је градић Јанг који се налази недалеко од  престоног града Аустарлије- Канбере, а поводом прославе Храмовне славе, Ваведења Пресвете Богородице.

Преосвећени Владика је том приликом  служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића, администратора парохије и ђакона Бранка Василића. Ова заједница, будући да је још увек млада и у оснивању те нема свој храм, за ову прилику изнајмила je једну салу од баптистичкe хришћанске заједнице. Да Литургија буде заиста Божанствена и надахнута, поред Његовог Преосвештенства и саслужитеља му заслужан је био и хор Цркве Св. Кнеза Лазара из сиднејске Александрије чији су чланови предивно појaли и загрејали срца свима присутнима.

Овом свечаном догађају, поред локалне заједнице и верника, присуствовали су и бројни гости из околине Сиднеја. У својој Архипастирској беседи Преосвећени Владика поздравио je све присутне, изразио своје задовољство због великог броја верника који се окупио тога дана и пожелео им да уз помоћ Божију још више узнапредују. У склопу Свете Литургије пререзан је и славски колач а затим су сви присутни имали прилике да се окрепе за трпезом љубави коју су домаћини славе са великим трудом и љубављу припремили.

Јанг је иначе прави национални центар "европског" воћарства у Аустралији, посебно познат по трешњама. Иначе на сам празник Ваведења у месту је отворен "Фестивал трешања" тако да је Преосвећени Владика са саслужитељима обавио и обред освећења трешања и осталог воћа.

ђакон Бранко Василић

фотографије:

http://soc.org.au/sr/%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/3-2009-11-06-03-07-26/2128-%D0%9F%D0%A0%D0%9E%D0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%90-%D0%A5%D0%A0%D0%90%D0%9C%D0%9E%D0%92%D0%9D%D0%95-%D0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%95-%D0%9C%D0%98%D0%A1%D0%98%D0%9E%D0%9D%D0%90%D0%A0%D0%A1%D0%9A%D0%95-%D0%9F%D0%90%D0%A0%D0%9E%D0%A5%D0%98%D0%88%D0%95-%E2%80%9E%D0%92%D0%90%D0%92%D0%95%D0%94%D0%95%D0%8A%D0%90-%D0%9F%D0%A0%D0%95%D0%A1%D0%92%D0%95%D0%A2%D0%95-%D0%91%D0%9E%D0%93%D0%9E%D0%A0%D0%9E%D0%94%D0%98%D0%A6%D0%95%E2%80%9C-%D0%A3-%D0%88%D0%90%D0%9D%D0%93%D0%A3

[Зоран]

„Ваведење Пресвете Богородице“ у Јангу

young4Његово Преосвештенство Eпископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј посетио је градић Јанг који се налази недалеко од  престоног града Аустарлије- Канбере, а поводом прославе Храмовне славе, Ваведења Пресвете Богородице.

Преосвећени Владика је том приликом  служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића, администратора парохије и ђакона Бранка Василића. Ова заједница, будући да је још увек млада и у оснивању те нема свој храм, за ову прилику изнајмила je једну салу од баптистичкe хришћанске заједнице. Да Литургија буде заиста Божанствена и надахнута, поред Његовог Преосвештенства и саслужитеља му заслужан је био и хор Цркве Св. Кнеза Лазара из сиднејске Александрије чији су чланови предивно појaли и загрејали срца свима присутнима.

Овом свечаном догађају, поред локалне заједнице и верника, присуствовали су и бројни гости из околине Сиднеја. У својој Архипастирској беседи Преосвећени Владика поздравио je све присутне, young1изразио своје задовољство због великог броја верника који се окупио тога дана и пожелео им да уз помоћ Божију још више узнапредују. У склопу Свете Литургије пререзан је и славски колач а затим су сви присутни имали прилике да се окрепе за трпезом љубави коју су домаћини славе са великим трудом и љубављу припремили.

Јанг је иначе прави национални центар "европског" воћарства у Аустралији, посебно познат по трешњама. Иначе на сам празник Ваведења у месту је отворен "Фестивал трешања" тако да је Преосвећени Владика са саслужитељима обавио и обред освећења трешања и осталог воћа.

ђакон Бранко Василић

СЛИКЕ

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/young2.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/young1.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/young4.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/young.jpg

[Зоран]

ПРОСЛАВЉЕНА ХРАМОВНА СЛАВА У БЛЕКТАУНУ

среда, 22 децембар 2010 13:31 SecretaryII

У недељу, 06./19. децембра 2010. године парохијани блектаунски са својим гостима прославили су храмовну славу, Светог Николаја Мирликијског, Чудотворца. Молитвено прослављање почело је око осам часова када су десетине свечара почели да доносе славске колаче и жито на освећење у храм.

Врхунац прославе била је свакако Света Литургија коју је служио месни парох високопречасни протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић уз саслуживање часног оца ђакона Немање Мрђеновића. Пуна црква Светог Николе у Блектауну служила је на радост целој нашој заједници у Аустралији,  уверевајући нас у лепу будућност, посебно што смо приметили мноштво наше омладине као и чињеницу да су се скоро сви присутни спремали за Свето Причешће.

Након опхода, литије, око Светог Храма, пред крај Литургије прота Ненад је са овогодишњим домаћинима славе Миливојем и Десом Глигоревић, њиховим наследницима као и свим присутним верницима преломио славски колач. По уздизању славе и резању колача, прота Ненад позвао је вернике да неко од њих преузме из руку домаћина комад колача и тако преузме домаћинство за следећу годину. На велико и неописиво пријатно задовољство, за домаћина се пријавио часни старина Митар Ребић.

Господин Митар Ребић један је од оснивача ове парохије и један од ктитора храма Светог Николаја. У Аустралију је дошао склањајући се од комунистичког терора после Другог светског рата као бивши 3борац Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини и од својих првих корака на Петом континенту свој живот посветио је служби својој Цркви и своме народу. Данас гази већ десету деценију живота, један је од најстаријих парохијана у Блектауну, али и даље колико му године дозвољавају ради за добробит своје Цркве и свога народа дајући најсветлији пример долазећим генерацијама, укључујући ту и његову кћерку Анђелу Јанковић која је данас председница ове Црквено-школске општине.

После Литургије сви присутни прешли су у парохијски дом где су вредне сестре блектаунског Кола Српских Сестара припремиле славски ручак.

Након ручка присутнима се обратила госпођа Јанковић, председница ЦШО, захваљујући Јелени Митровић, предсеници КСС „Југовића Мајка“ које ради при овој парохији за несебичан и пожртвован рад  како на припремању овогодишње славе тако и на свеукупан труд током целе године; господину Миливоју Глигоревићу за овогодишње домаћинство славе; проти Ненаду Ђурашиновићу за пет година преданог рада на овом делу њиве Господње и ђакону Немањи Мрђеновићу за рад са децом и вођење веронауке.

Прота Ненад је у својој беседи, надовезујући се на Анђелине речи, захвалио чика Митру и осталим часним старинама, посебно удружењу пензионера које се окупља у парохијском дому сваког уторка, затим госпођи Душанки Тимотић, председници Савеза Кола Српских Сестара и свим осталим гостима који су својим присуством увеличали овај свети дан блектаунске парохије.

На крају се скупу обратио и ђакон Немања представљајући групу деце која похађа веронауку при овој ЦШО показујући њихове таленте и успехе кроз научено градиво православног катихизиса, српског језика, цртања и певања. Деца су спремила кратак програм који је одушевио све присутне и чиме је ова прослава заиста добила свој потпуни печат торжествености. Поред дивних дечијих гласова који су за крај отпевали песму „Вера наша православна“ гости су имали прилике да виде и њихове цртеже, чују њихове мисли о Богу и Цркви, а њихово слаткопојање, кажу, слушају сваке суботе кад деца одговарају за певницом на вечерњем Богослужењу. Деци је тога ради, а у складу са традицијом наше вере и народа да се о Светом Николи дарују најмлађи, председница ЦШО поделила поклоне са којима је завршен и њихов програм али и школска година.

Уз Божију помоћ и молитве Светог Николаја Чудотворца, парохија блектаунска још једном је обрадовала све православне Србе Сиднеја па и целе наше Епархије.

текст и фото:

Радивој Мачковић

остатак фотографија можете погледати у галерији

http://soc.org.au/sr/%D0%93%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0?func=viewcategory&catid=30

[Guest]

Владика Иринеј посетио српско-руску заједницу у Крајстчерчу на Новом Зеланду

четвртак, 23 децембар 2010 12:11

У оквиру редовних канонских посета, а поводом прославе храмовне славе Светог Николаја Мирликијскога, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Господин Иринеј посетио је малу Православну српско-руску заједницу која се налази на југу Новог Зеланда у градићу Крајстчерчу, који у много чему подсећа на европски град.

Преосвећени Владика је најпре у суботу 18. децембра, са благословом  Њ.В. Митрополита Амфилохија новозеландског началствовао Светом Литургијом у Левину, недалеко од Велингтона, у једном прелепом манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, који је још увек у фази оснивања; а који се налази под јурисдикцијом Митрополије Новозеландске- Цариградске Патријаршије. Том приликом саслуживали су му јеромонаси који припадају братству ове светиње, o. Мелетије (Пантић) и o. Јоаким (Ратопулос) као и ђакон Бранко Василић. На Литургији се окупило неколико српских, грчких, руских и новозеландских породица.

Одмах после Службе Божије Владика се запутио у Крајстчерч где се налази једна омања православна српско-руска заједница која дели једну руску цркву и присуствовао на Свеноћном бденију а сутрадан, о празнику Светог Николе, је са благословом Њ.В. Митрополита Илариона служио Свету Архијерејску Литургију на којој су му поред ђакона Бранка Василића саслуживали и архијерејски намесник за Нови Зеланд Руске Заграничне Православне Цркве, отац Владимир Боиков и месни парох о. Аркадиј Трашков-Клери. У склопу Службе Преосвећени Владика је пререзао неколико славских колача које су припремили чланови српске заједнице  који су тог дана прослављали своју крсну славу.

Након приношења благодарних молитава многосакупљени верни народ на челу са својим Архијерејем и присутним свештенством прешао је у Црквену салу где су веома гостољубиви домаћини припремили посну трпезу љубави.

По многочему је занимљива ова заједница. Неколико српских породица живи у овом граду и од првог дана њиховог доласка сјединили су се молитвено са руском заједницом те живе као права велика породица. У прилог томе говори и то што је цела заједница као и сви присутни на Литургији, касније поново била окупљена  на прослави крсне славе код једног од српских домаћина.

Посебно је било задовољство слушати хорску групу која је састављена од људи добре воље а притом разних националности Срба, Руса, Румуна, Мађара и Новозеланђана.

Та група је названа логичким називом "Балканика" и извела је пригодан програм у току ручка певајући божићне песме на разним језицима. Иначе та група наступа на разним концертима и увек је присутна на свим манифестацијама које се одржавају под окриљем ове црквене заједнице.

Преосвећени Владика је у свом обраћању још једном поздравио све окупљене вернике и изразио своје задовољство складним животом ове Православне породице и наду да ће их ускоро посетити поново.

фотографије :

http://soc.org.au/sr/%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/3-2009-11-06-03-07-26/2144-%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D1%83-%D0%BD%D0%B0-%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D0%97%D0%B5%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%83-%D1%83-%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%81%D1%82%D1%87%D0%B5%D1%80%D1%87%D1%83

[Зоран]

Владика Иринеј посетио српско-руску заједницу у Крајстчерчу на Новом Зеланду

четвртак, 23 децембар 2010 12:11 SecretaryII

manastirlevin1У оквиру редовних канонских посета, а поводом прославе храмовне славе Светог Николаја Мирликијскога, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Господин Иринеј посетио је малу Православну српско-руску заједницу која се налази на југу Новог Зеланда у градићу Крајстчерчу, који у много чему подсећа на европски град.

Преосвећени Владика је најпре у суботу 18. децембра, са благословом  Њ.В. Митрополита Амфилохија новозеландског началствовао Светом Литургијом у Левину, недалеко од Велингтона, у једном прелепом манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, који је још увек у фази оснивања; а који се налази под јурисдикцијом Митрополије Новозеландске- Цариградске Патријаршије. Том приликом саслуживали су му јеромонаси који припадају братству ове светиње, o. Мелетије (Пантић) и o. Јоаким (Ратопулос) као и ђакон Бранко Василић. На Литургији се окупило неколико српских, грчких, руских и новозеландских породица.

Одмах после Службе Божије Владика се запутио у Крајстчерч где се налази једна омања православна српско-руска заједница која дели једну руску цркву и присуствовао на Свеноћном бденију а manastirlevin2сутрадан, о празнику Светог Николе, је са благословом Њ.В. Митрополита Илариона служио Свету Архијерејску Литургију на којој су му поред ђакона Бранка Василића саслуживали и архијерејски намесник за Нови Зеланд Руске Заграничне Православне Цркве, отац Владимир Боиков и месни парох о. Аркадиј Трашков-Клери. У склопу Службе Преосвећени Владика је пререзао неколико славских колача које су припремили чланови српске заједнице  који су тог дана прослављали своју крсну славу.

Након приношења благодарних молитава многосакупљени верни народ на челу са својим Архијерејем и присутним свештенством прешао је у Црквену салу где су веома гостољубиви домаћини припремили посну трпезу љубави.

По многочему је занимљива ова заједница. Неколико српских породица живи у овом граду и од првог дана њиховог доласка сјединили су се молитвено са руском заједницом те живе као права велика породица. У прилог томе говори и то што је цела заједница као и сви присутни на Литургији, касније поново била окупљена  на прослави крсне славе код једног од српских домаћина.

Посебно је било задовољство слушати хорску групу која је састављена од људи добре воље а притом разних националности Срба, Руса, Румуна, Мађара и Новозеланђана.

Та група је названа логичким називом "Балканика" и извела је пригодан програм у току ручка певајући божићне песме на разним језицима. Иначе та група наступа на разним концертима и увек је присутна на свим манифестацијама које се одржавају под окриљем ове црквене заједнице.

Преосвећени Владика је у свом обраћању још једном поздравио све окупљене вернике и изразио своје задовољство складним животом ове Православне породице и наду да ће их ускоро посетити поново.

ФОТОГРАФИЈЕ

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/manastirlevin1.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/manastirlevin2.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/manastirlevin3.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/krstcrc1.jpg

http://soc.org.au/images/stories/2010_vesti/krstcrc2.jpg

ђакон Бранко Василић

[Guest]

ПОСЕТА ВЛАДИКЕ ИРИНЕЈА НАЈСТАРИЈЕМ СРПСКОМ ХРАМУ У АУСТРАЛИЈИ, ЦРКВИ СВЕТОГ САВЕ У СИДНЕЈСКОМ ФЛЕМИНГТОНУ

понедељак, 03 јануар 2011 11:51

У оквиру божићног распореда богослужења Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј на празник Светог Игњатија Богоносца посетио је Ц.Ш.О. Светог Саве у сиднејском предграђу Флемингтону.

Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Владика Иринеј а саслуживали су му месни парох протојереј-ставрофор Владислав Ђорђевић, протојереј Бошко Матић и ђакон Бранко Василић. На Светој Литургији окупило се доста верника из ове парохије а сви присутни су приступили Светој Тајни Причешћа. У својој Архипастирској беседи Владика је говорио о житију Светог Игњатија и поздравио све присутне пожелевши им благословене предстојеће празнике.

[Guest]

Архијерејска Божићна порука 2010/2011.

                                 

ИРИНЕЈ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ

ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Из љубави жарке Ти се с неба спусти . . .

Зачуди се небо, земља затресе се;

Добро дошо, Христе! Људи, радујте се!

(Св. Епископ Николај – Охридски пролог)

Многољубљено Нам свештенство и монаштво, синови и кћери,

драга децо Наша духовна,

Данас се Христос роди по телу, љубљени Нам, а небо се чуди! Данас се Христос оваплоти у пећини, а земља се затресе! Радујте се и веселите се тога ради, јер Христос, Син Божји јединородни, који је рођен у вечност од Оца без матере, данас се роди у времену. Данас се роди од матере, а без оца ради нас људи и ради нашег спасења! И опет кличемо спасоносним речима, радујете се и веселите се, јер је награда ваша велика на небесима (Матеј 5,12)!

Данас Син Божји постаде Син Човечији да би нас ослободио од наших зала и растеретивши нас поново нам даровао слободу и живот у изобиљу, тј. љубав и живот вечни! Да бисмо се истински радовали у нашој слободи, суштински нам је потребно да љубимо један другога. Ипак, не само да љубимо, него и да дозволимо да будемо љубљени! Управо таква љубав је Христова оваплoћена љубав која нам налаже да љубимо прво Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом, а затим да љубимо један другог, тј. ближњега свога као самога себе (Матеј 22,37-39)!

Божић је дан радости! Божић је дан самог живота, јер је плод Божје љубави! Одбити такву љубав, Његову љубав, управо жртву љубави Божје, у којој је и нас створио, значи одбити самога Творца овог света! Заиста, који не љуби не познаде Бога, каже ученик Христов, кога је Исус љубио (Јован 13,23), јер, Бог је Љубав (1 Јован 4,8)! И у тој Његовој савршеној љубави и ми грешни откривамо велику животну тајну: ми имамо способност да волимо само и једино зато што је Он први заволео нас (1.Јован 4,19)!

Само они, децо Наша возљубљена, који не знају за живот и животну радост могу да хуле на Живога Бога и да буду осуђени за сва времена! Јер једино ти и такви који стално страхују, који избегавају Светлост тражећи мрак, који замењују Истину са лажима, који избегавају сусрет са Богом и са ближњима су устали на Живот и против Живота! Зато треба увек да имамо на уму да нас је Господ створио као Његова вољена бића – из љубави и за љубав која није више само дата него и задата!

Љубав и дата нам слобода чезну само за заједништвом које постаје савршено Божјој љубави! На данашњи радосни дан, Бог је постао човек! Бог је постао један од нас и као такав нам говори: где су двојица или тројица сабрани у моје име, онда сам и ја међу њима (Матеј 18,20)! И као што човек не може живети без љубави, исто тако не може опстати без заједнице – без Мајке Цркве. тј. изван Телa Христовог и Његове пожртвоване љубави!

Зато свако уништавање заједнице и заједништва (тј. сваки раскол) представља Богоборство и уништавање Христове љубави и води у смрт.  Савремени проповедник љубави и заједништва, преподобни отац наш Силуан Атонски каже: „Ако осуђујеш, ако ропћеш, ако си самовољан, душа ће ти опустети, па макар се ти и молио Богу“.

Похитајмо, дакле, само у сусрет искреној љубави и истинској слободи. Похитајмо, тамо где се љубав човечија срела са истинском слободом. Похитајмо, у ону заједницу, где су исправни односи једних са другима. Преко те и такве заједнице ћемо открити да је Царство Божје у нама и међу нама (Лк.17,21), јер обитавамо у међусобној љубави. С друге стране, они који све поседују а љубави немају (1.Кор.13,1-3) сами себе су осудили, и већ у овом веку обитавају у паклу. Но, радујте се и будите без страха јер се Христос Спас роди да нас ослободи од смрти и од овакве безумне пропасти! Радујте се, јер у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх (1.Јован 4,18)!

Љубите једни друге у страху Божјем и радујте се свагда

и у свему будите захвални Господу!

Јер је то тајна нашег спасења (1.Сол. 5,16-18)!

Уз молитвену жељу да нам свима Господ подари благословено Ново Лето Господње, нову епоху међусобне љубави и мир у Христу, призивамо на све вас благослов и љубав Његову те вам честитамо велики празник Христовог Рођења сверадосним Божићним поздравом:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Дано у Сиднеју, о Божићу 2010. године.

Ваш искрени молитвеник пред Богомладенцем Христом,

+ИРИНЕЈ

Епископ аустралијско-новозеландски

Епископ-администратор Епархије за Аустралију и Нови Зеланд

Митрополије Новограчаничке