Митрополија аустралијско-новозеландска

[Зоран]

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ И ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ ИРИНЕЈ СЛУЖИЛИ У ЛИМЉАНИМА

понедељак, 10 мај 2010 16:31 Secretary

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Господин Иринеј служили су данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Свете Петке у црмничком селу Лимљани.

„Онај који слуша, који чује, прима Христове ријечи к срцу и види оним јединственим оком које нам је потребно за духовно виђење Бога", рекао је Владика Иринеј у архипастирској бесједи у току Свете литургије. „А то јесте око срца. Види и чује Онога Који Сам јесте Ријеч Божја".

„Када пристипимо молитви, ми од Господа тражимо своје сопствено исцјељење, јер код свакога од нас постоји неки недостатак. И ако чујемо Његов глас, ми ћемо Њега и видјети. Зато стоји записано у Јеванђељу: благо онима који нијесу видјели, али су вјеровали. То је тај одговор на наше вјеровање – ако чујемо, онда можемо и вјеровати да је Христос Ријеч Божја, да је Он Син Божји", рекао је Владика Иринеј.

На крају литургије вјерницима се обратио и Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који је поздрављајући Владику Иринеја рекао да се Црква Божија раширила и да се све више шири на свих пет континената. „Она и у Царству небеском и овдје на земљи остварује Христову мисију: идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Светога Духа. И учите их свему ономе што сам заповиједио и учите их у све дане до свршетка вијека и свијета", рекао је Митрополит Амфилохије.

Након литургије Епископи су предводили литију до превоја на планини Суторман, гдје се налазе остаци храма Светог Романа, по коме је планина и добила име.

На остацима цркве Светог Романа служен је помен, а по завршетку Богослужења приређена је трпеза љубави.

Митрополит Амфилохије и Епископ Иринеј су потом посјетили саборни храм Светог Јована Владимира у Бару и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици.

Р.В.

[Зоран]

КУПЉЕН ХРАМ У ОКЛАНДУ, НОВИ ЗЕЛАНД

уторак, 18 мај 2010 19:07 Secretary

На радост многобројних српских православних верника који живе у Окланду и Хамилтону на Новом Зеланду, и са благословом Његовог Преосвештенства епископа аустралијско-новозеландског Г. Иринеја, купљена је постојећа презбетеријанска црква која ће бити нови српски храм посвећен Светом краљу Милутину. Црква је изграђена почетком прошлог века и налази се у централном делу Окланда.

У недељу 16. маја 2010. године надлежни парох јереј Сава Антић, уз присуство великог броја верника, служио је прву Св. Литургију у новом храму. После Св. Литургије, у порти новога храма, верници ове парохије су присуствовали групном фотографисању после којег је организован свечани ручак који су припремиле сестре из Кола Српских Сестара. Ово ће остати забележено као једно од најбројнијих окупљања Срба на Новом Зеланду. Свечаности су присуствовали свештеник Руске Заграничне Цркве отац Владимир и представници презбитеријанске цркве. Том приликом су уручене захвалнице Руској, презбитеријанској и баптистичкој цркви на њиховом доприносу нашој Светој Цркви. Присутнима су се обратили надлежни парох и председник Црквеног Одбора г. Зоран Драча, захваливши се свим присутним гостима, а посебно онима који су помогли око куповине новога храма. Највише приложника за куповину храма било је са Новог Зеланда, али су донације стизале и из Аустралије, Америке и Србије.

Колико је ово велики подухват садашње генерације Срба који живе на Новом Зеланду и њихове Црквене Општине, говори чињеница да је после 15 година постојања ове парохије купљена црква која ће трајно бити власништво Српске Православне Цркве. Ово је друга српска црква на Новом Зеланду. Прва је купљена пре 45 година у Велингтону од стране Срба који су дошли на Нови Зеланд раних 50-тих година, и посветили су је Светом Сави.

[Зоран]

Духовски уторак у Водонги

петак, 28 мај 2010 16:13 Secretary

Преосвештенство Епископ Иринеј аустралијско-новозеландски је на Духовски Уторак 25. маја 2010. године посетио црквено-школску општину Св. Апостоли Петар и Павле у Водонги.

Црква Св. Апостола Петра и Павла је пре неколико недеља доживела обесвећење, када је у њој, без знања црквеног одбора, рашчињени свештеник Драган Сарачевић вршио своје неканонске, безблагодатне и душегубне службе.

Епископ Иринеј је уз саслужење протођакона Саше Чолића, чином малог освећења поново осветио храм призвавши на њега и све благоверне хришћане који се у овој светињи сабирају, благодат Св. Духа, за освећење верних и незлобивих али истовремено и за очишћење оних заблуделих и острашћених.

Нажалост, будући да је после упада распопа Сарачевића у српски православни храм са његове Часне трпезе нестао Св. Антиминс, Епископу Иринеју је било немогуће, на овај празнични дан служити Св. литургију и Св. животворним тајнама Васкрслога Богочовека Христа причестити окупљени верни народ.

За надати је се да ће се и у срцима заблуделе браће по крви наћи страха Божјег који ће их убућуће одвраћати од бестидних дела и усмеравати их ка признању сопствених заблуда, благодатном покајању и отварању својих срца за неизмерну љубав Божју и своје Свете Српске Православне Цркве која све прашта и прима у свој живоносни загрљај.

[Зоран]

Пост - промена философије живота

уторак, 01 јун 2010 15:45 Secretary

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику - у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом - осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

Човјек је оно што поједе

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о "похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију - "да га је милина гледати". Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће - "да је дрво врло драго ради знања"?! Храна, љепота, знање - три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива "лажа и отац лажи", не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

Смисао прве Божије заповијести

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух - то генијално описује Достојевски - "претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом." Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: " Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих." Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

Природа, то је "камење". Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија "гордост" живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест - о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: "Онога тренутка кад окусиш умријећеш". Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, "јудол плачевну", како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот "сновиђење страшно". Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, "Епу о Гилгамешу", у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: " О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!"

Умовредна гордост и смиреноумље

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом "високоречју", "високоглаголанију", "гласу његове гордиње"- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла - за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: "Боже буди милостив мени грјешноме", који је испуњен смиреноумљем, "висине смирених ријечи". Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

Позив на духовни и тјелесни пост

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је "Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно". Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој "промјени Деснице ГОсподње". А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

ПИтање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

Митрополит црногорско-приморски

АМФИЛОХИЈЕ

[Зоран]

ПРВА ЗАЈЕДНИЧКА ВИДОВДАНСКА АКАДЕМИЈА 2010.

среда, 23 јун 2010 16:38 Secretary

У недељу 20 јуна у великој Сали на Универзитету Новог Јужног Велса, одржана је прва заједничка Видовданска академија 2010 у којој су учествовали ђаци 13 српских школа из Сиднејских намесништава Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду.

Приредба је организована као део сарадње српских школа започете прошле године под окриљем Епархије Аустралијско новозеландске и уз благослов Његовог Преосвештенства Господина Иринеја, а у циљу унапређења наставе српског језика као предуслова очувања богате српске културе и традиције.

На почетку за учешће у приредби пријавиле су се четири школе - из ЦШО Св. Кнез Лазар из Александрије, Св. Георгије из Кабрамате, Св. Сава из Елеаноре и Св. Сава из Флемингтона, да cid_6C48CF1266C7496CA1FA4185923B02BABishopIrinejPCби се током наредних неколико недеља у припреме укључиле и школе ЦШО Св. Јована Крститеља из Волонгонга, Св. Јован Крститељ из Дапта, Св. Лука из Ливерпула, Школа српског из Ливерпула при удружењу Serbian Welfare Association, затим Св. Архиђакон Стефан из Рути Хила, школа "Доситеј Обрадовић" при КУД Слога Пацифик, ђаци грчког колеџа Ст. Спиридон, група ученика српског порекла из државне школе Bonnyrigg Heights Primary и Суботња школа језика етничких заједница из Ливерпула.

Тако је на приредби у недељу одржаној под насловом Видовдан 2010. учествовало преко 250 ђака различитог узраста од 5 до 15 година изводећи на српском језику веома богат и разнолик избор cid_91FC0A0E75FD417793D91421371656A0BishopIrinejPCтачака од дечјих рецитација Јована Јовановића Змаја, колажа песмица за децу савремених песника до, свој деци драгих и познатих, песмица и игара. Добар део приредбе која је одржана у част једног од највећих српских празника Видовдана био је посвећен Косовском боју уз извођење рецитала заснованог на епским песмама Косовског циклуса, песама и Рецитала посвећеном Косову, колевци српске духовне културе и месту на коме је кроз вековну борбу за слободу и страдања почев од судбоносне Косовске битке 1389. грађена и историјска основа српског националног идентитета : храбрости, истрајности у вери и спремности на жртву за православну веру, за ближњега и за своју земљу.

cid_0EC14379FDD640EABF244801551EA691BishopIrinejPCЂаци свих 13 школа учествовали су у извођењу свима познате песме Тамо далеко, незваничне српске химне којом је отворена приредба као и у завршној песми из духовне лире Св. Владике Николаја ''Људи Ликујте'' - задивљујуци призор и звук за зве присутне. Диригент Драгана Милановик која је заједно са учитељицама из појединих школа припремала ученике за ово несвакидашње хорско певање уз учешће раскошног броја малишана најбоље је изразила дивљење за децу учеснике у поруци коју им је послала после приредбе:

Драга децо, захваљујем свима на изузетној издржљивости и изненађујућој дисциплини за време вашег заједничког наступа. Песме ''Тамо далеко'' и ''Људи ликујте'' су звуцале јако лепо у вашем извођењу. Огромна већина вас се потрудила да истински савлада ове песме. И верујте ми, научили сте две најлепше, и најмоћније српске песме за цео зивот. Ми смо сви, и публика и ваши наставници, били дирнути звуком који нас је све понео негде "Тамо далеко". Поносни смо на све вас. И као што нас Владика рече: "Ви сте децо наса будућност, јер сте наша садашњост", па се надам да ћете се увек и убудуће одазвати и узети учешћа у свим нашим заједничким подухватима, којих ће, ако Бог да, бити много више.''

Приредби је присуствовао већи број угледних званица, међу њима представник Генералног конзулата Републике Србије, гђа Јасмина Пекмезовић, представник из Министарства за Образовање Новог Јужног Велса г. Грахам Молсеy, отправник послова из Амбасаде Босне и Херцеговине, г. Момчило Вуковић, бројно свештенство као и бројни представници из Црквено-школских опстина и српских организација из Сиднеја и околине.

Деца учесници, од најмлађег до најстаријег, показали су задивљујуће знање српског језика, таленат али и издржљивост и ведрину којом су озарили једно вече и један простор у далекој Аустралији, и много више од тога, за све присутне. На крају програма овом јединственом скупу малишана обратио се Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски, Господин Иринеј изражавајуци своје дивљење за малишане и њихов таленат и знање српског језика наглашавајуци значај младих генерација у очувању српског језика, верског и културног идентитета и богатог српског наслеђа. На крају је поклонио сваком детету по једну иконицу, а наставницима видео запис Светосавске академије Министарства просвете 2010. године из Београда.

Организатори се надају да ће ова заједничка приредба постати традиционално окупљање за све ђаке српских школа и родитеље, а очекују и подршку свих осталих чланова српске заједнице. Поред тога, организовање заједничке приредбе само је један од видова међусобне сарадње свих српских скола. Од прошле године, под окриљем Епархије започет је и рад на унапређењу наставе српског језика израдом јединствених наставних програма и наставних средстава. Предвиђа се и заједничко наступање свих школа у добијању подршке од Министарства за дијаспору Републике Србије и овдашњих образовних институција у одржавању и побољшању наставе српског језика као предуслова очувања српског културног наслеђа у Аустралији.

чланак припремила

Мирјана Ђукић

[Зоран]

Прослава Видовдана у Гринзбари

среда, 30 јун 2010 16:42 Secretary

Косово, Косово, земљо моја вољена...

Прелеп дан је освануо у Мелбурну, у недељу 27. јуна, 2010. У храму Светог Саве у Гринсборо на северу Мелбурна, служена је света литургија после које је служен помен свим војницима и војсковођама који су животе своје положили за веру православну и отаџбину српску на Косову и од Косова до данас. Свети храм је био препун старих и младих парохијана ове цркве. Са воштаницама у рукама, сви присутни су се сећали Косовске битке која је тако важна у историји српскога народа. Неки су се молитвено сећали изгубљених сабораца из Другог светског рата, неки новијег отаџбинског рата, а сви заједно стања на Косову и Метохији и нових српских мученика у тој колевци Српства.

После молитве, сви су били позвани на традиционалну Видовданску Академију, коју су извела деца ове парохије. Овогодишњи програм је био богатији од предходних, јер осим рецитација и фолклора, обављен је и "школски час" са малишанима, као и песма "Ој Косово, Косово" из грла младих девојака и девојчица при цркви Светог Саве.

После интонирања српске и аустралијске химне, свештеник о. Владислав Шиповац је одржао кратку реч о значају Видовдана и Косовскога боја за српски народ, као и за нас у Аустралији, износећи да нам је преко потребно да се косовски етос пренесе и на млађе нараштаје. Као што су преци наши пребродили петовековно турско ропство сећајуци се косовске жртве, тако и ми у туђини морамо чинити. Прве рецитације су биле од најмлађих. Песму "Вера" је изговорила млада Мила Шиповац. Анастасија Дувњак је потом свима описала како "Српче мало" треба да буде, а сестра њезина, Андријана Дувњак је наставила ову мисао са песмом "Србин". Тамара Володер је говорила о православној "Вери нашој, вери славној" а Данијела Русић је дала кратко упозорење мајке Марка Краљевића из песме "Урош и Мрњавчевићи".

Две мале фолклорне групе су наступале, под будним оком новог и професионалног кореографа, Милке Вранеш, која је за кратко време користећи своје многогодишње искуство као педагог и кореограф, увела малишане у ред да коло српско одиграју. И све то са "живом" музиком, са младим хармоникашем, Александром Богдановићем.

Програм је настављен са рецитацијама младог Милана Андрејића са Змајевом песмом "Деда и унук" а сестре и родице Марици су заједно изговориле "Кнежеву Клетву", која важи данас као и пре више од 600 година.

На "школском часу" су браћа Коста и Илија Танасијевић са цурицама које су раније рецитовале, одговарали на питања о Видовдану које је о. Владислав постављао. Одговарали су основна питања са оценом 5, а највећи аплауз су баш они добили када су у глас сви рекли да је "Косово срце Србије".

Сестре Вукмировић, Катарина, Милица, Љубица и Бранислава су се показале као праве следбенице Светога Саве и Светога кнеза Лазара кроз своје рецитације и песме, а не само то. Када су биле у Отаџбини прошле године, обишле су место рођења својих родитеља, и стигле чак до Газиместана. Видевши пуст споменик српским јунацима окружен бодљикавом жицом, нису се уплашиле, него су паказале своју зрелост, знајући да је српски народ на Косову и Метохији угрожен.

Пред крај програма, мајке наше деце су рецитовале песму "Смрт Мајке Југовића" а за крај, остављено је нешто ново, то јест, песма "Ој Косово Косово".

После послужења, које је припремљено од руку КСС "Огњена Марија" на челу са сестром Милком Поповић, у миру се народ разишао, дивећи се програму деце ове парохије, али ипак тужни, мислећи о судбини српскога народа на Косову.

[Зоран]

Српска Православна Црква ослонац српској дијаспори

Патријарх Иринеј приредио пријем за делегате Скупштине дијаспоре и Срба у региону и дао им благослов. У Храму Светог Саве, патријарх служио архијерејску литургију којој су присуствовали представници дијаспоре којима је поручио да не забораве своје корене.

У парохијском дому Спомен Храма Светог Саве на Врачару, патријарх српски Иринеј разговарао је са представницима дијаспоре и поручио им да не забораве своје порекло и корене, и да везу са матицом оживљавају, оснажују и одржавају.

Изјаве патријарха српског Иринеја и министра Срђана Срећковића и Славомира Гвозденовића:

"Река, ако нема везе са извором, брзо пресахне. Да не би пресахли, одржавајте везу са својим коренима", истакао је патријарх у разговору са делегацијом Скупштине дијаспоре и Срба у региону.

Министар за дијаспору Срђан Срећковић захвалио је патријарху Иринеју што је благословио рад Скупштине дијаспоре и Срба у региону и оценио да је тиме послата важна порука да ће држава и црква у будућности заједно радити на очувању културног, језичког и верског индентитета. Он је рекао да су црква и држава одвојене, али да су заједно, јер постоје због народа. Према његовим речима, Српска православна црква је дуго година била спајајући фактор и тачка ослонца целокупне нације и када држава није посматрала дијаспору као партнера и савезника, већ као неку врсту противника.

1_3"Црква је увек била та на коју се наш народ у дијаспори могао ослонити и од које је добијао подршку. Сигуран сам да ћемо у будућности сви заједно учинити максимум напора да развијемо Србију и водимо рачуна о нашем народу", рекао је Срећковић.

Узајамна помоћ матице и дијспоре

Председник Скупштине дијаспоре и Срба у региону Славомир Гвозденовић рекао је да је сигуран да дијаспора може бар мало помоћи матици, као и да матица може помоћи Србима у дијаспори да сачувају ретке српске институције од оних просветних до оних културних.

Гвозденовић је нагласио да је улога те скупштине у законским и институционалним оквирима и да се мора заснивати на обостраном поштовању и уважавању и додао да Скупштина дијаспоре и Срба у региону може много тога да уради и на њој је да начини старегију и направи заједнички план даљих активности.

Министар вера Богољуб Шијаковић је истакао да је дијаспора "расејано семе које је често било спасено и очувано од болести које је народ имао у отаџбини".

"Чистоту вере и отажбинског осећања које има дијаспора треба да уче и грађани који живе у Србији", нагласио је Шијаковић и додао да сви, уједињени у вери и језику, треба заједно да изградимо један велики српски дом.

22_2Патријарх Иринеј служио је јутрос литургију у храму Светог Саве у присуству делегата Скупштине дијаспоре и Срба у региону, која је основана на јучерашној конститутивној седници.

Члан Скупштине дијаспоре и Срба у региону у име Српске Православне Цркве, владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије изјавио је да би и Црква и држава требало да буду у служби српског народа који живи у дијаспори на разним континентима... "За нас у БиХ, РС и региону важно је да постоји тај савјет у којем СПЦ има своје мјесто. То показује јасну жељу и вољу Србије када су у питању Срби у региону", рекао је владика Григорије, који је у Београду присуствовао свечаној сједници Скупштине дијаспоре и Срба у региону. Владика Григорије је истакао да је формирање ове скупштине веома важно и за Цркву, која у том тијелу има свог представника, јер очигледно да држава Србија, након свих турбуленција које су биле 90-их година, схвата значај Цркве, али и Црква схвата значај државе. "Црква је дио српског идентитета и то побуђује у нама одговорност. Комплексност наше Цркве је да она функционише на свим континентима", рекао је владика Григорије РТРС-у. Он је навео да никада у већој мјери није постојало духовно јединство Цркве и народа, додајући да у Цркви нема раскола, него само појединачних проблема, који се рјешавају.

Представници Срба из Аустралије на овом скупу су били свештеник Саша Стојановић из Перта, г. Слободан Бенђо из Мелбурна и г. Драган Миловановић из Сиднеја. Епископ аустралијско-новозеландски г. Иринеј је изабраним представницима српске дијаспоре из Аустралије честитао на указаном поверењу и доделио им свој архијерејски благослов за успешно учешће у раду Скупштине дијаспоре и Срба у региону.

[Guest Оливера]

Саопштење за јавност Епископа аустралијско-новозеландског Г. Иринеја

8. јул 2010

Епископ Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду Г. Иринеј, поводом покушаја да се Амбасада БиХ у Канбери злоупотреби при обележавању сећања на жртве Сребренице 10. јула 2010. године, упутио је отворено писмо:

1. Председнику Савета министара БиХ господину Николи Шпирићу;

2. Трочланом председништву БиХ; и

3. Српском члану Председништва БиХ господину Небојши Радмановићу.

Писмо је следеће садржине:

ПОШТОВАНА ГОСПОДО,

У име грађана Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, који су верници Српске правосалавне цркве у Аустралији обраћамо вам се по питању организације „Вијеће БиХ организација у Аустралији".

Најновија, као и безброј претходних, дешавања поново показују да се фаворизовује само један народ Босне и Херцеговине који претендује на то да само за себе узме пуну државотворност. Управо је ово разлог нашег обраћања јер у поменутом случају у питању је ниподаштавање не само улоге и уставне конститутивности него и присуства других народа у БиХ при чему смо као духовни пастир Срба у Аустралији позвани да штитимо њихове интересе.

Недавна дешавања око организовања обележавања 10. јула тј. сећања на трагичне догађаје у Сребреници о томе сведоче на најбољи начин.

С тим у вези желимо дати подршку свим факторима како у БиХ тако и у иностранству који се труде да очувају равноправност свих конститутивних народа у поменутој држави. Представљање става једне етничке групе или чак једне организације (као што је нпр. Вијеће БиХ у Аустралији) као става државе, једног народа или свих народа у БиХ је недопустиво. Такав чин представља грубо кршење свих демократских принципа који су прихваћени у целом цивилизованом свету као и самог Устава БиХ, а директно угрожава егзистенцију Српског народа.

Верујемо да неће доћи до злоупотребе званичних институција БиХ у корист само једне организације, као ни до ниподаштавања улоге и конститутивности осталих народа.

Примите најсрдачнији израз нашег поштовања,

+ИРИНЕЈ

Епископ аустралијско-новозеландски

[Зоран]

Кад порастем нећу бити кенгур

четвртак, 15 јул 2010 10:20 Secretary

Двадесетак девојчица и дечака српског порекла, из Аустралије, похађа летњу школу у Сремским Карловцима

СРБИЈА је много лепша... Ма, најлепша - каже нам, уз искрени осмех, 14-годишња Стефани Миланковић.

0Малој Српкињи из Аустралије ово је тек други пут да долази у земљу у којој су јој рођени отац и мајка. Не зна када ће поново доћи - далеко је, каже, "њен" континент - али би волела да једног дана живи у Београду.

Баш као ова девојчица српског порекла и "енглеског" имена, и осталих двадесеторо дечака и девојчица из Аустралије, полазника Летње школе српских обичаја у Сремских Карловцима, који су у понедељак били гости Министарства за дијаспору, морају да застану када желе да кажу реченицу на српском. Често им се омакне и покоја енглеска реч.

- Биће боље већ за који дан, пошто у Карловцима сваког дана имамо часове српског. Учимо и граматику - објашњава углас, баш на таквом "исквареном" српском, група дечака из Сиднеја.

Неки од њих - сви имају између 14 и 18 година - причају да су им и родитељи рођени "тамо далеко", али да им нису дозволили да забораве ко су и одакле су. Фудбал воле много више од рагбија и крикета, а сарму више од рибе и чипса. А, језици се уче, то је најмањи проблем...

"Наше" Аустралијанце је у згради Министарства, у центру Београда, дочекао помоћник министра Вукман Кривокућа, али и "њихов" дипломата, нови амбасадор Аустралије у Србији, Хелен Студард.

- Министарство дијаспоре поклања велику пажњу малишанима из дијаспоре, а у оквиру летњих школа они могу да се упознају са обичајима и културним вредностима Србије, али и да стекну нове пријатеље - каже Кривокућа. - Очекујемо од вас да у земљама у којима живите на прави начин представљате Србију, државу ваших отаца и дедова. Да постанете нови амбасадори Србије.

Традиционалну школу у Сремским Карловцима, која се одржава 14. пут, овог лета похађа 25 девојчица и дечака из Аустралије, Румуније, Британије и Америке.

Највише је, ипак, малих "кенгура", јер је од ове године Министарство успоставило сарадњу са Епархијом аустралијско-новозеландском. Осим српског језика и књижевности, они уче и веронауку, српску историју, етнологију...

Амбасадорка Хелен Студард поздравила је посету аустралијске деце постојбини њихових родитеља.

- Надам се да ћете научити што више о култури Србије и да ћете сва та искуства пренети у своју другу домовину - казала је Хелен Студард.

АЗАЊА И КОПАОНИК

ШКОЛА у Сремским Карловцима није једина коју организује или чији је покровитељ Министарство дијаспоре. Малишани из дијаспоре већ годинама стижу и у Соко град и Азању, а на Копаонику и Златибору организују се и кампови за младе Србе из иностранства који су надарени за кошарку. У Министарству најављују да ће се и убудуће трудити да оваквих "школица" буде што више.

Чланак преузет из Вечерњих новости

[Зоран]

У сусрет долазећем црквено-административном јединству православних Срба у Аустралији и Новом Зеланду

А пре но што је дошла вера ми смо били чувани под законом

и затворени – за веру која је имала да се открије.

Тако је закон постао наш педагог за Христа...

јер је сав закон нашао своје испуњење у једној речи, у:

„љуби ближњега свога као самога себе" (Гал. 3,23-24, 5,14).

Дошло је време да се са тела Српске Православне Цркве уклоне и последњи ожиљци ране несрећног раскола који нас је задесио пре неколико деценија и то првенствено нашу дијаспору. Богу хвала, најтежа рана излечена је пре скоро двадесет година обнављањем литургијског јединства православних Срба у дијаспори. Сада је на ред дошао и онај други део, а то је обнављање и црквено-административног јединства како би смо заиста били једна Црква и једно у Христу Исусу (Гал. 3,28).

Успостављање коначног и потпуног црквено-административног јединства показује се данас као најважнији и у сваком смислу најсветлији задатак садашње генерације наших верника у Аустралији и Новом Зеланду. Нико више неће моћи пежоративно говорити како Срби нису никакав фактор у животу овдашњег друштва јер су подељени.

Након вишегодишњег интензивног рада на припремама за остварење јединства, Заједнички законодавни одбор Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке донео је предлог новог Устава који овом приликом представљамо јавности.

Важно је примити и к срцу и уму да се нови Устав не доноси само као један правни акт који би регулисао наш заједнички живот у Христу него као кључни инструмент коначног остварења дуго жељеног црквено-административног јединства. Осим тога, нови Устав доноси и једнако дуго чекано „оправослављивање" црквене администрације у дијаспори, уклањајући неприродне и наметнуте поделе и обнављајући древни православни поредак црквене икономије.

Прва велика новина у нашем новом уставном уређењу јесте предлог да се нова јединствена Епархија Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду уздигне у достојанство Митрополије. Она то одавно заслужује, као што су у свом оригиналном предлогу још од 02. октобра 1997. године навели ондашњи епископи аустралијско-новозеландски Г.Г. Лука и Сава. Колико је овај предлог исправан посебно се јасно огледа у чињеници да ћемо коначним административним уједињењем постати друга највећа православна заједница на Петом континенту.

Осим тога од највеће важности је, како смо већ помињали, „оправослављивање" наше црквене администрације, које долази кроз овај документ. Наиме, у нашем досадашњем црквено-административном уређењу постоји једна вештачка подела између парохије и њене администрације и црквено-школске општине и њеног управљања.

Ова подела наметнута је Српској Православној Цркви још за време Карловачке митрополије, односно њеног робовања под Аустроугарском империјом која је улагала огромне напоре да Србе на својој територији поунијати и коначно покатоличи. Стицајем историјских околности тај, православљу страни, систем је преузет за употребу и у новооснованим епархијама у дијаспори. Сада би се могла коначно исправити и ова аномалија, враћањем библијског и светоотачког концепта старатељства у живот православне парохије. Управо у овом концпету старатељства лежи кључ процеса „оправослављивања" административног уређења па ћемо о њему доста детаљније говорити на другом месту.

Све црквене општине и мисионарске парохије, по предлогу новог Устава, имаће на располагању период од чак четири године да се полако и темељно, без икаквих потреса, прилагоде повратку на овај светоотачки концепт. У том смислу, сви парохијани који се активно посвете животу, раду и подршци у својој црквеној општини или мисионарској парохији даље ће надограђивати идеју старатељства и на тај начин ће појму „члан цркве" вратити изворно и једино православно значење, тј. да се ради о верној, крштеној и миропомазаној личности, а не о „финансијском члану".

Парохија као основна јединица организоване заједнице православних хришћана, односно Богочовечанске заједнице, тј. Цркве, на овај начин поново ће припасти парохијанима јер таквој заједници је и сам појам „финансијског чланства" не само стран него и крајње недоличан.

Као што се јавност може уверити читањем предлога новог Устава, он одише једним целисходним православним духом и јерархијским устројством. Наша Света Православна Црква јесте јерархијска установа која је Тело Христово и једини извор нашега спасења. Управо због тога у нашем организовању ниуком смислу не сме да превагне менталитет друштвених клубова. Нити је долично да данас, након толико жртвовања наших очева како би нам обезбедили слободу и право да сами организујемо и уређујемо свој живот, и даље живимо онако како су нам прописали још Аустроугари.

Нашој генерацији поверен је овај мали део одговорности да кроз њега учествујемо у заједничком, саборном грађењу темеља наше будућности. Каква ће бити наша будућност и будућност наше деце, зависи од нас.

Да живимо сви у слози – Свети Саво ти помози!

[Зоран]

САОПШТЕЊЕ СРПСКОГ ОМЛАДИНСКОГ ПРАВОСЛАВНОГ УДРУЖЕЊА "СОЈА"

четвртак, 29 јул 2010 16:48

Опомињите се ријечи коју вам ја рекох:

није слуга већи од господара својега.

Ако мене гонише, и вас ће гонити;

ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати (Јован 15:20).

Члановима Српског православног омладинског удружења Аустралије и Новог Зеланда (SOYA-СОЈА), Верној омладини српској у Аустралији и Новом Зеланду, благочестивом народу српском:

С А О П Ш Т Е Њ Е

СОЈА изражава најискренију духовну и делатну подршку Цркви, Епископу, свештенству и верном народу српском, у вези са заједничким напорима ка остварењу потпуног црквено-административног јединства српског народа у Аустралији и Новом Зеланду. Поводом новог Устава Митрополије аустралијско-новозеландске СПЦ, СОЈА истиче пуну организациону подршку овом најбитнијем документу за црквено и административно јединство српског народа у Аустралији и Новом Зеланду.

СОЈА најоштрије осуђује лажи, клевете и злонамерне поруке нецрквених појединаца објављене на интернету, а усмерене против Цркве, Епископа, верног народа српског, организације СОЈА и пуног духовног и административног јединства српског народа у Аустралији и Новом Зеланду.

Молимо Господа да подари целомудреност онима који нас безразложно нападају, а делима својим чине против Српске Православне Цркве.Уз пуно духовно и национално јединство унутар СОЈЕ, жељно ишчекујемо црквено-административном јединство СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду,

Одани нашој светој Цркви, служећи честитом народу српском и омладини српској,

Управни одбор Српског православног омладиснког удружења СОЈА

28. јул 2010.

Сиднеј | Мелбурн | Канбера | Перт | Аделејд | Бризбејн | Окланд

http://www.soya.org.au

[Зоран]

Прослава храмовне славе Св. Пророка Илије у Кубер Пидију

уторак, 03 август 2010 13:24 Secretary

У оквиру редовних Архипастирских посета Њ.П. Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј боравио је протеклог викенда у малом пустињском градићу Кубер Пидију. Повод за ову посету била је прослава храмовне славе у локалној Црквено-школској општини Свети Пророк Илија.

Ово је била и јубиларна петнаестогодишњица од освећења овог несвакидашњег, јединственог и заиста прелепог храма који се налази испод земље. Колико је ова светиња божанствена и посебна сведочи и то да су многи Срби из Аделаида прешли стотине километара како би стигли на славу, а поред Срба стигао је и један аутобус у коме су били заједно Срби и верници Грчке православне цркве и то чак из Мелбурна. Бројни гости су путовали и по двадесетак часова да би са локалним верним народом поделили радост храмовне славе.

Преосвећени Владика Иринеј служио је најпре парастос ктиторима храма, потом вечерње Богослужење а у недељу ујутро уз саслужење администратора DSC01453парохије протојереја-ставрофора Милорада Јовичића и пречасног ђакона Бранка Василића одслужио је Свету Архијерејску Литургију. На Литургији се окупило мноштво народа, међу којима је био и градоначелник часни господин Стив Бејнс, као и чланови локалне управе.

За богату трпезу љубави, као и увек, постарали су се вредни домаћини, чланови ЦШО, којима се мора одати посебно признање и захвалност јер су даноноћно вредно радили припремајући се за славу. На тај начин успели су да у сваком погледу надокнаде мањак људства који је и највеће искушење ове парохије. Додатну радост овом окупљању донела је и Архијерејска грамата коју је из руку Њ.П. Владике Иринеја примио господин Миломир Белошевић, председник црквено-школске општине Свети Илија који годинама сведочи неизмерну љубав и пожртвованост према светој Цркви.

Некада је у овом малом месту у Јужној Аустралији живело око 150 Срба. Данас се тај број, као уосталом и укупна популација града, више него преполовио. У таком малом месту царује породична атмосфера, па тако сваки грађанин Кубер Пидија, без обзира које је вере и нације, са усхићењем прича о тој својој знаменитости, о Српској Цркви и о ''Илиндану''.

Она је заиста прави украс не само њиховог града већ и целе Аустралије и вечно ће сведочити о несебичној љубави, труду и раду који су уложили Срби и српске породице да би та црква постала оно што данас јесте.

Нека господ молитвама Светог пророка Илије и свих Светих благослови све њих и подари им свакога добра и снаге за будућа искушења и дела. Амин.

[Зоран]

На Фареру обележен значајан јубилеј

петак, 06 август 2010 16:16 Nemanja

У недељу, 01. августа 2010, у храму Светог Саве на Фареру у престоном граду Канбери обележен је значајан јубилеј. Наиме, локални парох, протојереј-ставрофор о. Илија Драгосављевић обележио је четрдесету годишњицу од рукоположења, а уједно и четрдесету годишњицу брака са протиницом Смиљом. Ово је у исто време била и прилика фарерских парохијана да се опросте од проте Илије који након четири деценије свештеничке службе одлази у заслужену пензију.

Обележавање јубилеја почело је вечерњим богослужењем, у навечерје десете недеље по Духовима, када је одслужен акатист Пресветој Богородици Тројеручици пред њеном иконом у храму на Фареру. Са протом Илијом саслуживао је протонамесник Горан Ћећез из Мелбурна, док су поједини парохијани приводили крају последње припреме за сутрашњу прославу.

На сам дан прославе, Свету Литургију служили су, поред протојереја-ставрофора Илије Драгосављевића и протонамесника Горана Ћећеза, још и протојереј-doc_1ставрофор Љупко Чубриловић из Дапта и отац Серафим из Руске мисије у Канбери.

Након Литургије присутни верници и свештенство прешли су у парохијски дом на уприличену трпезу љубави и прославу значајног јубилеја. Скупу се први обратио председник Црквеног одбора господин Бранко Лаић, а затим редом и присутно свештенство. Оцу Илији су посебне честитке и захвалност уручиле и његове кћери Анђелија и Александра. На крају славља, проти Илији и уваженој протиници уручен је и пригодан поклон на чему се слављеник бираним речима захвалио својим парохијанима.

[tara8]

храм испод земље, фотографија је прелепа, скоро нисам видела нешто узвишеније.,, снажна вера чини да и храмови буду посебно лепи., заиста је Господ велики.,,

[Зоран]

Братство Светог Владике Николаја прославило Крсну славу!

понедељак, 09 август 2010 18:31 Nemanja

Братство Светога Владике Николаја из Сиднејa прославило је ове године своју славу, Светог Деспота Стефана Лазаревића, у парохији Светог оца Николе у Блектауну. Вечерње богослужење а потом резање славског колача молитвено су предводили протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић и високопречасни игуман Данило из манастира ''Покрова Пресвете Богородице'' у Талонгу, уз чланове братства и њихове уважене госте.

После богослужења присутни верни народ прешао у је у парохијску салу у којој су богату славску вечеру приредили овогодишњи домаћини Жељко Марић и Драгољуб Бркљач, наравно уз помоћ локалног Кола српских сестара на челу са председницом госпођом Јеленом Митровић.

Пригодним беседама скупу су се обратили и господин Жељко Марић као и протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић, подсећајући госте на досадашње успехе и велика дела овог братства, а посебно описујући заслуге његовог првог оснивача и покретача, господина Недељка Балаћа који ове године због болести није могао физички присуствовати прослави.

Скромни прилог овом молитвено поучном окупљању дали су и блектаунски парохијани који су, предвођени госпођицом Тањом Цупаћ и господином Дејаном Крстићем, рецитовали ''Небесну Литургију'' Светог Владике Николаја. Затим је о. Ненад извео неколико завичајних песама о српским земаљама и православној вери а скуп је кратком беседом на крају поздравио и високопречасни игуман Данило.

Молитвама Светог Николаја српског, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

Протојереј–ставрофор

Ненад Ђурашиновић