Спољна политика Русије

[дибидусрус]

  http://www.fondsk.ru/article.php?id=2735

    http://www.fondsk.ru/article.php?id=2749

Укратко спрема се чишћење у Босни и на Косову од Срба ове године. Можда већ у априлу.

[Guest Оливера]

 http://www.fondsk.ru/article.php?id=2735

   http://www.fondsk.ru/article.php?id=2749

??????? ?????? ?? ??????? ? ????? ? ?? ?????? ?? ???? ??? ??????. ????? ??? ? ??????.

????? ??? ?? ???????... ????? ?? ?? ?????????? ?????, ??? ??? ?????? ????? ??? ???, ????????.

???????? ??? ??????? ????.

[Guest Оливера]

Москва се нада у активнију економску интеграцију Украјине

Москва рачуна на размрзавање и убрзавање процеса интеграције уз учешће Кијева на постсовјетском простору. Ово је изјавио премијер Русије Владимир Путин на састанку са председником Казахстана Нурсултаном Назарбајевом у својој подмосковској резиденцији Ново-Огарево.

Управо у Ново-Огареву 2004. године првобитно је разматрана идеја стварања Јединственог економског простора уз учешће Русије, Казахстана, Белорусије и Украјине. Ипак, доласком 2005. године на власт у Кијеву председника Виктора Јушченка, Украјина је обуставила преговоре о јединственом економском простору. А у међувремену, Русија, Белорусија и Казахстан су се договориле о формирању Царинског савеза. Сада се избором Виктора Јануковича за председника Украјине појавила нада да ће се ова земља придружити интеграционим процесима на простору ЗНД, сматра генерални директор Центра за проучавање постсовјетског простора Алексеј Власов:

Пошто је постало очигледно да је у председничкој кампањи у Украјини победио Виктор Јанукович, десто се својеврсни скок према стању из 2003-2004. Сада поново чујемо од Виктора Јануковича и његовог ближег окружења наговештаје да је Украјина у принципу спремна да размотри питање о сарадњи са три државе, које су већ формирале Царински савез. Али пошто је Украјина парламентарно-председничка република, питања такве врсте су највероватније у компетенцији премијера. А то значи да у случају да то буде истомишљеник, или у крајњој линији човек који дели погледе Виктора Јануковича, питање о напредовању Украјине у правцу интеграције са државама које се налазе у саставу Евроазијске Економске заједнице, биће кључно у наредном дневном реду.

Генерални директро Фонда за ефективну политику Кирил Танаев се опрезније изјаснио о перспективама укључивања Украјине у интеграционе процесе:

Ради се о томе што устав Украјине не дозвољава овој земљи да уђе ни у једно међународно удружење, у којем се ствара такозвани наднационални орган. Зато не треба говорити о некаковм пуноправном чланству Украјине, рецимо, у Царинском савезу. Истовремено Јанукович је говорио за време предизборне кампање о томе да је могућа нека варијанта три плус један, тачније царинска тројка, плус Украјина. Како ће то бити у пракси врло је сложено питање.

Проблем се састоји и у томе да многа питања треба да ређшава већина у Врховној ради. И овде, наравно, Јанукович мора да иде на компромисе, они често неће бити у корист интеграционих пројеката. Или ће цена учешћа Украјине у њима бити превисока, сматра експерт.

16.02.2010

[Guest Оливера]

Чланак Амбасадора Руске Федерације

у Републици Србији А.Конузина

у српском листу „Политика“

„Питање недељивости безбедности

треба решити једном и засвагда“,

12. фебруар 2010. године

Током последњих недеља, као додиром (не)чаробног штапића, у Србији се развила велика дебата о чланству у НАТО. Са чуђењем примећујем да су у земљи из некаквих извора формиране многобројне експертске структуре које промовишу позитивно решење овог питања као приоритетни задатак спољне политике.

Србија сарађује са НАТО, као што то чини и Руска Федерација у складу са усаглашеним програмима сарадње. Под утицајем позитивних промена у свету трансформише се и алијанса. Сада се разрађује њена нова стратешка концепција која излази из оквира чисто одбрамбених циљева. Па ипак, неоспорна је чињеница да је НАТО најпре војна организација која је позвана да решава своје задатке пре свега путем ратовања.

Чланице НАТО љубазно позивају Србију да им се придружи. При томе, не акцентују услов који је неприхватљив за сваког Србина – пријем у војни савез кастриране Србије. Без Косова. Сломљене Србије, која се одриче своје историје и светих гробница јуначких предака који су формирали српску нацију. Позивају је да иде у „будућност“ у својству неког кога воде и ко не види иза сапи оних других куда води пут; а и ти други каткад више и не претендују на очување декларисаног суверенитета.

Већ сам имао могућност јавно да приметим да је историја односа Србије и НАТО трагична. Агресија из 1999. године исто толико је противправна (одсуство одлуке СБ УН о примени силе) колико и војне операције у Ираку 2003. године, за које је Т. Блер одговарао пред истражном комисијом. После Другог светског рата по први пут бомбардовању је (после провокација у Рачку) подвргнута једна европска држава. Словенска, православна. Нису једноставно бомбардовали Србију. Бомбардовали су сваку српску породицу. И бомбама, и политички, и морално. Политички бомбардери и сада се надлећу над земљом.

Поновићу оно што сам и раније рекао: питање односа са НАТО треба да решавају сами Срби. При том, узимајући у обзир политичку и историјску позадину, важно је знати мишљење свих становника Србије. И то треба учинити у складу са њеним Уставом, законодавством, устаљеном праксом.

Сваки Србин треба да зна због којих то интереса народа и државе земља треба да постане чланица овог блока. С тим у вези, узимајући у обзир природу НАТО, пре него што се донесе било каква одлука пожељно је објаснити какве одбрамбене задатке Србија може да реши у саставу овог војног савеза. Завршетком „хладног рата“ опасност од војног сукоба крупних размера чини се нереалном. За решавање свих садашњих проблема Београд доследно истиче коришћење искључиво политичко–дипломатских инструмената (за разлику од, узгред буди речено, неких суседа). А шта ако у контексту данашње реалности одједном избије жариште у коме се спроводе акције уз употребу силе? На чијој ће страни бити евентуални савезници? Што се тога тиче ја немам сумње.

Позната је чињеница да је Балкан и даље нестабилан регион Европе. Потребни су међународни напори ради јачања безбедности. У каквој су корелацији оцене Србије и НАТО у овој сфери? И опет – главни неуролошки чвор – Косово. НАТО сматра да се ситуација на тој територији стабилизује и смањује бројност Кфора. Србија се не слаже са оценом НАТО и сматра да смањење Кфора умањује ниво безбедности у покрајини.

Кфор (борбена структура) тренира Косовске безбедносне снаге, представљајући их као цивилну компоненту. Ненаивни Срби виде у КБС нелегитимну војну формацију коју покушава да се трансформише у срж будућих војних снага. Њихово постојање неће допринети стабилности у региону.

Кфор декларише своју статусно – неутралну позицију на Косову. Српски становници покрајине не деле такву оцену коју себи дају припадници снага НАТО, узимајући у обзир недавне сукобе и инциденте. Какву ће позицију заузети Кфор у вези са „стратегијом за Северно Косово“? Одговор је очигледан свима.

Београд полази од тога да општински органи, који су изабрани у мају 2008. године, представљају легитимне структуре самоуправљања. Командант јужног крила НАТО изјавио је да српске „паралелне институције“ представљају претњу безбедности у региону. Опет се ту нешто не слаже. И уосталом, постоји ли бар једна тачка овог за Србију виталног питања у којој је она макар близу НАТО?

Ситуација у региону. Недавни извештај обавештајних служби САД, водеће чланице алијансе, о ситуацији на Балкану такође не доноси оптимистичку слогу у сличности прилаза решавању постојећих проблема у сфери безбедности. Не иде. Још и замерају Србији што развија политичке и економске односе са Русијом. Србија ће морати да се одрекне својих прилаза да би била примљена у НАТО. Нико ми није рекао да је она спремна на то.

Свака сарадња може бити успешна, само уколико се развија на основама принципа равноправности, узајамног поштовања и узајамне користи. НАТО је створен ради заштите суверенитета и територијалног интегритета земаља чланица, али притом алијанса је силом откинула део српске територије. Постоји мишљење да би у оквиру ове организације Београд могао да не дозволи спровођење политике која би била штетна за интересе Срба, и оних на Косову и у БиХ. Ја сумњам у то. Пре ће бити да би се појавио додатни притисак на Београд у циљу наметања оних линија које повлаче вође алијансе.

Разуме се, постоје области у којима Србија може да развија сарадњу са НАТО у својим интересима, што она и чини. Сматра се за то постоје додатне могућности. Међутим, то не мења чињеницу да је за сада више неподударања него подударања. Влада земље то добро схвата. Сасвим недавно министар В. Јеремић је на конференцији о безбедности у Минхену поновио да Србија не планира да улази у било какав војни савез.

Намеће се питање – о чему је онда реч? О уласку у НАТО као циљу ради циља или о смиривању постојеће забринутости? И зар нема других начина да се она отклони?

Има. То је иницијатива Председника Русије Дмитрија Медведева о Споразуму о европској безбедности. Њен смисао је стварање хомогене средине безбедности на евроатланском подручју. Јединствене за све. И за чланице НАТО и за оне које то нису. И за чланице других организација (ОЕБС, ЕУ, Организација Споразума о колективној безбедности и др) и за оне који нису чланице ових структура. Сви у једном. У једном недељивом безбедном пространству. Сви декларишу приврженост овом принципу. Ми позивамо да се његовом поштовању додели обавезујућа снага. И да се формира одговарајући механизам имплементације. Питање недељивости безбедности треба решити једном и засвагда, изјавио је С. Лавров на споменутом форуму у Минхену. После тога моћи ћемо да се у пуној мери усресредимо на позитивни дневни ред.

Идеја је наишла на одазив. Она се разматра. Са њом се слажу, између осталих и Србија.

Али, као додиром (не)чаробног штапића, развила се велика дебата о чланству у НАТО.

Извор: Амбасада Русије

[Guest Оливера]

САД прекршиле међународне норме у случају погибије усвојеног детета из Русије

5.03.2010.

Министерство социального развития Челябинской области

САД нису благовремено обавестиле Русију о погибији детета усвојеног у Русији од руку старатеља и самим тим су прекршиле међународне норме. О томе се говори у ноти руске амбасаде америчкој страни.Седмогодишњи Вања Скоробогатов, усвојен заједно са сестром од стране грађана САД, умро је у августу прошле године, како се испоставило од последица пребијања и гладовања. Међутим, за то се сазнало тек ових дана. При томе о свим таквим трагичним случајевима руска страна треба да буде информисана у року од 5 дана. Крајње негодовање због ове противоправне праксе у САД изразио је званични представник МИП Русије Андреј Нестеренко: Трагедија детета из Русије које су усвојили грађани САД сасвим је алармантан случај. Нажалост, америчке власти нису на време информисале наше конзулате о смрти Вање Скоробогатова, који је и после усвајања остао руски грађанин. Озбиљна питања се појављују и за америчке старатељске органе, који су још пре две године поседовали информацију да дете редовно бију родитељи који су га усвојили. Међутим, после неуспешног покушаја да они буду лишени родитељских права, на њега се једноставно заборавило. Уз дужну конгролу од стране социјалних служби до ове трагедије, несумњиво, не би дошло.По речима Андреја Нестернека, Русија рачуна на праведну одлуку суда о том случају и предузима превентивне мере како би се избегли слични случајеви. Москва ће упорно тражити да са САД буде склопљен билатерални споразум о усвајању деце. Управо такав међународно-правни инструмент осигураће ефикасну контролу судбине руске десе у америчким породицама.У међувремену у Русији је поново покренута дискусија о пооштравању правила за усвајање деце од стране страних државаљана. Чују се гласови за потпуну забрану таквог метода решавања проблема деце сирочади. Између осталог, већина законодаваца и правобраницала иступа против тако радикалних мера. Између осталог, представник за права детета при председнику Русије Павел Астахов залаже се за брижљивију контролу судбине усвојене деце, пре свега преко социјалних агенција. Када је реч о агенцијама, тамо псотоје бар формални извештаји о судбини детета. А независно усвајање не можемо да контролишемо. Излаз је једноставан – пооштрити контролу стања детета у породици која га је усвојила. Ако независно усвајање покаже своју неефикасност, треба прећи на акредитацију агенција. Шта да се ради? Сами су криви ако се пооштрава прилаз према људима који усвајају децу.Што се тиче сестре Вање Скоробогатова, по речима Павла Астахова, она треба да има нову нормалну породицу. При томе руска страна ће обавезно пратити судбину девојчице.

[Guest Оливера]

Жртве „породичне среће“

4.03.2010.

Первый канал/www.1tv.ru

Америчке власти изјављују да кривци за погибију посвојеног дечака из Русије Вање Скоробогатова неће избећи одговорност. Уједно, Москва намерава да добије од америчке стране објашњења зашто је информација о трагедији била у тајности више од пола године. Сходно важећим прописима, руска страна треба да се обавести о инцидентима са посвојеном децом у року од 5 дана.

Истражни комитет при Генералном  тужилаштву РФ латило се прелиминарне провере легитимност процедуре посвојења руског дечака који је страдао од руку америчког поочима и помајке Кравер. Подсећамо да је на телу њихове жртве откривени бројни трагови тучења које је проузроковало смрт. Ситуације је постала трагичнија и зато што се у Русији за погибију Вање Скоробогатова сазнало тек након хапшења осумњичwени9х лица. Амерички Стејт департмент је преузео посебну контролу над током истраге. Посленици спољнополитичког ресора који тесно сарађују са властима савезне државе Пенсилванија, где је дошло до трагедије, намеравају да се у најскорије време састану са колегама из руске амбасаде з израду плана заједничких дејстава.

Снажне одјеке у друштву изазвао је други монструозан случај са посвојеним дететом из Русије од пре годину дана. Тада је у страшним мукама погинуо од жеге руски дечак Дима Јаковљев кога је новопечени амерички отац оставио у закључаном аутомобилу. На суђењу је Американац ослобођен оптужбе јер је закључено да у питању није убиство са предумишљајем. Након овог догађаја руски законодавци и представници јавности дали су низ изјава у којима су позвали на пооштравање процедуре посвојења малих становника Русије од стране држављана других земаља. По њиховом мишљењу, у првом плану треба да интереси детета, а не његових нових родитеља. Осим тога руски меродавни органи треба да имају могућност да прате даљу судбину малишана. Ево како је руководилац друштвене организације „Право детета“ у оквиру Руског центра за људска права Борис Алтшулер прокоментарисао један од основних разлога монструозних злочина против деце из Русије.

                                                   

У претежној већини случајева до трагедија са децом у САД  дошло је када је вршено независно посвојење. Тј, агенција акредитована у Русији није сносила одговорност за усвојиоца. Само у једном или 2 случаја агенција је била крива, па је због тога затворена. Када за одговорност за посвојење сноси и агенција, гаранције да се деци ништа неће де3сити знатно су веће.

У вези са најновијим трагичним догађајима у најскорије време ће бити интензивиран рад на закључивању међународних уговора о сарадњи у области посвојења. Такав правни облик се показао ефикасан у руско-италијанским односима на овом пољу. Наравно да је неопходно закључити овакав уговор и са Америком чији држављани усвајају скоро једну половину деце која стичу нове породице у иностранству.

А тренутно забринутост руске јавност изазива сестра-близнакиња Вање Скоробогатова Даше коју су супрузи Кравер такође посвојили. Власти изјављују да ће она остати у Америци и наглашавају да се сада девојчица налази у безопасном месту. Али руски дипломати не знају, где је ово место.

[дибидусрус]

Оливера, све је могуће. Стриц је у току 4 године у Петерсбургу силовао и сексуално злостављао петогодишњакињу ( она сада има 9). Његова кривица је доказана. Суд га је пустио или дао нешто условно. Фактички није одговарао за свој злочин. Дигла се као нека прашина.

[Guest Оливера]

Сарадња Русије и Украјине

Украјина и даље добар пријатељ и најважнији партнер Русије на простору Заједнице Независних Држава, рекао руски председник Медведев након сусрета са украјинским колегом Виктором Јануковичем.

Председници Русије и Украјине, Дмитриј Медведев и Виктор Јанукович, договорили су се после данашњег сусрета у Москви да развијају економску и инвестициону сарадњу две земље и навели да ће Украјина и Русија градити односе на равноправној и узајамно корисној основи, "у духу пријатељства, добросуседства и стратешког партнерства".

На заједничкој конференцији за новинаре после разговора током прве посете Јануковича Москви од преузимања дужности, Медведев се заложио за реанимацију и активирање руско-украјинске сарадње, истичући да је за Русију, Украјина и даље добар пријатељ и најважнији партнер на простору Заједнице Независних Држава.

Руски председник је изразио заинтересованост Москве да се украјинска привреда развија и да буде очувана политичка стабилност и нагласио да је Русија спремна да подржава украјинске интересе на међународној сцени.

Медведев је за исход председничких избора у Украјини - на којима је победио Јанукович, рекао да је "несумњиво позитиван сигнал" за развој билатералних односа.

"Милиони људи који су гласали, а о томе је прецизно говорио и Виктор Фјодорович, гласали су за развој односа између Русије и Украјине", рекао је руски председник и навео "добру реченицу Јануковича" да "милиони људи у Русији и Украјини полазе од тога да председници неће ометати развој руско-украјинских односа".

Медведев је поновио да су последњих година односи између две земље "не само стагнирали, него и назадовали".

Модернизација гасног система

Говорећи о сарадњи у области гаса, Медведев је рекао да она треба да се заснива на тржишним принципима уз стриктно поштовање постојећих споразума и уговора.

Руски председник је навео да је значајна пажња била посвећена сарадњи у модернизацији гасног дистрибутивног система Украјине.

"То ће омогућити да се осигура несметана испорука руског гаса европским потрошачима", рекао је Медведев, изражавајући уверење да је остваривање великих енергетских и инфраструктурних пројеката на територији Украјине у заједничком интересу.

Као нарочито актуелну, Медведев је назвао сарадњу авиоиндустрије две земље, пренео је Итар-Тасс.

Министар енергетике Русије Сергеј Шматко је рекао да се питање цене руског гаса на разговорима није разматрало, као и да је договорено да ће се питање сарадње у области гаса разматрати у оквиру будуће владе Украјине и припреме посете Медведева Кијеву у провој половини ове године.

Сарадња на свим нивоима

Медведев је навео да се разговарало и о "осетљивим питањима", као што је руска Црноморска флота стационирана у Севастопољу и да је договорено да се консултације на основу билатералних споразума наставе.

Јанукович је, пак, рекао да би одговор на питање боравка Флоте требало да буде дат веома брзо и да ће он задовољити и Украјину и Русију.

У заједничкој изјави двојица председника су навела и да ће пружати сву подршку украјинском језику у Русији и руском у Украјини у складу са европским стандардима и интересима два народа.

"Права оних који говоре руским језиком треба да буду заштићена. Испунићу своје програмске изјаве како би у најскорије време то питање било решено", рекао је Јанукович, док је Медведев најавио да ће при преласку на дигитално емтивање у Русији бити осигуран превод два ТВ канала на украјиснком језику.

Јанукович је рекао да ће за предстојећу седницу руско-украјинске мешовите комисије која ће бити одржана у Кијеву у првој половини ове године одредити концепцију заједничких активности у области гаса, тржишта житарица, атомске енергетике и других области.

"Стање наше билатералне сарадње одражава се на привреду Европе и целог света", рекао је Јанукович.

Извор: РТС

[Guest Оливера]

Оливера, све је могуће. Стриц је у току 4 године у Петерсбургу силовао и сексуално злостављао петогодишњакињу ( она сада има 9). Његова кривица је доказана. Суд га је пустио или дао нешто условно. Фактички није одговарао за свој злочин. Дигла се као нека прашина.

Сличних случајева и горих има и код нас, нажалост.

[Guest Оливера]

Фонд стратешке културе - Русија

Борис АЛЕКСИЋ (Србија)

Нова руска стратегиjа: шанса за Србиjу

Да је Србија земља чуда видело се недавно када се у јавности повела кампања за приступање НАТО пакту, што подразумева и удаљавање од српског историјског савезника Русије. Незаобилазни министар одбране Драган Шутановац, бројне невладине организације и прозападни медији почели су на сав глас да образлажу „предност“ приступања Северноатлантском савезу. То је учинила и амбасадорка САД Мери Ворлик у интервјуу за новинску агенцију Бета. (1) Она је том приликом истакла да су „Србији отворена врата за НАТО“. Иако је америчка амбасадорка покушавала да звучи суздржано, званични став Вашингтона у вези приступања Србије НАТО-у изнет је још средином 2009. године. Дебора Менути шеф политичког одељења Амбасаде Сједињених Држава, на скупу под називом „Србија земља са јаким савезницима или неутрална“ у организацији СПО-а и Међународног института за безбедност, одржаном у Новом Саду 30. јуна прошле године, јасно је образложила циљеве реформе српских оружаних снага: „Сарађујући са НАТО Србија је спровела успешну реформу. Војска Србије је сведена на 30 хиљада војника.“ (2) Она је том приликом истакла жељу САД да преко Северноатланског савеза у потпуности загосподари територијом Србије. „Одлука о приступању НАТО-у није лака ни за једну земљу која треба да је донесе. Знамо да када је реч о Србији само постављање тог питања изазива интензивне негативне емоције које су за многе исто толико снажне као што су биле током интервенције НАТО-а 1999. године. Ове снажне емоције везане за ту интервенцију су свакако разумљиве. Ми не тражимо од Срба да забораве 1999. годину, али ја сматрам да је национални интерес Србије у овом тренутку њеног развоја да учини тај раскид – да не дозволи да преостала љутња замагли питање које се намеће – да ли би Србији више користило да остане изван НАТО-а или да му се прикључи“ истакла је Менути. (3) Затим је без трунке стида поручила да „земља која се прикључи НАТО-у задржава свој суверенитет.“ Међутим, званични Вашингтон јавно поручује да КиМ више није саставни део наше државе. На поменутој манифестацији СПО и Међународни институт за безбедност Орхана Драгаша (иначе оптуженог од стране УН за нелегалну трговину оружјем (4)) представили су нови грб Србије који уместо крста са четири оцила има „звезду“ НАТО пакта! (5) Симболично, приступање НАТО пакту подразумева одрицање од српске слободарске традиције, Светосавља, националних симбола и идентитета.

Уколико целу ствар посматрамо из угла логике доћи ћемо до закључка да приближавање Београда НАТО-у нема никаквог смисла. У тренуцима јачања српског историјског савезника – Русије и слабљења америчке хегемоније чланство Србије у овом војном савезу нема никакво рационално образложење. Русија својим повратком на међународну сцену поставља темеље новог мултиполарног света који надјачава стари - униполарни поредак под америчком доминацијом.

Подсетимо се да је Северноатлантски савез починио најтежи злочин по међународном праву – злочин против мира из којег су произашли сви други злочини у бившој СФРЈ укључујући и геноцид. НАТО, САД, Немачка и Ватикан никад нису одговарали за ово недело иако су га организовали и реализовали. Потпредседник скупштине ОЕБС-а Вили Вимер је 2. маја 2000. године упутио писмо канцелару Герхарду Шредеру у којем га је упозорио да је „Рат против СРЈ вођен да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Из стратешких разлога тамо морају да буду стациониране америчке трупе како би се надокнадио пропуст из 1945. године.“ (6)

Поред тога НАТО пакт је учествовао у агресији на Републику Српску Крајину, Републику Српску и на крају на саму Србију. 1999. године НАТО је кршећи когентне норме међународнг права (ius cogens) окупирао Косово и Метохију. Под црном чизмом Северноатлантског савеза спроведен је геноцид над српским народом као и највеће етничко чишћење у Европи након Другог светског рата. Са територије на коју је пободена безбожна застава тог војног савеза српски народ је бежао. Од јуна 1999. године до маја 2001. године на КиМ под НАТО пактом уништено је 107 цркава и манастира. (7) 17. марта 2004. године у јужној српској покрајини окупираној од стране НАТО-а десио се још један велики погром Срба, а том приликом је уништено 26 цркава и манастира међу којима су и средњевековни симболи европске цивилизације (8). “Звезда“ НАТО-а почела је да потискује хришћанске – православне симболе са Косова и Метохије.

Занимљиво је да и приватна војна компанија „МПРИ“ (9) која је обучавала хрватске паравојне формације пред агресију на РСК тренутно делује и на КиМ где има уговор са „Бондстилом“. (10) 1995. године они су помагали истребљење Срба у Крајини, а данас то исто чине у јужној српској покрајини.

Под НАТО пактом на КиМ и на Северу Албаније радила је „жута кућа“ у којој су одстрањивани органи киднапованих Срба да би затим били продавани богаташима на Западу. Докази о том стравичном злочину су током 2006. године у време суђења шиптарском терористи Рамушу Харадинају, по наређењу уништени у Хашком трибуналу. (11)

Међутим, право лице НАТО пакта открива и једна личност веома препознатљива у српском народу. Данас на челу „Групе мудрих личности“ која је званично тело НАТО-а, налази се Мадлен Олбрајт која је позната под надимком „бомбардерка“ из Рамбујеа где је учинила све што је могла да дође до агресије на СРЈ! Познати стручни часопис Савета за спољне односе „Foreign Affairs“је у броју за септембар и октобар 1999. године пренео анализу Мајкла Манделбаума који је истакао како је Мадлен Олбрајт заговарала рат против Срба. Би Би Си је 13. марта 2000. године у специјалној емисији пренео вест да је НАТО агресија била „лични рат неких западних политичара против Србије“. Међу њима је по мржњи предњачила Олбрајтова. Она данас предводи „мудре личности“ НАТО пакта што је јасан показатељ политике коју води Северноатлантски савез.

Наравно све што је чинио НАТО пакт деведесетих година прошлог века, али и оно што данас чини представљало је и представља рушење Уједињених нација и поретка насталог после Другог светског рата. На тај начин овај савез чини управо оно што је својевремено Хитлер чинио против Друштва народа.

Ово је само делић зла које је НАТО пакта учинио Србима, али чини се довољан да покаже однос тог војног савеза према српском народу. Ко из Србије након овог може да заговара улазак у Северноатлантски савез? Само генерал Нинослав Крстић и министар Драган Шутановац. Генерал Крстић сматра да се Москва меша у унутрашње ствари Србије када упозорава Београд да би приближавње НАТО-у довело до захлађења односа две пријатељске земље. (12) Нинослав Крстић је председник НВО „Форум за безбедност“ које се финансира са Запада, а у војним круговима је познат по надимку „генерал капитулација“ јер су га увек слали да потписује предеју српске територије НАТО-у што је последњи пут учинио 1999. године на КиМ. Драган Шутановац се својевремено хвалио да је завршио курс Еф Би Ај-а што га је по његовим речима чинило најпогоднијим човеком за место министра одбране. (13) Министар Шутановац је чак у циљу приближавања Војске Србије Северноатлантском савезу уклонио двоглавог белог орла са српских војних униформи. Симболично нема шта.

Због невоља које је Северноатлантски савез изазвао широм света а поготово на Балкану разумљиве су изјаве руских званичника везане за приближавање Србије НАТО-у. Председник Комитета за међународне односе руске Думе Константин Косачов изјавио је да не верује да српски народ жели у НАТО. (14) Он је упозорио да би приближавање Београда Северноатлантском савезу покварио односе Србије са Русијом. Исту поруку је послао и Дмитриј Рогозин стални представник Русије при НАТО-у. „Ако Србија истраје на жељи да уђе у НАТО, мораће да се одрекне Косова, након чега ће и Русија бити приморана да преиспита свој став према Косову, јер не можемо бити већи Срби од Срба“, истакао је Рогозин у изјави за „Блиц“. (15)

Почетком фебруара председник Руске Федерације Дмитриј Медведев је одобрио нову војну доктрину. У њој се као највећа опасност по Москву наводи ширење НАТО пакта. САД системом војних база опкољавају Русију. На тај начин Американци преко НАТО-а припремају терен за нове ратове и коначни обрачун са својим највећим конкурентом – Русијом.

Срби никад нису ратовали против Руса. У Другом светском рату под нацистичком чизмом Милан Недић је одбио да пошаље војнике на Источни фронт, док су патријарх Гаврило (Дожић) и владика Николај (Велимировић) и поред притисака Немаца и Димитрија Љотића одбили да осуде представнике Руске православне цркве који су у својим молитвама и на Литургији помињали „Црвену армију“. У исто време два покрета отпора водила су тешку герилску борбу против нациста. Дакле и у тим најтежим тренуцима Срби нису дигли руку на своју руску браћу. Зар то треба да ураде у 21. веку приступајући НАТО пакту? У том случају Срби више не би били Срби, а Србија би постала бела мрља – празнина на карти света.

Нова руска војна доктрина је јасан одговор на нови план Барака Обаме председника САД о размештању елемената антибалистичког штита у Европи. Први подаци о новом америчком плану су се појавили још 17. септембра 2009. године. У односу на пројекат од којег је одустао Џорџ Буш, Обамино решење је много опсежније и агресивније. Најпре нови „штит“ ће обухватити већу територију, а у његов рад ће бити укључено свих 28 држава чланица НАТО-а, а не само три како је то раније било предвиђено. Он не укључује само један елемент антибалистичке заштите (земаљски противракетни ситем нпр. „Патриот“) већ пет елемената. Нови амерички систем ће бити тесно повезан са противракетним штитом НАТО-а, али и са војним ефективима у свемиру. Обамин „штит“ ће имати везу и са стратешким наоружањем, а у његовој функцији ће бити и тактичко нуклеарно оружје смештено на територији пет европских држава и у Турској. Дакле у његов рад ће бити укључено и офанзивно оружје – уперено против Руса. Румини су прихватили америчко оружје 4. фебруара 2010. године.

Историјске околности које су постојале пред Други светски рат данас се понављају. Хитлер је од Краљевине Југославије прво тражио слободан пролаз за своје трупе и оружје. САД то исто траже данас од Србије. Шта више, управо су то и добили од прозападног режима у Београду. Усвајањем СОФА споразума и Закона о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе Сједињених америчких држава о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, у мају 2009. године Србија се обавезала да ће омогућити слободан пролаз преко своје територије трупама и оружју САД. Исте оне нације које су на Балкану подржавале нацистичку Немачку сада помажу САД у новом „Походу на Исток“.

Не постоји ни један једини разлог због којег би Србија требала да се придружи НАТО пакту и његовим сателитима. Тај војни савез је агресиван и он нас води у сигуран сукоб са братском Русијом.

Шта онда Србија треба да уради?

Наша држава би морала у што краћем року да једнострано откаже СОФА споразум као и друга два слична споразума са САД и да што брже приступи новом уговору о европској безбедности који је предложила Москва. Према нацрту овог споразума у његовој преамбули се истиче приврженост Повељи УН, Хелсиншком завршном акту, Декларацији о мирном решавање међународних спорова итд. (16) Ово су принципи који чувају територијални интегритет Србије и нису у супротности са Одлуком Народне скупштине Србије о војној неутралности. У члану 1. Нацрта споразума истиче се да је безбедност недељива и једнака за све. Инсистира се на једнаком третману и равноправности држава. У члану 2. напомиње се обавеза држава које приступе новом уговору да поштују принципе УН. У члану 7. се истиче да свака држава има право да сматра напад на неку чланицу као напад на себе. Овим се афирмише концепт колективне безбедности и превазилазе се блоковске поделе чији је заостатак данас управо НАТО пакт.

Аргументи за приступање Србије овом споразуму су јаки и јасни. Српски народ је страдао и губио је своје територије јер су САД преко НАТО-а и својих сателита то тако желеле. Напад на Србе је у ствари био увод у нападе на Русију чију земљу и природне ресурсе Запад жели за себе. Као што се под америчком хегемонијом српски животни простор смањивао, тако у сарадњи са Русијом он може да буде обновљен. Србија може да поврати своје Косово и Метохију, али и да заштити сународнике на другим територијама.

Све ово значи да питање да ли смо за то да се приклонимо НАТО-у или Русији не може заиста да се постави. Јер ко би могао да се приклони непријатељу који га већ две деценије уништава? Оно што можемо и што је природно да урадимо јесте да сарађујемо са нашим историјским савезником – братском Русијом и другим слободним земљама.

_______________________

(1) Новинска агенција „Бета“, „Нова амбасадорка САД Мери Ворлик“, 22. јануар 2010. године

(2) Види http://www.isi-ee.org/downloads/govori/Deborah_Mennuti.doc

(3) Исто

(4) Види Листу УН о забрани путовања ажурирану 16. децембра 2009. фодине http://www.un.org/sc/committees/1521/1521_list.htm

(5) Гласило Градског одбора СПО у Новом Саду, август 2009. године, http://www.spons.rs/index.php?option=com_docman&task=doc_download&gid=12&Itemid=52

(6) http://www.novinar.de/2008/03/15/vili-vimer-pismo-kancelaru-gerhardu-srederu.html

(7) “Распето Косово – Оскрнављени и уништени православне српске цркве и манастири на Косову и Метохији (јун 1999. – мај 2001.) “ СПЦ, Призрен Грачаница 2001. године - http://www.kosovo.net/glavna.html

(8) Види карту СПЦ на интернет страни http://www.spc.rs/Vesti-2004/03/crkve-kim-c-v.jpg

(9) Military Professional Resources Inc.

(10) „99 – Follonj on Guard Contract for Armed Guards at Camp Bondsteel, Kosovo“ Solicitation Number: W912CM08R0005.

(11) Дневни лист „Press“: „Трибунал уништио све доказе о трговини органима Косовских Срба”, 04. септембар 2009. године.

(12) Политика, „Србија између Москве и лобиста НАТО“, 09. фебруар 2010. године.

(13) Види „На обуку у ЦИА и ФБИ“ Српска дијаспора, 02. јуни 2003. година http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=3269

(14) Радио Телевизија Војводине, 13. јануар 2010. године.

(15) „Блиц“, 06. фебруар 2010. године.

(16) Види: http://eng.kremlin.ru/text/docs/2009/11/223072.shtml

[Guest Оливера]

Внимание, говорит Москва!

Намерно објављена лажна вест о руској инвазији на Грузију изазвала је праву панику у тој земљи. Приватна телевизијска станица објавила и да је председник Михаил Сакашвили убијен. Велики број грађана доживео срчани удар. Уследило извињење медијске куће.

Телевизијска станица Имеди приказала је снимке сукоба Русије и Грузије из августа 2008. године, а јављено је да су руски тенкови на путу ка Тбилисију и да су њихови авиони бомбардовали луке и аеродроме. Телевизијски прилог изазвао је велику панику међу становништвом Грузије.

Објављено је и да је председник Михаил Сакашвили убијен. Тек на крају прилога објашњено је да је вест лажна и да је та телевизија само желела да покаже шта би могло да се деси. Хитне службе биле су затрпане позивима.

"Када је ситуација тако напета представља криминални акт шалити се на озбиљне теме. ТВ станица би због овога требало да одговара на суду", рекао је отац Давид, свештеник.

Велики број грађана доживео је срчани удар, а многи су пали у несвест. Због преоптерећења, мрежа мобилне телефоније је накратко престала да ради. Незадовољни грађани протестовали су испред седишта те телевизије, а представници владе осудили су поступак ТВ станице.

"Председник Сакашвили ме је послао да уредницима телевизије кажем да када се прави овакав програм упркос томе што Грузија и даље изложена претњама, не само да се мора дати усмено упозорење унапред већ на екрану мора посебно бити написано да је реч о имитацији", рекла је Манана Маџгаладзе, портпарол председника Грузије.

Медијска кућа се касније извинила због панике коју је прилог изазвао и каже да је једина намера била да прикажу како би изгледао најгори дан у историји земље.

ртс

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82/564651/%D0%92%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B5,+%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%82+%D0%9C%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B2%D0%B0!.html

[Guest Оливера]

Патријарх Илија II осудио провокацију телевизијске станице Имеди

Католикос Патријарх све Грузије Илија II изразио је своју огорченост и осудио поступак телевизије Имеди којим је народ обманут.

Патријарх је на Литургији у саборном храму Свете Тројице у Тбилисију рекао да „осуђује такве програме“.

„Позивам власти да обрате пажњу на ово што се догодило. Апсолутно је немогуће оставити било који телевизијски канал без контроле“, подвукао је Патријарх.

По његовим ријечима, људи су били заведени и повјеровали су телевизијском преносу, чиме је ТВ станица увриједила сваку особу, као и армију.

Имеди телевизија је 13. марта у 20 сати емитовала новост да је Русија окупирала Грузију, бомбардовала аеродроме и луке, да су се три грузијска батаљона придружила Русима и да је предсједник Михаил Сакашвили убијен. На крају је било приказано измонтирано обраћање предсједника Руске Федерације који даје наређење за интервенцију у Грузији.

Овај пренос је изазвао панику у земљи, будући да није јасно наглашено да се ради „само о симулацији могућег развоја догађаја“. Локални медији су пренијели да су, због лажне вијести хитне службе примиле рекордан број позива. Како се наводи, ургентни центри потврдили су да је велики број грађана доживио срчани удар, као и да су многи на вијест о упаду руске војске пали у несвијест.

У граду Гори који је највише страдао у рату из 2008. године, више стотина грађана похрлило је у продавнице како би се снабдијело неопходним намирницама за ванредну ситуацију. Због преоптерећености мрежа, мобилна телефонија је на кратко престала да ради. Званичници грузијске владе осудили су поступак ТВ станице. Многи Грузијци су се након извјештаја окупили испред зграде телевизије како би изразили протест.

Радио Светигора

[Guest Оливера]

Потпредседник Државне думе РФ: ране од догађаја од пре једанаест година до данас крваре

На Балкану ране од догађаја од пре једанаест година до данас крваре - овакво мишљење је изразио за Глас Русије заменик председника Државне думе РФ Александар Бабаков. По речима политичара, потирање међународних норми било је недопустиво, а операција Северноатлантске алијансе је била изведена без дозволе УН, без уважавања мишљења светске јавности, и што је најважније без уважавања конкретне ситуације у региону.

И данас видимо да проглашени циљ независности Косова није донео жељене резултате и не одговара чак ни интересима саме Европе. Зато што је овакав преседан врло негативан, Данас је Русија, мислим, пре свега на страни Србије и Срба по питању непризнавања Косова и осуде агресије, која је била извршена. И ми и даље инсистирамо на покушајима мирног регулисања косовског питања и тражењу таквог решења које би омогућило ако не да се ситуација врати уназад, онда у крајњој линији да се неутралишу негативне тенденције, везане за оваква решења, закључује потпредседник Државне думе РФ Александар Бабаков

[Guest Оливера]

Лукашенко: - Русија може да изгуби Белорусију

30.06.2010, 18:29

Фото: РИА Новости

Председник Белорусије Александар Лукашенко дао је низ нови оштрих изјава на рачун Русије. Он и интервјуу за ТВ-канал CNN предсказује да ће Русија, као резултат непријатељске политике коначно изгубити Белорусију.

Белоруски лидер који је фактички испровоцирао недавни гасни конфликт и који му је дао политичку димензију не жури да се умири. Ре3кло би се да је инцидент у принципу исцрпљен, да су финансијска питања или решена или у стадијуму конструиктивних преговора страна. Гласовите претње гна Лукашенка да ће блокирати снабдевање Европљана руским гасом такође, хвала Богу, нису испуњене. Због черга је онда дигнута сва ова галама? Ако се имају у виду предстојећи председнички избори у републици  и покушај консолидације становништва земље против спољног непријатеља, логика понашања белоруског лидера је сасвим разумљива. Само, за непријатеља неочекивано је изабрана пријатељска Русија.

Резонујући о односима са спољним светом, Александар Лукашенко је тврдио да ће политика Русије (он јер има у виду ситуацију са гасом) изазвати јадне последице за њу саму. Након тога се председник Белорусије традиционално окренуо ЕУ као сигурном пријатељу и партнеру. Али Лукашенко се није ограничио на ЕУ: убројио је у одане пријатеље републике нео само Иран, Венецуелу и Кину, већ и Израел, па чак и амерички бизнис. Уосталом, Александар Лукашенко ништа није рекао о својим односима са званичним Вашингтоном с обзиром на чињеницу да му је пре неколико година био забрањен улазак у САД.

Шта може да стоји иза редовних испада председника Белорусије? Своје мишљење о томе износи у разговору са нашим извештачем руководилац Центра за проучавање постсовјетског простора  Алексеј Власов.

Тема руско-белоруских односа у последње време се претреса не само у 2 земље између којих стално долази до неких неспоразума, већ и у светским медијима. И коментатори нагађају шта је то: нови тренд белоруског руководства за прекидом ранијих пријатељских и врло тесних веза са Русијом, или пак, нека врло компликована политичка игра који води белоруски лидер? Чини ми се да у питању ни прво, ни друго. Измеђеу Москве и Минска не може бхити дубоких супротности: државе су као никакве друге на постосовјетском простору тесно повезане заједничким производним ланцем и геополитичким интересима. То су сродни, братски народи. Одута је и закључак да су то, пре, тактичка неслагања која Александар Лукашенко понекад нерационално и превише импулзивно користи.

Изазивају чуђење речи белоруског лидера о наводном процесу узајамног прилагођавања народа. О каквом се прилагођавању може говорити када Руси и Белоруси стотине године живе бок о бок и десетине година били грађани једне државе? Па и разговори да Белорусија неће пропасти без руских  инвестиција политички нису баш коректни. Ствар је у то ме што руски региони стварају максимално повољно услове за реализацију белоруских производа што омогућује индустрији републике да се развија и модернизује. Али гн Лукашенко то прећуткује.

Очигледна недоследност радњи и изјава белоруског лидара, као и проблеми у односима Москве и Минскас су, на крају крајева, потиснули у други план  дискусије о усwвајању Усатавногт акта Савезне државе, јединствене валуте о органаа власти. Па ипак, данас  је на дневном реду нови реалистичан пројекат - Царински савез Русије, Казахстана и Белорусијер. Уосталом Минск се још није определио какве додатне дивиденде може да добије од овог савеза.

Извор: Глас Русије

[Guest Оливера]

Медијски рат Русије и Белорусије

Незадовољство Москве белоруским председником све веће. Трговински, нафтни и гасни рат доскорашних пријатеља, настављен најновијим, медијским.

Између Русије и Белорусије све чешће искрсне неки спор. Најпре трговински, због млека и меса, па нафтни и гасни, а сада је у јеку медијски рат.

Аналитичари немају друго објашњење, осим да Москва тражи наследника белоруском председнику Александру Лукашенку, који је на власти 16 година.

У својој домовини, познат је као Батка, али за многе изван Белорусије председник Александар Лукашенко је последњи европски диктатор.

Све донедавно, односи Москве и Минска били су срдачни. Али изгледа да је нешто кликнуло у Лукашенковој глави и донедавни савезници нашли су се на његовој листи главних непријатеља.

О Александру Лукашенку, као последњем европском диктатору, говоре у Америци и западноевропским престоницама.

Другачије је, међутим, кад то први пут кажу руски медији. Најпре је НТВ приказаo документарни филм Крсни отац, у којем је Лукашенко приказан као самодржац, а онда га је тако назвала и државна телевизија Русијe.

Томе је претходио сукоб око белоруског дуга "Гаспрому", иначе власника НТВ-а. Москва је годинама помагала Лукашенкову власт јефтиним гасом и нафтом, које је Белорусија препродавала, тако пунила буџет и одржавала стандард просечног Белоруса, већи од стандарда просечног Руса.

"Иза свега је економски проблем, проблем функционисања царина који се своди на то да Белорусија добија од Русије јефтиније енергенте, које прерађује и продаје на западу и од тога живи", рекао је новинар Политике Слободан Самарџија, некадашњи дописник из Москве.

Како је истакао, нико више нема баш новца да дели около, па је то један од разлога због коjeг је Москва затражила од Белорусије да се, ипак, понаша мало другачије.

Лукашенко је трн у оку Москви и због тога што је пружио уточиште свргнутом председнику Киргистана и није признао независност Абхазије и Северне Осетије.

На најновије медијске нападе узвратио је тако што је на белоруској телевизији емитован интервју са грузијским председником Михаилом Сакашвилијем, једним од највећих непријатеља руске власти.

"Лукашенко је заиграо двоструку игру. Флертује са Западом, отопљава односе са Европском унијом, а у исто време постаје агресивнији према Москви, не би ли извукао више финансијских и економских повластица", рекао је Николај Брабанов са Московског државног универзитета.

Потрага за наследником

Аналитичари кажу да нема довољно независних информација да се процени шта ће се даље дешавати, али, по свему судећи, незадовољство Лукашенком је нарасло до те мере да му Москва тражи наследника.

Током недавног боравка у руској престоници, белоруски опозиционари састали су се и са људима из Кремља.

"Ти разговори су се односили на буџет, на финансије, крајње озбиљни разговори. Ту је Белорусија видела да се нешто кува у Москви, што њима није по вољи", навео је Самарџија.

Не само да је опозиција разједињена, већ је и Лукашенко, ипак, шеснаест година на власти и зна да игра политичке игре.

"Најважније је, знате, да ја умем да будем прилагодљив, да могу да се променим и уклопим", рекао је Лукашенко у интервуу Известији, јула 2009. године.

Tребало би да се председнички избори у Белорусији одрже у фебруару. На претходним изборима, у марту 2006. године, Александар Лукашенко добио је 84 одсто гласова.

Извор: РТС